ZAGONETNI KARAKTER MAČKE…

Upoznajte mačke i mačji svet

Otkako je prvi put odlučila koegzistirati s ljudskim bićima pre otprilike četiri hiljade godina, mačka se danju pojavljivala kao stvorenje koje voli dom i udobnost, a noću se pretvarala u divljeg lovca.

Zagonetnog karaktera, s jedne je strane postala predmet divljenja i poštovanja, a s druge žrtva sumnjičavosti i progona.
Možda je ključ paradoksa u tome što je pragmatično izabrala čoveka s kojim će deliti život, ali se nikad nije odrekla svoje divlje crte koja joj osigurava poštovanje onih koji cene njen nezavisni karakter, kao i nesklonost onih koje uznemirava njena nedokučivost.

Kao što je Ford Madox Brown primetio, svaka mačka, bez obzira je li to skroman mešanac ili razmaženi mačak s pedigreom, zrači egzotičnom tajnovitošću, a njen nas miran, nepristupačan pogled vraća unazad u vreme, do „vrelog peska“ i njenih neobičnih egipatskih predaka.

Poreklo domaće mačke, Felis catus ili Felis domesticus, može se pratiti 50 miliona godina unazad, do vrste Miacis od koje su se razvile Dinictis, Machairodus i na kraju današnja porodica mačaka, Felidae (koja obuhvata Acinonyx, geparde; Panthera, velike mačke; i Felis, malene mačke). Iako je tačno poreklo domaće mačke nepoznato, genetska analiza pokazuje da većina evropskih domaćih mačaka potiče od afričke divlje mačke, Felis sylvestris lybica.

Istorija pripitomljavanja afričke divlje mačke prikazana je u umetnosti drevnog Egipta, a najstariji prikaz mačke vidi se na slici iz egipatske grobnice, iz otprilike 2600. g. p.n.e. Iako je to verovatno portret afričke divlje mačke, slike u grobnicama otkrivenim u području Dier el Medina dokazuju da su do 1600. g. p.n.e. neki primerci porodice Felis sylvestris lybica bili pripitomljeni.

Najverovatniji razlog iz kojeg su te mačke u početku pristale da zamene svoj način života divljih mačaka za kućni život – i zašto su ih drevni Egipćani primili u svoje domove – bila je uzajamna korist; mačke su našle obilje plena u blizini egipatskih spremišta žitarica, a Egipćani su cenili njihovu učinkovitost u suzbijanju štetočina. Uspostavljen je praktičan odnos uzajamne koristi, a mačke su s vremenom postale mnogo više cenjene od veštih lovaca na miševe i zmije koje su gmizale u egipatske domove.

MAČIJI SVET

Izgled može biti varljiv: bez obzira koliko vaša mačka može izgledati nedužno i bezopasno, njen ju je genetski softver programirao da bude lovac, i to od onih koji nemaju nimalo milosti i ne uzimaju zarobljenike.

Njeni su preci možda smatrali prikladnim zameniti divljinu za relativno ležeran kućni život, ali nemojte se zavaravati: vaša će se mačka trenutno vratiti svojim korenima ako se razbude njeni lovački nagoni ili joj više ne odgovaraju kućni uslovi.

Čak i najpitomija kućna mačka u suštini ostaje divlja, sa takvim telom i mentalitetom koje je evolucija stvorila da se iznad svega mogu usresrediti na lov i hvatanje plena. Iako je pripitomljavanje donekle promenilo način na koji mačka doživljava svoj svet (u ljudsko-mačijem domaćinstvu gde su ljudi preuzeli ulogu njene majke, na primer), zagrebite po površini mačije psihe i dokazi o duboko usađenoj ostavštini njenih predaka odmah postaju vidljivi.

Kako zoolog Desmond Morris kaže u svojoj knjizi Catwatching (1992.):
„Kada pređe prag (kako bi izašla), mačka se preobrazi. Isključuje se mozak mačeta koje pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke“.

