PROŠETAJ KROZ MUZEJ I POPIJ KAFU…

tamoiovde-logo

Više od 300 eksponata izloženo u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu na postavci „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu”, među kojima i šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović

evropski-tip-milna-za-kafu-19-20-vek

Evropski tip mlina za kafu (Foto: Prirodnjački muzej)

Pre Beča, Pariza i Rima, u Beogradu se u prvoj polovini 16. veka pila kafa. Na Dorćolu, 1522. godine, osvajači iz Osmansko carstva otvorili su prvu kafedžinicu na tlu Starog kontinenta. Sledeća adresa gde je mogao da se popije topli napitak bio je čuveni Trg Svetog Marka u Veneciji, stotinak godina kasnije. Sve do početka 17. veka Evropljani avanturisti, koji su pohodili istok, pisali su o egzotičnom napitku. „Ulaznica” za popularizaciju stigla je čak od samog pape. Kliment Osmi je nakon predloga pastve da zabrani kafu 1606, tražio da je proba. Kako mu se dopala, dao je papsko odobrenje.

Ovo su samo neki od zanimljivih podataka koje posetioci izložbe „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu” mogu da saznaju u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu u Beogradu.

– Motiv je bio da omogućim posetiocima da saznaju što više o biljci tačnije napitku bez koga mnogi ne započinju dan a o njemu znaju tako malo. Kafa je mnogo više od sinonima za uživanja. Njena popularnost i istorija tesno su povezani sa brojnim dešavanjima u društvu i kulturnim tokovima. Ona je postala deo supkulture. Priča o kafi je i priča o putovanjima, razvoju trgovine, težnji za slobodom robova, razvojem slobode govora i okupljanja, migraciji, razvoju medicine – pojašnjava Aleksandra Savić, autorka izložbe koja je pripremana šest meseci.

U postavci je više od 300 eksponata. Najveći broj je iz privatne kolekcije Novosađanina Radmila Mulića. Pojedini su međutim privatnim kanalima stigli iz Meksika, poput rustičnih šolja od gline. Muzeji partneri u organizovanju izložbe su Etnografski muzej od kojih je uzeto srebrno i mesingano posuđe, dok su dve šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović ustupljene iz Doma Jevrema Grujića.

Posetiocima se u jednom delu galerije dočarava atmosfera starih srpskih kafana. Za sto mogu da sednu, popiju kafi i slikaju se za uspomenu. Iz fundusa Prirodnjačkog muzeja izložena su dva primerka afričke i azijske cibetke: mačkolikih životinja koje se hrane zrnevljem kafe i posle procesa obrade u digestivnom traktu kao izlučevinu daju zrno od koga se pravi najskuplja kafa na svetu – kopi luvak.

Autorka postavke je poseban segment, mimo istorije i lokalnih običaja, posvetila ritualima ispijanja kafe širom sveta. Tako su izložene šoljice od kamena i bambusa iz kojih su kafu pili robovi u Brazilu, ali i one od porcelana za potrebe imućnih stanovnika ove zemlje, inače jednog od vodećih proizvođača kafe.

Crteže i biljne makete delo su Bore Milićevića, a ilustracije potpisuje Snežana Rajković. Izložba će biti otvorena do maja, a plan je da kasnije gostuje u muzejima u gradovima Srbije.

Gete uticao na otkriće kofeina

Kofein je prirodni alkaloid. Biljci kafe služi kao prirodni baktericid i insekticid – štiti je od mikroorganizama i insekata. Otkrio ga je jedan nemački apotekar 1820. godine i to dobivši kutiju pečene moka kafe iz Jemena od prijatelja pisca Johana Volfganga Getea. U isto vreme i francuski naučnici stigli su do identičnog rezultata, a danas je kafa jedna od 63 poznate biljne vrste koje sadrže kofein.

Nove teme meteoriti i orlaši

Prirodnjački muzej je prethodnih godina organizovao izložbe posvećene čaju, vinu, crnoj i beloj čokoladi, starim sortama srpskog voća. Postavkom o kafi završava se ciklus izložbi posvećenih plodovima koji ulepšavaju svakodnevicu čoveka. Ove godine u planu su izložbe posvećene meteoritima Srbije i pticama ledenog doba – orlašima.

Autor: Andrijana Cvetićanin

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor: politika.rs/ponedeljak, 13.02.2017. 

________________________________________________________________________________

Advertisements

VINO OD ŠLJIVE – NEOTKRIVENA HARMONIJA UKUSA…

tamoiovde-logo

Prerada šljive u vino je neuobičajena u našoj zemlji, pa čak i u čitavoj Evropi. Velike količine kvaltietnih plodova ove voćke se mogu iskoristiti za proizvodnju vina, za koje naš sagovornik kaže da bi se svako pozitino iznenadio kada bi osetio specifičnu aromu.

sljive-mira-pavlakovicU našoj zemlji šljiva se tradicionalno koristi za proizvodnju rakije, kao i za džemove i slatko. Uprkos tome što je Srbija jedan od najvećih proizvođača ovog voća na svetu, sa godišnjom proizvodnjom od oko 600.000 tona, proizvodnjom vina od šljive se do sada niko nije bavio. O načinu proizvodnje i karakteristikama ovog vina pričali smo sa dr Urošem Miljićem sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

„Vina od šljive mogu se proizvesti od svih sorti domaće šljive (Prunus domestica L.), koje se uzgajaju kod nas. Međutim, kvalitet dobijenih vina se može značajno razlikovati u zavisnosti od upotrebljene sorte. Pošlo se od ideje da se pre svega koriste rakijske sorte šljive, s obzirom na njihovu izraženiju aromu u odnosu na klasične stone sorte. Takođe, mora se u obzir uzeti i sastav i sadržaj bojenih materija, smeštenih u pokožici, koje nisu toliko bitne u proizvodnji rakije. Iz tih razloga, u mojoj doktorskoj tezi, analiziran je mеhаnički i hеmiјski sаstаv tri sоrtе dоmаćе šlјivе rаzličitih еpоhа sаzrеvаnjа – Čačanska rana, Čačanska lepotica i Požegača, te je i ispitan njihov potencijal za preradu u vino“ objašnjava Miljić.

