SVAKA SLIKA IMA PRIČU…

tamoiovde-logo

Najslavniji carinik na svetu

Anri Ruso prišao je Pikasu i rekao: „Nas dvojica smo dva najveća umetnika našeg doba – Vi u egipatskom, a ja u modernom stilu”

ruso2

Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika”, izdanje Matice srpske i Matice hrvatske, objavljen 1967. godine, značenje prideva „naivan” objašnjava na sledeći način: „koji suviše olako poveruje, prostodušan, bezazlen, neiskusan”, ilustrujući to rečenicom iz romana „Plava gospođa” Milice Janković: „Mlada devojka koja je… bila naivna kao dete nikada nije posumnjala u svoju prijateljicu.” Zatim, da sve bude jasnije, kao primer se navodi i rečenica iz pripovetke „Ili jesmo ili nismo” Slavka Kolara: „On je i sad… osjetio… respekt, zanos naivnog seljačeta.”

Drugom značenju reči posvećena je mnogo manja pažnja. Jedva jedan red teksta glasi: „odr. (što znači: određeni vid prideva) (o slikarima, slikarstvu) samouk (obično seljak).” Teško da je moguće izreći nešto površnije i nepreciznije o naivnom slikarstvu.
Sasvim je sigurno da nisu svi samouki slikari i naivni slikari. Dovoljno je setiti se Vinsenta van Goga ili Pola Gogena ili Ogistena Lesaža, s kojim su čitaoci „Zabavnika” nedavno imali priliku da se „upoznaju”. Ili velikog britanskog umetnika Fransisa Bejkona koji je obrazovanje završio sa sedamnaest godina, napustivši školu u Čeltnamu.

U potrazi za time šta naivno slikarstvo zaista jeste, veliku pomoć pruža „Rečnik umetnosti i umetnika” u čijem je priređivanju učestvovao i slavni Herbert Rid. Ova dragocena knjiga nam govori da su naivni umetnici obično samouki, da je njihova tehnika, prema akademskim standardima, nezgrapna i da je njihovo stvaralaštvo ponekad naivno u pogledu pristupa i izraza. Ali da se dela velikih naivnih umetnika odlikuju ogromnom snagom i maštovitošću.

rusoport

„Ja: portret-pejzaž”

  Zaposlenje postalo nadimak

Da život ume da bude smešniji i od nečije razigrane mašte pokazuje slučaj Anrija Rusoa. Ovaj francuski slikar je bez izuzetka prvo ime koje se pominje kad se govori o naivnoj umetnosti. Ruso je, 1907. godine, izveden pred sud zbog prevare i falsifikovanja. Razlozi za to nisu u potpunosti jasni. Verzija koja slikara prikazuje u najboljem svetlu govori kako je izvesni prevarant po imenu Luj Suvaže ispričao Rusou potresnu priču o tome kako je u nekoj banci obmanut i kako je ostao bez novca. Ruso je poverovao u laž koja mu je rečena i, duboko ganut, pomogao je Suvažeu da krivotvori dokumenta. Tako je, u to je bio ubeđen, bar delimično zadovoljio pravdu. Svog „saučesnika” Suvaže je nagradio samo delićem ukradenog novca. A naivni umetnik potrošio je taj novac učestvujući u dobrotvornoj lutriji od koje je zarada upotrebljena za lečenje dece obolele od tuberkuloze.

Da li je sve bilo baš tako ne zna se. Ali, poznato je da se Rusoova odbrana zasnivala na tome da je stari slikar naivan, da suviše olako poveruje, da je prostodušan, bezazlen i da je kao takav postao žrtva prevejanog kriminalca. Ključni dokaz za tvrdnje odbrane bile su Rusoove slike!

san

„San”, poslednja Carinikova slika, naslikana i izlagana na Salonu nezavisnih 1910. godine.

Anri Ruso rođen je 1844. godine u Lavalu, gradiću udaljenom od Pariza oko trista kilometara. Njegov otac bio je skromni zanatlija, limar, i s teškom mukom je uspevao da izdržava porodicu. Mladi Anri se zaposlio kod nekakvog advokata u Nantu.

