ASTRONOMSKA OPSERVATORIJA…

tamoiovde-logo

Astronomska opservatorija – od naučne institucije do muzeja

aoblogo-150x150

Logo Astronomske opservatorije sa natpisom: Omnia in numero et mensura – Sve je u broju i meri, 1887.

zastava-150x150Astronomska opservatorija jedna je od najstarijih srpskih naučnih institucija, a čak su i gradsko naselje i opština na kojoj se nalazi po njoj dobili ime „Zvezdara“. Ove godine navršava se i 130 godina postojanja Opservatorije i 160 godina od rođenja njenog prvog upravnika Milana Nedeljkovića.

Razvoj Opservatorije

Osnivanje se vezuje za prvog školovanog astronoma u Srbiji Milana Nedeljkovića, koji je, vrativši se sa studija u Francuskoj, ubedio vlasti da osnuju opservatoriju. Zahvaljujući njegovim naporima, dekretom Milana Kujundžića, ministra prosvete Kraljevine Srbije, 1887. godine osnovana je Astronomska i meteorološka opservatorija Velike škole.

porodicna-kuca-ernsta-gajzlera-u-kojoj-se-nalazila-opservatorija

Porodična kuća Ernsta Gajzlera, u kojoj se nalazila Opservatorija

Prvi upravnik bio je Nedeljković, a opservatorija je bila smeštena u porodičnoj kući Ernesta Gajzlera na Vračaru. Kasnije biva premeštena u zgradu u Karađorđevom parku, a pošto je u početku primarna delatnost bila meteorologija, u toj zgradi se danas nalazi Republički hidrometeorološki zavod. 

Tokom Prvog svetskog rata većina instrumenata je uništena ili oštećena, a zahvaljujući velikom zalaganju Milana Nedeljkovića, nabavljeni su novi instrumenti na ime ratne odštete.

nedeljkovic-300x300

Milan Nedeljković,, osnivač Opservatorije i profesor Velike škole, reljef, foto: AOB

Astronomska i meteorološka opservatorija su se razdvojile 1924. godine. Zahvaljujući drugom astronomu i njenom upravniku Vojislavu V. Miškoviću, opservatoriji je dodeljena lokacija na Velikom Vračaru, na koti 253 (današnja Zvezdara)  i 1930. godine počinje izgradnja četiri paviljona. Češki arhitekta Jan Dubovi je projektovao zgradu i ona predstavlja primer rane moderne arhitekture u Srbiji. Opservatorija je otvorena 1932. godine i tada počinje intenzivan naučnoistraživački rad.

Razaranje i propadanje

miskovic-300x300

Vojislav V. Mišković, osnivač nove Astronomske opservatoriie

Posle Drugog svetskog rata obnovljeni su ratom razoreni paviljoni, a izgrađena su još tri. Ni devedesetih godina 20. veka, opservatorija nije bila pošteđena. Pored toga što nije u nju ulagano i što je većina mladih astronoma otišla iz zemlje, u paviljonima u kojima je bila smeštena jedinica Vojske Jugoslavije, izbio je požar u kojem je uništen jedan teleskop.

dokument-o-osnivanju-opservatorije-768x549

Dokument o osnivanju Opservatorije, Foto: AOB

Kompleks Astronomske opservatorije u Beogradu je odlukom Vlade Republike Srbije od 2001. godine proglašen za spomenik kulture. Od 2002. godine postignuti su značajni pomaci u radu Opservatorije.

Danas je u njoj zaposleno 40 naučnika a uspostavljena je saradnju sličnim institucijama u Čileu, Moskvi, Atini, Turskoj…

Posmatranje tamnog neba na planini Vidojevica

Svetlosno zagađenje grada je značajno smanjilo mogućnosti za profesionalna posmatranja iz zvezdarske Opservatorije. Zato je formirana njena posmatračka stanica na planini Vidojevici kod Prokuplja čija je izgradnja započeta 2005. godine

Vidojevica je jedna od retkih planina u Srbiji sa tamnim nebom, na kojoj je svetlosno zagađenje minimalno.