Proizvodnja vina od šljive ne postoji ni u Evropi

Velike količine ovog voća koje se proizvedu u našoj zemlji, dobrim delom se izvoze u svežem stanju, dok je sa druge strane trend proizvodnje i konzumiranja voćnih vina praktično zanemarljiv. Naročito je interesantno da u celoj Srbiji, pa i Evropi ne postoji proizvodnja vina od šljive. O karakteristikama ovog vina naš sagovornik kaže:

„Senzorna svojstva vina od šljive su generalno dosta specifična. Boja može da varira od svetlo do izrazito tamno crvene. Miris i ukus bi se mogao uporediti sa nekim vinima od grožđa, ponekad može da podseća na Portugizer i Frankovku, ali definitivno u prvom planu je karakteristična aroma šljive“.

uros-miljic-foto

Doktorska disertacija na temu vina od šljive

Miljić dodaje da se prоizvоdnjа vоćnih vinа tеhnоlоški nе rаzlikuје znаčајnо оd prоizvоdnjе vinа оd grоžđа, аli da ipak nije dovoljno istražena. S оbzirоm nа spеcifičnоsti šlјivе kао sirоvinе, prе svеgа u pоglеdu fizičkо-hеmiјskih pаrаmеtаrа kvаlitеtа, bilo je nеоphоdnо svеоbuhvаtnim istrаživаnjеm cеlоkupnоg pоstupkа prоizvоdnjе оmоgućiti dоbiјаnjе finаlnоg prоizvоdа nајvišеg, stаndаrdizоvаnоg i prеpоznаtlјivоg kvаlitеtа.

„Pоd timе sе pоdrаzumеvа ispitivаnjе pоstupаkа primаrnе prеrаdе vоćа i prоcеsа fеrmеntаciје u cilјu prоnаlаžеnjа оptimаlnih uslоvа prоizvоdnjе (tеmpеrаturа, pH, trеtmаn vоćа еnzimimа, pоstupаk mаcеrаciје, izbоr sоја kvаscа itd.) vinа оd šlјivе. Zа kvаlitеt gоtоvоg vinа оd vеlikе vаžnоsti su i prоcеsi sаzrеvаnjа i stаbilizаciје, gde je takođe pokazano da ova vina nisu namenjena višegodišnjem čuvanju„, objašnjava Miljić.

Od 2011. godine Miljić radi na Odeljenju za Tehnologiju vina i jakih alkoholnih pića. Temom proizvodnje vina od rakije bavio se u sklopu svoje doktorske disertacije. Do odluke da se bavi ovom temom u sklopu doktorske disertacije došao je u dogovoru sa svojim mentorom, porf. dr Vladimirom Puškašem.

Unaprediti vinsku kulturu u Srbiji

S obzirom na godišnje prinose i kvalitet plodova, Srbija definitivno ima veliku perspektivu u proizvodnji vina od šljive, smatra Miljić:

„S obzirom na specifičnosti senzornih svojstava ovog vina, verujem da bi mnogi bili iznenađeni onim što šljiva može da ponudi kao sirovina za proizvodnju vina. Naravno, potrebno je odmah naglasiti da je u pitanju specifično voćno vino, i ne treba ga odmah prilikom degustacije upoređivati sa vinom od grožđa. Mislim da je perspektiva ovog vina u velikoj meri određena potrebom za daljim unapređivanjem vinske kulture u Srbiji“.

Foto: Mira Pavlaković

Autorka Julijana Mijajlović

10142Svi tekstovi autora

Julijana je master diplomirani agroekonomista. Autor nekoliko naučnih radova. Moto: „Ko hoće nešto da učini, nađe način, a ko ne želi, nađe izgovor“.

Izvor: agroklub.rs/Datum: 23.01.2017. 

________________________________________________________________________________

STAROPLANINSKI HLEB „VURNJAK“…

tamoiovde-logo (1)

Pirotski kraj poznat je po proizvodima od mleka i mesa. Na Staroj planini postoji vekovna tradicija bavljenja stočarstvom, a najpoznatiji proizvodi su kačkavalj, peglana kobasica i pirotsko jagnje, a naravno sve to uz domaći hleb vurnjak, koji se ovde tradicionalno sprema. Mnogi smatraju da je najukusniji hleb – vurnjak; onaj koji se peče u vurnji, tj. furuni. Po selima kuće uglavnom imaju vurnje po dvorištima, a u selima kao što su Temska, Dojkinci i Vlasi i dan danas se mogu videti furune lepljene od slame i blata, sa metalnim poklopcem, u kojima se peče hleb.

3e07cac361df4ab31efe815f4c44558f_lU Pirotu odličan domaći hleb možete kupiti u pekari koju svi lokalci znaju kao ‘Kod Dobricu’ (Kod Dobrice). Pekara se nalazi u Tijabari, preko puta pijace, a u njoj se prodaju isključivo hleb i burek. Vruć hleb možete kupiti sve do kasnog popodneva.

Hleb se uobičajeno mesio od belog ili polubelog brašna. I količina testa bila je veća. Koristili su 2kg brašna, a nekad i više. Kad bi se pravio veći hleb bake bi izdvojile 2-3 manje jufke i od njih napravile pogače koje bi se pojele dok su još tople. Bez obzira koliko hleba hoćemo da umesimo način spremanja je isti.

Kvasac malo izdrobimo i stavimo u čašu, dodamo kroz prste šećer i nalijemo toplom vodom čašu do pola. Promešamo i ostavimo da kvasa. Napraviće se za kratko vreme pena koja će ispuniti času. U posudu sipamo brašno i malo soli (preporučujemo vam da ne stavljate mnogo soli kako hleb ne bi bio slan već neutralnog ukusa ). Na sredini napravimo malu udubinu i tu sipamo nadošli kvasac. Sa mlakom vodom zamesimo srednje tvrdo testo.

Mesimo duže, sve dok testo ne počne da se odvaja od prstiju. Ostavimo izrađeno testo da kvasa i odmara oko 2 sata ( na toplom mestu ). Nakon toga stavljamo ga u kalup. Kalup se podmaže uljem i pospe brašnom da se testo ne bi zalepilo. Kad se hleb ispeče, izvadimo ga iz kalupa, poprskamo ili blago premažemo hladnom vodom, prekrijemo lanenom krpom i ostavimo da se ohladi.

Izvor/autor: srbijuvolimo

_________________________________________________________________________________

ZAČIN ŽIVOTNE MLADOSTI I POLETA…

tamoiovde-logo

cimzablog

 Cvetovi cimetovca su žućkastobele boje, a javljaju se na krajevima grana skupljeni u metličasti cvat. Iz njih se razvijaju plodovi – tamnoplave bobice nalik na masline. Plodovi nisu jestivi, ali iz njih dobija vosak za mirisne svetiljke.

Cvetovi cimetovca imaju neugodan miris, ali zato su kora, listovi i plodovi prijatnog mirisa. Posebno mirisna je kora koja se još od biblijskih vremena koristi kao aromatičan začin.

Za dobijanje cimeta, slatkaste mirodije finog mirisa, koristi se osušena unutrasnja kora sa mladih stabala i tankih grančica. Nakon što se kora oguli, spoljasnja  kora se baca, a unutrasnja se suši. Tokom sušenja, unutrasnja kora se uvija u štapiće obima  do 2,5 cm. Takav, u štapićima, ili u obliku praha, cimet dolazi na tržište.