Učio je s namerom da i sam postane advokat. A onda je sve napustio prijavivši se u vojsku, koju je pre toga uspeo da izbegne. Razlog za takvu promenu, najverovatnije, nije baš bio častan – stupanjem u službu Francuske kao vojnik, devetnaestogodišnji Anri Ruso pokušao je da izbegne suđenje za sitnu krađu kojom je oštetio svog poslodavca. Ipak je, tokom 1864. godine, zbog tog prestupa proveo mesec dana u zatvoru. Okončavši pet godina vojničkog života, preselio se u Pariz.

Od 1871. godine Ruso je radio u carinskoj ispostavi u Parizu. Carinik je bio dvadeset dve godine. Slikar – oko trideset. U istoriju je ušao kao slikar – Carinik Ruso. Za veliko „C”, kojim je zaposlenje pretvoreno u nadimak, zasluge snosi Alfred Žari, tvorac grotesknog komada „Kralj Ibi”, dobro poznatog i na našim prostorima.

krotitelj

„Krotitelj zmija” – najpoznatija Rusoova slika

Tigar u oluji

Anri Ruso počeo je da slika oko 1880. godine. Njegovi radovi nisu mogli da prođu izbor pariskog Salona, ograničen na strogi akademizam, ali je Ruso, željan da postane slavan slikar, iskoristio nastanak alternativnog Salona nezavisnih da javno prikaže svoje slike. Od 1886, pa sve do smrti, 1910. godine, Ruso je na Salonu nezavisnih učestvovao dvadeset i tri puta!

Njegove slike kod većine su nailazile na podsmeh. Ipak, nekolicina mladih umetnika u njegovim delima je videla iskrenost, originalnost i snagu, i bila oduševljena stvaralaštvom samoukog umetnika. O njegovoj slici „Tigar u tropskoj oluji (iznenađen!)”, prikazanoj 1891. godine, tada dvadesetšestogodišnji švajcarski umetnik Feliks Valoton napisao je:
Njegov tigar koji se sprema da iznenadi svoju žrtvu je nešto što se mora videti. Alfa i omega slike je zbunjenost koju izaziva. Kad se nađete pred tolikom slikarskom veštinom, ali i dečijom naivnošću, prestajete da budete sigurni čak i u najdublje ukorenjena ubeđenja i počinjete da ih preispitujete.

zena

„Portret žene”

Iako je šesnaest godina „kasnio” za Valotonom, i iako su u međuvremenu Carinikova dela posedovali ili bar dobro poznavali i pisac Alfred Žari, pesnik Gijom Apoliner, slikar Rober Delone, pronicljivi kolekcionar Ambroz Volar… najveći poštovalac Anrija Rusoa i njegove umetnosti nesumnjivo je bio Pablo Pikaso. On je 1906. ili 1907. godine slučajno naišao na „Portret žene”, Rusoovu sliku nastalu 1895. godine. Kupio ju je za pet franaka. Otprilike toliko koštalo je i čisto slikarsko platno iste veličine.

Gde god je Pikaso živeo, tu se nalazio i „Portret žene”, punih šezdeset i pet godina, sve do njegove smrti 1973! Danas se ova slika koja prikazuje nepoznatu, neprivlačnu ženu u veličini nešto manjoj od prirodne, i prepuna je tačno islikanih detalja, čuva u Pikasovom muzeju u Parizu.
Pikaso, strastveni južnjak, vrlo brzo se zbližio s čudnim umetnikom čija ga je slika očarala. Ta bliskost, temperament i duhovitost španskog, i neposrednost i otvorenost francuskog slikara, ali i atmosfera koja je postojala među umetnicima u Parizu s početka 20. veka, doveli su do događaja koji je postao legendaran i koji se prepričava i tumači više od jednog veka.

