PARK BUKOVIČKE BANJE KAO JAPANSKI VRT…

tamoiovde-logo

Park koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske, projektovao je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović u 19. veku. – U postojeće parcele uneto je 8.500 sadnica različitih vrsta lišćara i četinara

sp-park-bukovicke-banje

Cilj je da Bukovička banja ponovo postane mondenska banja kakva je nekada bila *Foto TO Aranđelovac

Aranđelovac – Obnova parka Bukovičke banje, koja je više od sto godina putovala svetom posredstvom crno-belih i obojenih razglednica sa motivima „Starog zdanja”, „Bivete”, kur-salona, jezera i cvetnih aleja, danas ulazi u novu istoriju.

Nakon dve decenije sporadičnih popravki i održavanja tek toliko da ne zamre biljni i životinjski svet i endemske vrste, da se ne naruši pejzažno-arhitektonska celina i vizura jednog od prvih uređenih i najlepših parkova u Srbiji, oblikovanih još u 19. veku, JKP „Zelenilo” započelo je ozbiljnu rekonstrukciju. Ona se radi u skladu sa Glavnim projektom zaštite, rekonstrukcije i revitalizacije parka Bukovičke banje, koji je još 1997. godine uradio Institut „Kirilo Savić”.

Tim izuzetno temeljnim projektom obuhvaćen je ceo park, s tim što će se parcijalno raditi onoliko koliko se može, pošto je opština odlučila da se ne zadužuje, već da rekonstrukciju finansira iz poreske kase, rekao nam je predsednik opštine Bojan Radović.

„Rekonstrukcija parka je vrlo ozbiljna i zahtevna investicija, ako ne i najveća (nekoliko miliona evra), i sigurno će trajati četiri-pet godina. Međutim, važno je da imamo dobru osnovu. Ove godine smo izdvojili 50 miliona dinara, a sledeće ćemo najverovatnije još toliko, kako za rasvetu i druge mobilijare tako i za revitalizaciju zelenih i cvetnih površina. Posebno nam je važno da park, koji je sastavni deo Bukulje, povežemo obnovljenim i namenski osvetljenim putem do vrha planine i već postojeće osmatračnice, gde se nalaze i drugi sadržaji, kako bismo turistima omogućili da i noću mogu bezbedno peške da odšetaju do vrha Bukulje i pruže sebi posebni užitak. Idemo na kvalitet, a ne kvantitet, jer nam je želja da Bukovička banja sa svojim hotelima i parkom ponovo postane mondenska banja, kakva je nekada bila”, kaže Radović.

I direktor „Zelenila” Milomir Stašević je potvrdio da se krenulo u veliki posao, počevši od obnove zasada i oblikovanja parkovskih parcela, koje su vremenom narušene što prirodnom selekcijom, što nemarnošću građana, do parkovskih staza koje će, uglavnom, biti urađene u bukovičkom granitu. Jedna se već uveliko radi, a u delu parka koji je ustvari park-šuma i koji se popularno zove „Zvezdara” biće ostavljene zemljane staze, posebno tretirane, kako se ne bi narušio prirodni ambijent.

Prilikom izrade projekta revitalizacije parka Bukovičke banje, kao spomenika prirode, odgovorni projektant u „Zelenilu” Jasna Novaković, posebno naglašava činjenicu da park uživa zaštitu prirodnog dobra i kulturno-istorijske celine, što je bio uslov svih uslova prilikom izrade projekata i planova za njegovu obnovu. Zato se vodilo računa da izbor vrsta zasada odgovara staništu i vegetaciji na terenu.

Od prvobitne postavke, započete još 1849. godine otkupom zemljišta do 1865, kada je park dobio prepoznatljive konture, mnogo toga se uradilo. Čitav vek je bilo potrebno da se zasade aleje borova i kestenova, raznovrsna stabla lišćara i četinara, da se trasiraju staze i oblikuju cvetne kompozicije, urede izvori mineralne vode, kupatila, sagrade objekti „Staro zdanje”, Paviljon „Knjaz Miloš”, „Arkade”, „Šumadija”, a u poslednjih pola veka dodatno postave i skulpture  domaćih i svetskih vajara sa simpozijuma skulpture „Beli Venčac”.

Zbog toga se park Bukovičke banje, koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske parkove, a projektovao ga je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović, i danas smatra za jedan od najstarijih i najočuvanijih banjskih parkova u Srbiji, koji je svoje zlatne dane imao u vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića u drugoj polovini 19. veka i Dunavske banovine tridesetih godina prošlog veka.

Posle obnove parka, nakon završetka Drugog svetskog rata, i manje ili više uspešnog negovanja tokom minulih decenija, sada se rešilo da se krene u detaljnu rekonstrukciju. Već ove jeseni je osvetljena „Zvezdara” LED svetiljkama, a u postojeće parcele uneto je blizu osam i po hiljada sadnica različitih vrsta lišćara i četinara u  centralnoj aleji Živana Saramandića, zatim šiblja, perena, puzavica, žive ograde i cvetnjaka.

