LEPA ZOJČE I VREDNI GANE…

tamoiovde-logo

Evo ko je zaista bila Zona Zamfirova

Stevan Sremac je u Nišu živeo od 1879. do 1892, sa prekidom od dve godine kada je bio u Pirotu. U gimnaziji je predavao srpsku istoriju. Slobodno vreme je provodio u malim niškim kafanama Bosna, Kod Margera, Kasina, gde nije dolazila krupna gospoda, kako je on nazivao. Pažljivo slušajući šta govore niške zanatlije, Sremac bi krišom vadio beležnicu i zapisivao. Kasnije, uveče, po sećanju razrađivao je njihova kazivanja, koja će mu koristiti za pisanje najboljih dela.

Sremčev rukopis

U Narodnom muzeju u Nišu čuvaju se deo rukopisne zaostavštine, biblioteka i lične stvari, a kao posebna vrednost – i originalni rukopis Zone Zamfirove. Pre toga, u beležnici iz 1895. zapisana je i skica za ovaj roman.

sremaczonazamfirovaprint

printscree

Sremac je Zonu objavio tek 1903. godine u Srpskom književnom glasniku, u nastavcima. A kao roman ovo Sremčevo delo je prvi put objavljeno 1907. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Dugo se, čak i među učenim ljudima, nije znalo da li je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem 19. veka i koju je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini, gde se družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem trinaestoro dece, među kojima je bila Jevrosima, iz milošte zvana Zona; ili na osnovu priče o trgovcu Gavrilu Ganetu Jovanović i njegovoj prelepoj ženi Zojici (Zojče), kćerki niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića.

Ljubav je uvek prva

zonaprintKad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko.

Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima.

Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana.

Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: „Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima.”

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je pucala ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine, jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

– Slušajući Nušićevo pričanje, Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno, Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio: „Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati.” Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

Istina o Sremčevoj Zoni Zamfirovoj nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra u proleće 1952. ispričala sve.

Svoju starost provodila je nečujno i tiho sve do 1952. kada je istina o Zoni otkrivena. Iste godine u Narodnom pozorištu, za vreme upravnika Raše Plaovića, postavljena je i predstava Zona Zamfirova. Zona je u tradicionalnoj nošnji, sa neizbežnim šalvarama, prisustvovala premijeri u drugom redu. Prvi red bio je zauzet za ondašnju političku elitu, sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom, već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo – a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.
Zona Zamfirova je umrla 1952. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, parcela 97. Na njenom grobu i danas piše „Ovde počiva Zona Zamfirova”.

Autentična niška priča o Zoni Zamfirovoj

Po dolasku u Niš 1879. godine, Stevan Sremac je upoznao tada uglednog veleposednika, trgovca i industrijalca Gavrila Ganeta Jovanovića i njegovu prelepu ženu Zojicu (Zojče), kći niškog čorbadžije Hadži Smiljana Jankovića. Sremac postaje veliki prijatelj porodice Jovanović, ali se u toj porodici samo šaputalo i o potajnoj naklonosti profesora Sremca prema lepoj i od njega dve godine starijoj Zojici.

Stare Nišlije su čule i za priču da je i sam Hadži Smiljan „kriv” što je ušao u Sremčev roman, jer mu se navodno pred smrt poverio o događaju koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.
Akteri su bili njegova tada sedamnaestogodišnja kći Zojica (uz koju je imao samo još jednog sina) i od nje petnaest godina stariji Gavrilo Gane Jovanović (1838–1902), ambiciozno i stasito momče iz obližnjeg sićevačkog sela Bancareva. I priča je onda dalje tekla.

Zojče

Lepi i vredni Gane dolazi u Niš i nalazi posao kod gazda Hadži Smiljana Jankovića, koji nije znao šta ima. Od prelepe kuće sa doksatima i velikim dvorištem, u Episkopskoj ulici, između Saborne crkve i i tadašnje opštinske škole, pa do brojnih vinograda prema Bubnju, Gorici i Gabrovcu.
Sam Sremac kasnije piše da je „Mane Zonu znao još kao derište, kao čupe ili čupence, kako su se tada nazivale šiparice”.

Maltene pod istim krovom bogatog Hadži Smiljana (čorbadži Zamfira), stasavalo je dvoje mladih i lepih, Zojče (Zona) i Gane (Mane). Bogata porodica u početku nije krila svoje simpatije prema vrednom, naočitom i preduzmiljivom seoskom momčetu pod svojim krovom, ali su te simpatije splasnule kada je buknula ljubav između dvoje mladih.