Pripreme za banket

egipatskistil

Pikasov „egipatski stil” – „Gospođice iz Avinjona”

Sve je počelo Pikasovom zamisli da priredi banket u čast Anrija Rusoa. Pozvao je tridesetak svojih i Rusoovih prijatelja u atelje na Monmartru, u ulici Ravinjan broj 13, u bloku prizemnih zgrada koji je pesnik, pisac i slikar Maks Žakob podrugljivo nazvao „Čamac za pranje veša”. Pikaso je prostor u kome je i živeo i radio delio s Fernandom Olivije, umetnicom i modelom.

Zamislio je da događaj počne oko osam sati, večerom za pozvane, a da se sat pre ponoći vrata otvore i za sve koji bi u kasnu noć bili privučeni ugođajem koji će veselo društvo zasigurno napraviti. Plan je bio i da Gijom Apoliner, tada dvadesetosmogodišnji pisac i pesnik, predstavi Carinika.

Žorž Brak, francuski slikar koji se, zajedno s Pikasom, smatra osnivačem kubizma, Andre Salmon, Parižanin, pesnik i likovni kritičar, Huan Gris, slikar, i Maks Žakob rešili su da iskoriste poslednje tople dane te 1908. godine, i već tokom rane večeri svratili su na aperitiv u kafanu pored „Čamca za pranje veša”. Otprilike u isto vreme Pikaso je shvatio da će hrana koju je naručio u obližnjem skromnom restoranu stići s dva dana zakašnjenja, jer je on sam pogrešio oko datuma. Nije bilo drugog izlaza sem da smisli nešto što ne košta mnogo, a može brzo da se pripremi.

Fernanda Olivije našla je rešenje u tome da spremi špansko jelo s pirinčem, pilećim mesom i plodovima mora, poznato kao „valensijanski pirinač”. U pomoć joj je pritekla Gertruda Stajn, američka avangardna književnica, koja je već pet godina živela u Parizu. Kad je shvatila u kakvim se nevoljama domaćini nalaze, nije joj bilo teško da otrči do prodavnice i vrati se sa sirevima, maslinama, sardinama… Kad je društvo počelo da se okuplja, posledice Pikasove greške nisu mogle ni da se primete.

Gijom Apoliner, čiji je zadatak bio ne samo da predstavi Anrija Rusoa već i da ga dovede na banket, to je učinio s malim zakašnjenjem, tek tolikim da Carinik i on budu poslednji koji se pridružuju veselom društvu i da njihov ulazak bude nalik izlasku glumaca ili muzičara na binu.

pikaso

Pablo Pikaso ispred „Portreta žene”

Setni zvuci violine

Kad je zakoračio u prostoriju, šezdesetčetvorogodišnjeg samoukog slikara sačekala je razdragana gomila u kojoj su bili Pablo Pikaso i Fernanda Olivije, Žorž Brak, Andre Deren, Moris Vlamenk, Španci Huan Gris i Ramon Pićot, Andre Salmon i njegov kolega Moris Rejnal, Maks Žakob, mlada slikarka i dizajnerka Mari Lorensan, Gertruda Stajn, njen brat Leo i njena družbenica Elis Toklas, pesnik Moris Kremnic…

Glavno mesto zauzimao je „Portret žene” na kome je stajala lenta s natpisom „Honneur à Rousseau” – „U čast Rusou”. Oko Carinikovog dela nalazile su se nove Pikasove slike, a među njima i čuvena „Gospođice iz Avinjona”.

Ostalo je zabeleženo da se Ruso, koji je i nastupio poput glumca ili muzičara, stupivši na „scenu” s beretkom na glavi i violinom u rukama, ozario kad je video šta mu je priređeno i da je njegovo dobro raspoloženje potrajalo čitave noći.
Uvod je pripao dvojici ljudi od pera – Morisu Kremnicu i Gijomu Apolineru koji su pročitali stihove posvećene starom naivcu. Apolinerova pesma govorila je o Rusou vojniku i njegovom boravku u Meksiku. Neistinu o svom životu u egzotičnim predelima daleke Amerike Carinik se uvek trudio da prikaže kao istinu, te noći s posebnim žarom. Nakon pročitanih stihova, počasni gost je, na radost svih, zasvirao violinu. Pošto je izveo kompoziciju koju je sam napisao i posvetio pokojnoj supruzi Klemons, prostorijom se prolomio poklik: „Živeo Ruso!”