Ne pokušavajte reprogramirati mozak divlje mačke vašeg kućnog ljubimca – ne samo što ćete voditi bitku koja je osuđena na poraz, nego ćete jedino uspeti da zbunite vašu mačku, što će rezultirati svakojakim problemima ponašanja, a u najgorem slučaju, čak biste mogli da je prisilite da ode od kuće kako bi potražila ugodnije okruženje za sebe.

Ako se ne možete pomiriti sa mišlju da ćete se morati rešavati malenih uginulih stvorenja koja se katkad mogu pojaviti na podu u vašoj kuhinji – prirodni završetak mačijeg lovačkog nagona – dobro razmislite pre nego nabavite mačku. Umesto da svojoj mački pogrešno pripisujete ljudske emocije i motivacije, ili je pokušavate prisiliti da se ponaša na način koji joj je stran, nastojte da razumete šta je pokreće.

GRAĐA LOVCA

Evolucija je pre mnogo hiljada godina usavršila svaki mišić i nerv mačijeg tela, a domaća mačka dvadeset prvog veka po građi i mentalitetu uveliko liči svojim precima, divljim mačkama. Kao i svaka druga vrsta – uključujući Homo sapiensa – ultimativni mačiji instinkt je stalna potraga za hranom, i njeno obezbeđivanje, misija za koju ju je priroda izvrsno opremila. Odražavajući svoj divlji pedigre, mačka je grabežljivi mesojed čija se prirodna ishrana sastoji isključivo od malenih sisara, uglavnom glodara kao što su miševi i pacovi, koji su dovoljno maleni da može na njih skočiti i ubiti ih, bez veće opasnosti po sebe.

Kombinacija uskog tela, glave koja se može okretati za više od 180 stepeni, prednjih nogu čija dužina koraka može dosta varirati, izrazito mišićavog zadnjeg dela tela, koje podseća na odskočnu dasku, i repa čiji položaj doprinosi ravnoteži zahvaljujući neverovatno razvijenom mišićnom sastavu, a sve to pokriveno labavo pričvršćenim krznom, daje izuzetnog grabljivca i majstora za beg.

Među najslavnijim atributima mačke su njena neverovatna agilnost i prirodna nadarenost za akrobacije – što je zasigurno čini predmetom zavisti svakog cirkuskog zabavljača – a oboje joj omogućuje da uđe, i izađe iz najužih i najneobičnijih mesta.

Osim što pruža znatne prednosti, mačije telo ipak ima i nedostataka, što je neizbežna posledica kompromisa na koje je priroda bila primorana kada je dizajnirala Felis catus. Budući da je divlja mačka bila – i još uvek je – oportunistički grabljivac koji se nije mogao osloniti na redovno nalaženje hrane, želudac koji su njeni potomci nasledili zauzima neproporcionalno veliki prostor, na štetu srca i pluća.

To znači da, iako je mačka usavršila jurnjavu sa skokom za napad, njeno srce i pluća nemaju kapacitet za održavanje bilo kakve dugotrajne vežbe. To takođe objašnjava zašto dobro uhranjena kućna mačka često odlazi u lov odmah nakon pranja i čišćenja koje je obavila nakon jela: možda još nije svarila svoju večeru, ali njeno joj nasleđeno programiranje kaže da stalno mora biti u potrazi za plenom kako bi se osigurala za slučaj teških vremena koja mogu u svakom trenutku nastupiti.
Međutim, hoće li pojesti svoj plen ili ne, zavisi od toga koliko je gladna.

Njena telesna nesposobnost da kroz duga vremenska razdoblja vreba na plen navela je mačku da razvije lovačku strategiju koja iziskuje manje energije, odnosno strategiju vrebanja i čekanja na plen, bilo noću ili danju, u zavisnosti od toga kada u blizini ima najviše hrane. Obično se skriva ispod grmlja – po mogućnosti takvog s kojim će se moći stopiti kako bi imala maksimalnu kamuflažu – a tada strpljivo čeka da joj se neki ukusan zalogaj nađe na putu.