S velikim unosom dendromaterijala, ističe Novakovićeva, dobiće se takozvani drugi sprat, koji se tokom vremena potpuno izgubio. U narednim godinama planirano je da se uredi japanski vrt, vodena aleja u obliku padajućih slapova i još mnogo toga. Kruna svega biće velika fontana na mestu gde je nekada bilo jezero, koja će, prema rečima Radovića, možda biti ne samo najveća već i najlepša fontana na Balkanu.

Sadašnja faza razvoja turizma u Bukovičkoj banji počela je pre šest godina završetkom rekonstrukcije i dogradnje hotela „Izvor”. Zahvaljujući izuzimanju dela parka od zaštite (po odluci Vlade Srbije), omogućena je rekonstrukcija hotela „Staro zdanje” i „Šumadije” i izgradnja novog hotela, što će, uz završetak urbanističkog plana detaljne regulacije parka, pretvoriti Bukovičku banju u najkvalitetniju turističku destinaciju u regionu, što ona po svojim građevinskim objektima, skulpturama, očuvanim parkovskim sistemom i ambijentom i jeste.

Autor: Ljiljana Stojanović

Izvor: politika.rs/petak, 03.02.2017. 

_______________________________________________________________________________

 

SUDBINA PISCA, PAŠNJAKA, KRAVA I DRŽAVE…

TAMOiOVDE-logo“ Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Na današnji dan (19. avgust) 1928. godine u Aranđelovcu je rođen srpski književnik Danko Popović.

Slobodan_Danko_Popovic_Kruna_nije_za_igranjeGimnaziju je završio u Aranđelovcu, a Pravni fakultet u Beogradu, gde je proveo najveći deo života.

Autor je više pripovedaka, eseja i romana, filmskih scenarija, radijskih i televizijskih drama, a postao je poznat romanom Knjiga o Milutinu, verovatno najtiražnijim romanom srpske književnosti druge polovine 20. veka.

Dela: romani – Gospodari, Oficiri, Svinjski ujed, Udovice, Čarapići, Kuća Lukića, Konak u Kragujevcu, pripovetke Svečanost i Kukurek i kost, knjige eseja Vreme laži, Događaji i priviđenja, Na krstu i raskršću, Nespokoji, Božur i trnje, Seobe stare i nove i Četiri vetra.

Dobitnik je nagrada „Stražilovo“, „Isidora Sekulić“ i manifestacije „Mermer i zvuci“.
Umro je u Beogradu 7. avgusta 2009. godine.

Bora*S

______________________________________________________________________________________________

SUDBINA SRPSKOG PISCA

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović

DankoPopovic-KnjigaoMilutinuU četvrtak 11. avgusta shvatio sam do koje mere je naše društvo razoreno, sluđeno i sistematski ostavljeno bez orijentira. U porti Bukovičke crkve sahranili smo velikog srpskog pisca Danka Popovića. Ovaj skromni čovek, veliki erudita i pisac, otišao je u tišini, pred relativno malim brojem ljudi, dok su elektronski mediji kao po komandi prećutali ovaj događaj. Ništa novo, rekao bi Danko, stoički podnoseći višedecenijsku marginalizaciju i zabranu pojavljivanja.
Smrt Danka Popovića nije običan odlazak nekog prosečnog pisca.

Izgubili smo uz Boru Stankovića jednog od najvećih pisaca koje je centralna Srbija dala u dvadesetom veku, ali i osobu koja bi da je ovo normalna zemlja čitavim svojim životom i delom predstavljala moralni orijentir za sadašnje i buduće generacije.

Popovići iz Aranđelovca svoje časno ime nose po čuvenom proti Arseniju koji je 1804. zakleo Karađorđa i srpske ustanike. Otud njihove kosti počivaju u senovitoj porti crkve koja stoji ispod Bukulje nedaleko od groblja ustanika, dok se uz put pruža imanje Popovića sa Dankovom kućom i čuvenom lipom, ispod koje su se rađali gotovo svi antikomunistički pokreti i opozicione partije u poslednje dve decenije.

I sam sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku i zadovoljstvo da poznajem ovog velikog čoveka sa kojim je druženje uvek bilo neka vrsta učenja i oplemenjivanja. Ono što je kod čiča-Danka uvek bilo fascinantno jeste izostanak svake lične ozlojeđenosti i povređenosti, a bili smo svedoci strahovitih nepravdi koje su ovom čoveku činjene i sramnih zabrana da se njegova živa reč bilo gde pojavi. Uvek ga je brinulo samo to što trendovi moralnog, demografskog, ekonomskog i kulturnog propadanja ove zemlje deluju gotovo neumitno, što energija, snaga i vitalnost koje su bujale u vreme Arsenija i Karađorđa, danas presahnjuju, a zemlja se prazni od ljudi, ideja i života. Otud je toliko vapio da se nešto uradi i da se koliko-toliko ovi trendovi zaustave i uz Božju pomoć nekako preokrenu.