Sa teleskopom „Milutin Milanković“ u novi pohod ka zvezdama

veliki-refraktor-snezana-negovanovic-2010-1-768x514

Veliki refraktor, foto: Snežana Negovanović, 2010, Zavod za spomenike grada Beograda

U protekloj godini u Srbiju je dopremljen najveći teleskop u zemlji i regionu, a nosi naziv po našem čuvenom naučniku Milutinu Milankoviću, koji je bio i jedan od upravnika Opservatorije. Nabavku ovog teleskopa, čiji je prečnik ogledala 1.4m, vrednog milion evra, finansirala je Evropska unija kroz šestogodišnji međunarodni projekat „Bellisima“. U potpunosti je automatizovan, a posmatranje će se vršiti preko interneta. To je trenutno najveći teleskop na zapadnom Balkanu.

Postavljen je i upola manji teleskop koji je nazvan po osnivaču Opservatorije „Nedeljković“.

Astronomska otkrića

biblioteka-opservatorije-768x514

Biblioteka Astronomske opservatorije Beograd, foto: AOB

Beogradski astronomi su od 1936. do 1956. godine otkrili 43 mala tela u Sunčevom sistemu. Seriju je otvorio astronom Pero Đurković, koji je u Belgiji otkrio asteroid 1564 i nazvao ga „Srbija“. On je prvi video ukupno pet asteroida među kojima su oni nazvani Milanković i Zvezdara, a jedan nosi i ime njegovog sina Dejana.

Astronom Milorad Protić, koji je pokrenuo Službu za posmatranje malih planeta i Sunca, je otkrio čak 33 asteroida od kojih mnogi nose domaće nazive: 1507 Beograd, 1550 Tito, 1554 Jugoslavija, 1675 Simonida, 2244 Tesla i 2348 Mišković. Među njima je i telo 1724 koje je Protić nazvao po svom unuku Vladimiru.

Protićeva istraživanja je nastavila Vojislava Protić-Benišek. Pre nekoliko godina je jedan asteroid dobio i njeno ime, a postuhmno je dodeljen i Miloradu Protiću.

Nekadašnji direktor opservatorije Zoran Knežević je 1980. godine učestvovao u otkrivanju četiri mala nebeska tela, da bi 1991. godine italijanski astronomi po njemu nazvali asteroid okruglog broja 3900.

U istraživačkom radu Opservatorije otkriveno je oko 260 dvojnih zvezda koje uglavnom nose imena otkrivača, kao i preko 40 planetoida, među kojima su i „Srbija“, „Zvezdara“, „Tito“…

Transformacija u muzej

Danas se zvezdarska Opservatorija sve više preusmerava na teorijski rad. Budući da baštini  bogatu zaostavštinu, započeta je njena transformacija u muzej, ali kako kaže direktor Gojko Đurašević „zbog manjka sredstva taj proces je usporen“.

„Borimo se za puko preživljavanje. Uspeli smo da registrujemo zbirku instrumenata, koji će biti eksponati na izložbi povodom obeležavanja 130 godina postojanja Opseravatorije“,  kaže Đurašević.

Opservatorija je otvorena i za posetioce, svake poslednje subote u mesecu od aprila do oktobra, ljubitelji gledanja u zvezde mogu da je posete u Volginoj 7.

„U toku jednog obilaska dođe od 100 do 150 ljudi. Među njima je i veliki broj učenika beogradskih škola i studenata. Omogućeno im je da pogledaju najveću astronomsku biblioteku u Srbiji, paviljon Velikog reflektora kao i najveći teleskop te vrste na Balkanu“, kaže direktor Astronomske opservatorije u Beogradu Gojko Đurašević.

Biblioteka Opservatorije sadrži preko 5000 knjiga i oko 100 000 brojeva periodičnih publikacija iz oblasti astronomskih i astrofizičkij istraživanja. Jedna od najstarijih knjiga u biblioteci je „Elementorum universae matheseos“ Tom III, Ruđera Boškovića štampana u Rimu 1754. godine. Osim nje, biblioteka poseduje i „Kalendar“ Zaharija Orfelina, koji je štampan u Beču 1783. godine.

