Naučnici sa Univerziteta „Prinston“ uspeli su svetlost da pretvore u kristale odnosno da naprave „čvrstu svetlost“. Ipak, to neće omogućiti stvaranje svetlosne sablje, našalio se jedan od istraživača.
Doktor Endrju Houk, profesor elektroinženjeringa i jedan od istraživača, kaže da su on i njegove kolege uspeli da svetlost pretvore u kristale i da je to nešto za šta se mislilo da nije moguće, piše Hafington post.
„Ovo je sasvim novi način na koji se svetlost ponaša“, ističe Houk.Već generacijama fizičari uče da fotoni, subatomske čestice od kojih je sačinjena svetlost, ne ulaze u interakciju jedni s drugima. Međutim, naučnici su uspeli da izvedu suprotno.Oni su napravili strukturu od 100 milijardi atoma superprovodljivog materijala kako bi napravili neku vrstu „veštačkog atoma“.Zatim su strukturu smestili pored superprovodljive žice sa fotonima, koji su zbog čudnih zakona kvantne isprepletenosti preuzeli neke osobine veštačkog atoma.„Ova interakcija dovela je do potpuno novog ponašanja svetlosti, sličnog fazama koje prolaze tečnosti i kristali“, kaže istraživač na postdoktorskim studijama na „Prinstonu“ Darijus Sandri.
Univerzitet „Prinston“
Naučnici se nadaju da će, zahvaljujući ovom neobičnom otkriću, uspeti da razviju egzotične materijale, uključujući i superprovodnike na sobnim temperaturama.Od ovih hipotetičkih materijala mogli bi da se prave ultraosetljivi senzori i računari neverovatnih brzina, što bi moglo da reši energetska pitanja na svetu.
„Ovaj rad neće dovesti do stvaranja svetlosne sablje“, našalio se Houk.
Rad koji objašnjava otkriće „čvrste svetlosti“ objavljen je u septembarskom izdanju žurnala Physical Review X.Izvor:rts.rs
Kakve su zaista posledice Sunčevog vetra? Zašto, kako i u kojim bojama na nebu nastaju polarne aurore, jedinstveni tragovi Sunčevog dodira?
Kao i mnogo puta pre toga, početkom 2012. zabeležena je velika magnetna aktivnost na Suncu, a do planete Zemlje su ponovo stigli udari Sunčevog vetra. O solarnoj oluji izvestile su gotovo sve domaće i strane novine, radijske i televizijske stanice.
Pisalo se i govorilo o mogućim smetnjama u komunikacijama do kojih ponekad dolazi zbog toga što Sunčev vetar zapravo čine brze naelektrisane čestice. No, kao i obično, bilo je i izvesnih preterivanja.
Kakve su stvarne posledice Sunčevog vetra? Ima li, osim smetnji, i nekog drugog fizičkog traga Sunčeve aktivnosti na Zemlji? Naravno, taj trag je jasno vidljiv na nebu, ali, nažalost, jedini koji ga uživo mogu videti su srećnici koji se zateknu na najnegostoljubivijem od svih mesta na svetu – na krajnjem severu ili jugu planete.
Ovde se, naime, na nebu „događaju“ aurore, odnosno polarne svetlosti, koje postaju vrlo snažne u periodima pojačane aktivnosti na Sunčevoj površini. No, šta su aurore? Zašto, kako i u kojim bojama nastaju?
KOMADI SUNCA
Polarna svetlost nije nikakva neobjašnjena misterija. Ova zadivljujuća meteorološka pojava je upravo fenomen direktno podstaknut procesima na Suncu. Izazivaju ga čestice koje „nisu odavde“, već su u bujici Sunčevog vetra stigle sa zvezde.
Sa Sunčeve površine se, naime, povremeno otkida „komad“ vrele plazme koja se ogromnom brzinom kreće kroz svemir i koji će izazvati auroru. Najbrže čestice do Zemlje stižu nakon 18 sati leta, ali će veći deo ove plazme pristizati tokom perioda od naredna dva dana, koliko aurore intenzivno svetle.
Magnetno polje Zemlje na taj oblak brzih jona, odnosno naelektrisanih čestica, deluje kao štit, ali deo ovog materijala sa zvezde ipak dodirne planetu, krećući se duž linija polja. Budući da je blizu polova magnetno polje planete zakrivljeno, ono sve ove čestice vodi ka polovima gde se sudaraju sa atomima u vazduhu.
Na ovaj način čestice sa Sunca, uhvaćene u Zemljino magnetno polje i spuštene na severno nebo, stvaraju prizor kakav je teško videti bilo gde drugde. Jedinstveni prizor zelenih i crvenih tragova Sunčevog dodira.
SVETLA NA NEBU
Kako, međutim, naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju svetla na nebu? Sama svetlost potiče od zračenja atoma kiseonika i azota koji se nalaze na oko 80 km visine u Zemljinoj atmosferi.
Do tog zračenja dolazi zbog sudara sa brzim elektronima na energijama do 15 keV, kakvi su stigli sa Sunca. Zbog sudara sa njima, atomi kiseonika na nižim nadmorskim visinama emituju zelenu boju (557,7 nm), a oni na višim, braonkastocrvenu (630 nm). Atomi azota emituju pak plavu i crvenu.