Cimet potiče iz jugoistočne Azije, iz Cejlona i Kine, no uzgaja se i na Javi, u Indiji, Indoneziji, Brazilu i Egiptu te izvozi u gotovo sve zemlje sveta, lako postoji više od 100 vrsta cimeta, dve najvažnije vrste su cejlonski cimet (Cinnamomum zeylanicum)kasija (Cinnamomum cassia).

Kasija je vrsta koja se najčešće nalazi u našim maloprodajnim objektima, a ima oštru i peckavu aromu, snažan miris i nižu cenu od cejlonskog cimeta. Za dobijanje kasije seku se cele grane i mala stabla usled cega stapići imaju grublju teksturu, dok je cejlonski cimet svetlije boje, blaže i toplije arome, intenzivnijeg mirisa i finije teksture.

Lekovitost cimeta

Svoja lekovita svojstva cimet može zahvaliti osnovnim komponentama eteričnog ulja koje se nalazi u njegovoj kori: cimetnom aldehidu, acetatu i alkoholu. Osim eteričnog ulja, kojeg u unutrašnjoj kori ima najmanje 1-2%, kora sadrži i tanine i šećer. Od minerala, cimet obiluje manganom, gvoždjem, kalcijumom, bakrom i cinkom, a izvrstan je izvor vitamina B2, B6, C i K. Energetska vrednost 100 g cimeta iznosi čak 261 kcal, s udelom od oko 4% belančevina, 80% ugljenih hidrata i samo 3% masti.

Spoljašnja kora drveta nema lekovita svojstva, već samo njen unutrašnji sloj. Zbog obilja lekovitih svojstava, preporučuje se redovno konzumiranje istog. Osim što podstiče apetit i pospešuje probavu, cimet čisti krv, jača srce, pospešuje bolji rad bubrega i umiruje živce.

Cimet povoljno deluje na kosti i zglobove, zaustavlja unutrašnja krvarenja, neutrališe štetno djelovanje slobodnih radikala. Cimet ima i fungicidno delovanje, što znači da uništava gljivice i sprečava njihov rast. Cimet sadržava salicate koji snižavaju povišenu telesnu temperaturu i imaju analgeticno i protiv upalno delovanje.

Nova naucna otkrića o cimetu

U novije vreme pokrenuta su mnogobrojna naučna istraživanja kojima se došlo do zapanjujućih otkrića.Otkrilo se da je cimet vrlo delotvoran protiv šećerne bolesti jer se svakodnevnim uzimanjem samo pola kasicice cimeta za oko 25% smanjuje nivo šećera u krvi. Aktivni sastojak cimeta, poznat pod nazivom MHCP, oponaša insulin, aktivira njegove receptore i deluje zajednički s njime, smanjujući tako nivo šećera u krvi. Mnoge gojazne osobe pate od povišenog nivoa šećera u krvi, što ima za posledicu snažne napade gladi. Cimet i ovde pomaže: snižava nivo šećera i lošeg LDL holesterola u krvi pa tako pomaže i u mršavljenju.

Naucno je također utvrđeno da cimet sprečava preveliko zgrusavanje krvi, koje može imati štetno delovanje. Osim toga, cimet smanjuje nivo masnoća tj. lošeg holesterola i triglicerida u krvi, a time i rizik od bolesti srca i krvnih žila. Cimet poseduje svojstvo zaustavljanja rasta bakterija i gljivica, uključujući i za mnoge problematičnu Candidu.

Do neobičnog otkrića naucnici su takođe došli proučavajući delovanje cimeta na psihu. Istraživanja su pokazala da povremeno udisanje mirisa cimeta i metvice povećava budnost za volanom te smanjuje teskobu ili osjećaj frustriranosti kod vozača koji svakodnevno automobilom prelaze iste deonice.

Pikantan miris cimeta podstiče rad mozga, poboljšava koncentraciju, vizuelno pamćenje i brzinu reagovanja.

PSI NAS VOLE…

tamoiovde-logo

Dokazano: Psi nas vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više!

Mahanje repom, sedenje u krilu, krađa jastuka i slićno pokazuju nam da nam psi zasigurno vraćaju ljubav. Ali pošto psi ne umeju da odgovore šta se događa unutar njihove krznate glave, kako možemo biti sigurni da nas stvarno vole?

1452005321vZapravo, i možemo – piše američni Science. Mic, a prenosi magazin Pas. Zahvaljujući nedavnom razvoju novih tehnologija slikanja mozga, možemo dobiti bolju sliku o tome šta se dešava u psećem mozgu.

Naučnici sve više i temeljnije proučavaju pseći mozak. I ono što istraživanja pokazuju pozitivno je za sve vlasnike pasa: ne samo da nam psi uzvraćaju ljubav, nego nas i vide kao članove svoje porodice.

Izgleda da se psi više oslanjaju na ljude u zadobijanju privrženosti, ljubavi i zaštite, nego na sopstvenu vrstu.

pas_9Najnoviji i najdirektniji dokaz da su psi sasvim posvećeni ljudima dolazi iz nedavnog istraživanja i slikanja psećeg mozga, orijentisanog na procesuiranje mirisa u mozgu. Stručnjaci za životinjsku kogniciju sa Univerziteta Emory dresirali su pse da mirno leže za vreme magnetne rezonance kako bi izmerili njihove neurološke odgovore na mirise pasa i ljudi, i poznatih i nepoznatih.

Psi se kroz svet kreću pomoću nosa, pa je moguće da će uvid u procesuiranje mirisa dati nove dokaze o društvenom ponašanju. Naučnici su otkrili da aroma vlasnika zapravo aktivira “centar za nagrade” u psećem mozgu. Od svih neodoljivih mirisa koje su mogli onjušiti, psi su postavili ljudski miris kao prioritet nad svim ostalim.

Ti rezultati podudaraju se sa još jednim neurološkim istraživanjem pasa koje su sproveli istraživači sa Univerziteta Eotvos Lorand u Budimpešti. Oni su proučavali moždanu aktivnost pasa u odnosu na različite ljudske i pseće zvukove, poput glasova, lajanja, te beznačajnog gunđanja i uzdaha obe vrste. Pre ovog istraživanja nismo imali pojma šta se događa unutar psećeg mozga kada ljudi prave buku.

pas_10Između ostalih iznenađujućih činjenica, istraživanje je pokazalo sličnosti u načinu na koji pas i čovek reaguju na emocionalno obojene glasove i zvukove. Istraživači su dokazali da veseli zvukovi potiču i pozitivno utiču na auditivni korteks u obe vrste.