Jovana Pešić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Izvor: avantartmagazin/04/02/2017  |   Filed under: ArtIstorija  |   Posted by: avantart

_______________________________________________________________________________

 

SAČUVAJ SVOJE PRAVO DA MISLIŠ, JER…

tamoiovde-logo

…bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte

Hipatija iz Aleksandrije

U 4.veku, u Aleksandriji je živela Hipatija, ćerka Teona, koji je smatran najučenijim čovekom u Aleksandriji.

67o5ckOna je prva žena za koju se sa sigurnošću može reći da je dala značajan doprinos razvoju matematike i o kojoj imamo neko biografsko znanje ili znanje o njenoj matematici.

Iako postoji značajna količina materijala o njoj, dosta toga je nesigurno, izmišljeno ili jednostavno pogrešno, tako da je teško znati tačno na čemu je radila, mada postoje neki specifični istorijski dokazi o njenoj matematici, kao i izveštaji o njenoj užasnoj smrti.

U vreme kada je Hipatija rođena, Aleksandrija je bila kosmopolitski centar, gde su se naučnici iz svih civilizacija okupljali da razmenjuju ideje. Veliki uticaj na njeno obrazovanje imao je njen otac Teon Aleksandrijski, poslednji matematičar koji je radio u Aleksandrijskom muzeju, tako da je Hipatija rasla u atmosferi učenja i istraživanja.

Da je Hipatija bila matematičar, to je van svake sumnje. Iako nemamo baš dokaze o njenim konkretnim podvizima u matematici, ni rukopise koji su zaista njeni, njena reputacija kao vodećeg matematičara i filozofa je potvrđena u starim rukopisima. Prema Sudi pisala je komentere na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.

Najstariji zapisi dolaze od Suda Leksikona ili iz zapisa rane Hrišćanske Crkve, kao i sačuvanih pisama njenog učenika, Sinezisa iz Kirene. Mnogobrojni autori su pretvorili priču o Hipatiji u legendu o prekrasnoj mladoj paganki, naučnici koju su ubili hrišćanski kaluđeri u Aleksandriji. Neki pisci, govore o njoj kao o duhu Platona u telu Afrodite i o tome da se odmah posle njene smrti na Evropu spustilo mračno doba.
Bavila se matematikom, astronomijom i filozofijom.

Poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove Aritmetike i Konusnih preseka Apolonija iz Perge, nekoliko dela iz filozofije, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se hidromer (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tela.

U pregledima istorije filozofije i dalje je često neopravdano zaobilaze, ali neosporno je njeno mesto u istoriji matematike kao prve žene koja je imala značajnu ulogu u razvoju ove nauke. Zajedno sa ocem Teonom pomagala je da se očuvaju neka blaga starih Grka iz oblasti matematike i astronomije.

ŽIVOT I LEGENDA

Hypatia-AgoraHipatija je rođena u Aleksandriji, i tragično je stradala 415. godine. Iako nije problem odrediti mesto rođenja, istoričari nailaze na razumljive prepreke pri određivanju datuma.

Opšte prihvaćeno mišljenje je da je rođena oko 370. godine, mada mnogi autori smatraju da je umrla u šezdesetim, što bi značilo da je rođena oko 350. Kao argument za ovo mišljenje se navodi biografija Sinezisa iz Kirene, Hipatijinog učenika.

Iako ni godina njegovog rođenja (370.) nije sigurna, iz njegovih pisama pouzdano saznajemo da je učio od Hipatije oko 390. godine. Pa je logičnije (A. Cameron) da je učio od nekog starijeg, takođe, njegova pisma su puna poštovanja što ne ide uz sliku dvadesetpetogodišnje žene.

Drugi autori smatraju da je rođena oko 370. što bi značilo da je imala oko 40 kada je ubijena. U prilog ovom istoričari navode da ako je Teon je rođen 335. malo je verovatno da je dobio ćerku sa petnaest godina, tako da kasniji datum Hipatijinog rođenja prihvatljiviji. (M.Deakin).

