ČAROBNJAK SRPSKOG SLIKARSTVA…

tamoiovde-logo

Milić Stanković – Milić od Mačve, slikar i književnik, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.


MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR

U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut.

Troludan Milić, 1973. (96 x 75) Militch le triple fou

„Daleko bio sotona od nas“ — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku?

Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? … Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede … Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu …

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude „pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice“.

On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . .

Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj „tvrdnji“ vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira.

Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je „genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom“.

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — „pastuv“! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme.

Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled“.

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na „Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta.

Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . .

Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević „puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . .“

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da „vampiriše“ svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo.

Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu („III Knjiga Postanja“) u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju „vezanih sudova“, tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . .

Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. „Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje“. Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti „pit-tura metafizika“. Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981. 
Roland Villeneuve, Paris 1981.

Ludi Milić — ko je to? (116 x 81) Militch le fou qui est-ce?

Ludi Milić Militch l’homme fou

Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81) Militch l’homme fou, une marmite sur la tetê

Izvor: riznicasrpska


REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE…
Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom.

A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san„.

Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.


MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE

Varvari su ipak stigli, 1999.


Melanholija oil on panel, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Trojstvo sa Vračara tempera on carton, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Dolazak Srpske Princeze Dore oil on panel, 29 x 45 cm Alba-Avis Gallery Canada

Izvor: riznicasrpska


Rodno selo

Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god. ulje na platnu

Srpski barbarogenije II

Milić od Mačve:Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost„.

Izvor:riznicasrpska


Kultura sećanja

Priredio: Bora*S


 

SIN ANĐELA…

tamoiovde-logoSin Anđela Dragoljuba Firulovića, zbirka sažetih misli koju ne treba zaobići

Zbirka pesama nesvakidašnjeg naslova „Sin Anđela“, negotinskog umetnika, pesnika, slikara i muzičara Dragoljuba Firulovića, jedna je od onih vanvremenskih promišljanja o životu (i smrti), koja postavlja mnoga pitanja videća samo izabranima.

1(1473)

Dragoljub Firulović

Firulovićev „Anđeo“ nije nebesko, fluidno nadnaravno biće. To je igrom slučaja ili usudom vlastito ime njegovog oca, kome posvećuje stihove duboke i do kraja nedefinisane tragike.

Priznaje da „Nije lako biti/ Sin Anđela“, a u drugoj pesmi obraća mu se molbom: „Pruži mi ruku oče/ I nemoj žaliti/ Što si me patnjom/ Podario/ Izdržaću ja/ Sreća me prati“.

Čim je čovek sam on nosi teret pitanja koje čine čitav njegov život. Pokušaj odgovora na ta pitanja uvek dovodi do jednog jedinog odgovora: „Život je tako lep i krhak, da se nikada ne može završiti“.

Procep koji postoji između dubine svakog bića i spoljašnje forme, gradi stvarnost zasnovanu na unutrašnjoj manifestacijama svakog pojedinca. Kod Firulovića je to posebno naglašeno sažetošću misli, za koje, da bi ih izrazio koristi neobično malo reči.

Tako Hegelova definicija filozofije kao „vremena sabranog u mislima“, kod Firulovića nailazi na punu potvrdu. Jer, da bi se nešto iskazalo nije potrebno mnogo reči. Dovoljno je i sa malo reči dotaći suštinu, samo ako se izaberu prave.

Sa vrcavom energijom, gotovo škrto, deli svoja unutrašnja osećanja sa drugima, nemilice razgrćući i izvlačeći sakriveno. Razotkriva naša očekivanja, uvek veća od relanog. Njegova se misao kreće od poznatog, da je nada, često neosnovana, ono za što se poslednje oslanjamo, i navodi nas na zaključak da je baš zato što je poslednja –najvažnija. (Nada mi je jedina/ U tvom oku/ Koje mi šalje slamku/ I osmeh/ Bićeš spašen)

Franulovićeva promišljanja o životu (i smrti), u njegovoj poeziji povezana su sa četiri praelementa: zemljom, vodom, vazduhom i vatrom. (Lepo je ovde (na Zemlji)/ Ima vazduha, vode/ I raznih plodova/ Uklopio sam se nekako/ Ima tu i svesnih bića/ Bubamara, recimo). Pojavljuje se tu i peti element – kamen kao vatra u vidu kosmičkog Sunca (U kamen je urezano/ Oko/ Koje gleda umesto/ Nas).

Pisac nam sugeriše: I kada se olenjiš/ Nemoj prestati da hodaš/ Prepusti se makar / Besciljnom letu/ Negde ćeš već stići, da bi u nekoj drugoj misli konstatuje da: Život je kratak/ Ma koliko trajao, i uverava nas da ne treba da imamo strah od letenja (Let i nije neka/ Atrakcija/ Ako se prevrćeš/ U mislima gde/ Prepreke nema)

Dr Mićo Cvijetić u pogovoru knjige napisao je: „Ovaj je umetnik osobena pojava, neka vrsta renesansnog rapsoda, u kome se sreću nekolika stvaraoca – u njegovom slučaju: pesnik, slikar i pevač“.
Kroz sve svoje umetničke izraze, bilo da se služi rečju, glasom ili crtežom, Firulović se ne razmeće svojim talentima već bez preterivanja, jezgrovito nam kazuje svoje skrivenosti, ali nikada do kraja i sve, ostavljajući prostora za promišljanje i maštanje.

„U svom pevanju, poetskim gnomama i maksimama, najčešće fragmentarno, pesnik pokušava da napravi iskorak iz efemernog i dokuči neke više spoznaje, da iz vlastite ovozemaljske egzistencije dosegne, makar imaginativno, unoverzalnije sfere bića i bitka. Radomir Andrić.

Dragoljub Firulović u svojoj poeziji sledi i logiku neočekivanog, onog što je malo ko spreman da prizna: Uvek živopisno lažem/ Da biste saznali istinu o meni ili Ponestalo mi je ideja/ Za danas/ Poslužiću se onim/ Koje su drugi napustili.

Ovo je knjiga pesama koju nam je pesnik dao ne otkrivajući sve, već je ponešto ostavio za neki drugi put.

Dragoljub Firulović je rođen u Negotinu 1956. godine gde i danas živi i radi. Napisao je nekoliko zbirki pesama, jedan je od osnivača Umetničkog udruženja Krajinski krug, pokretač Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“.

Do sada je imao deset samostalnih i više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Inspirisan izvornim motivima Negotinske i Timočke krajine ostvario je nekolo muzičkih projekata, a sa Firul Orchestra feat, koji neguje Etno džez obrade motiva izvornih narodnih melodija istočne Srbije, daje koncerte širom zemlje.

Kao pesnik i član Udruženja književnika Srbije, objavio je zbirke pesama: Umiranje vode, Ja, Galerije ili rimovanje u slikarstvu, Lov na kamenje, Mi smo Astafir.

Jedan je od osnivača Umetničkog idruženja „Krajinski krug“, čiji je aktuelni predsednik, kao i udurženja likovnih stvaralaca Negotina.
Pokretač je Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“. Iza sebe ima desetak samostalnih izložbi i više grupnih u zemlji i inostranstvu.

Izvor:topsrbija.com

_____________________________________________________________________________________________

VIDEO PLUS

_____________________________________________________________________________________________