Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.
U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.
U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.
U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.
Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.
One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.
Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.
Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.
Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.
Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.
Ako se ikada uputite ka Gradu mostova, ne propustite da zavirite kroz vrata Luiđija Frica, svetskog putnika koji na jedinstven način širi ljubav prema pisanoj reči.
Foto: Profimedia
Iako u Veneciji sigurno postoji mnoštvo prodavnica knjiga smeštenih u starim zdanjima koja predstavljaju prava mala čuda arhitekture, nijedna ne privlači pažnju kao Libreria Acqua Alta – „Knjižara visoke vode“.
U njoj se mogu pronaći i nove i polovne knjige, i dela proze i vrhunska poezija, i knjige mladih autora i klasika, ali ono što je čini jedinstveno nema previše veze s knjigama koje se u njoj prodaju.
Put do knjige
Naime, ukoliko želite da uđete u „Knjižaru visoke vode“, nećete moći da u nju svratite tokom šetnje uskim venecijanskim ulicama, već je neophodno da gondolom prođete jedan od glavnih gradskih kanala i, kada ugledate stočić i klupu, iskrcate se direktno ispred niskih vrata – ulaza u ovo neverovatno mesto.
Kada kročite u knjižaru, ugledaćete redove nagomilanih knjiga koje nisu na savršeno uglačanim policama, već u koritima, gajbicama, kadama, gondolama… Sve knjige koje ne privlače pažnju potrošača postale su deo primenjene umetnosti – pa tako možete prošeteati stepenicama od knjiga.
Foto:Profimedia
Iako deluje kao drevna tajna Venecije, Libreria Acqua Alta otvorena je pre desetak godina, kada je svetski putnik Luiđi Frico došao na ideju da u ovom gradu napravi jedan kutak namenjen umetnosti, pisanoj reči i originalnosti. Ispostavilo se da je to bila dobra ideja, jer danas turisti retko zaobilaze ovu knjižaru.
Čak i ako ne žele da kupe knjigu, svraćaju u nju kako bi se fotografisali u ovom očaravajućem i nesvakidašnjem ambijentu, s mačkama koje su kućni ljubimci knjižare i radnicima kojima je dopušteno da puše iako su okruženi svim tim knjigama.
Kako je dobila ime?
Jedna od najzanimljivijih priča o ovoj knjižari jeste ona o tome kako je ona nazvana. Naime, jednom godišnje u Veneciji se događa „visoka voda“ (Acqua alta), kada nivo vode poraste i određeni delovi grada se nađu pod vodom, a najviše vode poplavi Venecijansku lagunu.
Svaki put kada se to dogodi, poplavi se i čuvena knjižara, ali to ne ometa njen rad – gondole, kade i korita u kojima su skladištene plutaju, a knjige čekaju svoje čitaoce… Izvor: nationalgeographic.rs
Kad jaganjci utihnu Prvi je otišao pop. Zatim je, trbuhom za kruhom, krenuo i učitelj. Iz Gostuše, sela na obroncima Stare planine se oduvek odlazilo. Za nekoliko decenija se iselilo više od 90 odsto stanovništva. Ostale su samo kamene kuće kao nemi svedok vremena i nekadašnjeg života
STARA PLANINA
Ako je suditi po planovima republičke Vlade i Ministarstva trgovine turizma, trgovine u usluga, Srbija će uskoro dobiti još jedan veliki turistički centar. Za revitalizaciju i izgradnju objekata na Staroj planini su izdvojena velika sredstva kojim će se, kako se očekuje, ovom području udahnuti nov život. Tragom te informacije je naša ekipa otišla da zabeleži kako život danas izgleda i kako će ta izgradnja uticati na ovdašnje gorštake. A ono što smo za svega dva dana videli i doživeli, svakako se može i u roman pretočiti
Poslednji dani kamenog sela
Stara planina je veliko nenastastanjeno područje na krajnjem istoku zemlje. Administrativno pripada opštinama Pirot, Knjaževac i Zaječar, a preko nje se proteže i srpsko-bugarska granica. U pohod na gorske vrhove smo krenuli iz Pirota, da bismo najpre posetili selo Gostušu koja je, kako nam rekoše, srce planine. Od grada je udaljeno svega tridesetak kilometara, ali smo kasnije shvatili da se u planinskom bespuću razdaljina drugačijim aršinima meri. Jednostavno, svaki metar, svaki kilometar se mora posebnom upornošću osvajati. Put je uzak, strm i krivudav, i taman kada pomislite da ste prešli najgoru deonicu, stižete do nove, još teže i neprohodnije.