Teon je bio neobično liberalna osoba u vreme kada su muškarci dominirali u intelektualnom svetu, a žene imale tek nešto bolji status od robova. On je ohrabrivao svoju ćerku da razvija svoj um i pomogao joj je da postigne akademsko znanje koje ni jedna žena pre nje nije imala. Teon je nadzirao njeno obrazovanje i kao njen tutor preneo je na nju svu svoju ljubav prema matematičkoj lepoti i logici. Uz matematičku obuku Hipatija je imala i formalno obrazovanje iz umetnosti, literature, nauke i filozofije.

Prema legendi Teon je bio odlučan da od nje napravi savršeno ljudsko biće, što je izuzetno, pošto su u to vreme žene nisu imale nkakva prava i smatrane su samo jednom vrstom vlasništva. Kao deo svog plana Teon je utvrdio režim fizičkih treninga za Hipatiju kako bi bio siguran da će njeno telo biti zdravo kao i njen dobro trenirani um. Takođe ju je savetovao da ne dozvoli nekom strogom religioznom sistemu da zaposedne njen život i isključi otkrivanje novih naučnih istina.

Teon joj je govorio:
Sve religije koje zovemo dogmatskim su van logike i ne bi smele biti bezrezervno prihvaćene od osoba koje drže do sebe.

Veruje se da se Hipatija nikada nije udavala, umesto toga odlučila je da posveti svoj život intelektualnom radu. Postoje dokazi da je opisivana kao fizički lepa i da je nosila dronjavi ogrtač, omiljen od strane akademaca.

Hipatija je putovala u Italiju i Atinu gde je učila u školi Plutarha mlađeg a izučavala je između ostalog i dela Plotina, osnivača neoplatonizma, i njegovog naslednika Jambliha. Kada se vratila u Aleksandriju postala je učitelj matematike i filozofije.

hypatia-2Studenti iz celog sveta dolazili su u Aleksandriju da čuju njena predavanja. Hipatija nije podučavala u Muzeju, već je držala predavanja u svom domu koji je postao intelektualni centar gde su se učenici okupljali da diskutuju o naučnim i filozofskim pitanjima.

Oko 400. god Hipatija je postala upravnik neoplatonističke škole u Aleksandiji. Tamo je podučavala matematiku i filozofiju, a među njenim učenicima bilo je i dosta hrišćana.

Takođe, držala je i javna predavanja o Platonovim i Aristotelovim delima i donela je matematičke i filozofske diskusije u centar grada, gdje je njeno govorništvo i produhovljena mudrost, njena mladost i neverovatna lepota, počela da privlači veliki broj učenika i poštovalaca.

Nije oklevala da kaže šta misli, čak ni u prisustvu muškaraca, jer je imala veliko poverenje u sopstvene sposobnosti i inteligenciju. Iako nikada nije postala savršeno ljudsko biće kakvo je njen otac želeo, bila je svestrani i harizmatični učitelj, omiljena kod učenika i poštovana u intelektualnoj zajednici.

Pripisuje joj se rečenica:

,,Sačuvaj svoje pravo da misliš, jer bolje je i misliti pogrešno, nego ne misliti uopšte.“

Izvor:vesna.atlantidaforum.com

__________________________________________________________________________________

NOĆ U SOBI VAN GOGA…

tamoiovde-logo

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zprofimedia-0052195674_1000x0

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

67608720456be1d684c347721699852_v4 big

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEOBJAŠNJIVA MISTERIJA SIBIRA…

tamoiovde-logo

Niko ne zna ko je izgradio utvrđeno ostrvo, ni zašto ga je napustio

Iako pravilna struktura i ruševine na ostrvu Por-Bažin navode na zaključak da je reč o ostacima tvrđave ili zatvora, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi čemu je služilo sibirsko ostrvo kada je izgrađeno pre 1.300 godina.

Por-Bažin-dnevneMišljenja istoričara i naučnika su podeljena, a neki veruju da je napravljeno da privuče ljude, te da je u pitanju letnja palata, manastir ili astronomska opservatorija.

