ZAŠTO NAS PRIVLAČI BAŠ ONAJ KOJI NAS PRIVLAČI…

tamoiovde-logo

Pravila privlačnosti određena su jakim evolucionim silama, i dok je većina nas vođena onim što vidimo na prvi pogled – priznali to ili ne – sila privlačnosti među ljudima je mnogo kompleksnija nego što to izgleda. Nova otkrića o ljubavi (i onom što uz nju ide) objavljena su u magazinu Psychology Today


Foto Profimedia

Tokom svojih dvadesetih, konsultantkinja i autorka Nita Taker zabavljala se isključivo sa doktorima, onim zgodnim i visokim, naravno. Privlačio ju je njihov status i majčino insistiranje da bi doktori bili „taaako dobar ulov“.

„Ako bi neko rekao da je doktor, ja bih se napalila“, kaže Nita. „Izlazila sam sa toliko njih da bi mogli da osnuju jednu veću bolnicu.“

Tada se preselila u Sijetl, gde su Supersoniksi upravo osvojili NBA prsten, i postali glavne face u gradu. Košarkaši su joj se učinili još boljim ulovom od doktora, a plus su i dovoljno visoki.

Jedne noći u baru, Takerova je primetila nekoliko igrača iz tima, uključujući i „najpoželjnijeg neženju“ među njima, kako ga je lokalni list malo pre toga nazvao. Nasmešila se i pokušala da ostvari kontakt očima. „Ali nisam se smešila dovoljno visoko jer je momak pored njega odlučio da priđe.“ Predstavio se kao Toni i pozvao je Takerovu da im se pridruži, tako da je ostatak večeri provela flertujući sa igračima, a, tipično, ignorišući Tonija.

Toni je bio, kako se ispostavilo, potpredsednik tima, koji je i pored svega želeo da je vidi na utakmici sledećeg dana. Naravno da je pristala, jer je, kako kaže, želela da bude blizu igrača. „Bili su zabavni i slatki. Toni je bio dosadan direktor. Imao je zastarelu frizuru i duge zulufe.“

Ali izlazila je sa Tonijem skoro svako veče te nedelje, uglavnom na košarkaške događaje. „Koristila sam ga“, kaže, zbog čega je počela da oseća krivicu. „Rekla sam svojoj cimerki da ću prestati da izlazim sa njim, a ona mi je dobacila: ‘Ja ga uzimam!’ Bila je toliko oduševljena da sam pomislila: ‘Čekaj malo. Neću odmah da odustanem od njega.’ Uvek je bio ljubazan. Posle deset izlazaka, pogledala sam u njega dok smo sedeli za stolom i shvatila sam da se zaljubljujem.“ Njih dvoje su u braku preko 37 godina.

Privlačnost može da se dogodi na prvi pogled, a može i da se prikrade, neočekivano i nečujno, a opet, i da se razočaravajuće uopšte ne pojavi: mnogi bi verovatno voleli da mogu da se zaljube u odanog prijatelja ili da se zabavljaju sa nekim ko deluje kao sjajna osoba. Možda ponekad deluje kao da nemaju mnogo kontrole nad sopstvenim ukusom, ali „ljudi imaju i te kako sposobnost da utiču na sopstveni ukus i aktivno učestvuju“ u njegovom oblikovanju, kaže Glen Geher, profesor psihologije na Državnom univerzitetu Njujork, i koautor studije „Mating Intelligence Unleashed“.

Možemo da prevaziđemo početnu, neshvatljivu privlačnost, ma koliko snažna bila, i da nas privuče sjajan partner, čak i ako ne postoji žudnja na prvi pogled. Takođe možemo da preduzmemo neke korake da bismo privukli pravu osobu.

„Postoje univerzalni standardi privlačnosti, ne toliko duboko koliko fundamentalno utemeljeni u adaptivne probleme koje muškarci i žene moraju da reše u prirodnoj selekciji partnera“, kaže Dejvid Bas, profesor psihologije na Univerzitetu Teksas i autor The Evolution of Desire.