Naš saputnik i vodič – Jelenko Potić iz Dobanovaca, vitalni starac koji se odavde iselio pre više od šest decenija, objašnjava da je besputnost ovde vazda bio najveći problem. U međuvremenu ne samo da se ništa nije popravilo, već se štošta i pogoršalo. Početkom šezdesetih godina Gostuša se za samo nekoliko dana udaljila od Pirota skoro deset kilometara!
Za novu nevolju se potrudila sama priroda. Nakon obilnih kiša, brdo se survalo u reku Visočicu, voda se prekonoć zajezerila i potopila nekoliko sela. Zauzvrat, stvorila je jedno od najlepših jezera koje smo imali prilike da vidimo. Zavojsko jezero je dugačko oko 20, a na pojedinim mestima široko i do tri kilometra. Usled podizanja nivoa vode, stvorene su brojne uvale i zalivi, koji će mnoge putnike ostaviti bez daha. Bez daha su, nažalost, ostali i ovdašnji meštani, koji sada za osnovne životne namirnice do Pirota idu obilaznim, znatno dužim putem.
Gostuša ili Kameno selo, kako ga mnogi nazivaju, leži na obali jednog od najlepših zaliva, na severnoj strani jezera. Kada ga pogledate se nekog od planinskih visova, neodoljivo vas podseti na Boku Kotorsku, a samo selo na grad Kotor. Uske krivudave ulice, kuće građene i pokrivene kamenom, i stara crkva u centru. I tu se, otprilike, završava svako poređenje. Kuće su toliko stare i oronule da prosto ne verujete da neko u njima i danas živi. A da se živi, da čudo bude veće, uveravaju nas umrlice! Na skoro svakoj zgradi zakačeni su posmrtni plakati, koji nas obavešavaju da se nečiji život nedavno ugasio. I da će se tek gasiti. U selu u kome je nekada živelo skoro hiljadu i po duša, danas je svega stotinak stanovnika, a samo je jedan maloletan. Novog naraštaja nema a, po svemu sudeći, neće ga ni biti.
Bo židar Tančić, jedan od momaka u ranim četrdesetim godinama, sa setom se priseća prošlih vremena. Seća se mladosti, igranki, devojaka i prvih ljubavi. Ništa od toga nije ostalo. Mladost je prošla, devojke su pobegle, nikome više nije do igre. Sav društveni i kulturni život se odvija ispred seoske zadruge, gde se uoči nedelje i praznika okupe oni čije noge još mogu tumarati planinom. Tu se pretresa seoska politika, sklapaju poslovi, vrše dogovori, čekaju rođaci iz daleka i novinarske ekipe. Oni su zasad jedini gosti ove zabiti.
Za velike planove države, čini nam se, slabo mare. I ranije su, kažu, dolazili visoki funkcioneri, okretali se ražnjevi i planovi pravili. Od silnih miliona evra, koji se sada pompezno najavljuju, ništa ne očekuju. Bili bi zadovoljni samo kada bi se put do sela asfaltirao, ili kada bi se završila davno započeta trasa puta uz desnu obalu zaliva. Svega dvesta metara makadama, koji bi put do Pirota skratio za nekoliko kilometara. Taman toliko da lekar ne dolazi svakog drugog četvrtka, poštar jedanput mesečno, a pop samo kada treba da održi opelo. Krštenja i venčanja, uostalom, ovde odavno više nema. Tada bi, valjda, i autobus češće dolazio, koji sada redovno saobraća petkom i nedeljom, ali samo tokom leta
Divlji zapad Balkana
Da priče o ogromnom turističkom potencijalu Stare planine nisu bez osnova, uverili su nas sami domaćini. Od Kamenog sela, koje leži na 700 metara nadmorske visine, do prvih visova samo kilometar više, valja putovati oko sat i po. I to džipom. Ruski UAZ je valjda jedino prevozno sredstvo koje uspešno savlađuje kozje staze. Doduše, često smo i sami morali da „protegnemo“ noge, jer je voda na mnogim mestima toliko oštetila šumski put, da je za nastavak putovanja bila potrebna i pomoć putnika.
Ipak, trud se isplatio. Tek kada smo izašli na prostranu visoravan mogli smo da sagledamo jedno od najlepših područja u Srbiji. Dokle god pogled dopire, prostiru se ogromni pašnjaci, koje odavno niko ne kosi. Nekada se ovde, kažu domaćini, napasalo više od 15 hiljada ovaca, koze i brojna krda goveda. Pravio se nadaleko poznati pirotski kačkavalj, koji je, i bez posebnog marketinga, preko planinskih vrleti, stizao i do Beča, Pariza ili Berlina. Nije se tada znalo ni za brend ni za zaštićene robne marke, ali se znalo za kvalitet, koji se svuda poštovao i dobro plaćao. Danas se na ispašu tera desetostruko manje stoke, kačkavalj se više ne pravi za prodaju, a krda više ne čuvaju vlasnici nego seoski govedari.