Ime Por-Bažin na tivanskom jeziku znači “kuća od blata”, a astrvo se nalazi između Sajanskih i Altajskih planina, oko 3.800 kilometara od Moskve, blizu mongolske granice.

597038_porbajin03-foto-www-porbajin-com_fLokalitet je otkriven 1891, ali ni posle više od 100 godina nije objašnjeno kakva mu je bila namena.

Detaljnije istraživanje obavljeno je 2007, kada su arheolozi otkrili glinene ploče sa otiscima ljudskih stopala, izbledele crteže na zidovima, ogromne kapije i fragmente spaljenog drveta.

597041_porbajin06-foto-www-porbajin-com_ffStručnjaci kažu da je ostrvo izgrađeno u doba Ujgurskog Kaganata (744-840. godine), ali motivi izgradnje tvrđave na ovako usamljenom mestu nisu jasni – budući da se nalazi daleko od naseljenih područja i puteva trgovine.

Način gradnje i korišćeni materijal ukazuju na kinesku arhitektonsku tradiciju.

597040_porbajin05-foto-www-porbajin-com_ff

597036_porbajin01-foto-www-porbajin-com_ffNaučnici su metodom laserskog mapiranja napravili 3D model nekadašnjeg izgleda ostrva površine 3,5 hektara.

Iako se smatra da je staro 1.300 godina, mnogi zidovi su netaknuti i dobro očuvani, pri čemu je glavna struktura u unutrašnjem dvorištu podeljena na dva dela, međusobno povezana pokrivenom pasarelom.

Objekat je bio pokriven crepom, a nosili su ga drveni stubovi (36) koji su stajali na kamenom postolju.

597037_porbajin02-foto-www-porbajin-com_ffMožda još veća misterija jesu razlozi napuštanja ostrva. Uprkos oštroj sibirskoj zimi i nadmorskoj visini od 2.300 metara, naučnici na ostrvu nisu otkrili ostatke sistema za grejanje.

“Bio sam na mnogim mestima, mnogo toga sa video, ali nikada nešto poput ovoga”, izjavio je ruski predsednik Putin kada je 2007. posetio ostrvo sa knezom Albertom od Monaka.
Izvor: dnevne.rs (Blic /Dejli mejl)

_______________________________________________________________________________________

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.   Izvor: rtv.rs

BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66

  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/

Priredio: Bora*S

POGLEDAJ U NEBO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

STIŽU ZVEZDE REPATICE

 Dugo očekivana kometa Panstars od nedelje će iz Srbije moći da se posmatra golim okom. U sumrak će se videti iznad horizonta. U novembru stiže najsjajnija kometa u ovom veku.

kometa-panstars-priblizava-se-evropskom-nebu-slika-222628

Putanja komete Panstars. Foto: http://www.sott.net

rep-zvezde-repaticeKADA u nedelju (10.marta) zađe sunce, nad horizontom će i iz naših krajeva golim okom biti vidljiva dugo očekivana kometa Panstars.

U prizoru repatice prečnika većeg od 300.000 kilometara, kojoj je trebalo nekoliko miliona godina da sa ivice Sunčevog sistema doplovi do nas, već od kraja februara uživaju stanovnici južne hemisfere. A to je tek uvod u pravu poslasticu koja nas očekuje krajem novembra. Tada ćemo moći da vidimo drugu ovogodišnju kometu koja će biti čak desetak puta svetlija od Meseca.

 Koliko je interesovanje izazvala „gošća“ koja dolazi iz Ortovog oblaka, ogromne kolonije ledenih tela sa spoljne granice solarnog sistema, dovoljno govori to što se u Nemačkoj nudi i specijalni let avionom za one koji žele da se što više približe Panstarsu.

 Ako se „Jat“ u međuvremenu ne doseti da organizuje turu, za ljubitelje astronomije iz Srbije najbolje je da pronađu udobno mesto van grada, sa kog će imati otvoren pogled na horizont i u nedelju uveče usmere pogled prema zapadu.