Mlađe generacije danas gotovo i da ne znaju ko je bio Danko Popović. Rođen 1928. u Aranđelovcu, završio je pravni fakultet i od šezdesetih godina počeo je da objavljuje priče i romane. Njegov opus čine knjige kao što su „Čarapići”, „Kuća Lukića”, „Oficiri”, „Svinjski ujed”, „Konak u Kragujevcu” itd. Odlikovala ga je jednostavna, smirena, nepretenciozna rečenica kojom je na čudesan način uspevao da otvori vrtloge životne dinamike, emocija i tragičnosti. Stalna opsesija je razumljivo preispitivanje novije srpske istorije, drama i stradanja, zabluda i nada srpskog čoveka u poslednja dva veka.
Danko je i na drugim poljima ostavio značajan trag. Po njegovom scenariju Đorđe Kadijević je 1983. snimio izvanrednu televizijsku dramu „Karađorđeva smrt” uvodeći legendarnu glumačku podelu sa Berčekom kao Milošem i Nikolićem u ulozi Karađorđa, koju će tri godine kasnije samo preneti u serijal o Vuku Karadžiću. Radio je i scenarija za nekoliko filmskih ostvarenja od kojih je najpoznatiji „Hajduk” Aleksandra Petkovića iz 1980, nastao po motivima proze Svetolika Rankovića.
Čitavo ovo značajno stvaralaštvo pomalo nezasluženo ostalo je u senci dela koje se otelo od pisca i postalo monumentalni, testamentarni spomenik stradanjima i nadama srpskog naroda u dvadesetom veku – u „Knjizi o Milutin”. Ova duboka i bolna hronologija srpskih stradanja u prošlom veku, pisana iz vizure srpskog seljaka Milutina, pojavila se 1985. u doba kada je titoistički jugoslovenski vid komunizma uveliko trulio i kada su Srbi bezobrazno počinjali da razmišljaju o svojoj sudbini, zabludama i greškama.

U vrtlogu nastajućih jugoslovenskih turbulencija običan narod je prigrlio Milutina kao svojevrsni manifest slobode. Ovo je najprodavanija knjiga srpskog autora koja je samo u SKZ-u doživela 36 izdanja, a procenjuje se da je ukupno prodato više od 300.000 primeraka!

Sve to odvijalo se bez ikakve medijske podrške. Komunistički komesari požurili su odmah da knjigu osude kao „srpski nacionalizam”, da je proglase političkim pamfletom, da joj odreknu bilo kakvu umetničku vrednost i da samog Danka gurnu još dublje na društvenu marginu. Toliko su dobro odradili svoj posao da Danka već dve decenije nema u medijima a bila su mu zatvorena vrata i za sve druge oblike izražavanja. Čak ni vest o njegovoj smrti nije mogla dostojno da se isprati, a evo i posle nje isti komitetski sekretari nastavljaju da ga i mrtvog šikaniraju.
Na sramotu nas kao naroda ide činjenica da Danko zbog političke nepodobnosti nije dobio nacionalnu penziju. Uzgred, tada su na vlasti bila dvojica političara koje je kao i mnoge druge zadužio i koji su se čak i na sahrani pojavili…
No nije kasno da se ispravi jedna druga sramota.

Dankove knjige, pa čak ni ona o Milutinu, nisu deo školske lektire. Pozivam našu javnost i prosvetne vlasti da se ova sramota ispravi i da se „Knjiga o Milutinu”, najveće srpsko delo o vrlini, uvrsti u školski program.

Miša Đurković, naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Izvor:politika.rs/objavljeno: 03/09/2009/

______________________________________________________________________________________________

SRBIN NA ISPITU

Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

Ljudigovore-godina2jesen-zima200-11.
Sve što je švajcarsko u Srbiji je uvek imalo izuzetan ugled i cenu. Naročito su cenjene švajcarske krave i švajcarski satovi.

Uistinu, malo je u nas bilo krava koje su nazivali „švajcarskinjama“. Kakve su stvarne veze te srpske švajcarskinje imale na švajcarskim kravama, ne znam. Sa sigurnošću mogu tvrditi da su švajcarskinje krave bile lepše, i veće, i teže i da su davale više mleka nego naše, srpske krave. Doduše, za sve te svoje osobine „švajcarskinje“ u Šumadiji tražile su i posebne uslove. Tražile su bolju ishranu, bolje negovanje nego srpske krave, ali to nisu bili razlozi što su „švajcarskinje“ u Šumadiji, ipak, bile u manjini. Razlozi su istorijski. Može se reći da je sećanje na istorijske događaje vezivalo Srbina za domaće goveče. Ja sam kao dete o tome razgovarao i sa svojim dedom. Naivno sam ga pitao zašto u Srbiji sve krave nisu švajcarske.

