PRVI SRPSKI PILOT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Navršio se juče vek otkako je poginuo Mihajlo Petrović, prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku.

Povodom 100 godina od pogibije Mihaila Petrovića – prvog srpskog pilota i prve žrtve srpskog vazduhoplovstva, na spomenik na Novom groblju položeni su venci i cveće.

Vence su položili Petrovićevi rođaci, predstavnici Komande vazduhoplovstva, Zavičajnog društva „Mihailo Petrović“ iz Vlakče, Udruženja penzionisanih vojnih letača i padobranaca, Vazduhoplovnog saveza Srbije, Udruženja pilota „Kurjaci sa Ušća“, SUBNOR-a i mnogobrojni poštovaoci.

U galeriji „Ikar“ Doma vazduhoplovstva u Zemunu otvorena je izložba pod nazivom „Sećanje na vazduhoplovne žrtve“.

MIHAJLO PETROVIĆ bio je pilot sa dozvolom broj jedan.

Pripadao je prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine.

Nakon srednje škole u Kragujevcu, Petrović je pokušao da upiše neku od vojnih akademija u Sankt Peterburgu u Rusiji. Kako mu to nije pošlo za rukom, vratio se u Srbiju gde je učio u podoficirskoj artiljerijskoj školi.

Kao 21-godišnji vodnik 1905. godine bio je raspoređen u Gardijski artiljerijski puk u Nišu, a narednik je postao pet godina kasnije u garnizonu Beograd.

Na Farmanovu pilotsku školu u Etampu u Francuskoj upisao se kada je srpska vojska 1912. godine pozvala dobrovoljce da se prijave za pilotsku obuku. Završne ispite položio je mesec dana pre ostalih iz grupe i tako postao prvi srpski pilot sa diplomom.

Tokom Prvog balkanskog rata, Mihajlo Petrović raspoređen je u sastav novoosnovanog Primorskog aeroplanskog odreda čiji je prvi borbeni zadatak bio da pruža vazdušnu podršku trupama koje su opsedale Skadar.

Njegov avion „farman“ prilikom sletanja pogodila je snažna vazdušna struja zbog čega je avion naglo usporio, a zatim se prevrnuo.

Narednik Petrović izbačen je iz aviona na visini od oko kilometar i nije preživeo pad.

Izvor: rts.rs/page/stories/sr/story (sreda, 20. mar 2013)

CERSKA BITKA – REMEK DELO RATNE VEŠTINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. avgusta 1914.  godine, okončana je Cerska bitka.

Cerska bitka odigrala se tokom avgusta 1914. godine i predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode.

Cerska bitka vođena je od 12. do 24. avgusta 1914. godine, a u istoriografiji se pominje i kao Jadarska bitka, jer su glavne vojne operacije vođene u slivu reke Jadar.

Borbe su počele u zoru prelazom austrougarske armije kod sela Batara i Samurovića ade, s ciljem daljeg prodiranja u Srbiju, dok je Druga armija forsirala reku Savu i zauzela Šabac.

Neprijateljskim snagama su se hrabro suprotstavljali predstražni odredi srpske vojske na Drini sve do 15. avgusta. Do prvog velikog okršaja na planini Cer došlo je u noći između 15. i 16. avgusta kod Tekeriša, a potom su ogorčene borbe vođene sve do 20. avgusta na frontu širine 50 kilometara i pravcu Šabac-Tekeriš-Krupanj.

Austrougarske snage, koje je predvodio komandant balkanske vojske Oskar fon Poćorek, imale su više od 200.000 ljudi, dobro naoružanih i opremljenih, koji su dejstvovali uz odličnu logistiku i sadejstvo moderne artiljerije.

Vojska Kraljevine Srbije, čiji je vrhovni komandant bio regent Aleksandar Karađorđević, imala je 180.000 vojnika i neviđen moral.

Cerske operacije

Pobedi Srba doprinela je i ispravna strategija vrhovne komande, ali i iskustva u modernom ratovanju koja su stekli u Balkanskim ratovima.

Austrougarske snage naterane su na povlačenje u noći između 19. i 20. avgusta, koje se nastavilo i narednog dana. Isterivanjem neprijatelja do Drine i završnim operacijama, od 21. do 28. avgusta 1914. godine, kada je oslobođen Šabac, okončane su takozvane cerske operacije.

U teškim borbama Austrougarska je imala oko 25.000 poginulih i ranjenih i više od 4.500 zarobljenih oficira i vojnika. Na srpskoj strani iz stroja je izbačeno 16.045 podoficira i vojnika i 259 oficira, od toga je bilo 2.107 poginulih i 250 zarobljenih.

U izveštaju o porazu austrougarske vojske, austrijski novinar Ervin Kiš je napisao: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju„.