Ta zajednička osobina govori nam o jedinstvenom komunikacijskom sistemu koji izgrađuje vezu između psa i čoveka. Ukratko – psi ne poprimaju samo naizgled suptilne promene raspoloženja, već su zbog načina na koji su povezani s ljudima fizički osetljiviji i podložniji i za najmanju promenu raspoloženja.na sigurno!

– Vrlo je važno i zanimljivo razumevanje tog alata koji omogućava uspešnu vokalnu komunikaciju između vrsta – izjavio je za Mic Attila Andics, neuronaučnik i autor ovog istraživanja. – Zapravo nam nije bilo potrebno slikanje mozga da bismo videli da komunikacija između pasa i ljudi uspeva, no bez tog slikanja ne bismo razumjeli zašto funkcioniše. Sada zasta počinjemo shvatati zašto.

poljubacBihevioralna istraživanja podupiru nedavna neuronaučna istraživanja. Prema Andicsu, psi ulaze u interakciju s vlasnicima na isti način na koji bebe ulaze u interakciju s roditeljima. Kada su psi prestrašeni ili zabrinuti, trče svom vlasniku, jednako kao i mala deca svojim roditeljima. A to je čist kontrast u odnosu na druge domaće životinje – skamenjene će mačke, kao i konji, pobeći.

Psi su takođe jedina vrsta, osim primata, koja gleda ljude u oči. To je otkrio Andics, zajedno s mnogim drugim kolegama, pre desetak godina kada je proučavao i učio o pripitomljavanju vukova, za koje je smatrao da će mu odati tajnu. Ta posebna značajka, to posebno ponašanje između psa i ljudi zaista je jedinstveno – psi traže kontakt očima od ljudi, ali ne i svojih bioloških roditelja.

– Vezivanje uz vlasnika mnogo više znači psu nego ijednom kućnom ljubimcu – kaže Andics.

Naučnici su ujedno bacili pogled na ljudsko-pseću povezanost i iz drugog ugla. Ispada da i ljudi psu uzvraćaju snažna osećanja ljubavi i privrženosti. U istraživanju objavljenom u časopisu PLOS One, istraživači Opše bolnice Massachusetts merili su aktivnost ljudskog mozga kao odgovor na slike dece i pasa.

giphyUčesnici istraživanja bile su žene koje imaju decu i psa bar dve godine. Obe slike izazvale su aktivnost u regijama mozga povezanih s emocijama, nagradom, pripadanju, vizualizaciji i socijalnim interakcijama. Možemo zaključiti da nas i krznati i malo manje krznati članovi naše porodice jednako vesele.

Ljubitelji pasa par puta su pogrešili u čitanju izraza pasjih lica, npr. pretpostavili su da pognuta glava znači krivicu, emociju koja zahteva višestruku samosvest koju psi verovatno nemaju, saglasni su bihevioralni stručnjaci. Ali u porodici su naši instinkti, što se tiče osećaja naših pasa, najčešće tačni.

Šta psi poručuju onim zabrinutim ili željnim pogledom na onaj njihov setan način, nije uvek jasno. Možemo, međutim, odahnuti imajući na umu da nas naši ljubimci dokazano vole onoliko koliko smo se nadali, možda čak i više.

Iako oni nisu naša deca, oni nas smatraju svojom porodicom. A za nas? Za naš će oni uvek biti naše bebe.

Izvor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

JABUKE KOJE NE MIRIŠU…

tamoiovde-logo
Umesto starih sorti, posebnog ukusa i arome, prevladale su nove hibridne, pogodnije za intenzivnu sadnju

Voće je nekada bilo mirisnije i slađe, a da se to nostalgija za prošlim vremenima ne poigrava sa čulima, potvrđuje mr Karlo Slavić, agronom.

jabuke--------novo

Foto A. Isakov

Izučavajući prošlost agrara na terenu severne Bačke, u arhivima je pronašao brošure i reklame za nekadašnje rasadnike i u njima začuđujuće veliku ponudu voćnih sorata.

Prvi rasadnik u Subotici otvoren je 1861. godine, a već cenovnik rasadnika iz 1872. godine donosi spisak od 43 sorte jabuka, a posebno se reklamiraju noviteti sa dodatnih 13 sorata. Krušaka ima čak 54 sorte, plus 14 noviteta. To je daleko više nego što danas u ponudi imaju rasadnici voća – navodi Slavić.

Na nedavno završenim „Berbanskim danima” na Paliću, Slavić se kao član žirija založio da nagradu dobije proizvođač Ferenc Marki, koji je pred kupce izneo carsku krušku, jednu od sorata koje nestaju sa ovog područja, jer smatra da na ovakvim manifestacijama treba posebno da se vrednuju proizvođači starih voćnih sorata. Međutim, strahuje da se za neke već zakasnilo te da su nepovratno nestale sa ovog područja.

Izbor sorte je stvar mode. Danas se traže jabuke sorte ajdared ili greni smit, sortiment je ograničen, a nekada nije bilo tako. Da li danas iko zna za funtaču? Bez nje se nekada nije pravila čuvena bečka štrudla sa jabukama. Subotica je izvozila 100 vagona te jabuke u Beč. To je, kako joj ime kaže, velika jabuka teška i funtu, odnosno pola kilograma, mirišljava i kašasta. Da li se neko još seća petrovača? Jabuka kojima smo se prvo radovali jer sazrevaju oko Petrovdana, 12. jula – navodi Slavić.

Nekada se voće sadilo nasumično raspoređeno po vinogradu, voćnjaci su „ušoreni“ tek kada je počela konjska obrada zasada. Na ceni je bilo bujno drvo jabuke koje je sve svoje sokove usmeravalo u miris i ukus ploda. Danas se, nasuprot tome, vrednuju i sade hibridne sorte koje daju plod ujednačene veličine, sposobne za intenzivnu proizvodnju neophodnu da se brzo napuni šleper.

Mr Karlo Slavić i njegov kolega Sava Turanov su još 1986. godine, dok su radili u velikim firmama „Peščara“ i „Agros“, pokrenuli akciju očuvanja starih sorata. Namera je bila da uzmu pelcere i od svake sorte zasade bar po pet stabala. Nažalost, sa raspadom „Peščare“ sav ovaj trud otišao je u nepovrat.

Na ovom terenu pronašli smo stabla 36 ranih jesenjih i zimskih sorata. To su bila aktivna stabla a zanimljivo je da smo najviše očuvanih sorata našli u pojasu od 100 metara od granice, jer uredbom nije bilo dozvoljeno da se tamo menja zatečeni zasad. U voćnjacima smo našli sorte kao što su srčika, koja se ovde toliko gajila da je dobila pridev subotička, zlatna pramenka ili devojačke grudi – priča Slavić, objašnjavajući kako su bogatu aromu pratila i živopisna imena jabuka.