Mnoštvo studija pokazuje da muškarci budu privučeni ženskim pokazateljima mladosti i zdravlja — svetle oči, sjajna koža, pune usne, simetričnost lica, energičan hod, i uzak struk u odnosu na kukove. „Svaki proizvod je napravljen da učini da žena izgleda kao da je uvek u tom periodu plodnosti. Farba za kosu, proizvodi koji ističu oči, i ruž za mnogo sjajnije i sočnije usne“, kaže Geher.

Članak u časopisu Evolution and Human Behavior prošle godine otišao je još dalje u tezi o plodnosti, govoreći o „fizički odgovarajućim oblinama“, o lumbalnoj oblini kod žena. Njihova hipoteza je da, pošto trudnoća prebacuje fokus na prednji deo tela, muškarce će privući žene sa zakrivljenim donjim delom leđa koji će smanjiti pritisak na kičmu stvorenu da na neki način drži fetus. Zato su koristili fotošop da bi manipulisali zakrivljenošću tog dela tela na slikama žena i u dve studije, interesovanje muškaraca raslo je kako je taj deo bio bliži pretpostavljenom optimumu.

Evolucioni standardi atraktivnosti deluju u oba pravca: žene privlače fizičke karakteristike koje ukazuju na dobro zdravlje i na pravog zaštitnika, sposobnog da obezbedi sve što treba — široka ramena i uži bokovi, atletsko telo, jaka vilica i dubok glas.

Kada vas privlači neko kreativan, recimo, to je zato jer može da pomogne i vama i vašem potomstvu, i zbog činjenice da ti geni mogu da pređu na njih, kaže Geher. Privučeni smo i resursima, danas je to novac, i ljubaznosti.

Nije baš dobar osećaj kada verujete da je privlačnost vođena iskonskim biološkim potrebama. Ali čak i ako kažemo svesno da nećemo da podlegnemo tome, teško je otrgnuti im se. One su urezane u nas generacijama, kaže Geher. Uprkos tome koliko se okruženje promenilo, naš um je zasnovan na tim biološkim pravilima.

Privučenost dobrom izgledu možda je osnova bioloških zakona, ali moderno društvo je učinilo da se ovaj obrazac učvrsti. Mediji su oslikali ideal kroz nekoga ko je izuzetno fizički atraktivan, kaže profesorka psihologije Medlin Fugere sa Univerziteta u Konektikatu, koautorka knjige Socijalna psihologija privlačnosti i romantične veze. „U realnosti, morate da budete samo umereno atraktivni da biste bili privlačni većini populacije“, kaže profesorka Fugere.

Koncept povezivanja dvoje ljudi koji se privlače zasniva se na tome da poseduju slične nivoe atraktivnosti, kaže profesor Pol Istvik sa Univerziteta Kalifornija. To znači da je mnogo važnije da se poklapate sa partnerom, tj. da ste dobar match, nego da zavedete najlepšu osobu koju poznajete.

Parovi, bez obzira na to da li su heteroseksualni ili homoseksualni, skloni su da se zaljubljuju u nekoga ko je sličan njima, po obrazovanju, religioznim verovanjima, vrednostima i socioekonomskom statusu.

Izuzetak su, kaže, parovi sa veoma različitim nivoima fizičke privlačnosti — često su i odranije bili prijatelji ili poznanici, pre nego što su ušli u romantične vode, kaže Istvik.

Nove studije pokazuju da, svesno ili ne, tražimo partnere koji su nalik nama, u smislu pojave, visine ili IQ-a. Studije sa Univerziteta Kvinslend otkrile su jaku vezu u genetskim markerima kad je u pitanju visina, i to kod više od 24.000 partnera. Takođe su pronašli sličnosti kod parova za genetske markere koji su povezani sa nivoom obrazovanja.