Čim čuje izdajničko šuštanje ili krajičkom oka opazi nagli pokret, mačije uši i oči usredsređuju se na plen kako bi pratila njegovo kretanje i pripremila se na skok. Drhteći od potisnute napetosti, mačka u čučnju fiksira pogled na svoj potencijalni obrok dok mu se polako primiče, katkad se ukočivši usred koraka ako misli da je otkrivena.

Čim se nađe na udaljenosti primerenoj za skok, mačka prelazi u napad, a zadnji deo tela daje joj snagu dok njene prednje šape, s izbačenim oštrim kandžama, hvataju plen i drže ga na tlu pre nego se smrtonosna mačija čeljust stegne oko vrata nesretne žrtve. Ako sve prođe bez problema, mačiji očnjaci zadaju ubojiti ugriz kojim se žrtvi lomi vrat tako da se dislociraju njeni pršljenovi, no ako se pogubljenje pokaže problematičnim, mogla bi kandže zadnjih nogu zabiti u telo plena, istovremeno hvatajući i ozleđujući dok zubima pokušava zadati završni udarac.

Nakon što pobedi u bitci na život i smrt, pre nego se prepusti gozbi, mačka će telo plena odneti do zaštićenog mesta kako joj neki drugi grabljivac ne bi oteo obrok. Razlog iz kojeg mačka ne baš oduševljenom vlasniku često ponosno pokazuje svoje lovačke uspehe temelji se na nizu faktora, a jedan je i taj koliko je gladna. Ukoliko je veoma gladna, poješće svoj plen, počevši od glave. Međutim, ako je njen apetit zadovoljen, mogla bi dar žrtve dati svom vlasniku, verovatno zato jer to čini majka mačka kad njeni mačići prestanu da sisaju.

Kućna mačka time osigurava hranu i učenje svojoj ljudskoj porodici: hranu, u smislu da sveže ubijeni plen čini „pravi“ mačiji obrok kakav retko, najčešće nikad – ne dobija od svojih vlasnika; učenje, jer ako je plen još uvek živ, mačka će vlasniku demonstrirati kako će ga ubiti, baš kao što bi majka mačka naučila svoje mačiće. (Iako mnogi ljudi veruju da je mačka bezrazložno okrutna kad se „poigrava“ sa napola mrtvim mišem, nije tako: ona jednostavno vežba svoje ubilačke veštine kako bi postala uspešniji lovac). Dakle, ako primite takav neželjeni dar i ne želite povrediti osećanja svoje mačke, najpre je pohvalite za njenu velikodušnost, a zatim se diskretno rešite svog „obroka“ kad ona ne gleda.

BORAC ZUBIMA I KANDŽAMA

Kao što smo videli, u završnim fazama lova mačka koristi svoje kandže kako bi priklještila plen uz tlo, a zube za zadavanje smrtonosnog ugriza. Kad nije spremna za napad, mačije su kandže uvučene – ili pravilnije rečeno, obložene – u vrhove kostiju na prstima (članci), radi sprečavanja ozleđivanja sebe ili drugih, te radi očuvanja oštrine vrhova, jer kao što svaki uspešan lovac ili ratnik zna, ako vodiš brigu o svom oružju, ono će voditi brigu o tebi kada dođe do bitke.

Osamnaest mačijih kandži (po četiri na zadnjim šapama i po pet na prednjim šapama, pri čemu se peta nalazi malo više na šapi) sastoje se od belančevine keratin, iste svari od koje se sastoje ljudski nokti. Jednako kao naši nokti, mačije kandže neprestano rastu, a razlika je u tome da to čine ispod postojećih, pa kad starija kandža odsluži svoje, mačka će je odbaciti i razotkriti njenu zamenu, spremnu za borbu.

(Proces se donekle može uporediti sa načinom na koji zmija odbacuje svoju staru kožu.) U člancima su učvršćene elastičnim ligamentima, a kad mačiji mozak zaključi da je mudro razotkriti njeno primarno oružje, drugi ligamenti guraju članke napred, a sa njima i kandže. Proces se obavlja brzinom svetlosti, slično aktiviranju noža skakavca.