U blizini polusrušenog katuna, nekadašnje mlekare, sreli smo Gorana i Ljupčeta, čuvare krda koji na planini provode od sredine maja do kraja oktobra. Ekipa stočara, zapravo, broji tri člana ali se svake nedelje smenjuju tako da dvojica ostaju u planini, a treći odmara jednu sedmicu u selu. Krdo broji oko 180 krava, 50 teladi i desetak konja, a za svako odraslo grlo vlasnicima stoke se naplaćuje dve hiljade dinara za celu sezonu. Na prvi pogled lak i bezbrižan posao, ali priznaju da ih najviše zamara dosada. Zato ih svaka poseta slučajnog gosta veoma obraduje, jer je to jedini način da se razmeni poneka reč i „ubije“ vreme. Dočekali su nas, naravno, kao najrođenije i poslužili ovčijim sirom i domaćom rakijom. Ubrzo je zamirisao i roštilj sa telećim mesom, a najviše nas je pritom iznenadila „žica za roštilj“. Zapravo, reč je o običnoj kamenoj ploči ispod koje se naloži vatra, a meso ispečeno na ovaj način zaista ima nesvakidašnji ukus.
Ove ploče se na Staroj planini, inače, koriste umesto crepa i pokazale su se veoma efikasnim i dugotrajnim. Na većem delu krova nekadašnje mlekare ih odavno nema, ali im nije „doakalo“ vreme, već ljudi. Naime, kvadrat ovih ploča se na tržištu plaća oko pet evra, pa se neko „dosetio“ da ih je lakše skinuti sa zgrade, nego ih vaditi iz zemlje. Zato se u delu nekadašnjeg magacina, u kome se sir ostavljao da prevri, odavno odomaćile koprive i trnje.
Sve vreme na planini imate utisak da ste zabasali u kakav kaubojski vestern. Ima tu i kauboja, i krda goveda, i konja. Mogu se sresti i manja stada ovaca, a čuvaju ih ostareli čobani. Pošto pogled daleko dopire, lako ih je pratiti. Tu su i iskusni ovčarski psi, ali prava opasnost stiže sa neba. Puno je grabljivica, posebno orlova, a prostranom prerijom lutaju i razne zverčice. Od zmija do krvoločnih vukova. Doduše, retki su, ali se počesto mogu naći tamo gde ne treba. Posebna priča su i lekovite trave, koje ovde rastu kao na oglednom dobru. Ima ih toliko da ih možete brati sedeći, a pritom ih i ne morate posebno poznavati. Šta god da vam padne pod ruku, najčešće ima neka lekovita svojstva, a o kojoj vrsti travke je reč i čemu služe, objasniće vam kada ih donesete u selo.
Pri povratku smo rešili da idemo drugim, nešto dužim putem, da bismo lakše sagledali planinske visove – od Babinog zuba na istoku, Midžora na severu, pa sve do planinskih vrleti na istoku, iza kojih, odmah, počinje Bugarska. Nažalost, „nešto dalje“ se produžilo u punih sat vremena, jer smo u povratku selu prišli sa zapadne strane, upravo na mestu gde nedostaje 200 metara već pomenutog puta. A onda, zna se, okreći desno i obilazi oko celog jezera.
Da nam poseta Staroj planini zaista ostane u trajnom se ćanju, potrudila se i priroda sa još jednim detaljom. Posle dva lepa i izuzetno sunčana dana, pri povratku nas je ispratilo nezapamćeno nevreme. Za samo nekoliko minuta su se navukli teški olovni oblaci, zagrmeli su gromovi i krenula takva tuča koju u životu nismo videli. Grad veličine oraha je ozbiljno zapretio i našim vozilima, ali je pravu pustoš ostavio na zasejanim poljima. Šteta i nesreća koju planinski gorštaci doživljavaju i prihvataju kao Božiju volju. Ipak, podatak da se vreme na planini menja za samo nekoliko trenutaka, moraće da imaju na umu i projektanti budući turističkih objekata. Tek toliko da gosti ne ostanu zavejani na putu, gde će pomoć teško ili nikako stizati.