Antropolog biologije Helen Fišer, autorka dela Anatomija ljubavi i Zašto on? Zašto ona?, kaže da postoji još jedna osnova privlačnosti — hemija koja se odvija u mozgu. Kad kažemo „među nama postoji hemija“, šta to tačno znači? Postoje četiri nervna sistema koja dominiraju našim osobinama — dopamin, serotonin, testosteron i estrogen/oksitocin sistem. Fišerova je kreirala test od 56 pitanja koji meri koji od ovih sistema dominira nama.

Više od četrnaest miliona ljudi učestvovalo je u ovom projektu, preko sajtova chemistry.com i match.com. Fišerova, koja je poznata kao naučnica koja je napravila snimke mozga zaljubljenih ljudi, koristila je FMRI skener u ovom eksperimentu. Otkrila je da ljudi kod kojih je dominantan dopamin sistem (radoznali, kreativni, avanturisti), bivaju privučeni avanturistima koji su pod uticajem dopamina.

Ličnosti kod kojih dominira serotonin sistem (tradicionalni, savesni, ljudi po pravilima) privlače ljudi koji su im slični. S druge strane, ljudi sa dominantnim testosteron sistemom (analitični, skeptični i tvrdoglavi) i tipovi sa dominantnim estrogenom (pažljivi i brižni, misleći, maštoviti) privučeni su jedni drugima, uglavnom svojim opozitima.

„Svi imamo ta četiri sistema, i svako ima drugačiji racio“, kaže Fišerova. Ali, kada znate svoje primarne osobine i sistem, i kako to funkcioniše sa drugima, od koristi je kada treba dobro izabrati partnera i uopšte poboljšati svoj ljubavni život. Zato, kada vi želite da prokrijumčarite flašicu vode u zabranjenu zonu koncerta, a ona ne želi tu „avanturu“, kažite sebi, „oh, u pitanju je razlika u serotoninu, idem zato da kupim vodu“, umesto da nekog proglasite sitničavim.

U nedavnoj studiji objavljenoj u Žurnalu ličnosti i socijalne psihologije, Istvik i profesor psihologije Eli Finkel sa Nortvesterna tražili su od učesnika da navedu listu osobina koje najviše cene kod partnera, a onda ih pozvali na takozvane brze sastanke i zatražili da ocene svakog od 12 učesnika na osnovu privlačnosti, humora i potencijala da ostvare veliki uspeh i zaradu, a onda da se izjasne koga bi voleli ponovo da vide. Na kraju, svi su želeli da izlaze sa onima koji su najbolje izgledali, bez obzira na privlačne osobine. Iako su muškarci bili iskreniji po pitanju prioriteta izgleda, oba pola su na drugi sastanak želela da izađu sa najzgodnijim partnerima, mada su i toplina i smisao za humor bili poželjni faktori.

„I muškarci i žene žele poželjne, ambiciozne ljude“, kaže Finkelova. „Ljudi daju prednost određenim osobinama, ali na kraju ne bivaju posebno privučeni potencijalnim partnerima koji ih imaju.“ U prevodu, džaba ako vas privlače visoki i atletski građeni tipovi, ali se sa njima ne slažete ni oko čega. Kao u slučaju Verika Korneta, koji je posle jedne takve veze shvatio da to na duže neće ići. Zatim je pronašao osobu koja mu odgovara fizički, ali ga nije posebno privlačila.

„Shvatio sam da za mene atraktivnost nosi elemente toga kako tretirate sebe i koliko ste samopouzdani, a ona nije bila.“ On je otkrio važnost onoga što istraživači nazivaju dinamičnom privlačnošću, što drugi nazivaju harizmom ili magnetizmom. Studije pokazuju da fizička privlačnost nije samo lice i telo u statičnoj fazi, već i to kako osoba koja se krije iza tog lica koristi ono što ima. Naši pokreti i gestovi, naše iskazivanje emocija, koliko se ozarimo kad pričamo sa nekim koga smo upravo sreli na plaži, sve su to komponente dinamične privlačnosti i pomažu da shvatimo zbog čega su neki ljudi toliko traženi. Nedavna studija Estvika, Finkelove i još tri druga istraživača, bavila se izborima ljudi na onlajn aplikacijama kao što je Tinder i otkrila da su ispitanici dva puta češće birali potencijalne partnere koji su se, žargonski rečeno, „duvali“ tj. „širili“ na fotografijama.