Možda prilično uvredljivo za ponos mačije zajednice, zubi koji se stežu radi ubijanja nazivaju se očnjacima, zubima deračima koji se mogu videti sa obe strane minijaturnih sekutića. Budući da su osetljivi na pritisak, i izrazito su oštri, omogućuju mački da tačno proceni gde ih treba zabiti kako bi dislocirala pršljenove i izazvala trenutnu smrt.

Nakon što ubije plen primenom te brze i učinkovite metode, isti se zubi koriste za trganje u cilju razotkrivanja toplog mesa ispod krzna ili perja, a delikatnije struganje i deranje obavljaju sekutići. Kutnjaci, posebno pretkutnjaci koji seku u stranu, u zadnjem delu mačijih usta sada dolaze na svoje tako što meso dele na komade za jedan zalogaj.

Za razliku od naših spljoštenih kutnjaka, zadnji zubi mačke imaju oštre vrhove koji ubrzavaju proces pripremanja hrane (još jedna ostavština od divljih mačaka, jer su mačke programirane da jedu što je moguće brže, za slučaj da im obrok otme drugi grabljivac kojeg je privukao miris ubijene životinje). Takođe suprotno ljudskim obrascima hranjenja, mačka ne žvaće svoju hranu temeljno pre nego je proguta, nego veći deo probavnog procesa prepušta želučanim sokovima.

AKROBATSKE VEŠTINE

Mačka se penje poput majmuna, hoda gracioznošću balerine, a ravnotežu uspostavlja sa lakoćom, bez ikakvog napora, poput šampiona u hodanju po konopcu. Kao što smo videli, kad mačka lovi, njene snažne zadnje noge osiguravaju joj zamah za skok, a prednje se noge ispruže kako bi zgrabila plen. Taj se obrazac ponavlja kad se mačka penje po vertikalnom predmetu kao što je stablo ili ograda, te je zadnji deo tela odbacuje prema gore – katkad do pet puta dalje od visine mačke – a zakrivljene kandže prednjih šapa zabijaju se u površinu i deluju kao višekrake kuke, omogućujući mački da se uhvati dovoljno čvrsto i vuče prema gore.

Fina elegancija mačijeg hoda rezultat je konfiguracije kostiju njenih nogu i šapa, koja se razlikuje od građe ljudskih nogu i stopala. Za razliku od nas, mačka hoda na vrhovima svojih članaka, koji su mnogo duži od kostiju ljudskih nožnih prstiju, a kosti u nogama mačke mnogo su kraće. Takav raspored kosti dopušta duži korak, ali takođe omogućava brže trčanje.

Balansirajući na vrhovima svojih prstiju, mačka hoda u dijagonali tako što najpre pomiče napred levu zadnju nogu, zatim desnu prednju nogu, pa desnu zadnju nogu i na kraju levu prednju nogu, pre nego ponovo zakorači levom zadnjom nogom, stavljajući svaku prednju ili zadnju šapu tačno ispred prethodne na istoj strani, pa kad biste proučavali njene tragove u snegu, činili bi dve ravne crte.

Ovde takođe snažan zadnji deo tela pruža zamah, a prednje noge podupiru težinu glave. Taj način hoda može varirati, pa omogućuje mački da pređe u kas ili galop, a procenjeno je da mačka može postići maksimalnu brzinu od otprilike 48 kilometara na sat.

Precizno, ekonomično mačije kretanje od velike je pomoći kad je reč o izvođenju komplikovanog balansiranja na zidu ili ogradi, a rep je važan za ispravljanja eventualne neravnoteže, ali to je samo deo priče. Nakon što se popne na zid, kad se ponovo kreće vodoravno, mačijim mozgom upravlja vestibularni organ, koji prenosi informacije o položaju, omogućujući mački da prilagodi svoje pokrete, ako je potrebno, u cilju sprečavanja pada.