 – Kometa će iz ovih krajeva biti vidljiva golim okom od 10. marta i moći će da se prati do kraja meseca – objašnjava Igor Smolić, astronom iz Instituta za fiziku u Beogradu.

– Biće vidljiva veoma nisko na horizontu i, iako se može posmatrati golim okom, najbolje je da oni koji to žele pripreme dvoglede kako bi u potpunosti uživali u prizoru.

205368

Foto:www.vijesti.me

  U narodu poznate kao zvezde repatice, komete su među najprisutnijim nebeskim telima u mitologiji gotovo svih kultura. Zapravo, reč je o nebeskim telima koja se sastoje od prašine, kamena i velike količine smrznutih gasova i leda. Prepoznatljive su po repu koji je višestruko veći od samog jezgra i ponekad je duži od 100 miliona kilometara.

Panstars, ili „kometa C/2011 L4“, kako je njeno stručno ime, najbliže našem Suncu naći će se 10. marta u 5 sati ujutru, ali će i tada biti predaleko da bi na bilo koji način ugrozila Zemlju.

 Prolazak Panstarsa je ipak samo zagrevanje za dolazak „komete veka“ kako nazivaju repaticu koja će nas „posetiti“ krajem novembra. Ako Ison preživi prolazak pored Sunca zasjaće na nebu desetak puta jače od Meseca.

 Biće to najsjajnija kometa u poslednjih stotinu godina – kaže Smolić. – Prići će Suncu na svega dva miliona kilometara, što je u kosmičkim razmerama veoma malo. Najvidljivija će biti oko 29. novembra.
Izvor: V. Mijatović (Novosti, 06. mart 2013.)

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________

METEORSKA KIŠA ZA VIKEND…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

U noći između 12. i 13. avgusta na nebu će moći da se vidi pojava koju astronomi nazivaju meteorska kiša Perseidi, najpoznatiji i najbogatiji meteorski roj.

Ove godine će Zemlja kroz najgušće područje meteora proći, kako se procenjuje, pred jutro 13. avgusta. Kada Mesec nije na nebu, moguće je videti više od 50 „zvezda padalica“ u sat vremena.

U beogradskom astronomskom društvu „Ruđer Bošković“ kažu da će ove godine mesec ometati posmatranje.

„Mesec je neprijatelj astronomskih osmatranja i gasi one meteore koji su najslabijeg sjaja, a kojih je daleko najviše“, rekao je sekretar društva Milan Jeličić.

Prema njegovim rečima, mlad mesec – doba najbolje vidljivosti nebeskih tela – na nebu će biti tek u četvrtak 17. avgusta, i zbog toga ove godine u sklopu letnje škole „Ruđer Bošković“ neće biti posmatranja Perseida.

Jeličić je rekao da Zemlja ulazi među Perseide 17. jula a izlaze iz roja 24. avgusta, a da je maksimalna vidljivost obično u noći 12. na 13. avgust. To se međutim, kako je ukazao, može i pomeriti.

Prema njegovim rečima, tri najpoznatija meteorska roja kroz koja Zemlja prolazi su Perseidi, Leonidi i Geminidi.

„Iz tačke na nebu koja se zove radijant na sve strane izleću meteori, ili narodski zvezde padalice. U stvari, izleću iz jednog kruga, ali ako bi se njihovi tragovi vratili unazad, videlo bi se da se oni seku u jednoj tački. A u zavisnosti od sazvežđa u kojem se radijant nalazi imamo nazive za rojeve. Ako je radijant u sazvežđu Perseja, imamo – Perseide“, rekao je Jeličić,

Perseidi su nastali od ostataka repa komete Svift-Tatl, koja obiđe Zemlju jednom u 135 godina, pri čemu je najbliža Suncu u skorije vreme bila 1992. godine. Tada je, kako je ukazao Jeličić, meteorska aktivnost bila najintenzivnija.

„Tada se, u idealnim uslovima, moglo videti i 500 meteora u sat vremena“, rekao je ovaj astronom, koji radi u Narodnoj opservatoriji i planetarijumu na Kalemegdanu.