Anri Ruso je, nesumnjivo uživajući i u događaju i u vinu, prišao Pikasu i saopštio mu nešto u šta je iskreno verovao. Rekao je: „Nas dvojica smo dva najveća umetnika našeg doba – Vi u egipatskom, a ja u modernom stilu.” Govoreći o „egipatskom stilu” Ruso je mislio na delove afričke umetnosti koje su Pikaso i drugi umetnici koristili u svojim slikarskim ogledima iz kojih se izrodio kubizam. „Moderan stil” bio je samo njegov. Iako danas Rusoova rečenica može da zvuči nadmeno, treba uzeti u obzir da je stari Francuz to kazao dvadesetsedmogodišnjem Špancu koji je tek pokušavao da se izbori za mesto među mnoštvom umetnika koji su početkom 20. veka bili privučeni sjajem Pariza.

Carinikovo zapažanje o veličini Pikasa govori o tome koliko je bilo dobro njegovo prosuđivanje. Samouveren stav o sebi samome bio je proizvod i atmosfere te za njega velike noći, ali i njegove prostodušnosti i naivnosti. Ono što je izgovorio danas je neizostavni deo svake priče o slavnom naivcu.

     paletazelenaAnri Ruso nije poživeo ni cele dve godine posle banketa. Umro je 2. septembra 1910. godine. Već 1911. štampana je prva monografija o njemu, a godinu nakon toga priređena je velika izložba njegovih slika. Poput mnogih umetnika, i Carinik je živeo prekratko da dočeka slavu.

Činjenica je da je Anri Ruso znatno uticao na umetnost 20. veka. Teško je odmeriti koliko, jer ne postoji ni vaga, ni sat, ni bilo šta drugo čime bi umetnost mogla da se izmeri. Ali nisu retki poznavaoci i proučavaoci umetnosti koji veruju da bez Rusoa ne bi bilo ni Pikasa.

Često se postavlja pitanje da li je želja Pabla Pikasa i Gijoma Apolinera bila da se narugaju Cariniku ili je banket bio izraz iskrenog uvažavanja. Iako ima i onih sklonih da veruju u prvo, i iako se nikako ne može poreći postojanje želje za dobrom zabavom i smehom, Pikaso je, i izrečenim i učinjenim, celog života dokazivao poštovanje prema Rusou. Kao dokaz njegove dobronamernosti sačuvan je prelep, poetičan opis Rusoovog slikarstva – „slikao je kao što ptica peva”.


KAKO JE SLIKAO
Ruso je priznao da se držao saveta dvojice akademskih slikara, Feliksa Ogista Klemona i Žan-Leona Žeroma. Slikao je u slojevima. Počinjao bi oslikavanjem neba da bi sliku potom popunjavao detaljima i završio je sa životinjama, uglavnom tropskim, prašumskim, i ljudima u prvom planu. Najpre je slikao jednom bojom u njenim nijansama, a onda bi prelazio na drugu boju. Nažalost, zbog teškog materijalnog stanja, bio je prisiljen da koristi boje lošijeg kvaliteta pa je na nekim slikama boja ispucala.

Svaku sliku radio je dugo i pažljivo. „Tigar u tropskoj oluji”, nastala 1891. godine, urađena je neobičnom tehnikom. Kiša je dočarana tankim, svetlosivim potezima četkice duž platna s lakom. Za tu sliku stigla je prva važna pohvala od mladog umetnika Feliksa Valontona koji je rekao da je prikaz tigra koji je iznenadio plen azbuka slikarstva.