Prema svim analizama, jabuka sa peska ima sastav čiji hemijski ekvivalent stvara ukus nedostižan jabukama sa drugih podloga. Slavić primećuje da se danas ipak voćnjaci sele ka crnici, ostavljajući pesak nebranjen od dalje erozije.

Postoji zbirka sorata na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i na Institutu za voćarstvo u Čačku, ali mislim da ni jedna od njih nije celovita. Poneko još iz entuzijazma skuplja i gaji stare sorte, ali ova svojevrsna banka gena je osiromašena i sužena, pa su pojedine osobine jabuka, krušaka ili drugog voća, sa njihovim mirisom, ukusom i drugim kvalitetima, zauvek izgubljene– kaže Karlo Slavić.
Aleksandra Isakov
Izvor:politika.rs

__________________________________________________________________________________________

Preporuke: JABUKA IZ RAJA IZAŠLA

                          DONEĆU TI DEST KILA

NAJLEKOVITIJE BILJKE SVETA…

tamoiovde-logoTAMJAN, JEDAN OD NAJSTARIJIH MIRISA

Tamjan je aromatična smola koja se dobija iz drveta Bosvellia koje raste širom Azije i Afrike.
tamjan-700x352Većini nas je poznat iz crkvenih obreda kađenja koje se obavlja tako da se komadić bele aromatične smole stavi na žeravicu.

Tamjan je jedan od najstarijih mirisa.

Njime se trgovalo još pre 5000 godina na Arabijskom poluostrvu i u severnoj Africi, gde je bio vredan poput zlata.
Put tamjana koji vodi od južne Arabije do Sredozemlja jedan od najstarijih trgovačkih puteva na svetu.
Zbog svojih svojstava u Egiptu je korišten za balsamovanje mumija.
Tamjan se od davnina koristi u obredima rimokatoličke i pravoslavne crkve zbog verovanja da tera zle duhove.

Tamjan ima svoju primenu ne samo u aromaterapiji, kozmetici, masaži i religijskom obredima, već i u lečenju.

Lekovitost tamjana

U aiurvedskoj medicini Indijski tamjan (Bosvellia serrata) koristi se već hiljadama godina za lečenje artritisa, zaceljivanje rana, jačanje ženskog hormonalnog sistema i zaštitu od patogenih mikroorganizma.
Prema aiurvedi, svakodnevno kađenje tamjana u kući donosi dobro zdravlje svim ukućanima.

Tamjan se iz davnina koristi na Bliskom istoku za održavanje zdravlja usne šupljine. Tamošnji ljudi imaju običaj da žvaću smolu tamjana, koja poboljšava zdravlje zubi i desni – zbog svojih antimikrobnih svojstava tamjan sprečava infekcije.

Na Zapadu, tamjan je najviše poznat po svojim antiupalnim svojstvima.
Aktivni lekoviti sastojci tamjana su seskviterpene ugljovodonici, monoterpeni, diterpeni i bosvelijske kiseline.
Bosvelijske kiseline su najvažniji sastojak tamjana. Imaju snažno antiupalno delovanje i efikasno ublažavaju bol prouzrokovanu artritisom, ali za razliku od konvencionalnih lekova ne uzrokuju nuspojave.

Tamjan poboljšava cirkulaciju i dotok krvi kroz žile oštećene upalom što dodatno pomaže zglobovima ugroženim artritisom. Njegovo moćno antiupalno delovanje pomaže i kod Chronove bolesti i cisti.
Neka istraživanja su pokazala da tamjan može pomoći i u lečenju nekolikih vrsta karcinoma – malignih melanoma, raka bešike i tumora na mozgu.

Potvrđeno je da ekstrakt tamjana, tamjanovo acetat, smanjuje neurološka oštećenja, olakšava depresiju i napetost, sprečava bolesti krvnih sudova i smanjuje loš holesterol.

U aromaterapiji se tamjan koristi za olakšanje stresa, napetosti, histerije i depresije.
Masaža i kupka s uljem od tamjana uvelike pomažu kod menstrualnih bolova i upale bešike.
Terapija uljem tamjana povoljno deluje na disajni sistem i olakšava bronhitis, astmu, sinusitis, česte prehlade i alergije.
Nakapajte na ruku par kapi ulja i udiše ih nekoliko puta dnevno ili inhalirajte tinkturu tamjana (1 kašičica na litru vruće vode).
Zanimljivo: Smatra se da tamjan može zaustaviti hrkanje – u ovu svrhu potrebno je uljem tamjana namazati vrat, prsa i područje oko nosa.
Ova biljka je izuzetna i za negu kože – pomaže kod akni, ožiljaka, strija, bora i rana.

Kroz milenijuma upotrebe tamjana nisu primećene neke značajnije nuspojave.
Novija toksikološka istraživanja su  potvrdila da su ekstrakti tamjana sigurni kako za spoljnu tako i za unutrašnju primenu.

Nemojte koristiti tamjan ako pijete lekove za razređivanje krvi, patite od visokog pritiska, ako ste trudni ili dojite.
Ne sme se koristiti čisto ulje tamjana, potrebno ga je razrediti u baznom ulju ili vodi.

Preparati od tamjana

images-12Tamjan i proizvodi od njega se danas uvoze iz Indije. Za lečenje se koristi smola tamjana koja se skuplja tokom čitave godine.
Od smole se pripremaju tinkture, ulja, kreme i dodaci ishrani na bazi tamjana.

Jestivi tamjan mora biti proziran bez crnih ili smeđih tačkica. Najčešće je lagano žućkast s primesom zelenkaste boje, a žvaće se poput žvakaće.

Za unutrašnju primenu možete koristiti i tamjan u kapsulama.
Tinkturu bosvelije možete kupiti ili napraviti sami, tako da smolu tamjana prelijete 80-postotnim alkoholom.
Za kađenje se koristi smola ili mirisni štapići od tamjana.

Tamjan i njegove preparate potražite u biljnim apotekama i prodavnicama zdrave hrane.

Tamjan je nekad dat malom Isusu kao poklon. To je poklon koji ne bismo trebali odbacivati. Hiljadugodišnja tradicija korišćenja tamjana sama govori u njegovu korist.
Izvor: alternativainformacije.com

___________________________________________________________________________

tamjan

Foto:alternativa za vas.com

___________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TEČNO I PRILIČNO I VEČNO…

tamoiovde-logo

Po potražnji treći napitak na svetu, posle vode i čaja, ima dugu tradiciju. Pili su ga Sumeri, Egipćani, Rimljani, Germani… Mnogi kao lek.

