Zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa (prvi deo)
Sedeo sam u sred Sibira na obali nemirne Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom. Za onim vratancima kroz koje, iz stočnog dvorišta Melehovih, staza vodi pravo do Dona i kroz koje je Aksjuša Astahova, noseći u ruci kofu za vodu, malo – malo pa zamicala ka reci, sve od puste želje da je odozgo ugleda Griška, Šolohovljev.
Dole, plava i vitka Angara, tekla je ka dragom Jeniseju, sa kojim je davno nekad, govori legenda sa Bajkala, čežnjom spojena, i sa njim, tako, sve do Severnog ledenog okeana.
Sat, dva kasnije, u salonu knjeginje Marije Volkonske, u kući kneza Volkonskog, na kraju sibirskog grada Irkutska, slušao sam priču o čežnji i nadi.
O tome kako je knjeginja Marija, generalska ćerka, ni časa ne časeći, iz Moskve stigla u Sibir, u Irkutsk za svojim voljenim mužem, knezom Sergejom, dekabristom, carskim prognanikom… On kao carski zatočenik, ona za njim, dobrovoljno…
I u susednoj odaji kuće Volkonskih, odmah pored belog, drvenog paradnog stepeništa, pričalo se o neugasloj čežnji.
O Kamili Petrovnoj Ivoševoj, koju je, kao i Mariju, ta ista čežnja dovela do Sibira da se u zatvorskoj ćeliji venča sa okovanim mužem, carskim prognanikom, da u ćeliji, uz muža, dobrovoljno ostane narednih godinu dana, i da posle, majci u Moskvu, napiše: – Cela godina prošla mi je kao najsrećniji dan…
Umesto leda i snega, pustih prostranstava tajge i beskrajne stepe, u Sibiru dočekale su me priče o čežnjama i nemirima tako uobičajenim i ljudskim.
Gledao sam čarobnu Angaru, a srce me vuklo Donu… Te puste i beskrajne, nemirne dubodoline ljudske duše, i neispitane, pune iznenađenja, kao sibirske reke i planine…
Jesenjeg ranog popodneva, na aerodromu u Irkutsku, posle šest sati leta od Moskve, 6.000 kilometara preko Urala i azijskih stepa, bezmalo do mongolske granice, video sam srce Sibira.
Odozgo, sa neba, bila je to zemlja svetlucavih reka i jezera, crnih šuma i pokislih stepa, beskrajno dugih, snegom ogrnutih planinskih venaca, dole, na aerodromu, zemlja hladnog vetra koji je brijao pistu, i sibirskih brvnara, šarenih, ukrašenih prozora, koje su se pod niskim oblacima gubile među belim brezama po okolnim brežuljcima.
S neba, pali smo u daleku nepoznatu zemlju, u Irkutsk, grad na Angari, centar ruske oblasti velike kao Britanija i Francuska zajedno, u kome živi 700.000 stanovnika.
Glavnom irkutskom ulicom, prostranim bulevarom, širokim kao beskrajne tajge oko grada, dugim sedam kilometara, u kasno popodne i nema mnogo vozila.
Projuri po koja limuzina sa zatamnjenim staklima i volanom na desnoj strani, po neka “lada” zamakne u sporednu ulicu, među blokove sivih socrealističkih zgrada, oronulih fasada, građenih sve nalik jedna drugoj…
U jednoj od sporednih ulica, na putu ka kući kneza Volkonskog, sa strane ostane i spomenik Lenjinu, a odmah iza, u ušorenoj uličici već su naređane sibirske kuće, jarkim bojama izmolovanih spoljnih zidova i prozora, sivih krovova, svaka sa tek malom okućnicom, i ogradom koja zaklanja pogled u dvorište.
Kuća kneza Volkonskog građena je od drveta, još pre 170 godina u selu Urik, u stepi iza grada, pa je onda rasklopljena i na lađama preneta u Irkutsk, da bude dom kneza Volkonskog i njegove porodice, tek pošto je, kao dekabrista, carev protivnik, knez u Sibiru odrobijao deset godina teškog rada i pošto je stekao malo slobodice.
Kada je 1856. godine knez amnestiran, ostavio Irkutsk i vratio se u Moskvu, svom starom domu, kuću je kupio bogati trgovac, kasnije je bila dom ratne siročadi, pa kasarna kozaka, u vreme Staljina dom za ravno 20 ruskih porodica, a sada je muzej dekabrista, osiromašenih plemića koji su se 1818. godine digli protiv cara, 1825. u krvi poraženi, jedni povešani, drugi proterani u Sibir. Jedna kuća, a čitava istorija Sibira u njoj.
Zoran Šaponjić
(iz knjige „Ljubomirova zemlja“)
Izvor: iskra.co
_________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 