Ovakvu polarnu svetlost u suštini možete i sami napraviti – dovoljno je da razređeni kiseonik iz kakvog elektronskog topa gađate elektronima koje ste ubrzali naponom od 15.000 volti i pojaviće se zelenkasta severna svetlost. Naravno, ne preporučujemo da ovo zaista pokušate ili bar ne u kućnim uslovima.
Da bi se ova pojava zaista razumela, nije loše da se podsetimo šta se inače dešava u slučajevima kad su bilo kakvi atomi pogođeni tako brzim elektronima.
ATOMSKA POSLA
Sudari sa česticima iz Sunčevog vetra, naime, predaju izvesnu energiju atomu tako da se elektroni koji su zatečeni u elektronskom omotaču elektrona „penju“ na više elektronske nivoe. Oni se potom prirodno vraćaju u osnovno stanje, a atom „oslobađa“ energiju zračenjem fotona, odnosno svetlosti.
Pogođeni, odnosno pobuđeni atomi, emituju svetlost. Naravno, ne emituju bilo kakvu svetlost, već svetlost tačno određene talasne dužine i, što je najvažnije, to ne čine odmah. Atom kiseonika je, na primer, vrlo trom – da bi elektroni „sišli“ u osnovno stanje i emitovali zelenu boju, treba mu skoro sekund, a da bi „ispustili“ malo manje energije sa crvenkastom svetlošću, čekaće i do dve minute.
To je prilično dugo u svetu atoma, tako da se kod običnih gasova ova energija najčešće izgubi u gužvi i uzajamnim sudarima atoma. No, ako je gas atoma kiseonika redak kao što jeste na 80 kilometara od tla, onda je sudara malo i ima vremena da pobuđeni kiseonik „ispusti“ svoje zeleno zračenje. Na većoj visini gas je još ređi, pa se zato ovde češće emituje crvena boja.
POLARNA ZAVESA
Prekrasna zelena zavesa na severnom nebu satkana je od ogromnog broja takvih atoma koje pobuđuju brze čestice pristigle sa Sunca. Sama ova pojava poznata je od davnina, posebno severnim narodima.
Današnji naziv severna svetlost, odnosno aurora borealis dao joj je 1621. godine francuski naučnik Pjer Gasendi (1592–1655), po rimskoj boginji zore Aurori i grčkom nazivu za severni vetar Boreas.
Za razliku od severne, južna aurora, odnosno južna svetlost, naziva se aurora australis. U današnje vreme, postalo je ustaljeno da se, budući da je reč o meteorološkoj pojavi, ovi nazivi pišu malim slovima.
Naučnici ponekad obe ove pojave često nazivaju aurora polaris, odnosno polarna svetlost. Ona je izučavana u brojnim kosmičkim i sasvim običnim, zemaljskim, meteorološkim istraživanjima.
Ako se nađete dovoljno severno ili južno, pa imate priliku da je posmatrate, uživajte u nežnom tragu „fizičkog“ dodira Sunca sa Zemljom, znajući da je ovaj fenomen ipak nešto drukčiji, za razliku od ostalih sasvim „ovozemaljskih“, kao što je, na primer, sneg.
JEDNA LAŽNA „TEORIJA“
Kad se u medijima govori o Sunčevoj aktivnosti, mnogo češće se pominju razni nedokazani efekti, nego polarne aurore. Ove godine se u nekim domaćim medijima otišlo dotle da su sa Sunčevim vetrom povezane lokalne vremenske neprilike, pre svega velika snežna nepogoda koja je pogodila Balkan. Tako je zagovornik famozne solarne meteorologije, izvesni Milan Stevančević, dospeo na naslovne strane domaćih novina tvrdeći da je zapravo Sunce direktno poslalo tolike snegove ove zime. Medijsku pažnju je pritom iskoristio da promoviše svoju „teoriju“ o tome da sneg i kiša kao atmosferski fenomeni ne potiču od vodene pare, nego da su nastali ni manje ni više – od čestica koje stižu sa Sunca. Reč je, naravno, o pseudonaučnoj prevari. Čak i ako ste poverovali da se uopšte može govoriti o nekakvoj „teoriji“ te vrste, brzo ćete shvatiti da ove izmišljotine mogu izdržati kritiku onoliko dugo koliko sneg izdržava na visokoj temperaturi, pošto se nakon otapanja, gle čuda, pretvara u vodu, a ne u komadiće sunca.
Video „AURORA BOREALIS“
Pogledajte izuzetno zanimljiv kratki film o efektima Sunčevog vetra iz produkcije skandinavskog naučnopopularnog portala forskning.no i Univerziteta u Oslu.
Naučnici sa Univerziteta „Prinston“ uspeli su svetlost da pretvore u kristale odnosno da naprave „čvrstu svetlost“. Ipak, to neće omogućiti stvaranje svetlosne sablje, našalio se jedan od istraživača.
TAMOiOVDE 