Za većinu, privlačnost je mnogo kompleksnija od običnog odgovora na vizuelni stimulus. „Kada nekoga sretnete, obično je jedina informacija koju imate njegov izgled“, kaže Artur Aron, profesor psihologije na Državnom fakultetu Njujork. „Ali osoba može da bude bogata, moćna ili interesantna, ili talentovani umetnik, i vama mogu ovi kvaliteti da postanu veoma privlačni.“ Možda vas privlači nečija dostupnost. Iako neuzvraćena ljubav ima neku draž, mnogi od nas u stvari više vole takozvanog prisutnog partnera, kaže Aron.

Privlačnost može da raste i kroz intimnu konverzaciju. U klasičnoj studiji Arona iz 1997. godine, istraživači su od ispitanika tražili da jedni drugima postavljaju pitanja koja postepeno uvećavaju nivo prisnosti, i da postepeno postaju intimni i bliski. I posle 45 minuta, mnogi jesu osećali veću bliskost, a neki su čak osećali i veću privlačnost prema drugima, a jedan par se čak i venčao.

Istina je, međutim, da iako mnogi faktori mogu da zapale istinsku privlačnost, i dalje ne možemo da nateramo sebe da želimo nekoga. „Uobičajeno je zaljubiti se u nekoga koga poznajete, ali ne i nekoga koga znate a u koga želite da se zaljubite“, kaže Aron. „Čak i ako osoba nekoga poznaje neko vreme, obično kaže: „Na neki način sam znao, ali nisam sebi želeo to da priznam.“

Za Nitu Taker, zaljubljivanje u Tonija značilo je da promeni i njegov stil oblačenja, kao i frizuru, što je tako dobro ispalo da su i druge žene počele da mu se nabacuju (istraživanja su potvrdila staru tvrdnju da neko postaje atraktivniji kada otkrijete koliko je poželjan za druge). „Njegovo samopouzdanje je poraslo, što ga je učinilo još privlačnijim.“

Biti privlačan i lep, ima i svoje loše strane: ako uspete da prikrijete svoju zluradost, ako ste neverovatno privlačni, možda će biti potrebne godine da pronađete svoju srodnu dušu. Najmanje jedna studija pokazala je da ljudi koji su atraktivniji mogu da budu zahtevniji od nas ostalih u vezi sa potencijalnim partnerom, dramatično ograničavajući sopstvene izbore.

Biti „kul“ u tuđim očima donosi slične komplikacije. Ako neko od vas ima velika očekivanja, teško je ostvariti ih sve, posebno „kada se svetla pogase“. Nečija ideja o vama može da se sruši kada shvati da ta idilična slika ne postoji. „Biti kul je prednost kad ste mladi, ali ne i kako starite. Ljudi traže nekoga ko je stabilan, a ne sanjara koji će nestati svakog vikenda“, kaže 48-godišnji Džoni Gaudi.

Dugogodišnji parovi tvrde da privlačnost nikada nije potpuno stabilno stanje, posebno ne u odnosu na izgled ili vrcavost. „Prolazimo kroz faze da sebe ne vidimo čak ni kao ljude, a onda odjednom, udaljite se i pomislite, ‘o kako je sladak’, moram stalno sebe da podsećam da treba to da cenim.“

Posle decenija braka, Nita kaže da je uz to važno i da često govori: ‘izgledaš sjajno’. Što više cenite nešto, kaže, to više raste. „Mislim da je deo toga što ga čini atraktivnim to što ja činim da se on oseća poželjnim. Mislim da je moj posao da činim da se oseća privlačnim, i to radim veoma dobro.“

Priredila Zorica Marković

Izvor:  nedeljnik.rs/23/09/2017

______________________________________________________________

ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

LEPOTA NIJE MIT…

tamoiovde-logo

Mozak je automatski prepoznaje

Često se može čuti da je „lepota mit, da prava lepota dolazi iznutra“, a čak 70 odsto žena je u okviru jednog istraživanja o lepoti i sreći reklo da se „osećaju lepše kada su zadovoljne sobom“.