Po narudžbini je 1907. godine uradio sliku „Krotitelj zmija”. Naručila ju je baronica Delonaj. Slikom „San” iz 1910. godine dočarao je prašumu koristeći oko pedeset nijansi zelene boje. Iako je lišće slikao onakvim kakvim ga je video u botaničkoj bašti, prilagođavao ga je umetničkim potrebama i nadahnuću. Prašuma, tako draga Rusou, može da se vidi i na slici „Gladni lav baca se na antilopu”
S. D.
Autor: Vladimir Ranković
Izvor: politikin-zabavnik.rs (broj: 3082)

____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 2. septembra 1910. godine, umro je francuski slikar samouk Anri Ruso, zvani „Carinik“, rodonačelnik naivnog slikarstva. Pažnju likovnih kritičara skrenuo je jednostavnošću slikarske strukture i specifičnom osećajnošću. Presudno je uticao na stvaranje škola „naivnih slikara“ u zemljama Evrope i Amerike.

Dela: „Svadba“, „Šetnja“, „San“, „Zavodnica zmije“, „Usnula ciganka“.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LUKSUZ, MIR I NASLADA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Francuski slikar Anri Emil Beno Matis umro na današnji dan, 3. novembra 1954. godine.

Matis je pripadao fovistima, reagujući spontano protiv impresionizma, s ciljem da se slikarstvo vrati prvobitnim oblicima i čistim tonovima. Boja i linija bile su njihov jedini cilj. Boja je morala da bude čista, linija nije služila za određivanje oblika, svetlost je izgubila funkciju definisanja volumena u prostoru. Od čitave grupe, možda je jedino Matis, striktno ostao u vodama ovako zamišljenog fovizma,što je učinilo da se fovizam i u istoriji moderne umetnosti identifikuje sa njegovim imenom. Mada je u svetu umetnosti odavno priznat i izuzetno cenjen, kritičari su se, prvih decenija ovog veka, užasavali nad njegovim slikama, odbijajući da se suoče sa umetnošću koja je izmicala svim pravilima. (rts.rs)

____________________________________________________________________________________________

ANRI MATIS

 Anri Matis je jedan od najvećih i najuticajnijih slikara XX veka.

TamoiOvde-c1a11e28afb03c9d81c096faa0a5ce8e_L

Anri Matis – Autoportret u košulji

  On je stvorio osnovne pretpostavke za nastanak fovizma i uticao je na kubiste, ekspresioniste, nadrealiste, kao i na predstavnike američkog pop-arta. Ono što izdvaja Matisa u istoriji umetnosti je eksperimentisanje sa potpuno različitim slikarskim stilovima u isto vreme.

 Anri Matis je rođen 1869. godine u Kato-Kambreziju, malom mestu na severo-istoku Francuske. 1887. godine odlazi u Pariz na studije prava, završava studije, počinje da radi u jednoj advokatskoj kancelariji, ali je ubrzo napušta. Kako je kasnije govorio, ponekad je čitave stranice presuda ispunjavao Lafontenovim basnama, a da to nikad niko nije primetio, pa mu je zato taj posao bio potpuno besmislen.

 1891. godine Anri Matis upisuje Academie Julian, a godinu dana kasnije prelazi na Ecole des Beaux-Arts (Škola likovnih umetnosti) gde studira u klasi Gustava Moroa. Moro je, iako simbolista, podsticao svoje studente da nalaze svoj izraz u umetnosti. U to vreme osim Moroa na njega utiču i Pol Gogen, Vilijam Tarner i Pol Sezan, čijih nekoliko slika i kupuje.

 Polazna tačka za Matisovo slikarstvo su bili Šarden, Filip d’Šampenj, David d’Hajm, čija je dela kopirao u Luvru. Na njegovo slikarstvo je uticao njihov smisao za čvrstu kompoziciju i solidno postavljene mase. U svojim prvim slikama Matis ne odstupa od tradicionalnog stila i slika u prigušenim tonovima na način starih majstora. Ali, u pejzažima koje je radio u Bretanji, već se ispoljava svetao kolorit i karakteristične slobode u fakturi. 1896. i 1897. godine Piter Rasel ga upoznaje sa impresionizmom i teorijom boja. On se upoznaje i sa impresionistima Degaom, Lotrekom, Renoarom i Deranom i japanskom grafikom. Uticaji japanske grafike, impresionizma, kao i njegova poznanstva sa impresionistima oblikovali su njegovo buduće stvaralaštvo.