Obzirom da se mačiji vestibularni organ nalazi u unutrašnjem uhu, kao i kod ljudi, njegove su sposobnosti daleko veće od istog organa kod čoveka, i to ne samo po pitanju ravnoteže: za razliku od mnogih ljudi, mačke na primer nikad ne pate od bolesti vožnje. Vestibularni se organ sastoji od tri dlačicama obložena, tečnošću ispunjena, polukružna kanala koji su smešteni pod pravim uglom u odnosu jedan na drugoga. Kad mačka pomeri svoju glavu, tečnost u jednom kanalu reaguje na pokrete gore-dole, u drugom na pokrete levo-desno, a u trećem na kose položaje.

Pomeranje tečnosti detektuju dlačice i o tome izveštavaju mozak. Prozirni vrećasti i opnasti slušni organi predstavljaju dalje usavršavanje vestibularnog organa, te registruju gravitaciju s jedne strane i brzinu kretanja s druge. Svaka od komponenti vestibularnog sastava deluje trenutno, te zajedno šalju niz refleksnih signala u mačiji mozak, kao i do mišića koji su važni za održavanje ravnoteže, zatim izveštavaju o položaju mačije glave u odnosu na tlo i time joj omogućavaju ispravljanje svakog nepoželjnog pokreta.

Međutim, ako mačka ipak padne, delovanje tog sastava omogućava joj da se snađe još u vazduhu, popravi položaj glave i pripremi se za siguran doskok okretanjem tela tako da će noge prve dotaknuti tlo i ublažiti pad, a takođe će izviti leđa kako bi smanjila šok udara, te ispružiti rep radi uspostavljanja ravno¬teže. Mačija sposobnost da se tako ispravi sama je po sebi ne¬verovatna, ali možda je još neverovatnija činjenica da se taj kompleksan niz manevara izvodi za manje od treptaja oka.
Izvor:zivotinje.rs/enciklopedija

______________________________________________________________________________________________

KARIKE U LANCU ČUDNIH POJAVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Stručnjaci u Kuršumliji zapanjeni: Ne znamo uopšte čime se ovi skakavci hrane, jer ne jedu biljke!?

Stručna ekipa za ekologiju i poljoprivredu, koja je juče obišla selo Belo Polje u kojoj je primećena najezda skakavaca, zaključila je da nema štete na usevima u tom selu u kuršumlijskoj opštini.

„Skakavci koji su se pojavili u tom selu su nepoznata vrsta i ne hrane se biljkama„, potvrdio je Beti stručni saradnik za poljoprivredu opštine Kuršumlija Jovica Đinović.
Skakavci crne boje, veličine do tri centimetra, nikada do sada nisu viđeni u ovim krajevima i nepoznata su vrsta insekata iz roda skakavaca. Đinović je rekao da su se rojevi insekata koncentrisali na asfaltnom putu i nekoliko metara pored puta, u dužini od nekoliko stotina metara.
„Zaključili smo da nema štete na poljoprivrednim usevima i da se ovi skakavci ne hrane biljem. Nije nam poznat njihov lanac ishrane. Ovi skakavci su crne boje, potpuno drugačiji od onih kojih ima na ovom području. Oni su na ovom mestu doživeli svoj vrhunac po broju jedinki“, kazao je Đinović.

On očekuje da se broj tih skakavaca smanji, jer ih većinu gaze automobili na putu. Skakavci u kuršumijskom selu Belo polje juče su se pojavili na asfaltnom putu, nadomak sela. Njihovo prisustvo je ugrozilo nekoliko domaćinstava, jer prete da uđu u kuće.
Pojedini meštani su se žalili da su ih skakavci ujedali, pa su se organizovali da se metlama brane od njih. Meštanin Svetozar Koprivica (81) kaže da su skakavci napali i izujedali njegovog psa.