Moj deda, u to vreme dovoljno star i dovoljno dokon da bi razgovarao sa detetom, odgovorio mi je vrlo ozbiljno: švajcarske krave su za Francusku, za Nemačku, ili za neku drugu srećnu zemlju. Moj deda nije bio u Švajcarskoj, ne verujem da je štogod o toj zemlji pročitao, ali je bistri šumadijski seljak prosudio da „švajcarskinje“ nisu za njegovu zemlju. Švajcarske krave, kaže, ne bi izdržale ono što izdržavaju srpske krave. Moj deda je detetom, kaže, slušao priče o srpsko-turskim ratovima 1876. i 1878. I tada je Srbija, zajedno sa vojnicima, poslala na front i volove. Srbi su nosili puške, volovi su vukli topove i provijant. Kod kuća, na njivama i putevima, u poslu, u jarmu, volove su zamenjivale krave (ko bi drugi) a muškarce su u teškim poslovima zamenjivale srpske žene — majke, sestre i supruge ratnika. Srpski volovi su delili sudbinu srpskih ratnika, a vraćali su se kućama čak ređe nego njihovi mnogostradalni vlasnici i ratni drugovi. Dedin otac je kao vojnik 1886. u srpsko-bugarskom ratu bio na istom položaju sa svojim volovima. Kod kuće su dedinog oca i volove u teškim muškim poslovima zamenjivale žene i krave.

Pradeda se iz rata vratio, volovi nisu. Isti udes se ponovio i 1912. u I balkanskom ratu i 1913. u II balkanskom ratu. I 1914—1918. u I svetskom ratu. Deda je nosio pušku, volovi su vukli furaž i topove. Godine 1941. ja sam u rat otpratio i oca i volove. Volove, Belju i Šaronju, nikada više nisam video, otac je bio zarobljen i vratio se, hvala Bogu.

Ogroman teret ratova koji su odnosili muškarce i volove podnosile su srpska žena i srpska krava. I terete mirnih razdoblja najviše su osećale srpska žena i srpska krava. One su rađale vojnike i volove za buduće ratove. Srpske su krave otelile i one stotine hiljada volove koje je Srbija prodavala radi kupovine topova i drugog oružja.

DOBRA STOKA I JOŠ BOLJA DRŽAVA

2.
Nedavno sam u jednom švajcarskom selu u kantonu Lucern sreo jednog mog zemljaka. Zemljak mi se hvalio uslovima koje ima na radu u Švajcarskoj, naravno, najviše se hvalio zaradom. Ime svoga zemljaka ne smem pominjati — ima u pitomoj Šumadiji kuću sa više dobrih zgrada (neke je zgrade ovih godina podigao parama zarađenim u Švajcarskoj) ima zemlju i vinograde kakvih u Švajcarskoj ne može biti, ima u Šumadiji i roditelje onemoćale, ima i decu. Moga zemljaka neću ovde imenovati i zato što on u Švajcarskoj radi u štali, u tuđoj štali, pere repove tuđim, švajcarskim kravama. Doduše, zemljak mi nije zabranio da mu ime spomenem. Naprotiv, kazao je: ako budeš pisao, pomeni me. Neka se zna da ja nisam ostavio svoju zemlju i svoju stoku zato što ih nisam voleo. Ja nisam probisvet. Moje prisustvo ovde nije moja sramota, sramota je državna. Država neka se stidi što ja više zarađujem kao sluga u tuđini nego kao domaćin u svojoj zemlji, na svojoj imovini.

U razgovoru sa zemljakom čuo sam mnogo pohvala o Švajcarskoj, o švajcarskim kravama i pašnjacima. Moj zemljak mi je pokazivao planinu Pilat. Visoka je i okomita planina, kaže zemljak, ali je puna krava i druge stoke. Mleko se sa planine spušta žičanom železnicom.

I u našoj otadžbini bilo je dobrih srpskih, a pomalo i švajcarskih krava. (Sada je i naših malo). Bilo je i na našim planinama divnih pašnjaka, mislim se, ali su opusteli. Mogli bismo ih imati opet, ali, prvo treba imati državu kako treba. Ne vredi stoka bez države.

Moj zemljak je, kaže, kao sluga video mnogu dobru stoku, ali i još bolju državu, Švajcarsku. Nisu Švajcarci izmislili planine niti pašnjake, a nisu ni Srbi svoje pašnjake od lude glave opusteli, zna se ko je za to kriv. Zna se zašto je uništavana nezavisnost srpskog seljaka, zna se kome su smetali nezavisni ljudi.

3.
U razgovoru sa zemljakom dolazim do zaključka da su razlike između švajcarskih krava i srpskih krava, ipak, mnogo manje nego što su razlike u odmosima koje prema kravama imaju države Švajcarska i Srbija.

U Švajcarskoj izlazak krava iz sela i gradova (da, i gradova) na planinske pašnjake se praznuje. Još veća se svečanost priređuje kad se krave vraćaju u sela na zimovanje.

U Švajcarskoj kravs se poštuju, one hrane Švajcarsku, a Švajcarska za to nagrađuje i njih i njihove vlasnike. U Srbiji sada važi pravilo: ako ne znaš kako ćeš postati siromah, zapati dosta krava.

U Švajcarskoj se čovsk ponosi kravama i krave se mogu ponositi Švajcarcima koji kupuju njihovo mleko. Švajcarci poštuju ne samo krave nego i ljude koji neguju krave.

