NJEN SLUČAJ SE I DANAS PROUČAVA…

tamoiovde-logo

 OVO JE NAJMLAĐA MAJKA U ISTORIJI, imala je pet godina kada je rodila dete

Godine 1933. u selu Ticrapo u Andima, u siromašnoj porodici zemljoradnika, rođena je Lina Medina. Njen život se u početku nije ni po čemu razlikovao od života hiljada njenih vršnjaka koji su odrastali u ruralnom Peruu tog vremena. Ipak, kada joj je bilo pet godina, sve se promenilo! Medina je postala najmlađa osoba koja se porodila, a njen slučaj se i danas proučava u medicinskim školama širom sveta. Ovo je njena tragična priča…

lina-dnevne

Foto: Youtube screenshot

Kada je Medini bilo pet godina, njena majka je primetila da je devojčici stomak neobično porastao, a njena ćerka se žalila i na bol u predelu abdomena. Zabrinuti roditelji Linu su odveli u obližnju bolnicu kako bi je lekari pregledali, piše portal Allday.com.

U prvo vreme, doktori su bili ubeđeni da Lina ima tumor, ali nakon testova postavili su mnogo neverovatniju dijagnozu – Lina Medina je, nekako, bila u sedmom mesecu trudnoće!

Nekih mesec dana kasnije, 14. maja 1939. godine, devojčica je carskim rezom rodila dečaka. Bilo joj je 5 godina i 7 meseci, a karlica joj je bila suviše mala da bilo koja druga vrsta porođaja odim carskog reza dođe u obzir.

19903-lina-medina-580x0

Lina Medina neposredno posle porođaja

Medinin sin je bio potpuno zdrava beba teška 2,7 kilograma. Devojčica ga je nazvala Herardo, u čast Herarda Lozada, posvećenog doktora koji je bio uz nju tokom tog neverovatnog iskustva.

Tokom carskog reza, doktor je otkrio da je Lina imala potpuno razvijene i zrele seksualne organe. Devojčica je patila od retkog oboljenja preranog puberteta, ali je vreme u kome je počela da se razvija ostao neviđen u svetu sve do današnjih dana. Svoju prvu menstruaciju, Medina je dobila kada je imala samo tri godine.

Devojčicin otac je optužen za seksualno zlostavljanje i incest i uhapšen je. Međutim, nisu otkriveni nikakvi dokazi i ubrzo je pušten. Do danas okolnosti koje su dovele do trudnoće Line Medine nisu razjašnjene, a nepoznato je i ime oce. Devojčica o tome nikada nije želela da govori.

19902-lina-medina-580x0

Herardo Lina kada mu je bilo 18. Pored njega je Lina koja ima 23 godine

Akušer Hose Sendoval je 2002. godine objavio knjigu o slučaju Line Medine u kojoj je naveo da je, psihološki, bila reč o potpuno normalnom detetu. Zapravo, Medina je više volela da se igra sa lutkama nego sa svojim sinom.

Herardo Lina je odrastao u verovanju da mu je Medina sestra. Kada je imao 10 godina, otkrio je istinu.

Osim neobičnih okolnosti rođenja, reč je bila o potpuno normalnom i zdravom čoveku. Živeo je običnim životom i preminuo je 1979. godine kada je imao 40 godina.

Medina se kasnije udala za izvesnog Raula Hurada i 1972. godine dobila je još jednog sina. Sa suprugom i danas živi u siromašnom kraju Perua po nazivom „Mali Čikago“. Odbija sve intervjue i ne želi da ispriča svoju neobičnu životnu priču.
Izvor:dnevne.rs

_________________________________________________________________________________________

EGZOTIČNA TAJNA MAKEDONIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

images-2012-06-egzoticna_tanja_makedonije_aps_247573731

Foto: Robert Jankuloski

Soba je mala kao kutija, sa bleštavo belim zidovima, a belinu još više naglašava sunce koje ulazi kroz uzani četvrtast prozor postavljen visoko pri plafonu. Kroz taj prozorčić se vidi da je zid kuće debeo skoro pola metra. Zidovi nisu omalterisani, već samo okrečeni. U sobici nema niti jednog komada nameštaja. Jedino šarene prostirke na podu, kao vrišteći odgovor belini i praznini prostora.