Opština Kuršumlija je naložila stručnim ekipama da prate kretanje i razvoj situacije, nakon čega će preduzeti odgovarajuće mere radi sprečavanja najezde.
Roj skakavaca se već dva dana nalazi na putu u selo Belo polje i oni se kreću ka drugim kuršumlijskim selima.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 /(Vestinet)

_____________________________________________________________________________________________________

Tornado: U selu kod Lazarevca vetar uništio krovove na svim kućama!

Nezapamćeno nevreme pogodilo je juče oko 19 časova selo Šopić kod Lazarevca! Za samo tri minuta tornado je oduvao krovove sa svih stotinjak kuća u ovom mestu.

Snažan vetar odneo je čitave krovove sa domova, a najstariji meštani kažu da ne pamte da se nešto ovako dogodilo u njihovom kraju, piše „Alo“.
Uplakanu i nemoćnu, sedamdesetogodišnja Lenku Pavlović zatičemo ispred doma na koji se srušilo stablo jasena.
– Sine, nema ko da mi pomogne. Ja sam ovde sama, a jasen mi je uništio potpuno kuću. Polomljeni su mi prozori, voda mi je pokvasila sve stvari, ne znam gde ću noćas da spavam – priča kroz suze baka.
Oluja je u Šopiću iščupala je strujne stubove, a stotine metara kablova leže na putu. Žestoko su pogođena i sela Burovo, Dren i Rudovci.
Nešto slabiji vetar je u centru Lazarevca polomio drveće, ali još uvek nema podataka o pričinjenoj šteti i broju povređenih.
Na magistrali je vetar podigao šleper pun keramičkih pločica i prevrnuo ga putu, pa je izazvao zastoj na putu.
– Nikada u životu ništa tako nisam osetio. Kada sam osetio snagu vetra, zaustavio sam kamion, ali je drvo probilo šoferšajbnu. Posle nekoliko sekundi, vetar je podigao kamion i prevrnuo ga. Nisam se nikada tako nisam uplašio. Bilo je kao na filmu. Sve je trajalo ne više od tri minuta.
Sreća je što nisam povređen – priča vozač prevrnutog vozila.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 11:24/(Alo)

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

BOGATSTVO UNUTRAŠNJEG SVETA ŽIVOTINJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Tajni život šimpanze Santino: i životinje imaju ličnost…

 Idemo redom. Fred je agresivniji od Frenka- tokom svađe gura, šutira i udara protivnika. Teri je hrabriji od Tima- u potrazi za hranom nije ga strah da se otisne u novu sredinu, da korača nepoznatim putem, čak i ako na tom putu preti opasnost. Suzi je veoma razdražljiva, prgava i manipulativna. Ovi opisi vam verovatno ne znače mnogo, sve dok ne saznate da su Fred i Frenk pastrmke, Teri i Tim voćne mušice, a Suzi medved.

Još zanimljivosti? Gorile u igri sa drugim gorilama, tačno mogu da prepoznaju kada njihovi saigrači gube interes, te ciljano koriste različite oblike interakcije kako bi zadržali njihovu pažnju. Isto tako, gorile imaju smisao za humor. Primećeno je da gorila gurka štapom prijatelja gorilu, a zatim skreće pogled, kao da on nema ništa sa tim.

Na kraju, značajna vest: majmuni imaju sposobnost da misle o budućnosti! Upoznajte šimpanzu Santina (36), pripadnika švedskog zoološkog vrta Furuvik. Velika lokalna zvezda. Deset godina, Santino je svakog jutra, pre otvaranja zoološkog vrta, sakupljao kamenje kako bi gađao posetioce. Kada bi ponestalo municije, odvaljivao je delove betona. Dešavalo se da i da mu se određeni posetilac posebno ne dopada. Ovakvo spontano i ciljano planiranje budućnosti- koje podseća na naše, ljudsko- odjeknulo je u svetu nauke i pobilo uverenje da životinje žive samo u sadašnjem trenutku. Nameće se mišljenje da šimpanze poseduju unutrašnji svet, koji im omogućava da razmatraju prošle epizode iz svog života i razmišljaju o predstojećim danima, a ipak, žive pod ključem i bravom. Naravno, ne misle sve šimpanze o budućnosti, kao što ni svi ljudi ne umeju da reše integrale. Dovoljno je da znamo da njihov um poseduje takvu sposobnost.