 Anri Matis je 1905. godine oformio svoj lični izraz u umetnosti i započeo zajedno sa nekolicinom sledbenika novi slikarski pravac – fovizam. U Pariskom jesenjem salonu 1905. godine u jednoj sali, među slikama mladih umetnika koje su se isticale smelim bojama i slobodnim izrazom, bila je izložena i jedna skulptura rađena u duhu ranog firentinskog vajarstva. Likovni kritičar Luj Voksel videvši tu skulpturu u ovom ambijentu rekao je da izgleda kao Donatelo među divljim zverima (na francuskom jeziku les fauves). Po toj dosetki slikarstvo mladih izlagača, kao i ovaj novi pravac u slikarstvu dobio je naziv fovizam, što je zaista i bio po eksploziji boja i po anarhičnom ponašanju slikara. Po Matisu, vođi ove grupe, fovizam je počeo kao revolt protiv svesnog metodizma neoimpresionista, kao što su Sera i Sinjak.

Anri Matis shvata sliku kao jednu kolorisanu arabesku, kao jednu koloristički orkestriranu površinu na način na koji se komponuje jedan ćilim. Predmeti na njegovim slikama su predstavljeni pomoću „kolorističkih znakova“ koji sugerišu i predmete i njihove stvarne forme. Dve su osnovne karakteristike Matisa, kao foviste deformacija crteža i čista boja – deformacija boje. Oni služe istom cilju, da predmet na slici bude preobražen i da se prikaže kao prisutan. Te slike su uprošćene do krajnjih granica, sve što je suvišno odstranjeno je sa njih. Na svojim slikama tražio je opšti karakter bića, karakter nacrtanog lica koji ne zavisi od proporcija, već od jedne unutrašnje svetlosti. Njegova dela su bila jednostavne forme, lepršava, a njihova materijalnost nije u uobičajenoj plastičnosti prikazanog, već potiče od energije slikara.

Boja u Matisovom slikarstvu igra veliku ulogu. Po njemu boja treba da, koliko god je to moguće, naglasi umetnikova htenja. On kaže: „Na platno nabacujem tonove bez prethodnog plana. Da bih naslikao jesenji prizor podstaknut sam osećanjima koje to godišnje doba budi u meni…“.

Matisove česte teme su pejzaži i mrtve prirode, ali i figura i akt u enterijeru u kome bitnu ulogu ima ornamentika ćilima. Njegova umetnost kreće se „između ćilima i prozora“, dva najćešća motiva na njegovim slikama. Traganje za novim estetskim rešenjima kroz ponavljanje motiva je princip koga se držao do kraja života.

Jedna Matisova slika iz 1905. godine nosi naziv Luksuz, mir i naslada. Možda bi se te reči mogle upotrebiti kao moto za njegovu umetnost. Umetničko delo po njemu zamišljeno je kao sredstvo uživanja.

Najpoznatije slike Anrija Matisa su: Radost življenja, Harmonija u crvenom, Prozor u Kolijuru, Izobilje, Igra, Kupačica kraj reke, Žena u plavom. On je radio i bakroreze, drvoreze i litografije. Često se vraćao skulpturi, u početku pod uticajem Ogista Rodena.

Godine 1941. kada je zbog teške bolesti bio prinuđen da koristi invalidska kolica, Matis se u potpunosti posvećuje tehnici kolaža od ručno bojenog i sečenog papira. Ovu tehniku prvi put je koristio prilikom izrade kostima i scenografije za simfoniju Le chant du rossignol. Kolaži koje je pravio islikavajući hartiju, omogućavali su mu potpunu slobodu.

Život posle operacije, njegov „drugi život“ kako je govorio Matis, doneo mu je neobičan izliv ekspresivnosti, ono za čim je oduvek tragao, umetnost koja će oslikati njegova osećanja i svet oko njega. Umro je u Nici 1954. godine.