Kako je ukazao Jeličić, idealni uslovi za posmatranje meteorskih rojeva su van gradova. „Legnete u vreću, posmatrate severoistok posle ponoći. Sazvežđe Persej se tada uzdiže iznad neba“, dodao je.

autor: AM izvor: Beta/Novi magazin

KADA ĆE SMAK SVETA …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju. U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka. Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka. I na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde – gde se on eventualno bude preselio.

Idemo redom.

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana tj. koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju. U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.

♦ ♦ ♦

Univerzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače“ i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

A Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao (i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima. Ali to je tema za neku drugu priču.

Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj – znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina, onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

B Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma – što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi… koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka – džinovska crna rupa.
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne“). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

C Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira, ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete. To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju. Nije na vidiku. Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina), ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Sudbina Zemlje

Život će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima – takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte («vlažni» zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana. Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario. U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega o čemu smo pisali u broju pet.

Smak čoveka

Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.

To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd. Ali ni ovo nisu najveće opanosti. Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu. Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć. Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne. Te opanosti se odnose na „igranje“ sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka. Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Aleksandar Zorkić / Astronomija br. 20

DAN NAUKE U SRBIJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Dan nauke u Srbiji i 156 godina od rođenja Nikole Tesle, jednog od najvećih umova 20. veka, obeležiće se u utorak (10. jul 2012.) otvaranjem nekoliko izložbi, tribinom o novom otkriću CERN-a i besplatnim posetama Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari koja postoji već 125 godina.

 Povodom 10. jula, dana rođenja velikog srpskog i svetskog naučnika i Dana nauke u Srbiji, u organizaciji Registra nacionalnog internet domena Srbije i Muzeja Nikole Tesle, u galeriji „Ozon“ postavljena je izložba „Teslina vizija Interneta“, inspirisana Teslinim projektom „Svetski sistem“ iz 1900. godine. Tesla je u projektu „Svetski sistem“ iz 1900. godine, govoreći ondašnjim tehničkim rečnikom, opisao u 12 tačaka ono što se danas zove bežični Internet, mobilna telefonija i GPS.

Muzej Nikole Tesle u Beogradu, koji obeležava 60 godina od osnivanja, će otvoriti tri izložbe „Diplome Nikole Tesle“ u Muzeju, „Plavi portret Nikole Tesle“ u Galeriji „Ikar“ u Zemunu i „Čestitke Tesli“ u zemunskoj „Kuli na Gardošu“.

 Beogradski Centar za promociju nauke, povodom 10. jula, koji je se od prošle godine zvanično obeležava i kao Dan nauke u Srbiji, organizuje besplatne posete Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari i tribinu o Higsovom bozonu.

Na tribini „Lov na Higsov bozon: Da li je otkrivena Božja čestica?“ u Galeriji nauke i tehnike SANU vodeći srpski fizičari govoriće o aktuelnom naučnom otkriću nove subatomske čestice koja bi mogla biti Higsov bozon, o tome koliko je to otkriće pouzdano, kako radi Veliki sudarač hadrona, a kako detektori CMS i ATLAS, kako je građen ovaj najveći instrument u istoriji čovečanstva, da li ima bilo kakvih opasnosti od ovih eksperimenata i koje su praktične koristi od njih, koliko to uopšte može da utiče na život običnih ljudi…

 Nikola Tesla je rođen 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna granica u sklopu Austrije, danas Hrvatska.
Rođen je u porodici Milutina Tesle, sveštenika Srpske crkve (tada Karlovačka mitropolija). Njegova majka, Ðuka, potiče iz stare svešteničke porodice Mandić. Tesla je započeo školovanje u rodnom Smiljanu, nastavio u Gospiću, Karlovcu, studirao je u Gracu i Pragu, ali studije nikada nije priveo kraju. Pre 1884. godine, kada je otišao u SAD, radio je u Mariboru, Pešti, Strazburu i Parizu.

