IZGUBLJENI SVET…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Put u pravi Izgubljeni svet

Koliko smo puta gledali filmove o različitim neverovatno lepim izgubljenim svetovima, ni ne sluteći da se jedan takav zaista nalazi na našoj planeti i nosi baš takvo ime – Izgubljeni svet.

slikacitava.phpTamo gde Indijski okean zapljuskuje jugozapadnu obali Mjanmara, rasuto je ček osamsto ostrva koja zajedno čine arhipelag Mergui. Plaže bez otisaka stopala koja presecaju pesak, tišina bez ljudske graje koja para vazduh, sve to čini deo jedinstvene atmosfere predela poznatijeg kao Izgubljeni svet.

Stanovnici Izgubljenog sveta poznati su kao „morski Cigani“, iako je pravo ime njihovog plemena Moken.

977103699532c46da41004142864493_v4 big I dok se svet sprema da otkrije Izgubljeni svet, Mokeni mogu izgubiti svoj kutak planete sa kojim vode neprestanu, iskonsku bitku.

Na poslednjoj granici azijskog turizma, Mokeni pokušavaju da sačuvaju jedinstveni svet prirode u kom žive, ali se bore i za svoj život, jer je svakodnevica u Izgubljenom svetu sve teža.

877978150532c48d6c8504889591422_v4 big„Pre nam je bilo mnogo lakše da zaradimo novac, da ulovimo nešto iz mora. Mogli ste lako da napunite kofu ribom. Ali sada je naš život sve teži i teži“, priča ribar Aung San dok pravi pauzu od rada u hladu palme na Ostrvu 115.  Sa njim tu živi još dvadesetak stanovnika ostrva, muškaraca, žena i dece.

Oni su ugostili AP-ovog novinara Denisa D. Greja i fotoreportera Altafa Kvadrija i pustili ih da sa njima provedu protekli februar.

490897541532c4acb93307221082415_v4 bigIzgubljeni siet, izolovan od strane vlade Mjanmara, sa samo jednim hotelom, bio je zaštićeni predeo nedostupan za turiste svo do 1996. godine. Upitan da li je spreman da prihvati turiste, San odgovara:

„Ne želimo da živimo ni sa Burmancima, a ni sa drugim ljudima. Želimo da živimo sami.“

Ipak, usled sve težih uslova za život, oni su pristali da u dogovoru sa novom vladom Mjanmara prime veći broj turista.

274880505532c479cd744a403288292_v4 bigProšle godine primili su oko 2.000 gostiju, što je jedva nešto više od dva gosta po ostrvu, na godišnjem nivou.

U septembru je jedna agencija dovela jahtu bogatih Rusa koji su izdvojili pozamašne svote novca ne bi li doživeli iskustvo poput Robinzona Krusoa. Ali ministar turizma Mjanmara Htaj Aung tvrdi da će ubuduće voditi računa o turistima, ali i plemenima kao što su Mokeni, kako bi uz profit sačuvali i njihovu svakodnevnicu.

Myanmar Lost WorldPogledajte kako izgleda njihov Izgubljeni svet i uživajte makar i u fotografijama koje je Altaf Kvadri zabležio.

/glassrpske.com/

___________________________________________________________________________________________

132744445532c476b3f342855021961_v4 big139888577532c488d2ff39927859389_v4 big
___________________________________________________________________________________________

BUĐENJE IZ HILJADUGODIŠNJEG SNA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SILENE STENOPHYLLA, BILKA IZ PLESTOCENA

fruto-Silene-stenophyllaTim ruskih naučnika je objavio rad u kojem je regenerisao ovu biljku iz fosilnih ostataka koji potiču još iz Pleistocena.

Biljka je regenerisana iz fosilnih ostataka ploda ove biljke koji je pronađen u ledu na desnoj obali reke Kolime u severoistočnom Sibiru.

Fosili vrste Silene stenophylla su nađeni u jazbinama veverica, koje se nalaze 38 metara ispod trenutne površine leda.

Fosilni ostaci koji su poslužili za oživljavanje su stari između 30.000 i 32.000 godina i bili su potpuno zaleđeni u jazbinama tako da je plod bio potpuno izolovan od spoljašnjih uticaja.

Ovo je najstarija biljka koja je ikada regenerisana.

Nakon regeneracije naučnici su utvrdili da postoji značajna razlika između sadašnje vrste i vrste od pre 30.000 godina, posebno u obliku latica i cveta između različitih polova.