____________________________________________________________________________________________

 Radost življenja

 Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

TamoiOvde-be76d1a55ee5ffb3b2dc895570c95b36_L  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju. Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati. Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost. On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

____________________________________________________________________________________________

Žena koja čita

TamoiOvde-d223ee4fdebdcd40ae2cd65f88141ed1_LŽenu koja čita francuski slikar Anri Matis naslikao je 1894. godine.

Prvi put je izložena 1896. godine u Salon du Champ de Mars u Parizu, i sa njom postiže svoj prvi javni uspeh. Slika se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Parizu.

Na slici Žena koja čita je prikazan miran i spokojan prizor. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini sedi na stolici sa ravnim naslonom, leđima okrenuta posmatraču i čita knjigu. Stvoren je jak osećaj da čitanje može da prenese čitaoca u drugi svet. Ženina soba je prilično neuredna, ali ona je toliko zadubljena u svoju knjigu da to i ne primećuje. Na komodi koja je delimično otvorena su predmeti smešteni na draperiji, a zelena lampa je okačena na zid. Zid iza komode je naglašen zelenim tonovima ornamenata, dok je zid koji je bliži ženi u braon tonovima. Pod je tamnije boje i na njemu se ističe senka ženine haljine.

Dominiraju topli zemljani tonovi čime se naglašava opuštajuća i smirena atmosfera na slici.

Anri Matis je na slici želeo da naglasi sličnost između uređenja prikazane sobe i svog umetničkog ateljea. Da bi ovo postigao on je u sobi naslikao snažne nagoveštaje umetničkog ateljea, sa nekoliko slika koje su okačene na zidu i platnom koje je na podu. Na taj način je sugerisao svoju preokupaciju radnim prostorom umetnika.

Intimni domaći enterijer koji je prikazan na slici Žena koja čita je gotovo proročki, i ukazaje na kasnije umetničko stvaralaštvo Anrija Matisa. Tema žene koja čita se kasnije ponavlja na njegovim slikama.

____________________________________________________________________________________________

Žena u plavom

Slika Žena u plavom spada među najlepša dela Anrija Matisa, poznatog francuskog slikara XX veka.

TamoiOvde-e303e2027514497aaa0603a129a3eb42_LSlika se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

Od 1935. godine Anri Matis je simplifikovao svoju umetnost. Napušta senčenja i slika velike figure, oslanja se na liniju i „optička“ svojstva suprotnosti toplih i hladnih čistih boja. Žena u plavom koju je naslikao 1937. godine ima ove karakteristike njegovog stila slikanja.

Model za sliku Žena u plavom je bila Lidija Delektorska, lepa mlada ruska emigrantkinja koja je sarađivala sa Matisom poslednjih dvadeset godina njegovog života. Ona je dizajnirala haljinu sa slike, od raskošne plave tkanine koju je Matis kupio u Parizu. Ova haljina je bila namenjena samo za poziranje u Matisovom ateljeu u Nici, i prisutna je na mnogim njegovim slikama iz tog perioda.

Središnje mesto na slici zauzima ženska figura u enterijeru. Velike ruke žene u kojima drži nisku perli su u centru slike. Rukavi na haljini su naglašeni i naborani, a raskošna haljina simboliše žensku snagu i izdržljivost.

Jarko crvena boja pozadine, prošarana crnom, zelenom i oker bojom, doprinosi da se figura žene istakne u prvi plan. Plava boja haljine i vez na grudima, oko ruku i vrata čine ovu figuru još izrazitijom. Prozračno plavetnilo haljine je u suprotnosti sa pozadinom. Slika obiluje bogatstvom boja.

Slika je puna raznovrsnih linija i površina. Ona se snažno definiše simboličnim krivim linijama različitih smerova.

Paleta i fluidnost poteza četkice Anrija Matisa čine da Žena u plavom izgleda kao da je iz paralelnog univerzuma. Zato je ova slika još uvek svetkovina za oko posmatrača.

Izvor:artnit.net________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S