POŠTOVANJE ZA KRAVE I LJUDE

Švajcarska deca u najmodernijim, najlepše uređenim gradovima od malih nogu upoznaju se sa kravama — one pasu takoreći na domaku centara gradova; u našoj zemlji, u našoj seljačkoj zemlji, ni izbliza nije tako. U doskora seljačkoj Srbiji ima dece koja ne znaju šta je krava, ni šta je vo, iako njihove babe i njihovi dedovi još mirišu na balegu. Mit o selu i seljacima ruši se u nas bez presedana i bez prestanka, poodavno.

4.
Švajcarske krave ne smetaju prekrasno uređenim i prečistim gradovima Švajcarske. Usred Ciriha mogu se videti krave kako pasu. Pasu u blizini najvećih svetskih banaka, u blizini najvećih i najskupljih trgovačkih centara u kojima su se snabdevale i naše vladarke.

Švajcarske krave ne smetaju prebogatoj Švajcarskoj, naprotiv, one ulepšavaju, uljuđuju svoju okolinu, unose u nju mir i spokojstvo, miris otvorene, bezazlene sigurnosti.

Učinilo mi se da Švajcarci imaju blag i pitom pogled, sličan pogledu njihovih krava. Moja stara majka mi je potvrdila da sam u pravu, da ljudi u blizini mnoštva krava imaju pitom, otvoren pogled. I naši su ljudi tako gledali dok je u nas bilo dosta krava i mleka, kaže moja majka; ali, našim ljudima više pogled nije takav, naši ljudi gledaju prestrašeno i unezvereno.

Švajcarcima krave ne smrde. One svojim sunarodmicima mirišu na mleko. Mirisi krava i balega, dabome, za Švajcarce su samo siguran znak da Švajcarska ima mleka u izobilju. Našim skorojevićima po Srbiji krave smrde, zato su i zabranili držanje krava čak i po srpskim varošicama, koje se po urbanizaciji ne mogu meriti ni sa švajcarskim selima. Našim vlastima u Srbiji krave smrde i kad ih nema. U Interlakenu, međutim, ne smrde krave, čak ni najbogatijim turistima iz čitavog sveta. U ovom turističkom centru svetskog glasa i ugleda nema nijedne poflekane fasade, nijednog prljavog izloga i prozora, nijednog prosutog kontejnera, nijedne bačene hartije na travnjacima, nijednog opuška na pločnicima, nijednog psa lutalice, nijedne mačke koja ne zna čija je, ali krava ima, krave pasu na bujnim pašnjacima.

U Interlakenu sam čuo priču o jednom Srbinu koji je pre nekoliko godina tražio švajcarsko državljanstvo i zbog toga, prema švajcarskim propisima, izašao pred žitelje ovoga grada na ispit, na neku vrstu upoznavanja i provere. Jedan Švajcarac meštanin pitao je Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da li ima nešto što se Srbinu u Švajcarskoj ns sviđa. Sve je divno u Švajcarskoj: i državno uređenje i opštinska uprava, izborni sistem, baš sve, a naročito mu se sviđalo, rekao je Srbin, što u Švajcarskoj nikoga ne hapse za mišljenje iskazano ili napisano; sviđalo se Srbinu što se u švajcarskom bogatstvu i izobilju niko ne busa u prsa da je izbavitelj i usrećitelj Švajcarske i Švajcaraca. U zemlji koju sam napustio — kazao js Srbin — nije tako. U zemlji iz koje sam došao ne može da se diše od izbavilaca i usrećitelja. Ali, Švajcarci nisu bili zadovoljni odgovorom ispitanika. Tražili su od Srbina da se izjasni — ne može na svetu postojati zemlja u kojoj se ničemu ne može zameriti. Znaju i Švajcarci da raja na zemlji nema nigde, pa ni u Švajcarskoj. Uvek može biti bolje i lepše, pa i u Švajcarskoj. Zato su nagonili Srbina kandidata za švajcarsko državljanstvo da kaže šta je to u državi i švajcarskom načinu života što bi se moglo poboljšati, šta bi trebalo uraditi tako da Švajcarska bude još bolja i još lepša.

UVREDIO SRBIN ŠVAJCARSKU

Nesrećni Srbin se setio krda krava koja pasu u blizini centra grada pa je rekao da mu, eto, te krave pomalo smetaju. Smatrao je Srbin da je bolje ako mu se nešto i ne sviđa da to ne ide na adresu države i Švajcaraca nego da to veže kravama za repove. I, pao Srbin na ispitu.

Krave su ovde otkad znamo za sebe, obrazložili su Švajcarci svoju odluku — a vi ste ovde od juče; bez novog državljanina možemo, bez krava ne možemo. I tako nisu Švajcarci dozvolili Srbinu u isto državljanstvo sa svojim kravama. Uvredio Srbin Švajcarsku. I njezine krave.

