Može li slabašna svetlost da nadvlada tamu?
Ulje na platnu (340×420) Autor: Bora*S
SVETLA, SVETLOSTI…
Tag Archives: answer
PUT KOJIM SE REĐE IDE…
Čovek koji je znao za put kojim se ređe ide: Scott Peck i besmrtna knjiga
Iako brojke često prevare kada ih uzimate kao preporuku za knjigu kojoj treba posvetiti vreme (počev od broja štampanih i prodatih primeraka do mesta na listi najprodavanijih), Put kojim se ređe ide M.Scotta Pecka je sasvim opravdano zaslužila milione i primeraka i čitalaca.
Pre 35 godina napisao ju je psihijatar i mnogima duhovni vođa, čovek velikog iskustva i mudrosti.
Teško je dospela na mesto najtraženijih knjiga posle odbijanja prvog izdavača i šest godina tavorenja na policama knjižara. Tek 1984. Put kojim se ređe ide milioni ljudi prepoznaju kao delo nove psihologije ljubavi, tradicionalnih vrednosti i duhovnog rasta. M.Scott Peck postaje pisac kojem se veruje i čijim se redovima rado vraća i neki kritičari ističu da misli ovog psihijatra tek danas dobijaju pravi smisao i težinu.
Šta će vas M.Scott Peck i Put kojim se ređe ide naučiti?
Život je težak,ali kada jednom prihvatite tu činjenicu, život prestaje da bude težak (ovo su misli kojima i počinje knjiga). Problem većine je u tome što misli da život treba da bude lak i udoban, pa svaku, pa i najmanju prepreku, nazivaju problemom i neželjenim iskustvom. To nema veze sa istinom.
Problemi ne odlaze. Nemaju kuda. Peck je siguran da svako može da reši i da se nosi sa svakim problemom, samo je pitanje koliko će mu posveti vremena i volje.
Morate prihvatiti odgovornost za svaki postupak, a inače se rađe umotavate u laži nego što prihvatate ko ste i šta radite.
Svet se neumorno menja i vi se morate menjati zajedno sa njim. To znači da morate biti otvoreni za nove ideje. Od ukopavanja u iste ideje i stavove nemate ništa.
Uvek tražite izazov, a ne neizostavnu i momentalnu olakšicu. (Ako vas zaboli glava, tražite lek koji će učiniti da glavobolja što pre nestane i tako većina danas funkcioniše). Peck je siguran da je pravo oslobođenje suočiti se sa izazovom, bolom koji je nastupio i ’otkačiti’ se od želje da sve odmah i sada bude dobro.
Ne možete voleti druge ako ne volite sebe,ako ne prihvatite sebe kakvi ste. „Dvoje se voli samo ako su sposobni da žive jedno bez drugog, a izabrali su da žive zajedno“.
Naučite da slušate kako treba. Nije da vas ne zanima šta drugi ima da kaže, već ste prezauzeti svojim mislima i spremate svoj odgovor. Dobro slušati znači biti potpuno prisutan.
Jedna je stvarna prepreka u životu. Zove se lenjost. Stvarna je i živi u svakome. Čak je i jezgro svakog straha.
U vama su svi odgovori baš kao i ključevi unutrašnjeg mira.
Bez potrage za književnom vrednošću i predrasuda o bestselerima, pročitajte Put kojim se ređe ide, jer je jedna od retkih knjiga napisanih rukom psihijatra, ali jezikom razumljivim svakome. I ne samo to – M.Scott Peck je navodio mnogo primera iz svoje lekarske prakse što će vas samo ubediti da niste jedini sa toliko problema, nedoumica, strahova ili neuspeha i da za sve postoji rešenje.
neke od stranica…
MORGAN SKOT PEK (1936–2005) bio je psiholog i autor bestselera, najpoznatiji po svojoj prvoj knjizi Put kojim se ređe ide iz 1978. godine.
Pek je rođen u Njujorku i odgajan je kao protestant. Sa 13 godina roditelji su ga poslali u prestižnu školu u Nju Hempširu. Pek je u svojim knjigama kombinovao znanja i iskustva koje je stekao u praksi sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Pek je bio oženjen Lili Ho i imali su troje dece. Razveli su se 2004, a Pek se potom ponovo oženio. Umro je 2005. u svom domu u Konektikatu od Parkinsonove bolesti. Skot Pek
PUT KOJIM SE REĐE IDE
Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to „Put kojim se ređe ide“. U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi „Njujork tajmsa“, čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva.
Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet.
Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige.
Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.
„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.“ Meša Selimović (Tvrđava)
Priredio: Bora*S
LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…
TAMOiOVDE_____________________________________________
Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?
Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.
Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?
Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.
Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.
Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.
„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.
U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.
Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.
Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.
U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.
Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.
Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.
Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!
(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs
Foto:vukajlija.com
P.S.
Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao ilustracija ove lepe priče.
Jer, „bez čiče nema priče“.
Bora*S
ŠTA JE TO…
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
WHAT IS THAT?
KRATKOMETRAŽNI FILM
TAMOiOVDE 