TRAGIČNA SUDBINA RUSKIH PRINCEZA…

DINASTIJA ROMANOV: U vrtlogu ljubavi i rata

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla

Foto: Wikipedia

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla, a ubijene su 1918. godine od strane boljševika u Sibiru, zajedno sa ostatkom svoje porodice.

Ljubav majke Carice Aleksandre Fjodorovne Romanova (Александра Фёдоровна Романовa) i poslednjeg Cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova (Николай II Александрович Романов) krunisana je brakom u novembru 1894. godine.

Pored četiri ćerke, na kraju su dobili i sina, koji je na nesreću njegove porodice bolovao od hemofilije. Carica Majka, koja je bila nemačkog porekla izazvala je na početku rata burne reakcije naroda, koji ju je proglašavao špijunom.

Evo koje ruske princeze su platile kobnu cenu

Foto: Wikipedia

Olga Nikolajevna Romanov (Ольга Николаевна Романова)
Rođena je 1895. godine kao najstarija ćerka Nikolaja i Aleksandre. Bila je po opisima divno dete, jedna od najučenijih princeza tog doba i vrlo inteligentna. Svojim najboljim životnim prijateljem smatrala je 18. meseci mlađu rođenu sestru Tatjanu (Татьяна Николаевна).

Imale su nadimak “Veliki par”, pošto se skoro nikada nisu odvajale, a na poklon su dobile i određeni broj vojske koji su mogle da kontrolišu. Za vreme rata, prošla je bolničku obuku i zajedno sa svojom majkom i mlađom sestrom Tatjanom vodila računa o ranjenicima, sve do kućnog pritvora 1918. godine. Imala je nepune 23 godine kada je ubijena.

 Tatjana Nikolajevna Romanov

Bila je velika kneginja od Rusije, rođena 1897. godine. Opisivali su je kao najlepšu carsku kćerku, i bila je omiljena svojoj majci Aleksandri. Taj izgled je zdravstveno narušen kada je dobila boginje i svoju kilažu vidno izgubila, ali je to nije sprečilo da svom mlađem bratu Alekseju (Алексей Николаевич Романов) bude kao druga majka kada je porodica Romanov bila zatočena.

Foto: Wikipedia

Kralj Srbije Petar I nameravao je da osigura ruku mlade princeze za prestolonaslednika Aleksandra. Prilikom posete Petrovgradu 1914. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, predao je pismo Kralja Petra na koje je Car Nikolaj odgovorio da on prepušta svojim kćerkama da odluče za koga se žele udati.

Imala je 21 godinu kada je streljana. Vest o masakru porodice Romanov stigla je na Solunski front gde se naslednik Aleksandar burno oprostio od svoje nesuđene supruge i jugoslovenske kraljice.

Marija Nikolajevna Romanov (Мария Николаевна Романова)

Foto: Wikipedia

Kao treća ćerka u porodici, rođena je 1899. godine. Bila je miljenica cara Nikolaja zbog svoje ljupkosti i topline. Važila je za anđela porodice, s obzirom na to da su sestre govorile da ona nije njihova sestra, jer nikada ne upada u nevolje.

Sa sestrom Anastasijom (Анастасия Николаевна Романова), najmlađom ćerkom dinastije, važila je za “Mali par”. Govori se da je pokazala ogromnu hrabrost pred samo ubistvo u Sibiru, a imala je svega 19 godina.

Anastasija Nikolajevna Romanov

Rođena kao porodično „spadalo“ 1901. godine. Sa činom najmlađeg člana porodice, gde je sa prethodno troje dece sve već bilo viđeno, zadatak joj je bio da bude glavni zabavljač porodice. Sa Marijom je bila u “Malom paru”, na koju je zbog svoje energičnosti imala velikog uticaja. Guvernanta Margarita Iger (Маргарита Александра Игер) govorila je da je Anastasija najšarmantnije dete koje je ona poznavala.

Za vreme pritvora, mentalni razvoj joj je bio usporen i praćen izuzetno teškim emotivnim uslovima, ali je ipak pored svega uspevala nekako da razvedri svoju porodicu. Većina veruje da je u svojoj 17 godini ubijena sa ostalim članovima porodice, ali postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.
Autor: Stil
Izvor: stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

DAME STVARALE ISTORIJU…

TAMOiOVDE______________________________

DOK SU ENGLESKINJE SANJALE, SEDAM VOJVOĐANSKIH DAMA STVARALE ISTORIJU SRBIJE

Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom, po prvi put u Evropi pravo glasa su imale i žene. Kao poslanice najdublji trag ostavile Srpkinja Milica Tomić i Bunjevka Mara Malagurski

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene. Štaviše, njih sedam – Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević – izabrane su i za poslanice te skupštine.

– Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale – skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

– Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava? Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Srpkinja Milica Tomić (1859 – 1944) i Bunjevka Mara Malagurski (1894 – 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

– Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka – kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini. – Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

– Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo – kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice. – Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Bunjevke Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

– Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki – dodaje Sedlak.

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Srpkinje Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka – njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati – takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 – 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

– Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva – kaže Spasovićeva. – Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

KAKO SE BRANI ČAST ŽENE

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga.

Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale.

Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića. 

VREME DARIVANJA

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

Izvor: V.Novosti

____________________________________________________________________________________