Smatralo se da je ta ljubav staleški neodrživa (zar čorbadžijska kerka za siromašno selsko momče?). Pokušaji roditelja da odvoje Zojče od Ganeta, izazvali su dramatična događanja u porodici Janković.

Ostaće tajna šta se zapravo dogodilo, onako kako je Sremac to opisao, ili nekako drugačije, a što je čuvano kao stroga porodična tajna. Ali važno je da su tradicije porušene jednom ljubavlju koju ništa nije moglo zaustaviti, što je simbolično najavljivalo i neko novo vreme i ljude posle odlaska Turaka sa ovih prostora.

Zojče i Gane venčali su se 1871. godine. Izrodili su sedmoro dece, od kojih je roditelje nadživelo četvoro – Katarina (Rinka), Jovan, Hristina i Dragoljub. Oni su pak za sobom ostavili dvanaestoro unučadi. Gavrilo Jovanović je ubrzo uvećao Hadži Smiljanov imetak i kao Gavrilo Siljanić – Jovanović, postao viđen niški trgovac, industrijalac i dobrotvor. Ali srećan život Zojčeta i Ganeta ipak nije trajao dugo.

Potresena vešću da je izgubila brata jedinca, Zojče (Zona) umire 1884. godine u trideset petoj godini života, neposredno po rođenju svog poslednjeg deteta Dragoljuba. Gavrilo se ubrzo opet oženio i zanimljivo je da se i druga žena, sa kojom je izrodio još petoro dece, zvala Zojica.

niskevesti.rs

Izvor: telegramvesti.rs

____________________________________________________________________________________

PET NAJNEOBIČNIJIH KUĆA NA SVETU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

 Zanimljive i neobične ideje su svuda oko nas. Pogledajte čega su se sve dosetili ljudi koji su želeli da njihova kuća izgleda drugačije i da prosto prkosi standardima.

102630_naopaka-kuca-by-tomasz-nowak_af

Naopaka kuća l foto: Tomasz Nowak/flickr.com

 1. Naopaka kuća u Poljskoj

Danijel Czapiewski, inače poljski biznismen i filantrop  izgradio je naopaku kuću koja predstavlja komunističku eru i kraj sveta. Zbog velike dezorjentacije radnika naopakom kućom, ista se radila 114 dana. Svake godine privlači mnogobrojne turiste u malom selu Szymbark, gde se i nalazi, a nakom nekoliko trenutaka provedenih u njoj, većina turista izađe sa vrtoglavicom.

 Ipak, ona jeste jedna od turističkih atrakcija u Poljskoj.

 

102627_balon-kuca-by-danielperlinphoto_af

Balon kuća l foto: Danielperlinphoto/flickr.com

 2. Balon kuća u Francuskoj
Balon kuća se nalazi u Francuskoj i stara je 35 godina.

Ova prelepa građevina nije još završena, ali to nije sprečilo francusko Ministarstvo kulture da je navede kao kulturni spomenik. Dizajnirao ju je mađarski arhitekta Antti Lovag, i to za modnog dizajnera Pierre Cardina. Balon kuća je futuristička, sa mnogo ugrađenog ovalnog nameštaja i konveksnih prozora.

Namena ovog dizajna je da se optimalno iskoristiti vulkanski Cote d’Azur krajolik – u čemu su definitvno i uspeli.

 

102626_vc-solja-kuca_ht

wc-šolja-kuća

3. Kuća u obliku VC školjke u Južnoj Koreji

 

Ovo je jedina kuća ovog oblika na svetu, a sagrađena je povodom lansiranja „World Toilet Association“, udruženja koje se zalaže za bolje održavanje širom sveta.

 

 Izgradio ju je Sim Jae-Duck, koji se i rodio u WC-u i trenutno živi u ovoj autentičnoj kući.

 

102629_kucacipela-by-sindorantrop_af

Kuća cipela l foto: Sindorantrop/flickr.com

 4. Cipela u Južnoj Africi

 

Kuća u obliku cipele je delo umetnika i hotelijera Ron Van Zyla, koji je ovu interesantnu građevinu sagradio za svoju suprugu Yvonne 1990. godine.

U cipeli se nalazi mali muzej u kom su prikazani izrezbareni komadi od drveta ovog umetnika, a inače, cipela je deo kompleksa koji uključuje osam gostinskih kuća, autokamp, restoran, bazen i bar.

 

102628_iskrivljena-kuca-by-bon-b4_af

Iskrivljena kuća l foto: Bon-b4/flickr.com

  5. Iskrivljena kuća u Poljskoj
Dizajn ove kuće je inspiriran crtežima poljskog umetnika Jana Marcina Szancera.

Kuća je trenutno deo trgovačkog kompleksa, a sa svojim nadrealnim krajevima i plavo – zelenim staklima, Iskrivljena kuća je definitivno jedna od najneobičnijih građevina na svetu.