Osećam se kao Alisa u zemlji čuda, glavom skoro dodirujem plafon, uprkos mojoj neimpozantnoj visini. Dva muškarca koja su sa mnom u sobi moraju da sagnu glavu. Svi smo bosi, cipele smo skinuli još pre drvenih stepenica koje vode u ovu belu sobu.
Naposletku svi sedamo na pod, a vrata se otvaraju i propuštaju ženu koja ne govori, već se stidljivo osmehuje i, pokorno klimajući glavom, odgovara muškarcu koji joj se obraća na turskom jeziku. Ona je mlada, odevena u jarkoplavu filcanu haljinu posutu narandžastim i roze ružama, ispod koje nosi, čini se, još dosta odeće. Izviruju debele pantalone i šarene pletene čarape. Njene ruke su crvene i grube, i njima mi pažljivo daje, jedan za drugim, čudesne predmete. U maloj beloj prostoriji dešava se eksplozija boja. Žena nam pokazuje delove odeće predivno izvezene svilenim koncem i srmom, tkane vunene kecelje, marame od šarene svile sa resama, nakit ispleten od raznobojnih perlica…

Pijemo jaku crnu kafu, uz slatku alvu. Pitam je kako provodi dane, a ona kaže da sprema hranu – mađun, kuskus, tatlije. Ili gleda televiziju. Muškarac koji prevodi naš razgovor kaže da oni svi gledaju turske kanale, jer ne razumeju makedonski jezik. Pitam zašto ga nije naučila, a ona samo sleže ramenima. Odgovara stidljivo i spuštene glave, a povremeno me ispod bele marame zablesne pogled njenih plavih očiju i njen osmeh. Osećam, da nije muškaraca u sobi, ona bi mi se otvorila kao sestri i sprorazumele bismo se, makar i jezikom pantomime…

Nikad neću zaboraviti prvi susret sa ženama Juruka u selu Alikoč kod Radoviša, u istočnoj Makedoniji. Tu njihovu prijateljsku radoznalost ispod skrivenih pogleda i bleštavu lepotu stvorenu njihovim veštim rukama, u toj i sličnim malim belim sobicama. Zelene, ružičaste, narandžaste, crvene, tirkiznoplave, egzotične, pažljivo izrađene vezove i tkanice, koji kao da u sebi nose vetrove nekih drugih prostora.

Većina žena u juručkim selima govori samo turski, ne pojavljuje se pred strancima i ne razgovara sa njima. Posebno ne sa muškarcima. Sećam se da mi je pri jednoj poseti drugom selu u okolini Radoviša – Kođaliji, prišla jedna od njih, koja je to sebi verovatno mogla da dozvoli zbog svoje starosti. Sa osmehom me je uhvatila za ruke, nešto rekla na svom jeziku i napravila neke čudne pokrete na mom licu. „Blagoslovila te je”, objasnio mi je Ali, naš vodič kroz juručka sela.