Ovim povodom razmišljam o našim nesretnim srpskim kravama. Iz naših preprljavih gradova, iz gradova čiji se krovovi i fasade raspadaju, iz gradova u kojima se mogu videti gomile smeća rasturene pored kontejnera po kojima sirotinja brlja, prevrće, traži nešto, uzima i jede — iz takvih naših gradova i palanki krave su proterane, zakonski. Našim vlastodršcima i zakonodavcima ne smetaju paščad lutalice namnožene u Beogradu, kao za zemana Sulejman-paše-Skopljaka, našim vlastodršcima su smetale krave. Ne smeta im mnoštvo prosjaka na svakom mestu — smetale im krave. Ne smetaju im agonično prepuni, dotrajali autobusi gradskog prevoza — smetale im krave. Znam koliko su samo u mom rodnom gradu urbanisti i vlastodršci učinili napora da se proteraju krave tobože i zbog saobraćaja. U Švajcarskoj krave ne smetaju prekrasnim, čistim i novim automobilima, besprekornim autoputevima i mnogo gušćem saobraćaju — smetaju našim olupinama i krtnijama koje se po ružnoći i dotrajalosti ne mogu porediti ni sa onima koji su odavno na otpadima i automobilskim grobljima po Švajcarskoj.

Međutim, u poslednje vreme — objašnjavam zemljaku — izgleda da su se naše srpske krave opametile. Rešile srpske krave da ne daju mleko. Neće više da podnose da se preko njih, preko cene mleka eksploatišu njihovi vlasnici. Neće više krave da budu glavni činilac održavanja režima koji im nije naklonjen. Hoće da daju mleko svinjama — ne daju ga gradovima i palankama iz kojih su proterane, u kojima su omalovažene.

5.
Srpske krave imaju sličnu sudbinu kao i srpski vlasnici krava — njih se stide u Srbiji, čak i dojučerašnji čobani, sadašnji vlastodršci, uzorpatori, koji su na vlasti bez prave legitimacije.

Eto, i oni sebi dozvoljavaju da se stide. Ne smeju da se stide pred narodom, stide se krava.

U Srbiji se stide svega što je seljačko. A Srbija je bila seljačka zemlja, zemlja nezavisnih seljaka, nekada dobrih i hrabrih seljaka. Sve što je Srbiju stvorilo i proslavilo — seljačko je. Nekada su prvi ljudi u Srbiji sa razlogom i ne bez ponosa isticali svoje seljačko poreklo. Na primer — Paštrmci, Resavci, Dobrače, Lapovci, Garašani, Lunjevice, Blaznavci i mnogi drugi. Ne zbog toga da bi imitirali plemstvo u feudalnim carstvima, nego da bi istakli svoj koren u narodu, a to znači ugled, junaštvo i poštenje, čist obraz i dobru narav.

OMALOVAŽAVANJE NAŠEG SELJAKA

Nestajanjem Srbije, nestalo je i ugleda srpskog seljaka (naravno, i njegove stoke, u prvom redu, rogate stoke). Seljaštvo je izlagano ruglu i podsmehu. Tome je umnogome doprinela srpska inteligencija i, naravno, gradsko stanovništvo, čak i oni čiji su roditelji ostali da budu seljaci i da se sahranjuju u svojim seoskim grobljima. Čim su srpski seljaci odratovali svoje — prozvali su ih „gedžama“, „gegulama“ i zaturili ih kao moralni i politički činilac. Potcenjivanje i omalovažavanje srpskog seljaštva se nastavlja i sada kada bi selo moglo da ublaži teret nezaposlenosti. U rušenju „kulta seljaštva“ najviše su se isticali seljaci koji su uzeli vlast i naselili gradske vile, kancelarije i kabinete. Oni su u tome učestvovali iz ideoloških razloga, ali i iz moralno psiholoških. Kad su štale zamenili kabinetima i kancelarijama, zavojštili su protiv onoga što su bili. Srpski seljaci i srpske krave propištali su majčino mleko. Seljacima i kravama svetili su se čobani na visokim položajima u državnom aparatu. Seljaci su bežali sa svojih njiva, iz svojih sela, krave su nestajale, samo vladajući nisu napuštali svoje položaje. Deca su ostajala bez mleka, za to niko nije odgovarao, nije pala i jedna vlada — i što bi, oni su zgrešili prema deci, nisu prema Partiji.

6.
Poznavao sam mnoge predstavnike vlasti seljačkog porekla, mnoge moje zemljake. Nisam mogao da se otrgnem utisku da su se po nekom skrivenom osećanju potrebe trudili da unište sve što ih podseća na ono što su nekad bili. To smo mi sa sela dobro osetili i u Beogradu. Naši bivši čobani su se klonili nas koji smo došli iz njihovog kraja. Mi smo njih podsećali na kaljave opanke, na obojke pune zemlje. Oni su za sebe odabrali društvo u bivšim starogradskim kućama, družili su se sa onima koji nisu u raskvašenim opancima prelazili preko uzorane njive, niti bosi preko strnjišta sa ostrugom, koji nikada nisu ugazili u balegu (što je ideal seljaka kad ga sudbina odvede u grad i da mu vlast). Nas su izbegavali, mi smo ih podsećali na njihovo poreklo, na prošlost koje su se oslobodili. Podsećali smo ih na krave od kojih su pobegli, kojima više nisu ni hteli ni mogli da se vrate. Naravno, ovo je tek mala i slaba uteha za srpske krave. Pogotovu ako se njihova sudbina i dalje upoređuje sa sudbinom Švajcarskih krava.