Ukoliko ste pomislili da bi bilo zanimljivo posetiti Santina ako vas put ikada nanese u Švedsku- ipak nećete moći da svedočite ovoj atrakciji. Logično, ukoliko Santino poseduje unutrašnji svet nalik ljudskom, pomislili biste da je sada, u najmanju ruku, u nekoj naučnoj laboratoriji gde se istražuju njegove napredne kognitivne sposobnosti. Ali ne. Majmun koji razjareno baca kamenje na mušterije, nije pogodan za biznis, pa su vlasnici zoološkog vrta odlučili da smanje njegove agresivne tendencije koje su posledica visokog nivoa testosterona (tipične za dominantne mužjake). Rešenje je bilo- kastriranje. Nepovratna operacija. Što je sigurno, sigurno je. Da li je ovo rešenje, iako je u pitanju šimpanza, opravdano?

Prošlo je tačno 20 godina otkada su Piter Singer i Ričard Dokins, projektom The Great Ape, tražili od Ujedinjenih nacija, da se primatima daju ljudska prava. Sve u cilju zaštite primata od eksperimentisanja i mučenja. Akcija je, naravno, propala. A šta smo od tada naučili?

Brojna istraživanja potvrdila su postojanje ličnosti kod životinja, iako su se mnogi naučnici godinama opirali ovoj ideji i smatrali je bespotrebnom antropomorfizacijom (pripisivanje ljudskih osobina životinjama). Svako ko ima kućnog ljubimca ili je nekada posetio zoološki vrt, to već zna. Ličnost je pojam sa kojim smo svi upoznati, čak se smatra da je percepcija ličnosti urođena sposobnost. Definisanje ličnosti u naučnim terminima je ipak nešto drugo, i daleko je od intuitivnog i očiglednog. Istraživanja ličnosti kod životinja se fokusiraju na samo jedan deo, onaj koji je moguće izmeriti, jer životinje ne mogu da nam popunjavaju upitnike i testove ličnosti. U pitanju su bihejvioralne crte- crte ponašanja, ponekad se kaže i temperament. Crte su relativno trajne i opšte osobine, odgovorne za doslednost u ponašanju u različitim situacijama, i čine individualne razlike u ponašanju. Primer crta su društvenost, agresivnost, radoznalost. Relativno trajne znači da ih životinja pokazuje tokom vremena u različitim okruženjima, što ne znači da je UVEK takva, već da je to jedan opšti oblik ponašanja.

Proučavanje individualnih razlika kod životinja započeo je nobelovac Ivan Pavlov, serijom eksperimenata na psima, početkom XX veka. Pavlov je identifikovao 4 osnovna tipa temperamenta kod pasa (Miran, Neobuzdan, Slab i Živahan), u odnosu na način funkcionisanja nervnog sistema. Od tada, crte ličnosti su zapažene i dokazane kod brojnih životinjskih vrsta- majmuna, paukova, repatih vodozemaca, ptica, rakova, hijena, hobotnica, riba.

Činjenica da životinje poseduju ličnost, trebala bi da nas navede da poštujemo druge vrste. Cilj nam svakako nije samo humaniji odnos prema životinjama, već i razumevanje njihovog ponašanja i kognicije. Problem sa kojim se ovde suočavamo jeste interpretativna greška, ili već pomenuti antropomorfizam. Svaki rezultat istraživanja na ovom polju iskrivljujemo u našu korist, jer smo opsednuti idejom da u drugim bićima tražimo sličnost sa nama samima. Možda polazimo od pogrešne pretpostavke da znamo tačno koje su crte inherentno ljudske, čime negiramo mogućnost da ih poseduju i životinje samo zato što pripadaju “nama”. Možda je instrospekcija o sopstvenom funkcionisanju pogrešna, i možda je naše donošenje odluka mnogo jednostavnije nego što nam se čini. Da bismo suštinski razumeli ponašanje životinja, nije dovoljno postaviti pitanje koliko su slični ili različiti od nas. Često mislimo da laskamo životinjama ukoliko im namećemo ljudske karakteristike, a u stvari laskamo sebi kao ljudskoj vrsti. Gubimo sposobnost da cenimo životinje pod njihovim uslovima, i da razumemo neki drugi način postojanja. A i izgleda da bar ličnost nije nešto što nas odvaja od drugih pripadnika životinjskog carstva, već učvršćuje naše biološke veze.