Jelenko Potić, posle pola veka u zavičaju
Neobični komšija
U Gostušu se proteklih decenija niko od iseljenih nije vratio. Tim pre iznenađuje primer Aleksandra Tošića, rođenog Zemunca, koji je pre nešto manje od dve godine došao da bi ovde ostao. Reč je o mladom čoveku, jedva da je tridesetu prešao, koga je životni put do sada vodio od Krita, na jugu, do Skandinavije, na severu. Iz ovih krajeva mu potiču roditelji, i ranije je ovde povremeno provodio vreme, a onda je jednostavno odlučio da promeni život.
Vratio se na ognjište predaka, promenio adresu na ličnoj karti i pasošu i započeo novi život. Leti bere borovnice i šumske plodove, uoči zime prikuplja drva za prodaju, ali najčešće svojim džipom prevozi komšije kada nevolja pritisne. Tokom boravka na planini i nama je bio vozač i vodič, a koliko je njegov dolazak u Gostušu bio neobičan potvrđuje i podatak da su mnogi seljaci preuzeli ulogu „balkanskog špijuna“, tražeći od nadležnih organa da provere razlog zašto bi neko došao u mesto odakle svi odlaze.
Pirotski kačkavalj
Retki gosti Kamenog sela imaju nesvakidašnju priliku da probaju nešto od brojnih kulinarskih specijaliteta pravljenih, najčešće, od ovčijeg i kravljeg mleka. Od kačamaka, tvrdog sira do nadaleko poznatog belmuža, koji se, valjda, pravi još samo u ovim krajevima. Najtraženiji je, ipak, pirotski kačkavalj, koji je svojevremeno bio omiljena poslastica na trpezama najvećih evropskih gradova. Nažalost, iako je receptura krajnje jednostavna, odavno ga više niko ne pravi za prodaju. A tajna kvaliteta i specifičnosti je zapravo samo u mikro-klimi mesta gde se kačkavalj ostavlja da prevri. Naime, nakon pravljenja i oblikovanja u kalup, potrebno je najmanje 45 dana da odstoji u prostoriji sa stalnom temperaturom od 14 stepeni. A upravo su taj uslov ispunjavale brojne pećine na Staroj planini, zbog čega je ovaj kačkavalj imao autentičan i prepoznatljiv ukus.
Osim kačkavalja, ovde se ponose i mladom jagnjetinom čiji je ukus jedinstven u Srbiji. Razumljivo, jer se jaganjci isključivo hrane mlekom i travom („pasu čajeve“), a koncentrat im „ne služe“ čak ni zimi. Cena kilograma „žive vage“ je 180 dinara, ali ako ne govorite „po pirotski“, biće vam ponuđena znatno viša cena. Cenkanje se, dakle, ne samo preporučuje, već je i obavezno.
Izvor:forum.badnjak.com/
ČUVARI KAMENOG SELA Selo Gostuša na Staroj planini sagrađeno je isključivo od kamena, a u kućama živi još pedesetak ostarelih žitelja. Naselje predstavlja jedinstveni živi muzej
Staroplaninsko selo Gostuša, na četrdesetak kilometara od Pirota, jedino je selo u Srbiji koje je sagrađeno isključivo od kamena, zbog čega retki namernici koji dođu u ovo selo steknu utisak kao da su zakoračili u kakav vremeplov i stigli pravo u srednji vek. Ovo selo, koje predstavlja jedinstveni živi muzej drevne staroplaninske arhitekture, od nestanka čuva pedesetak staraca od kojih većina živi sama i, kako sami kažu, „moli Boga da ih pribere i skrati im muke“.
Vreme kao da je stalo u Gostuši, ali još pre dvesta godina. Kud god se okreneš sve sam kamen, drvo, voda i vazduh. Samo selo čine gornja i donja mahala. Gostuša je jedinstvena i po tome da obe mahale imaju po svoje groblje, pa je ovo jedino selo u ovom kraju koje ima dva groblja. Milena Panić, jedna od vitalnijih Gostušanki, kaže da su sve kuće izgrađene od kamena jer ga ovde ima u izobilju. – Ovde jedino imamo kamen, vodu i drvo. Sve kuće su od kamena. Od kamenih ploča prave se krovovi, odžaci, ograde, sve je od kamena. Ovakve građevine su večne, ali strašno sablasno izgledaju kada su puste, a takvih je najviše ovde. Moja kuća, u koju smo se ja i suprug sa bolesnom svekrvom vratili da živimo iz grada, u potpunosti je očuvana, a niko ne zna kada je sagrađena. Mogao bi od nje da se napravi muzej, ali nemamo para za tako nešto. Soba u kojoj se nekada okupljalo, živelo i jelo po dvadesetak ljudi iz dve familije, koje su živele zajedno u slozi, u potpunosti je očuvana. Ona je puna uspomena na davna vremena kada je u svakoj kući bilo bar po desetak ljudi, dece, mladih. Tu je takozvana vurnja, u kojoj se peklo po desetak hlebova „vurnjaka“ nedeljno, ostava od drveta, sve je tu, samo više nema ljudi. A ove građevine kao da prkose vremenu i na kraju će samo one ostati kao dokaz da je ovde nekad bilo selo, da se živelo, igralo, pevalo, umiralo – s tugom u srcu priča Panićeva.