7.
Švajcarske krave mogu da budu zadovoljne čak i svojim položajem u srpskoj literaturi. U svakom slučaju, zadovoljnije nego srpske krave. One su preko KOMADIĆA ŠVAJCARSKOG SIRA (koji je pravljen od njihovog mleka) prisutne u srpskoj literaturi, srpske krave nisu. U srpskoj literaturi nema srpskog sira, ni komadića. Da li je to do literature, ili do mleka srpskih krava. Verovatno da bi bolji pisci napravili nešto i od mleka srpskih krava, mislim na pisce koji bolje poznaju život svog naroda. Srpski su se pisci distancirali od srpskog sira, nisu ga uveli u literaturu. Verovatno su se bojali da ne ispadnu prosti i provincijalni, zaboravili su da je velika ruska literatura puna ruskih jela i pića. Slično je i sa velikom francuskom literaturom.

ŠVAJCARSKA GOVEDA NIKO NE OBMANJUJE

8.
Sve švajcarske krave nose zvona i medenice. To Švajcarcima ne smeta, naprotiv, zvona i medenice utiču da švajcarske krave bolje jedu — uz muziku. Čitava Švajcarska bruji od muzike zvona na govedima. To se objavljuje da je Švajcarska otadžbina i država švajcarskih krava. U nas nije tako, naša goveda ne nose zvona — njima je odzvonilo.

9.
Na švajcarskoj politici prema kravama zasniva se stabilnost vlade — u nas mogu političari da pomore stoku, kao što su i činili — dlaka im neće faliti s glave, važno je da su uz politiku SKJ, da su na Titovom putu.

Srpske krave ne nose medenice. To Srbima smeta. Ovako, manje ih čuju, manje znaju za njih. Srbi se postiđuju medenica, ne stide se afera pod istim imenom.

10. Švajcarska goveda niko ne obmanjuje, a srpska redovno, to čini srpska država, institucija koja bi morala da ih štiti. Ne znam da li je to tako zato što je srpska politika antiseljačka, zato što srpski seljak mora i može sve da podnese, ili je to zbog toga što je srpska država slaba, siromašna (a siromašna je ne od Boga nego zbog slabe i naopake politike). Koliko puta su moji Šumadinci pokušali saradnju s državom. Eno, puna je Šumadija štala, velikih kao škole. I većih, ali praznih. Koliko su puta moji Šumadinci utovili na stotine bikova, pa kad treba da ih prodaju — niko neće da im otkupi tovljenike. Ili im obaraju cenu. Hoće teletinu i junetinu za bagatelu. Hoće da seljaci rade džabe. Za seljaka i njegove krave nema para, za ministre i diplomate neće, neće niko, za činovnike, i za političare koji bez prestanka drobe o revoluciji i o socijalizmu ima para ko u pesmi: išti blaga koliko ti drago.

A sad se i goveda osvestila (opet sličnost s narodom). I pobunila. Krave ne daju mleko. Telad odbila da rastu u socijalizmu, bikovi neće džabe da ginu po klanicama.

11.
Švajcarske krave nemaju nikakvog moralnog — psihološkog opterećenja. Njihove babe i prababe nisu preživele zemljoradničke zadruge — ne nose strahove totalitarnog društva, ne snose posledice besmislica koje ga prate. Ne pate od nepoverenja u zemlju i ljude kojima pripadaju. Švajcarske krave žive u slobodnoj i demokratskoj zemlji, njihovu rodbinu (volove, telad, junad) niko ne poteže sekirama i ne oslepljuje kao što je to slučaj sa stokom Srba na Kosovu i Metohiji. Švajcarska stoka ima svoju dobro uređenu državu koja je štiti i pritiče joj u pomoć. Srpska stoka nema takve države. A stanovništvo?

12.
I moj zemljak je, kaže, imao švajcarske krave u Srbiji, ali ne sme to nikome da kaže u Švajcarskoj. Pogotovu ne sme to da kaže Švajcarcu, svome gazdi. Ne sme reći ni da u Srbiji ima štalu za dvesta teladi, da je moderno uređena, sa jaslima na traku i sa pojilicama, ne sme da govori o svom vinogradu, o voćnjacima kakvih nije video u Švajcarskoj. Duša mu, kaže, gori, želeo bi da bar govori o tome. Ali ne sme, strah ga je da će ga, ako kaže šta je sve ostavio, Švajcarci upitati zašto je došao u Švajcarsku, zašto se ne vrati kući, imovini, tamo gde su njegovi rođaci i prijatelji, gde se govori njegovim jezikom, gde je njegova crkva.

Ne treba da se stidi toliko — pokušavam da utešim zemljaka, nekadašnjeg domaćina šumadijskog — pomisli šta bi se desilo Švajcarskoj, njenim kravama i njenom narodu da su, nedaj Bože, njima vladali oni koji su vladali našom otadžbinom, da li bi oni izdržali u poluvekovnoj vladavini najsavršenijih i najbestidnijih obmana i laži.

A mi smo, ipak, izdržali, zemljače, izdržala je na muke i patnje naviknuta Srbija, izdržao je srpski krstonosni narod.