Vekovima je usavršavan kako bi dobio prepoznatljiv ukus kakav ima i danas

54,1_0

Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju

Kako je nastalo

Priča o ovom penušavom piću počinje pre 6000 godina kada je jedan pekar iz oblasti oko Eufrata i Tigra nehotice ostavio testo predugo na suncu. Proces varenja je počeo, a ishod je bila lepljiva, tečna masa s opijajućim dejstvom, preteča današnjeg piva. Sumeri su nastavili da neguju kulturu piva, te je ovaj narod na visokom stepen razvoja poznavao četiri načina spravljanja piva od uvrelog testa. Sumerske žene, koje su se bavile varenjem piva, pravile su ga od dvozrne pšenice, jedne od najstarijih kultivisanih vrsta pšenica u ljudskoj istoriji.
A da je i u starom Egiptu pivo bilo voljeno piće svedoče i zidne slike koje prikazuju ljude kako ga ispijaju. U ovoj zemlji piramida i faraona pivo su pila i deca kao užinu, a prema starom običaju, ukoliko bi Egipćanin devojci ponudio gutljaj piva, njeno prihvatanje značilo bi veridbu. Pivo se spominje i u jednom od najstarijih dela svetske književnosti, „Epu o Gilgamešu”: „Jedi hleb, Enkidu, to priliči životu. I pij pivo, kao što je običaj na Zemlji.”

Kasnije je pivo preneto u Evropu, gde su i germanska plemena (pretežno žene) pravila ovaj napitak, kako to potvrđuju amfore za pivo koje potiču iz 800. godine pre nove ere. Tokom srednjeg veka pivo je opstalo zahvaljujući monasima koji su u manastirima pokušavali da poboljšaju njegov kvalitet. Bilo im je važno da naprave što hranljivije i jače pivo kako bi što lakše podneli oskudne dane posta. Pravilo je, naime, bilo: „Ono što je tečno, ne prekida post”. Jedno predanje kaže da su monasi preko Alpa poslali papi u Rim posebno pivo, kako bi ga uverili da može da se uzima tokom posta. Međutim, dok je stiglo pred vrhovnog sveštenika, pretvorilo se u kiselu čorbu. Papa je u toj sumnjivoj čorbi video, umesto uživanja, pokajanje i dao svoj blagoslov. Pivo je u to vreme proglašeno „hrišćanskim lekovitim napitkom”, a posao manastirskih pivara doživeo je procvat, što ih je činilo imućnim i poznatim širom sveta.

57,1_0

Čuveni deda sa jagodinskog piva

Gde su nikle prve pivare

Nakon što su rimski legionari doneli pivo u Evropu 55. godine pre nove ere, njega su sve do početka srednjeg veka pravile žene. Pivo se tada smatralo hranom i pićem posebno korišćenim na svetkovinama. Bavarski manastiri posebno su se isticali u visokom kvalitetu ove slavne „tečne hrane”, te je upravo u Bavarskoj, u gradu Frajzingu, i nastala prva pivara „Vajenštefan”, koja ga od 1040. godine i danas proizvodi. Tek u 13. veku počela je njegova komercijalna proizvodnja i u drugim zemljama. Da je Nemačka bila jedan od najvećih proizvođača piva, govori i podatak da je samo u Hamburgu u 16. veku postojalo 600 pivara.

Kod nas je prva pivara nastala u Pančevu 1722. godine i važi za najstariju na Balkanu. Otvorio ju je Jevrejin iz Požuna, Abraham Kepiš, ali sredinom 19. veka većinski vlasnik postaje porodica Vajfert. Ona je i zaslužna za nastajanje pivarske industrije u Beogradu 1872. godine. Tada je Ignjat Vajfert sagradio prvu parnu pivaru na današnjem „Mostaru”. Da pivo, pak, ima dužu tradiciju u Srbiji, i to još od vladavine Nemanjića, svedoči i Dečanska povelja iz koje saznajemo da je u to vreme bilo poznato ohmeljavanje i dobijanje slada iz žita.

Od kada postoje čaše i krigle

Staklene čaše postojale su još u starom Egiptu, Mesopotamiji i Siriji, a zahvaljujući Rimljanima proizvodnja je krenula i u Evropi. Oni su koristili staklene čaše za vino, ali nije poznato od kada su u upotrebi one za pivo. Preteče krigli bili su bokali od kalaja, porcelana i srebra. Današnje staklene krigle vrlo su omiljene, jer su napravljene od debelog stakla, te tako održavaju pravu temperaturu ovog pića. Odabrati pravu čašu znači i puno uživanje u pivu, iako na to mnogi ne obraćaju pažnju. No, u svetu je uobičajeno da svako pivo ima svoju čašu, a one se, prema vrstama, potpuno razlikuju.
Čaša za „Pilsner ”, recimo, uža je pri vrhu kako bi se bolje osetila aroma i sa stalkom, kako ne bismo grejali čašu držeći je po sredini celom šakom. Svetlo pivo na Oktoberfestu u Minhenu služi se u velikoj bavarskoj krigli, takozvanoj „mas” krigli. Napravljena je od keramike, teška oko kilogram i u nju staje nešto više od litar piva.

55_0

Krigle koje su u 17.veku koristili nemački oficiri

Čaše za pšenično pivo su visoke i šire pri vrhu, pa ta vrsta piva mora sporo da se sipa zbog velikog udela ugljen-dioksida. Za tamna piva pogodna je čaša u obliku pehara, jer takav oblik čuva ugljen-dioksid i podstiče da se pivo uzima u malom broju gutljaja. Postoje i neobične čaše, popun onih u obliku čizme, nastale nakon obećanja jednog pruskog generala da će, ukoliko vojnici ispune zadatak, popiti pivo iz sopstvene čizme. Zadato obećanje, pak, nije ispunio, ali je naredio da se izradi čaša u obliku čizme, u koju može da stane i dva litra piva.
Danas postoje i svetleće pivske čaše koje se okreću. Pivara „Badvajzer” izradila je interaktivnu pivsku čašu, sa čipovima koji omogućavaju da ljudi postanu prijatelji na „Fejsbuku” čim se kucnu. A za one koji pivo najviše vole da piju iz flaše, dobra vest je da je „Hajneken” napravio i interaktivnu flašu koja svetli prilikom kucanja i ispijanja.

Od čega se pravi

56,1_0Proizvodnja piva je složen postupak. Poznato je da osnovu svakog piva čine žitarice, pa se tako u Evropi najviše koriste ječam i pšenica, a u Americi, Aziji i Africi i kukuruz, pirinač, raž, ovas i šećerna trska. Konačni proizvod dobija se mešanjem slada, hmelja, kvasca i vode koja čini oko 90 odsto sastava. Slad je vrlo važan sastavni deo piva, jer određuje boju, jačinu i gustinu. Slad može da se dobije od pšenice, zobi ili raži, ali se ipak najčešće koristi ječam, jer stvara najviše šećera, pa ga pivare zbog toga najčešće upotrebljavaju. Tokom Drugog svetskog rata, usled nedostatka ječma, najčešće je korišćena zob.