TamoiOvde-images

Foto:theguardian.com

Silene stenophylla je biljka iz roda Silene.

Raste u tundri u Sibiru.

Silene stenophylla je višegodišnja, zimzelena cvetnica. Biljka dostiže veličinu od 5 do 25 centimetara. Stabljika se grana na 2 dela. Cvetovi su pojedinačni bledo roze do roze boje, a biljka cveta od aprila do jula. Čašica cveta je relativno velika. Cvet ima 5 kruničnih listića (latica) koji su na vrhovima urezani.

U cvetu se nalazi 10 prašnika od kojih je polovina u bazi kruničnih listića, dok polovina nije povezana sa njima. Prašnici štrče iz cveta, a prašnički konac je dugačak oko 2,4 cm. Na prašničkom koncu se nalazi prašnica koja je dugačka 3 mm. Tučak je dugačak 6 mm, a širok 2 mm. wikipedia.org

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DA LI JE U DOGLEDNOJ BUDUĆNOSTI MOGUĆE OŽIVLJAVANJE DAVNO IZUMRLIH VRSTA

Poput scenarija iz Spilbergovog filma „, gde se na jednom ostrvu odvijaju  namenjeni obnavljanju davno izumrlih vrsta, naučnici danas pokušavaju da ožive neke biljke i životinje koje su pre nekoliko stotina ili hiljada godina nestale s lica naše planete, a u nekim slučajevima i uspevaju u tome.


TamoiOvde-Zov-06fUpravo se to dogodilo na . Ovo mesto, nazvano Sverdrup Pas, na krajnjem severu Kanade, bilo je prekriveno debelim slojem leda koji je tokom poslednjih sto godina počeo da se povlači pod uticajem globalnog zagrevanja, a od 2004. je sve brže nestajao.

Topio se takvom brzinom da je oslobodio biljke koje su u njemu bile zarobljene još u periodu takozvanog malog ledenog doba, od 1550. do 1850. godine, kad su se temperature na severnoj Zemljinoj hemisferi znatno spustile. Biljke je pronašla grupa istraživača sa kanadskog univerziteta Alberta, u Edmontonu. Pošto su primenili metod utvrđivanja starosti pomoću radioaktivnog ugljenika, naučnici su uspeli da utvrde da su bile pod ledom tokom 400 do 600 godina, tačnije od nastanka malog ledenog doba.

Utvrđeno je da pripadaju nekoj od 60 vrsta briofita, grupe biljaka koja obuhvata i mahovine. Imale su smeđu boju i izgledale su sasušeno, ali na nekima su se videli zeleni prašnici i bočne grančice. To je naučnicima bio znak da su možda još sposobne da proklijaju. Odneli su nekoliko ovih biljaka u laboratoriju, samleli njihovo lišće i seme, a onda ih zasejali na plodnom tlu. I desilo se čudo! Oko 30 odsto je proklijalo i posle više od 400 godina dalo život novim biljkama.
Objašnjenje onoga što se dogodilo sa ovim mahovinama leži u takozvanim totipotencijalnim ćelijama, sposobnim da u povoljnim uslovima obnove celu biljku. Kao da je svaka ćelija programirana tako da može da se vrati u prošlost. Isti fenomen primećuje se i kod matičnih ćelija ljudi i životinja, koje nisu samo u stanju da se vrate u prošlost, nego mogu da preuzmu izgled bilo koje ćelije tela.

Totipotencijalnost je svojstvo biljnih ćelija, posebno briofita, kao što su one pronađene ispod leda na Sverdrup Pasu, ali kako je moguće da su uspeli da ih ožive posle više od četiri stotine godina?

U stvari, briofite imaju još jednu neobičnu sposobnost. U krajnje nepovoljnim okolnostima, njihove ćelije su u stanju da se osuše i da potpuno zaustave metabolizam biljke, koja onda oživi čim nastanu povoljniji uslovi, što se događa i u pustinjama. Ali, naučnici nikada nisu očekivali da će moći da ih ožive posle toliko vremena.