225456Svi oni koji veruju u „demokratsku“ ideju lepote, odnosno da svako, na svoj način, može da bude lep, biće neprijatno iznenađeni rezultatima do kojih su došli austrijski naučnici.

„Lepota nije stvar ukusa, ona objektivno postoji“, ističu istraživači, čija je studija objavljena u časopisu Nature.

„Lepota nam pruža pouzdane informacije o uzrastu, plodnosti, zdravlju, a naš mozak je navikao da je prepoznaje“, navode oni, dodajući da su „ljudska bića opsednuti lepotom“.

„A uz takvu opsesiju, jasno je da postoji nešto dublje od same kulturološke pojave“, kaže bečki antropolog Karl Gramer.

Priča o lepoti nije počela sa glumicama ni manekenkama, a današnja potreba da se govori o „imperfekcijama“ ove ili one zvezde modnih pista ne znači da se lepota može relatizovati.

Mada priznaje da sve to može da utiče, iako vrlo malo, na naše poimanje lepote, Gramer ističe da je estetski sud kompleksna mešavina genetskih, kulturoloških i objektivnih faktora kojima je potrebno puno, jako puno vremena, da bi evoluirali.

Na pitanje koja je onda prava lepota, istraživači daju primer egipatske kraljice Nefertiti, čija se bista, stara 3.300 godina, čuva u Novom muzeju u Berlinu: puna usta, visoke jagodice, bademaste oči.
Ovaj ideal lepote, koji je postojao u antičkom Egiptu, i dalje opstaje.

Novim instrumentima neuronauka identifikovane su glavne karakteristike privlačnosti nekog lica. Reč je pre svega o simetriji i seksualnom dimorfizmu (telesnoj razlici između mužjaka i ženke iste vrste).

Simetrično lice je pre svega znak zdravog telesnog razvoja, oslobođenog kako genetskih tako i infektivnih bolesti. Izrazito ženstveno lice, poput Nefertitinog, ukazuje na plodnost.

Teško je odoleti osobi koja poseduje takve crte lica jer samo njeno posmatranje stimuliše pojedine delove našeg mozga, stvarajući osećaj zadovoljstva.

„Kada vidimo lepo lice imamo osećaj kao da smo dobili premiju na lotou, dok kada vidimo ružno lice osećaj je kao da smo izgubili novac“, napominju autori studije.

Mozak reaguje brzo, automatski na lepotu koja ga asocira na ideju o dobroti, sa svim praktičnim (i nesvesnim) implikacijama koja ona podrazumeva.

Ali, da li je time stvar zapečaćena jednom zauvek?

„Dugo je lepota bila vrednost koju nije bilo moguće falsifikovati. Danas su se, međutim, stvari promenile, pa se tako Nefertitine usne, jagodice i oči, mogu kupiti“, navodi Garmer.

„Potrebno je još 10 do 20 generacija plastične hirurgije da bismo videli evolutivne posledice“, tvrdi on, upozorivši ipak da mozak nije lako prevariti.

„Jer i kada promenite simetriju lica, miris tela će vas odati“, zaključio je Gramer.
Izvor i foto: Tanjug/O.Toskić, ilustracija

__________________________________________________________________________________________

RAZUZDANO PRIKAZIVANJE GOLE KOŽE…

tamoiovde-logo

Skandalozni kupaći kostimi…
…za 1898. godinu. Što bi danas bile konzervativnije pidžame, nekada se smatralo „razuzdanim pokazivanjem gole kože“.