46,2_056,3_0

Osnovu svakog piva čine žitarice koje, naravno, koristi i naša pivara u Beogradu (nekad i sad)

Hmelj su u prozvodnji piva koristili još srednjovekovni sveštenici. On pivu daje aromu i znatno utiče na njegov ukus oštrim gorkim dodatkom. Pivski kvasac ranije se nije koristio u proizvodnji, ali on danas određuje vrstu piva i omogućava dobijanje standardizovanog kvaliteta. Ulogu kvasca u proizvodnji piva prvi je otkrio francuski mikrobiolog i hemičar Luj Paster 1873. godine koji je izumeo (po njemu nazvan) postupak pasterizacije koja produžava rok flaširanom i konzerviranom pivu. Na kraju, voda, odnosno njena tvrdoća, takođe utiče na kvalitet piva. Voda češkog „Plzenskog” piva, primera radi, veoma je meka što utiče na njegov vrhunski kvalitet.

Koje vrste postoje

Piva mogu da se podele prema različitim merilima, a danas postoji više od 30.000 različitih vrsta. Po mestu vrenja kvasca u procesu proizvodnje, piva se najpre dele na ejl, pivo gornjeg vrenja, i lager, pivo donjeg vrenja. Prema glavnoj sirovini za proizvodnju sladovine piva mogu da budu ječmena i pšenična, što je najčešći slučaj. Uprkos Zakonu o čistoći piva iz 1516. godine, koji je doneo bavarski vojvoda Vilhelm VI, da ono mora da sadrži isključivo slad pomenutih žitarica, u mnogim zemljama to nije slučaj, pa se u Evropi može naći i takozvano ražano pivo koje ima pikantni ukus, ili afričko pivo zasnovano na prosenom sladu. Prema boji, postoje svetla, crvena, tamna i crna, a prema udelu alkohola alkoholna (u proseku od 0,5 do 10 odsto alkohola) i bezalkoholna piva (do 0,5 odsto).

Svetski rekord najjačeg piva drži škotsko pivo „ Brewmeister Snake Venom” sa 68 odsto alkohola.

U poslednje vreme pivare se sve više utrkuju ne bi li tržištu ponudile što primamljivija piva i tako pružile novi izazov strastvenim pivopijama. Tako je danas vrlo omiljen radler, pivo s limunom. Nastanak ove ukusne i pitke smeše vezuje se za minhenskog krčmara Franca Kuglera, koji je držao krčmu nedaleko od kapija svog grada. U junu 1922. godine kroz grad je najezda prolazila biciklista, te je Kugler morao da napoji 13.000 žednih grla. Kako mu ne bi nestale sve rezerve piva, vični krčmar našao je rešenje, da pivo pomeša s limunadom, što se na kraju ispostavilo kao neopisivo osvežavajuće, te se od tog trenutka ova smeša velikom brzinom raširila.
Postoje i mnoga čudna piva poput „ Turnip the Beets” iz Denvera koje se sastoji od repe i cvekle, „ Mama Mia! Pizza” u čijoj se pripremi koristi čitava pica „margarita”, uključujući paradajz, bosiljak i beli luk, kao i jedinstveni izum “Rocky Mountain Oyster Stout“ koji se pravi od sedam različitih vrsta slada, hmelja visokog kvaliteta i bikovih testisa.

Da li ima lekovita svojstva

Da pivo nije služilo samo za uživanje kraljeva na dvorovima i kao dar bogovima, kako je to bio slučaj u Egiptu, govore i recepti koje su egipatski lekari propisivali pacijentima. Egipćanke na visokim položajima koristile su ga kako bi osvežile kožu, ali i smanjile opasnost od raznih kožnih oboljenja. Poznato je i da se Kleopatra nije kupala samo u magarećem mleku, već i u kupki od piva. U staroj Grčkoj Hipokrat je koristio pivo za pročišćenje mokraćnih kanala.

Čak je i jedno savremeno istraživanje pokazalo da ljudi koji ne piju pivo dvostruko više pate od kamena u bubrezima nego pivopije. Pivo sadrži vitamin Be, magnezijum, selen, kalijum, kalcijum, kao i gvožđe. Bogato je i ugljenim hidratima, a u njemu se nalaze i neki antioksidansi koji utiču i na cirkulaciju i količinu šećera u krvi.

54,2_1

Ni glasoviti francuski slikar Eduar Mane (1832–1883) nije mogao da odoli prizoru iz jednog francuskog kafea

Prema novijim istraživanjima američkog naučnog časopisa za hranu i poljoprivredu, u velikom broju piva nalazi se i silicijum, te tako njegovo unošenje u umerenim količinama (jedna „zidarska flaša” odnosno pola litra dnevno) pomaže i u jačanju kostiju. Tako je nobelovac Tomas Man svakodnevno uzimao svoju dozu piva pred spavanje. Kako su nemački i američki istraživači otkrili, pivo pomaže i u lečenju raka. Naime, hmelj sadrži supstancu ksantohumol koja ima hiljadu puta jače dejstvo nego zeleni čaj i soja.

U Americi su pivare već dobile dozvolu da na tržište izbace takozvano „pivo protiv raka”. Jedno portugalsko istraživaenj otkriva da šnicla marinirana u pivu smanjuje kancerogene materije i do 70 odsto kada se prži u ulju.

Da li goji

Učinak piva za zdravlje je nesumnjiv. Uprkos tome mnogi ga izbegavaju, jer veruju da je ono zaslužno za naš poveći trbuh koji nazivamo „pivski stomak”. Da li je to samo mit ili ne, zanimalo je i španske stručnjake koji su želeli da otkriju zašto pivopije u Španiji ne dobijaju takozvani pivski stomak, za razliku od svojih rođaka po flaši – krigli u Engleskoj. Njihovo istraživanje pokazalo je da puko ispijanje piva ne nanosi masne naslage u predelu stomaka, već je za to zaslužan povišen apetit i neredovno kretanje koje ide uz to. Dok Španci uživaju u malim količinama piva uz tapas (laka predjela), sirovu hranu ili ribu, u Engleskoj se neretko uz veće količine piva uzima krompir ili kobasica.

Tim iz Velike Britanije došao je do sličnog zaključka i tvrdi da je pogrešno pivo svrstavati u visokokalorična pića. Prema njihovim tvrdnjama, 100 mililitra voćnog soka sadrži više kalorija od isto toliko piva. Stručnjake Londonskog univerziteta zanimalo je i kako pivo deluje na polove. Oni su ispitali 891 muškarca i 1098 žena starosti između 25 i 64 godina koji su u proseku nedeljno pili 3,1 (muškarci) odnosno 0,3 (žene) litra piva. Istraživanje je pokazalo da kod muškaraca pivo nema nikakve veze s telesnom masom. Kod žena su rezultati bili prilično neočekivani. Pokazalo se da su žene koje umereno piju pivo čak vitkije od svojih onih koje to ne čine.