Danko Popović, juni, 1990. godine

Izvor:riznicasrpska.net[postavljeno 18.01.2010]

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

DA TI SEBI NE NAUDIŠ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

KNIGA O MILUTINU – Danko Popović

Ovo je najtiražniji roman posleratne srpske književnosti, koji je dostigao svoje tridesetšesto izdanje.
Lik šumadijskog seljaka Milutina, koji govori o svom životu i o društvenoj situaciji u kojoj je u 20. veku živeo srpski narod, postao je jedan od najzanimljivijih i umetnički najuspelijih likova srpske književnosti.

Roman možete pročitati na strani KNJIGA O MILUTINU.

„Knjiga o Milutinu“ ne predstavlja samo ispovesti i životni put Milutina Ostojića. Ona predstavlja roman sa jasno izraženom antiratnom porukum. U romanu je predstavljena istorija Srba od sarajevskog atentata na princa Ferdinanda, pa sve do nekoliko godina posle Drugog svetskog rata.

Životna tragedija čiča-Milutina, kolji učestvujuci u nekoliko ratova dobija ordenje i život završava ćebovanjem u zatvoru, nije toliko u prvom planu, kolika je tragedija naroda kao celine. U svojim razmišljanjima, Milutin, običan seljak iz sela Kostunića, Šumadije, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. Njegova razmisljanja nas upućuju na to da su u ratu i pobednici i pobedjeni — gubitnici.

Svaka generacija Milutinove porodice učestvovala je u ratu, i u svakom od tih ratova neko mu je poginuo, a Drugom svetskom ratu poginuo je njegov sin jedinac, kojeg su Milutin i njegova žena Zivana jako teško dobili, i zbog toga, Milutin sa pravom negoduje: „Teško ti, bre, da te u rat uvlače, kad kome prasne ćef. Uvuku te u nesto što ne razumes“ i ukazuje na besmisao rata s obzirom da je u ratu izgubio dva brata: „Dodju preko leta na ferije pa se raspričaju o oslobadjanju svih krajeva, čujes, naša braća, a moja braća izginula zbog neke naše braće“.

Milutin postavlja osnovnu dilemu rata: „Kako bre, ne smemo da izgubimo rat, a smemo da izgubimo narod!“
„E da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude i Srbi bi mogli biti priličan narod.“ Nastavite sa čitanjem

MOJE VREME ISPRED STAROG ZDANJA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PRECI I VRLI POTOMCI

Zašto jedno kulturno- istrorijsko dobro ove nam zemlje, podignuto još 1865. godine, spomenik kulture, građevina izuzetnog značaja i sjajne arhitekture, nekada  skupštinski dom Knjaževine Srbije, letnjikovac dinastije Obrenović, kasnije reprezentativni hotel i ponos Bukovičke banje u vremenima kada je ova imala više gostiju nego stanovnika-danas propada?

Polomljeni prozori, krov koji  prokišnjava i sklon je padu, spoljašnost, unutrašnjost i prostor okolo objekta – ruinirani…

Do bola.

To je ono što se može, onako u prolazu, zapaziti- spolja.

A unutra?

 Iako se u ovaj objekat može ući na razvaljena vrata ili  kroz isti takav prozor, to nisam učinio. Od prolaznika ili malobrojnih šetača, po inače prelepom banjskom parku-jedinstvenoj umetničkoj galeriji na otvorenom, ne doznajem ništa. Sleganje ramenima, tek.

Za nadležne-nisam nadležan.

Zato sam nakon povratka, malo istraživao. Odoh na www.arandjelovaconline.com

 Kad TAMO, kao naručen, tekst autora Milene Milikić, koji delimično, prenosim i OVDE.


”Telefonska centrala na recepciji je i dalje tu, ali su kablovi pokidani. Nekoliko računa i dalje stoji na recepciji, kao i sveska koja je svojevremeno bila kao knjiga utisaka. Međutim, zbog vlage i dugog stajanja, reči zapisane u knjizi sada nije moguće pročitati.

Hol hotela pun je otpalog maltera i razbijenog stakla. Iznad vrata piše restoran, a ispred na podu je velika tabla sa nekadašnjom dnevnom ponudom jela. Stolica i stolova u restoranu nema, a nema ni radijatora – oni su prema rečima našeg vodiča ukradeni.

Stepenice koje vode na sprat na kome se nekada nalazila balska sala i hotelske sobe nisu obezbeđene i preporučuju nam da, dok se penjemo, idemo bliže zidu.

Balska sala, koja je nekada primala kneževe i u kojoj je prema rečima našeg vodiča Živojin Mišić upoznao svoju suprugu puna je razbijenog stakla, a na podu je i nekoliko dušeka. Vidi se da je ona sada često odredište „nezvanih gostiju“, jer je tu „groblje“ plastičnih pivskih flaša, zgužvanih paklica cigareta i brda opušaka.” 

                                                                                      ***

Pa eto, preci su sagradili i ostavili potomstvu na dobrobit.

A vrli potomci, uništavaju i dopuštaju  da propadne.

ŠTETA.

 I  SRAMOTA!

 

Bora* Stanković

________________________________________________________________________________________________