Ako usvojimo i prihvatimo da i životinje imaju bogat unutrašnji svet, manje ćemo da sležemo ramenima na naše bezobzirno uništavanje njihove prirodne sredine, ili u slučaju Santina, da ih bespotrebno izlažemo bolu i patnji, samo da bismo ih prilagodili potrebama svoje “dominantne” vrste.

psihobrlog.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i glasove

Divlji slonovi razlikuju ljudske jezike i mogu da odrede da li je reč o muškom ili ženskom ili dečjem glasu, pokazala je nova studija koju su objavile svetske agencije.

Dok ljudi proučavaju slonove, i oni takođe proučavaju ljude

Stručnjaci koji su puštali snimke ljudi slonovima u Keniji tvrde da ovu naprednu sposobnost mišljenja druge životinje nisu pokazale. Slonovi zahvaljujući tome mogu da ocene ko predstavlja pretnju, a ko ne.

Rezultati su pokazali da dok ljudi proučavaju slonove, ove pametne životinje takođe proučavaju ljude i to skladište u sećanju, rekla je autorka studije Karen Mekomb.

 „Zaporavo su razvili veliko znanje o ljudima sa kojima dele svoj habitat“, objasnila je Mekomb, profesorka životinjskog ponašanja na Univerzitetu Saseks.

„Pamćenje je ključ. Nekako su morali da izgrade to znanje“, dodala je ona.

Nacionalni park „Amoseli“ severno od Kilimadžara

Mekomb i njene kolege radili su u nacionalnom parku Amboseli u Keniji gde na stotine divljih slonova žive sa ljudima, a ponekad se i sukobe zbog manjka vode. Naučnici su koristili snimke Masaija koji su povremeno ubijali slonove posle sukoba oko ispaše i Kamba muškaraca koji nisu tolika pretnja slonovima. Snimci su imali istu frazu na dva jezika: „Pogledaj tamo. Dolazi grupa slonova“.

Na Masai zvuke slonovi su reagovali defanzivno, povlačili su se i okupljali u grupu jer su ih doživljavali kao neprijateljsko ljudsko pleme.

„U stanju su da uoče fine razlike u ljudskim jezicima. Uspeli su da prikupe prilično detaljno znanje a jedini način da to urade je da imaju izuzetno veliki mozak“, rekao je koautor studije Grejem Šenon sa Univerziteta Kolorado.
 Naučnici su potom ponavljali eksperiment sa snimcima Masai muškaraca i žena. Pošto žene retko kada napadaju slonove, oni su reagovali blaže na njihove glasove. Ista stvar se ponovila i sa glasovima dečaka. 

Razumni poredak: Jaki napred u kolini, a mali i slabi zaštićeni u sredini

I dok ova otkrića pokazuju kolika je inteligencija i sposobnost slonova da se adaptiraju, oni takođe ukazuju i na problem, kaže biolog Džoš Plotnik koji se specijalizovao za slonove.
 „To je istovremeno fascinantno videti koliko su ove životinje fleksibilne ali i tužno jer pokazuje na sve veći konflikt slonova i ljudi“, rekao je on.

Mekomb i Šenon su takođe izveli još jedan eksperiment i izmenili su muške i ženske glasove učinivši da ženski glasovi deluju kao muški snižavanjem tona i rezonance i obrnuto. Takve promene mogu često da prevare i ljude ali ne i slonove koji su i dalje bežali od izmenjenih muških glasova.

Tanjug /blic.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S