Bilo je to čudesno otkriće planinskih sela kroz čije male, prašnjave ulice proleću jata dece u šarenoj odeći. Kao da nisam u svojoj zemlji, već u nekoj drugoj, za mene egzotičnoj, Nepalu ili na Andima, ako je uopšte takvo poređenje moguće. Čak i u samoj Makedoniji se o Jurucima malo zna. Mnogi nisu nikada ni čuli za njih i ne znaju da oni čine deo etničke raznovrsnosti zemlje. Ipak, ovaj deo makedonskog kulturnog mozaika polako stiče popularnost, i na domaćem i na međunarodnom planu. Možda najveća zasluga za to pripada etnologu u Muzeju Makedonije, magistru Elizabeti Koneskoj, koja više godina istražuje ovu tursku etničku grupu. A verovatno će tome pridoneti i jedan novi film, koji je izazvao veliku pažnju na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu – „Žena koja je obrisala svoje suze”, u kome glumica Labina Mitevska (pre snimanja je živela nekoliko nedelja u ovim selima) igra mladu ženu iz plemena Juruka.
Svakako, najplastičnije su prenele život Juruka fotografije Roberta Jankuloskog, koje su pre nekoliko godina izazvale pravu senzaciju na nekoliko izložbi u Makedoniji i inostranstvu, kao i dokumentarni film „Adak” mr Koneske, koji je izazvao ogromnu pažnju na više filmskih festivala i etnoloških skupova u Evropi – bio je više puta prikazivan u Beogradu, Bukureštu, Izmiru, Istanbulu, Ljubljani, Parizu, Trstu, Zagrebu… Film prikazuje običaj nazvan adak, što u prevodu znači „zavet pred Svevišnjim”, koji se daje pri rađanju deteta, kao zahvalnost za sina, za zdravlje deteta i slično. U stvari, film prikazuje svadbu sasvim male devojčice koja je davanjem zaveta obećana kao nevesta.

Elizabeta Koneska je provela mnogo vremena među Jurucima, istražujući njihovu kulturu, običaje, način življenja. „Moje znanje turskog jezika je bilo veoma značajno u uspostavljanju komunikacije, posebno sa ženama u juručkim selima. To, kao i činjenica što sam i sama žena, pomoglo je da steknem njihovo poverenje. Imala sam retku priliku da kao neko ko je za njih tuđinac, zajedno sa fotografom Robertom Jankuloskim, prisustvujem njihovim običajima i da zavirim u njihov skriveni svet, koji je očaravajuć za svakoga, a posebno za jednog etnologa”, kaže Koneska.
AUTOR: Marijana Ivanova
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________

SVET UMIRUĆIH JEZERA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Velike vodene površine poput jezera trebalo bi trajno da budu sastavni deo nekog pejzaža, ali to nije uvek slučaj.

25675937352f6a17c4b1ba871131894_orig

Mrtvo more (Foto: Gusjer / Flickr.com)

Neka jezera prirodno dolaze i odlaze u zavisnosti od godišnjih doba, budući da se dotok vode menja tokom meseci.

Druga, međutim, kada nestanu, nestanu zauvek. Klimatske promene su najčešći razlog za nestanak subarktičkih jezera koja zavise od topljenja snega.

U svakom slučaju, predstavljamo vam neka jezera na svetu, koja više ne postoje ili koja će uskoro nestati.

Urmija, Iran

Ovo slano jezero nalazi se na severozapadnom uglu Irana i nekada je bilo najveće u državi. Međutim, zbog klimatskih promena se povuklo i to veoma brzo, a jedan od razloga za njegovo smanjenje je i loš sistem navodnjavanja koji rasipa vodu.

Osim toga, brane su odsekle jezero od dotoka sveže vode. U jezeru je ostalo svega pet procenata vode, u poređenju sa zapreminom pre oko 20 godina.

Vaijau, Havaji

153399021852f6a17d6fcd5842234070_v4 big

thtbln / Flickr.com

Jezero Vaijau nikad nije bilo veliko. To je jedino planinsko jezero na Havajima i površine je svega 6.900 kvadratnih metara. Maksimalna dubina iznosi oko tri metra.

Iako možda deluje nevažno, starosedelačkom stanovništvu Havaja ono je sveto. Prema mitu, ono je nekada bilo bez dna i predstavljalo je prolaz u spiritualni svet. Međutim, 2010. je počelo da s smanjuje, a u septembru prošle godine nije bilo veće od neke bare – pokrivalo je 115 metara kvadratnih dubine oko 30 cm.