 

 M.Radović/superodmor.rs

A ŠTO TI JE, JELEK RASKOPČAN…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

JELEČENCE TESNO, KOŠULJICA TANKA…

Radmila Dimić

„A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?

S kime si se zavadila, ubio te dan?“

 

„Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;

mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,

a u snu mi doš’o dragi, mio srcu mom.

Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,

a u nedra ruke pruža da se poigra.

 

 Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.

Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!

Zaspala sam tiho, mirno,  buran beše san,

na grud’ma mi pršte jelek slabo izatkan.“

  Radmila Dimić

LEPOTE JELEKA

JELEK je deo narodne nošnje koji je zastupljen u nekoliko zemalja Balkana kao odevni predmet sve do kraja 40-ih dvadesetog veka kada se počinju nositi kostimi koji dolaze iz grada.

Na prostorima Srpske teritorije, jelek je imao veliku zastupljenost, jer je nošen u svim oblastima, počev od Vojvodine pa sve do juga, tj. Vranja, Kosova.

Kroj je bio autentičan za svaku oblast i razlikovao se po šarama, vezu, obliku, materijalu i ostalim detaljima. Obično su se koristili materijala kao što su pliš, sukno i čoja, na koju bi se dodavali razni vezovi, traćice, ukrasi kako bi izgledali lepše, bogatije i zadržali svoju autentičnost.

Ukrasi koji su se kačili na jelek su se nazivali gajtani, a njihov broj na jeleku je pokazivao iz koliko je bogate porodice momak ili devojka.

Jeleke nisu nosile samo žene i devojke već i muškarci ali ukrašene sa manje ukrasa i detalja.

MOŽE I PREKO KOŽE…

Lidija Kocić, predstavnica Srbije na takmičenju za Mis univerzum 2010. u Las Vegasu, prilikom predstavljanja kandidatkinja, pojavila se u stilizovanoj srpskoj narodnoj nošnji u kojoj je izazvala veliku pažnju prisutnih.

Kao i većina drugih nacionalnih kostima i srpska nošnja je za ovu priliku prilagođena, tako da naša devojka u njoj izgleda što privlačnije.

Ono što je najprepoznatljivije – jelek, dukati, crni pliš i zlatni vez – iskorišćeni su na najbolji način.

izvor:vikipedija/vesti online/

priredio: Bora*S

__________________________________________________________________________________________________________

 

SRPSKA KAFANA U NJUJORKU NA LISTI “101 NAJBOLJI RESTORAN NA SVETU”…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Lokal autentičnog naziva “Kafana”, čiji je vlasnik Srbin, a koji se nalazi na Menhetnu, uvršten je na listu 101 najboljeg restorana na svetu, prema analizi američkog nedeljnika “Njuzvik”.

Ovaj restoran nalazi se na Ist vilidžu, u elitnom delu Njujorka. Otvoren je 2008. godine i odmah je postao jedno od omiljenih mesta za izlazak u tom delu grada. Vlasnik i idejni tvorac “Kafane” je Vladimir Ocokoljić, koji je upotrebio svoje porodično i profesionalno nasleđe da bi stvorio prostor u kojem će se svako dobro provesti i u koji su svi pozvani.

Kako bi preneo atmosferu dobrog, starog boemskog šmeka, kakav je nekada postojao u restoranima njegovih predaka, Ocokoljić je u Njujork doneo namešaj iz kuća svojih dedova, uključujući tu i jedan stari luster. Njegov otac, arhitekta, stigao je u Njujork i pomogao sinu da ostvari svoj san.

U enterijeru je zadržana “gola cigla”, karakteristična za Menhetn, ali obogaćena brojnim starim fotografijama porodice Ocokoljić i antikvitetnim razglednicama starog Beograda.

– Ne mogu da kažem da “Kafana” predstavlja tipičnu beogradsku kafanu s početka 20. veka, ali svakako predstavlja moje viđenje Beograda, onakvog kakav je zapisan u sećanjima moje porodice – ispričao je Ocokoljić za američki portal “Bturn”.

Kako kaže, i recepti su originalni i “drevni”.

– Recepti za pite i salate su od moje tetke, mame i bake, a za roštilj su oni iz “Srpskog kuvara”, objavljenog još 1930. godine – kaže vlasnik ove kafane.

(E. T. / Bturn.com)/telegraf.rs

________________________________________________________________________________________