Odbrambeni mehanizmi

Lavanda, maslina, žalfija i morska pepeljuga otporne su na toplotu. Njihovo srebrnasto, zelenkasto-plavo ili pepeljasto lišće prekriveno je dlačicama, pa tako odbija sunčeve zrake, a to biljku štiti od dehidracije tokom letnjih vrućina, tipičnih za mediteranske krajeve.
Borovi i jele dobro podnose hladnoću, jer su razvili mehanizme koji sprečavaju da voda iz ćelija izađe na površinu i zaledi se, a to bi moglo da prouzrokuje dehidraciju i stradanje biljke.
Tokom esktremnih mrazeva, lišajevi, mahovine, breza, jasika i vrba mogu potpuno da zaustave metabolizam i da ga ponovo pokrenu čim se vremenski uslovi poboljšaju.

Malo ledeno doba

Od polovine šesnaestog do polovine devetnaestog veka, globalna temperatura na našoj planeti spustila se za stepen. Ovo je naizgled malo, ali dovoljno da se Temza u Londonu zaledi tokom zima koje su na celoj severnoj hemisferi postale veoma oštre. Ovaj period nazvan je malim ledenim dobom i ne postoji velika verovatnoća da bi mogao da se ponovi. Bila je to lokalna pojava, ograničena na severni Atlantik i Evropu, a izazvana je uzastopnim intenzivnim vulkanskim erupcijama koje su zamračile atmosferu i smanjile osunčanost tla, doprinoseći stvaranju većih količina leda na Arktičkom okeanu i snižavanju temperature vode.

Novi život

Istraživači iz Ruske akademije nauka uspeli su da podstaknu klijanje semena Silene stenophylla, travnate biljke iz arktičkih krajeva. Seme je staro oko 32.000 godina, a bilo je zarobljeno na dubini od 38 metara u permafrostu, večitom ledenom pokrivaču u tundri, skriveno u jednoj fosilizovanoj veveričjoj jazbini. Naučnicima su u ovom slučaju pomogli metodi genetskoj inženjeringa. Prvo su izdvojli placentu, tkivo za koje je bilo pričvršćeno seme, klonirali je i odgajili na plodnom tlu. Posle izvesnog vremena, sve semenke su proklijale, što predstavlja pravo čudo za botaniku. Prethodni rekord u klijanju najstarijeg semena pripada jednoj palmi, čije je seme bilo staro oko dve hiljade godina.

Procena starosti

Datiranje pomoću radioaktivnog ugljenika je naučni metod koji najčešće koriste u geologiji i arheologiji za utvrđivanje starosti organskih materijala u sastavu živih organizama, ili tekstilnih vlakana životinjskog i biljnog porekla koja sadrže ugljenik. Metod je pedesetih godina prošlog veka osmislio američki hemičar Vilard Frenk Libi i za to dobio Nobelovu nagradu, a sastoji se u merenju hemijskog elementa C14, izotopa radioaktivnog ugljenika. On je u stalnoj koncentraciji prisutan u vazduhu i apsorbuju svi živi organizmi, životinje udisanjem, a biljke fotosintezom. Kada organizam ugine, priliv C14 se prekida i elemenat počne da nestaje. Polovina se posle 5370 godina pretvara u azot. Pomoću instrumenta nazvanog spektrometar mase može se izmeriti količina C14 još prisutna u ostacima nekog organizma i odrediti trenutak umiranja i hibernacije, u slučaju mahovine prilikom istraživanja kanadskih naučnika. Ali, životni vek ostataka starijih od 50 000 godina ne može se proceniti, jer sadrže suviše malo ugljenika C14.


Pripremila S. Jovičić/zov.rs/

Priredio: Bora*S

NAJIZOLOVANIJE NASELJE NA ZEMLJI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ostrvo Tristan de Kunja (Tristan da Cunha) , u bespućima Atlantskog okeana, od najbližeg kopna je udaljeno oko 2.800 kilometara, što ga čini jednom od najizolovanijih ljudskih naseobina na svetu.

tristan_de_kunja1Deo je istoimenog arhipelaga koji sadrži još šest manjih ostrva.

Prema popisu stanovnika iz 2010. godine, na ostrvu žive 264 osobe, a gustina naseljenosti je 1,3 po kvadratnom kilometru.

 Tristan de Kunja se nalazi u južnom delu Atlantskog okeana. Više od 3.700 km udaljeno je od obale Antarktika, oko 2.800 km od južnog dela Afrike i više od 3.000 kilometara od istočne obale Južne Afrike.

 Čini deo britanskog prekomorskog područja Sent Helena, Asension i Tristan da Kunja. Priobalni deo 13 kilometara širokog ostrva sastoji se uglavnom od strmih litica, dok se plaže nalaze na južnoj i severozapadnoj strani.