Razlozi za to još nisu poznati.

Mrtvo more, Izrael

Mrtvo more zapravo je jezero koje puni reka Jordan. Ono nigde ne otiče, pa je zbog toga 10 puta slanije od severnog Atlantika i ne neguje nikakav život izuzev određenih mikroba.

Mrtvo more opstajalo je hiljadama godina zato što je količina vode koja je u njega ulazila bila približno jednaka količini isparavanja. Međutim, populacija u regionu je porasla i u toj jednačini došlo je do disbalansa.

Voda koja je nekada tekla u Mrtvo more sada je preusmerena u kuće i fabrike, pa manje od desetine sada ulazi u jezero u odnosu na period od pre nekoliko decenija.

Inače, vodostaj Mrtvog mora opada za oko jedan metar godišnje.

Skot, Florida

Ovo centralno jezero na Floridi potpuno je presušilo za samo dve nedelje u junu 2006. zbog ogromne rupe koja se pod njim otvorila.

Naučnici procenjuju da je 32 tone morskih životinja ostalo na suvom.

Stanovnici obližnjih naselja razmatrali su mogućnost da zatvore rupu, ali ih je priroda preduhitrila. Naslage gline su je zatrpale i sada se jezero ponovo puni.

Međutim, geologija Floride je takva da je tlo podložno otvaranju rupa, pa nije garantovano da će novo jezero opstati.

Aralsko jezero, Kazahstan i Uzbekistan

73009854352f6a17ea9e7e372747493_v4 big

Arian Zwegers / Flickr.com

Aralsko jezero bilo je četvrto na svetu po veličini slano jezero, dok nije počelo da se smanjuje u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka.

Od tada je devedeset odsto rečnog toka sa Tjan Šan planina u jezero bilo korišteno za navodnjavanje polja pirinča i pamuka.

Zbog toga je nivo jezera ubrzano počeo da pada. Ribarenje je zamrlo, a vrlo malo brodova sada njime plovi.

Osim toga, ogoljeno dno jezera postalo je izvor soli koju raznose vetrovi u okrugu od 300 km i koja zagađuje useve.

Pener, Luizijana

Ovo jezero zadesila je prava katastrofa 20. novembra 1980. kada je greškom probušen svod rudnika soli.

Jezero, zajedno sa platformom za bušenje, 11 barži i mnogim drvećem brzo je bilo usisano u nešto što je opisano kao džinovski vir.

Pukom srećom niko nije povređen tokom nesreće. Jezero je napunjeno slanom vodom iz obližnjeg Vermilion zaliva tokom čega je privremeno nastao najveći vodopad u državi.

Kačet 2, Čile

Ovo jezero visoko u Andima nestalo je preko noći 31. marta 2012. Međutim, to izgleda za njega nije ništa neobično – nestalo je i ponovo se napunilo više puta od 2008.

Jezero je glacijalnog tipa i nalazi se u glečeru Kolonija. Klimatske promene tope glečer, zbog čega je proopan tunel dug osam kilometara koji se naizmenično zatvara i otvara isušujući jezero i ponovo ga puneći.

Pre 2008. jezero je bilo relativno stabilno.

Kačuma, Kalifornija

Ovo jezero koje se nalazi u blizini Santa Barbare i popularno je mesto za rekreaciju tamošnjeg stanovništva. Međutim, ono je i ključni izvor pitke vode za 200.000 ljudi.

Ono je sada na svega 39,7 odsto svojih kapaciteta.

Kalifornija je suočena sa ozbiljnom sušom koja se neće uskoro okončati, a „opstanak“ Kačuma jezera je zbog toga pod znakom pitanja.

Jezero Čad; Čad, Kamerun, Niger i Nigerija

Nekada šesto najveće jezero na svetu, Čad je sada na svega 10 odsto svoje nekadašnje veličine. Naime, početkom šezdesetih počelo je intenzivno da se povlači zbog navodnjavanja i varljive klime.