Po načinu vođenja i ishodu, Cerska bitka predstavlja remek-delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategijske odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama, uključujući i američki Vest Point.

Vest da je srpska vojska do nogu potukla austrougarske trupe iznenadila je svetsku javnost, koja nije očekivala da se jedna mala država, iscrpljena Balkanskim ratovima u prethodne dve godine, može vojnički odupreti velikoj sili.

Pobeda Srba doprinela je održanju morala sila Antante, koje su u početku rata gubile bitke na svim frontovima. Zahvaljujući toj pobedi, Austrougarska je zakasnila s koncentracijom trupa prema ruskom frontu, što je kasnije olakšalo operacije saveznika.

Izvor: rts.rs

______________________________________________________________________________________________

ŠKOTSKE BOLNIČARKE ŽIVOT DALE ZA SRBIJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________

„Za razliku od Srba, Britanci imaju kratko pamćenje. Retko ko u mojoj domovini zna koliko je Srbija propatila, ili da su Srbi stali rame uz rame sa nama.

Sramota je što su se dve zemlje sa tako jakim istorijskim vezama toliko udaljile. Nadam se da će se to promeniti, i da će moj rad o “škotskim bolničarkama” u Srbiji i Flori Sandes, jedinoj Britanki u Srpskoj vojsci tokom Velikog rata – koliko god skroman bio – tome malo doprineti.„

Ovako govori Luiz Miler, književnica iz Škotske, već godinama obuzeta sudbinom hrabrih Škotlanđanki koje su krajem 1914. pohrlile u Srbiju kako bi negovale ranjene srpske vojnike.

Do ove priče Milerova je, veli, došla sasvim slučajno:

–Tu se, opet, vidi razlika između Srba i Britanaca., jer kod nas je delo ovih žena potpuno zaboravljeno. One se ne pominju u udžbenicima istorije iako je Prvi svetski rat započeo u Srbiji. Istočnom frontu se ne poklanja dovoljna pažnja. To je samo fusnota u britanskoj istoriji. Šteta, jer čim malo zagrebete vidite jednu neverovatnu priču– govori Luiz Miler.

To je storija o jedinstvenoj zdravstvenoj ustanovi u istoriji medicine., o “bolnici škotskih žena” u kojoj su isključivo radili dobrovoljci sa Ostrva. Ovakavih bolnica, gde su negovani ranjenici i bolesnici, samo u Srbiji –  1915. godine rezorenoj i ratom i pegavim tifusom – bilo je četiri: u Kragujevcu, Mladenovcu, Valjevu i Lazarevcu. Jedna je radila u Dobrudži, još tri na Solunskom frontu.  I dve škotske ambulante su u Francuskoj zabrinjavale srpske ranjenike. Zato je ovo, podseća Liuz Miler, i priča o odanosti i požrtvovanju, i bliskosti dva naroda, Škota i Srba.

–Žene su tada u Britaniji bile tretirane kao osobe drugog reda. A kada su došle u Srbiju bile su jednake i sve su, bez izuzetka, govorile o hrabrosti i ljubaznosti našeg naroda. Kakav je to šok za svakoga ko bez razmišljanja prihvata sve što piše o Srbima u ovdašnjim novinama–  podseća Milerova.

Više od 20 Britanki umrlo je u Srbiji. Tri su pokopane u Kragujevcu, među njima i najpoznatija, dr Ellizabet Ros. Na njenom grobu u gradskom groblju u srcu Šumadije piše: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

A Flora Sandes odlikovana je oredenom Karađorđeve zvezde. Ostala je , i posle rata, da živi u Beogradu. Udala se za “belog Rusa”, Jurija Judeniča i 1941. godine ponovo obukla vojničku uniformu. Zato je odvedena u koncentarcioni logor.

– Ona nije bila samo srpska heroina. Flora Sandes je i jedina Britanka koja je zvanično bila vojnik u Prvom svetskom ratu i – jedini oficir. Čin narednika dobila je u Srpskoj vojsci.

Oduševilo me je što vi, Srbi, niste nimalo nalik na nas Britance, ne zaboravljate ljude koji su vam činili dobro – kaže Milerova dodajući da je o Flori Sandes i škotskim bolničarkama osamdesetih godina napisano nekoliko knjiga u Britaniji, ali nisu prošle dovoljno zapaženo.

Njena knjiga “Život kapetana Flore Sandes” već je nominovana za jednu prestižnu nagradu u kategoriji biografije. Napisana je u saradnji sa potomcima junakinje koji žive u Engleskoj i Južnoj Africi.

Verujemo da će ova vredna knjiga biti štampana i u Srbiji, na srpskom jeziku, zapisao je 12. februara 2011. Marko Prelević u “Novostima”.

Iz knjige „Srbija u velikom ratu u 99 slika“- Brana Filipović

---