 315009_tristan-da-cunha7_ffPovršina ostrva iznosi 98 kvadratnih kilometara, a ukupna površina arhipelaga 207. Ostrvo je poznato po populacijama ptica koje ovde dolaze da produže vrstu, a među njima su morske ptice iz reda bubnjavki i kalonektrisa, albatrosi, pingvini

Arhipelag je u 16. veku otkrio portugalski istraživač Tristao da Kunja, koji je najvećem ostrvu dao svoje ime, a koje je kasnije izmenjeno u Tristan da Kunja. On se, međutim, nikada nije tu iskrcao zbog loših vremenskih uslova, pa je tek u 17. veku zabeleženo prvo iskrcavanje Evropljana na ovo ostrvo.

Amerikanac Džonatan Lambert je bio prvi žitelj, a preselio se 1810. godine iz Masačusetsa.

Vulkan na ostrvu Tristan de Kunja (foto: NASA).Fotografiju je snimio astronaut 6. februara iz Međunarodne svemirske stanice

Jedino naselje: Edinburg Na Sedam Mora

290px-Tristan_da_Cunha4Edinburg Sedam Mora (engl. Edinburgh of the Seven Seas) je glavno naselje na Tristanu da Kunji, prekomorskoj teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva u južnom Atlantskom okeanu koja je deo teritorije Sveta Jelena, Asension i Tristan da Kunja.

Naselje je nazvano po Princu Alfredu (Sakse-Koburg-Gota), vojvodi od Edinburga, drugom sinu Kraljice Viktorije, kada je ovaj posetio ostrvo 1867. dok je obilazio svet komandujući brodom HMS Galatea*. Lokalno stanovništvo ga uvek zove jednostavno Naselje (engl. The Settlement).

Naselje je na Tristanu da Kunji 1815. osnovao narednik Glas iz Šetlandskih granica (Škotska), nakon što je UK anektiralo Tristan da Kunju. Na ostrvu je održavan vojni garnizon kao predostrožnost protiv mogućih francuskih pokušaja da spasu Napoleona, koji je bio utamničen na Svetoj Jeleni. Vojni garnizon je ostao do kraja Drugog svetskog rata.

Edinburg je jedino veće naselje na ostrvu. Ima malenu luku, rezidenciju administratora, i poštu. Oštetila ga je 1961. vulkanska erupcija, koja je naterala praktično čitavo stanovništvo da napusti Naselje i preseli se u UK. Nekolicina stanovnika koji su ostali u Edinburgu Sedam Mora su osmislili sistem u kojem su postavili creva koja bi automatski prskala vodu po lavi, kako bi se lava u prednjem talasu hladila a ona iza nje menjala smer ili zaustavljala. Erupcija je uništila edinburšku fabriku rakova, a pirati su opljačkali napuštene kuće. Naselje je obnovljeno nakon povratka većine stanovnika ostrva 1963.

Edinburg Sedam Mora se smatra najzabačenijim stalnim naseljem na svetu. Nalazi se na preko 2400 kilometara od najbližeg ljudskog naselja, na Svetoj Jeleni. Ima oko 270 stanovnika.

 

*Courtney, Nicholas (2004). The Queen’s Stamps. ISBN 0-413-77228-4, strana 28. Tristan da Kunja je 1967. izdao četiri poštanske marke u čast sto godina ove posete.    (Izvor:sr.wikipedia.org)

 

Godine 1815. Ujedinjeno Kraljevstvo je anektiralo ova ostrva i njima vladalo iz Kejpa u Južnoj Africi. Od 1938. godine ostrva su pridružena teritoriji Sveta Jelena, a od 2009. godine deo je prekomorske teritorije Sveta Jelena, Asension i Tristan da Kunja.

 tristan_de_kunjatioTristan da Kunja je zapravo vulkan, koji spada u bazaltne platoe. Na sredini ostrva vidi se vulkanska kupa. Krater Vrh kraljice Marije visok je 2.060 metara.

Poslednja velika erupcija Tristana da Kunje dogodila se 1961. godine, zbog čega je jedino naselje na ostrvu, Edinburg Na Sedam Mora, moralo biti preseljeno na severni deo ostrva.

Smatra se da je ovaj gradić najdalja stalna naseobina na Zemlji. (Izvor:Blic)

https://www.youtube.com/watch?v=kgKYV5hplvM&feature=player_embedded

Priredio: Bora*S