Smithsonianmag.com / b92.net/

___________________________________________________________________________________________

Urmija – tužna bajka jezera koje nestaje

Iransko jezero Urmija tokom poslednjih desetak godina toliko je presušilo da se danas jedva razaznaju obrisi jednog od nekada najvećih slanih jezera na svetu.

135481449531c5f2737cfa837364413_640x427

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Već godinama nivo slane vode u Urmiji drastično opada, pa se danas u blizini istoimenog grada pre mogu videti napuštena, presahnula prostranstva nego vodeni sjaj.

 

1897669923531c5f34c7b18958086961_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Naučnici procenjuju da je Urmija izgubila čak osamdeset posto od svoje nekadašnje vodene površine, i danas zauzima svega hiljadu kilometara kvadratnih.

Smešteno četrdesetak kilometara od granice sa Turskom, ovo iransko blago bilo je centar plodne pokrajine kojom je dominirao grad Urmija.

1578451467531c5f3f8ac61053267136_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Danas jezero uglavnom obilaze turisti znatiželjnici koji uživaju u, koliko potresnim toliko i veličanstvenim prizorima.

Među njima je bio i fotograf Ebrahim Norozi koji je napravio seriju fotografija ovog umirućeg jezera.

1722948717531c5f4b7e9c5207435803_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1187221411531c5f5eb65b3788846429_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1655093912531c5f7702cd5448384877_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

126388804531c5f8293dcb815816285_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1913043845531c5f97de470677506281_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

1893939953531c5fa02eec0570937311_v4 big

Beta/AP Photo/Ebrahim Noroozi

Jezero Urmija našlo se na Smitsonijanovoj listi jezera koja će, najverovatnije, uskoro nestati.

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

FENOMEN, RELAMPAGO DEL KATATUMBO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Relampago del Katatumbo – mesto na kojem se munje pojave 1,2 miliona puta godišnje

TamoiOvde-Relampago-del-Catatumbo-300x199Između 140 i 160 dana u godini – po 10 sati uzastopno, iznad mesta gde se reka Katatumbo uliva u jezero Marakaibo u Venecueli, na nebu se dešava spektakularni prizor: prirodni “lajt šou” u kojem se munje pojave i do 280 puta za samo jedan sat, što znači da svakih 10 do 15 sekudni može da se vidi po jedna munja.

Poznata kao ”Relampago del Katatumbo”, ova oluja se dešava večno, to jest, koliko god seže ljudsko sećanje.

O oluji je pisano čak i 1597. godine u pesmi ”Dragontea”, pesnika Lope de Vege.

De Vega u pesmi piše o vojsci koja je pokušala da zauzme grad Marakaibo 1595. godine, i naravno o snažnim munjama koje su stalno obasjavele vojsku i tako odale njihov položaj braniteljima grada.

Sličan scenario se desio i 24. jula 1823. godine, kada su munje tokom venecuelanskog građanskog rata obasjale i odale pozicije španskih ratnih brodova.

Munje koje ova oluja proizvodi su vidljive sa daljine od oko 400 kilometara, i toliko su pouzdane da se koriste kao pomoć u navigaciji brodova, a poznate su među mornarima i kao ”Marakaibo svetionik”. Ono što je posebno zanimljivo jeste da se ova oluja gotovo i ne čuje.

Još uvek je nepoznato zašto se baš na ovom području dešava ovakav redovni prirodni fenomen.

Jedna od teorija sugeriše da se jonizovani metan diže iz Katatumbo reke, i sudara se sa olujnim oblacima koji dolaze sa Anda, i na taj način stvara savršene uslove za oluju.

Sa ukupno oko 1,2 miliona munja godišnje, smatra se da je Relampago del Katatumbo najveći proizvođač ozona na svetu.

 Kada se munje probijaju kroz vazduh, one proizvode azotni oksid, koji sunce razbija i pretvara u ozon.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S