Kako nastaje pena

Većina pivopija voli kada se njihovo omiljeno piće peni. Pena je puna sitnih mehurića, pa ne samo da izgleda lepo, već daje miris i gorčinu i znak je dobrog kvaliteta. Tako se prilikom proizvodnje mora voditi računa da li se koristi dobar hmelj u dovoljnim količinama, koliko se dugo kuvaju sastojci, kolika je količina belančevina u sladu, jer bez njega nema ni te veličanstvene bele krune na vrhu čaše.
Mnogi, pak, ne vole penu, pa prilikom sipanja vode računa da je toče duž ivice čaše. Pivo bez pene u Belgiji, recimo, ne dolazi u obzir. Oni pivo toče tako da se stvori bar tri prsta pene koja zapravo i nastaje prilikom sipanja, odnosno oslobađanjem mehurića ugljen-dioksida.

Stručnjaci su ispitivali zašto je pena kod irskog piva „ Guinness” gušća i čvršća nego kod ostalih. Tajna je u tome što se pena ovog piva sastoji od azota, a ne od ugljen-dioksida, što dodatno utiče na njegov kvalitet. Minhenski fizičar Arnd Lajke je, opčinjen pivskom penom, sproveo niz ogleda kako bi ispitao koliko se dugo pena održava kod pšeničnog piva. Došao je do ishoda da je potrebno tačno 276 sekundi dok potpuno ne nestane. Za svoj pionirski podvig odlikovan je takozvanom „Ig Nobelovom nagradom”, koja se dodeljuje za ona istraživanja koja „ne mogu da se ponove ili, bolje rečeno, ne bi trebalo da se ponove”.

Ko su najveće pivopije

Kako je Napoleon rekao, „kad pobediš, zaslužuješ pivo, kad izgubiš, potrebno ti je”. Nesumnjivo je da je pivo omiljeni saputnik mnogih naroda i da ga svi rado piju bez obzira imaju li povoda ili ne. Međutim, prilikom utvrđivanja u kojoj zemlji se najviše popije, postoje različita istraživanja zasnovana na različitim merilima. Česi važe za najveće pivopije sa 160 litara po glavi stanovnika. Za njima slede Austrijanci sa 108, dok Nemci zauzimaju treće mesto sa 100 litara. Mi zauzimamo zlatni sredinu sa ispijenih 65 litara godišnje. Međutim, ako se uzme u obzir ukupna količina popijenog piva, onda vrh liste bez premca zauzimaju Kinezi sa 45 milijardi litara godišnje, što čini 27 odsto ukupne potrošnje u celom svetu. To je donekle i razumljivo s obzirom na to da su najmnogoljudniji narod na svetu. U stopu ih prate Amerikanci, a onda i Brazilci i Rusi.

57,2_0

Česi važe za najveće pivopije na svetu

Ko su najveći proizvođači

Kinezi čine sam vrh liste i kada je u pitanju proizvodnja piva. Prema podacima preduzeća „ Hopsteiner”, Kina proizvodi oko 370 miliona hektolitara, a za njom slede SAD (233), Rusija (110) i Nemačka (106). Srbija zauzima 18. mesto sa 18 proizvođača ovog alkoholnog pića. Kada je reč o pivarama, prvo mesto zauzima belgijsko-brazilska pivara „ Anheuser Busch” (sa 17 brendova poput „Budweiser”, „Corona”, „Beck’s”) sa 18 odsto ukupne svetske proizvodnje. No, ako se uzme broj pivara i vrste piva proizvedene u jednoj zemlji, Nemačka je bez konkurencije sa 1300 pivara i 5000 različitih vrsta.
Autor: Aleksandar Živković
Izvor:politikin-zabavnik.rs/broj: 3274/

_________________________________________________________________________________________

SKRIVANJE OD CIJUKA RANJENE PTICE…

tamoiovde-logoSamo sa salvetom preko glave!

Četiri vrhunska francuska kuvara tražila su da im se barem jedan vikend ili makar jedan dan u godini dozvoli da u svojim restoranima serviraju dugo zabranjeni specijalitet – ortolan.

Jelo 1Reč je o malenoj ptici pevačici koju sladokusci, među kojima je bio i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran, jedu ne vadeći kosti, glave prekrivene salvetom, navodi Tanjug.

Kako prenosi AFP, ptica ortolan, koja nije veća od dečje šake, izbačena je iz evropskih jelovnika 1999. godine.
Navodno je to bilo Miteranovo poslednje jelo pred smrt 1996. godine.

Pripremanje ovog specijaliteta je prilično surovo: ptica se najpre kljuka kako bi dobila na težini, da bi se potom utopila u konjaku i ispekla u rerni.

Jelo 2U tradiciji je da ljubitelji pečenog ortolana tokom jela prekrivaju glavu velikom, belom salvetom – da se ne bi videlo kako pljuju kosti, ali i da bi se zadržala potpuna aroma.

Ima i onih koji tvrde da krpa na glavi služi kako bi se sakrila sramota pred bogom zbog proždiranja ptice božanskog glasa.

Ostaje da se vidi da li će francuske vlasti udovoljiti zahtevu četvorice kuvara, od kojih je jedan svetski poznat – Alen Dikas.

Danas je ortolan zaštićena vrsta u Francuskoj i nekoliko drugih evropskih zemalja.

Uprkos tome u ilegalnom lovu ubije se oko 50.000 ptica godišnje.
Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Mačak i ptica

cat-catching-a-bird-1939

painting: Pablo Picasso

Celo selo sa bolom sluša
cijuk ranjene ptice.
Beše to jedina ptica u selu
i jedini mačak u selu
koji je, eto, na pola smaza.

Ptica prestade da peva,
mačak prestade da prede
i da oblizuje brkove.

Selo učini ptici
predivan pogreb.
Mačak koji je takođe pozvan,
gazi iza majušnog slamnog kovčega
u kome počiva telo mrtve ptice.
Devojčica nosi kovčeg
ridajući neutešno.

„Da sam znao da će te to toliko rastužiti“,
kaže joj mačak,
„Smazao bih je celu…
I onda bih ti ispričao
da sam je video kako je odletela,
odletela na kraj sveta daleko,
daleeeeeeeeeko, tako daleko
da više ne može ni da se vrati.
Ti ne bi osetila toliki bol
već samo tugu i žaljenje.“
Vidiš,
stvari nikada ne treba uraditi napola.

Žak Prever

______________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

12aaMnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.


Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje

Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videtikragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________