Kostimi Otkrivanje previše kože na plaži oduvek je izazivalo reakcije konzervativnijeg dela stanovništva. Snimak koji je britanski arhivski servis „Pathe“ nedavno objavio prikazuje „skandalozne“ kupaće kostime za 1898. godinu.

Prikazana je grupa devojaka koja stiže na plažu na jugu Velike Britanije, uživa u lepom vremenu i moru u kupaćim kostimima koji bi danas smatrani za konzervativnije pidžame, a tada su opisani kao skandalozni.

Njihovo ponašanje i oblačenje je bilo toliko nemoralno prema tadašnjima standardima da su i lokalne vlasti morale da reaguju.


„Priča se da gradski savet Brajtona razmatra korake da prekine ovo razuzdano prikazivanje gole kože“, navodi se na kraju snimka.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________

TAJANSTVENA LJUBAV BILJAKA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

LJubavni život u biljnom svetu mnogo uzbudljiviji i raznovrsniji nego što mislimo

Ako verujete da je ljubavni život biljaka dosadan i nezanimljiv grdno se varate, jer je on mnogo maštovitiji i neobičniji nego što biste mogli da zamislite.

12a

Insekti – najvažniji oprašivač

 Iznenadilo bi vas na koje sve načine biljke mogu da se razmnožavaju i koja sredstva zavođenja pritom koriste. U seksualnim odnosima biljaka ne postoje nikakva ograničenja kad je reč o izboru partnera i njihovoj polnoj pripadnosti.

Postoje muške i ženske biljke, biseksualne sa organima oba pola, transseksualne koje po potrebi mogu da promene pol, one kojima za ljubav nisu potrebni partneri i mogu da se oplode same, kao i one koje se razmnožavaju kloniranjem, bez učešća muških i ženskih polnih ćelija.

Čak i u onoj najkonvencionalnijoj verziji, koja podrazumeva učešće pripadnika muškog i ženskog pola, seks među biljkama ostvaruje se preko neobičnih „ljubavnih trouglova“, gde je neophodno prisustvo trećeg partnera, koji obično uopšte ne pripada biljnom svetu.

Neobični metodi

Različiti oprašivači, naročito pčele i leptiri, veoma su bitni za razmnožavanje i širenje mnogih biljnih vrsta. Oni su toliko značajni da od njih zavisi opstanak celih ekosistema, a upravo zahvaljujući njima možemo da uživamo u lepoti i mirisu cveća. Cvet krije u sebi organe angiospermi, biljaka koje su se još pre 135 miliona godina pojavile na našoj planeti, a danas predstavljaju daleko najbrojniju grupu sa više od 422.000 vrsta. U cvetovima angiospermi koncentrisane su najbolje strategije zavođenja koje podstiču oplođenje pomoću ukrštanja, to jest mešanje DNK sadržane u muškim i ženskim polnim ćelijama, što doprinosi bogatstvu i raznovrsnosti genetskog nasleđa potomstva.
Kako bi uspele da se razmnožavaju, biljke koriste veoma istančane ljubavne tehnike. Neke oprašivačima nude hranu, nektar i polen, a druge se poigravaju mirisima, čak i onim neprijatnim, kao što je slučaj sa raflezijom koja oko sebe širi zadah trulog mesa i tako privlači muve. Ovu efilkasnu taktiku usvojila je i gljiva Phallus impudicus, po izgledu veoma slična muškom polnom organu.