Evropu je napustio u nadi da će mu u Njujorku, tada čuveni pronalažac i industrijalac Tomas Alva Edison, za čiju firmu je radio još u Parizu, pomoći da realizuje svoje tehničke inovacije. U Edisonovoj firmi ostao je, međutim, manje od godinu dana i već 1885. osnovao je u Njujorku vlastitu kompaniju „Tesla“ kada je i započeo izradu prvih modela predviđenih za korišćenje naizmenične struje – inovacija koja je preobrazila svet. Edison je, inače, bio veliki protivnik Teslinog izuma. Tih godina je u novosadskom „Braniku“ objavljen i prvi tekst, na srpskom jeziku, o Teslinim izumima, autor teksta naziva ga tada „srpski Edizon“.

 U Evropu iz SAD-a Tesla je odlazio u dva navrata, 1889. i 1892. godine i oba puta boravio u rodnoj Lici. Aprila 1892. dospeo je u Gospić, gde je tada živela njegova teško obolela majka, koja je u njegovom prisustvu i umrla, 16. aprila. Mesec i po dana potom, na poziv delegacije opštine grada Beograda i Inženjerskog udruženja, doputovao je u Beograd.

Tesla je u jedinu posetu Beogradu(ovde) doputovao 1. juna 1892, a sledećeg dana ga je, sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem, u svečanu audijenciju primio tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović. U Beogradu je proveo ukupno 31 sat, od 1. do 3. juna i odlikovan je Ordenom Svetog Save drugog stepena.

 Genijalni inovator i potpuni usamljenik, Nikola Tesla je umro u jeku Drugog svetskog rata u Njujorku, 7. januara 1943. godine. Urna s njegovim pepelom preneta je docnije u Beograd i danas se čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Zaostavština Nikole Tesle stigla je u Beograd na osnovu odluke američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak Sava Kosanović. Prema Teslinoj želji, Kosanović je dokumentaciju i lične Tesline predmete preneo u Beograd 1951.

 Muzej je od kraja 1952. smešten u Krunskoj ulici u reprezentativnom zdanju sagrađenom 1929, po projektu Dragiše Brašovana. Poseduje više od 160.000 originalnih dokumenata, više od 2.000 knjiga i časopisa i preko 1.200 istorijsko-tehničkih eksponata.

 Arhivska građa iz Tesline zaostavštine je 2003. upisana u registar UNESCO-a „Pamćenje sveta“.

 Međunarodni aerodrom u Beogradu nosi ime Nikola Tesla. Njegovim imenom nazvani su Elektrotehnički institut u Beogradu koji je osnovan 1936, srednja tehnička škola, biblioteka Univerziteta u Nišu, dve termoelektrane u Srbiji… Spomenici Tesli su postavljeni ispred zgrade tehničkih fakulteta i na aerodromu u Beogradu.

 Tesli je posebno priznanje odao grad Filadelfija u američkoj državi Pensilvanija, koji je proglasio njegov rođendan za zvanični gradski praznik.

SVET TEK SAD PREPOZNAJE  TESLINO VIZIONARSKO DELO

Direktor Muzeja Nikole Tesle Vladimir Jelenković ocenio je, u susret godišnjici rođenja velikog naučnika, čije ime nosi ta institucija, da je „planeta tek sada spremna da prepozna njegovo vizionarsko delo“ i da Teslina popularnost u čitavom svetu upravo zbog toga raste.

Govoreći o sve većem broju posetilaca koji Muzej Nikole Tesle beleži iz godine u godinu, među kojima je i više hiljada ljudi iz različitih evropskih zemalja, zatim Kine, Japana, SAD, Jelenković je primetio da to pokazuje da Teslina popularnost u svetu sve više raste.

„Ustvari, planeta jeste verovatno tek sada spremna da prepozna njegovo vizionarsko delo. Sve ono što je podario čovečanstvu, pre svega u domenu onoga što obeležava 21. vek, doba telekomunikacije i daljinskog upravljanja, dalo je novi impuls toj popularnosti“, ocenio je Jelenković u intervjuu Tanjugu.

Nastavite sa čitanjem