Privlačna moć

Ima biljaka koje koriste intenzivne boje, uključujući i ultraljubičastu, vidljivu insektima kojima linije ovih boja na laticama služe kao neka vrsta putokaza za sletanje. Druge vrste pribegavaju postavljanju zamki, kao što su klizave čašice ili lepljive latice. A šta tek reći za orhideje, čiji naziv potiče od reči orkhis koja na starogrčkom znači testis. Ove tropske lepotice su pravi umetnici u prerušavanju. Neke od njih uzimaju ženska obličja, kao što su latice pčelinje orhideje, koje privlače mužjake insekata. Ali, ima i onih koje, da bi privukle oprašivače, šire oko sebe opojne supstance i tako od insekata stvaraju zavisnike.
U biljnom svetu postoji nebrojeno sekundarnih seksualnih partnera koji uopšte nisu svesni svoje uloge oprašivača. Glavni posrednici u sklapanju brakova među biljkama su insekti koji prenose polen s cveta na cvet, ali istu ulogu obavljaju i ptice, mali sisari, gmizavci i mnoge druge životinje. U razmnožavanju biljaka učestvuje i vetar, sposoban da prenosi polen koji kod mnogih ljudi izaziva veoma neugodne alergije.
Potreba za prenošenjem polena proističe iz nepokretnosti biljne jajne ćelije iz koje se prvo razvija tučak, a zatim plod sa oplođenim semenom. Ptice, slepi miševi, insekti i druge životinje koje se hrane voćem, doprinose raznošenju i klijanju semena.

Polni organi

Cvet je deo biljke koji skriva polne organe. Prašnici su deo muških polnih organa koji sadrže polen. U centru cveta je tučak, ženska jajna ćelija, gde se formira seme. Kod biseksualnih cvetova prašnici uokviruju tučak. Ali ima ženskih i muških cvetova koji, zavisno od vrste, mogu biti na istoj biljci ili na različitim biljkama.

Bespolno razmnožavanje

Ima mnogo biljaka koje se razmnožavaju bespolno. Među njima je i ragaria vesca, šumska jagoda koja se razmnožava pomoću stolona, bočnih grančica iz kojih niču nove biljke. Bespolno razmnožavanje omogućuje biljkama koje ga koriste da na brz i ekonomičan način dobiju potomstvo, a primenjuje se i onda kad ne postoji mogućnost za susret sa partnerom suprotnog pola. Izdanci koji niču na ovaj način su klonovi matične biljke i zadržavaju njeno genetsko nasleđe. Međutim, kad bi se uslovi u okruženju promenili, ove biljke bi imale manju šansu da prežive, pošto su lišene bogatstva i raznovrsnosti gena koje može da garantuje samo polno razmnožavanje.

Nektar i polen

Da bi privukle insekte posrednike, cvetnice koriste nektar, slatku supstancu koju proizvode specijalne žlezde pri dnu tučka, ženskog dela cveta. Polen, koji je u stvari muška polna ćelija prisutna u cvetu, a javlja se u obliku laganog obojenog praha, takođe predstavlja jednu od najkompletnijih hrana u prirodi. Sastavljen od preko 50 elemenata, vitamina, mineralnih soli, nukleinskih kiselina, masti i ugljenih hidrata, polen ima za 30 odsto veću proteinsku vrednost od mesa i ribe. Pčele od polena spravljaju „kraljevsku kašu“ kojom hrane larve i kraljicu košnice. Koriste ga i za spravljanje meda koji dobijaju preradom nektara.

Značaj šišarki

Šišarke su organi za razmnožavanje kod četinara, zimzelenog drveća koje se pojavilo pre više od 350 miliona godina. Šišarka je isto što i cvet kod angiospermi i sadrži muške i ženske polne organe. U odsustvu insekata oprašivača, koji za vreme njihove evolucije nisu ni postojali, četinari su razvili sistem raznošenja polena pomoću vetra.

Eksperimenti u specijalnim komorama pokazali su da sićušne izbočine na šišarkama imaju aerodinamičan efekat, razbacujući polen daleko od matične biljke, koja na taj način izbegava samooprašivanje. Kod mnogih četinara muške šišarke vise sa viših grana, dok su ženske smeštene na nižim.

Pripremila S. Jovičić/ zov.rs

_____________________________________________________________________________________________