Desanka Pejčić već pet godina živi sama u Gostuši. – Peta je godina kako sam sama. Teško mi je. Mučim se. Imam sina u Pirotu, ali on retko dolazi. Dole ima posao, obaveze, ženu, decu – kaže baka Desanka. Nekadašnji predsednik Mesne zajednice Gostuša Borisav Ratković, koji se kreće pomoću dva štapa, kaže da je pre četrdeset godina u Gostuši bilo oko 1.500 živih duša, a danas je ostala šačica staraca koji „broje Bogu dane“. – Ovo je bilo najjače selo na Staroj planini. Bilo je 20.000 ovaca, a sada jedva hiljadu. Kada uskoro nas ne bude, neće više biti ni sela. Vremena su se promenila. Mladi otišli. Za vreme kolonizacije 400 porodica je otišlo iz Gostuše u Vojvodinu – priča deda Borisav.
Ima nade za Gostušu Naša zemlja u očuvanje i oživljavanje sela poput Gostuše nije uradila baš ništa, ali su stručnjaci Svetske banke boravili već u ovom kraju i nameravaju da za oživljavanje jedinstvenih staroplaninskih sela našoj zemlji odobre sredstva u iznosu od više od četiri miliona evra. Ova investicija biće realizovana narednih godina. Gostuša će, ako je verovati najavama, biti jedan od centara etno i eko turizma na Staroj planini, pre svega zbog izuzetno očuvane jedinstvene starovremske arhitekture i idealnih uslova za proizvodnju prvoklasnog ovčijeg kačkavalja, sira, jagnjetine. Vitalnim domaćinstvima biće dato po stotinu ovaca bespovratno, a stimulisaće se i obnavljanje kuća koje će primati turiste, ali pod uslovom da one budu obnovljene u duhu tradicionalne arhitekture.
Milena kaže da je najveći problem koji dovodi do umiranja sela, najblaže rečeno, katastrofalan put. – Kako je krenulo, ubrzo će nas zveri potisnuti i naterati da se i ono malo ljudi iseli odavde. Nedavno je vuk sišao usred sela, udavio sedam pasa, i to u šest sati po podne. Divlje svinje će još malo postati domaće životinje ovde u selu. Put nam je najveći problem. Zimi smo po nekoliko meseci bukvalno odsečeni od sveta. Ne dolazi autobus, a ovde žive starci koji više nisu u stanju ni hleb da umese, pa se kako znamo i umemo snabdevamo hlebom iz Pirota – priča Milena.
Jedino nekoliko satelitskih antena na retkim „živim“ kućama u Gostuši podseća da se nalazimo u modernom dobu. Ovde nema televizije, telefona, prodavnice, a od tekovina moderne civilizacije ima jedino struje. Bar dok ne padne neki od dotrajalih drvenih stubova. Kada neko od staraca umre, ili treba da se pozove Hitna pomoć, neko od gostuških „mladića“ pedesetogodišnjaka ode na nekoliko kilometara od sela, na vrh jednog brda, gde ima signala mobilne telefonije i pozove popa ili pomoć. Ova četa od pedesetak, raznim bolestima načetih staraca predstavlja, kako reče jedan od njih, poslednji front, poslednju odbranu ovog sela od nestajanja. Autor: Aleksandar Ćirić Izvor: PRESS – pressonline.rs/objavljeno11. 05. 2009.
Kameno selo – zaštićeni dragulj Srbije
Foto: Gostuša / Facebook
Sručnjaci niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i studenti arhitekture niškog Građevinsko-arhitektonskog fakulteta istražuju selo Gostuša na Staroj planini, poznato i kao Kameno selo, sa ciljem da se ovo jedinstveno mesto proglasi za kulturno dobro.
Kako je Tanjugu izjavila direktorka niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, koja je obišla stručnjake na terenu, reč je o projektu koji finansira Ministarstvo kulture sa ciljem da se ovo selo, sa svim okolnim objektima zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina.
Selo Gostuša je poznato i kao Kameno selo jer su svi objekti gotovo kompletno izrađeni od kamena i od materijala koji se mogu naći u okolini sela. Od kamena su i ograde i kompletni krovovi, ali i dimnjaci, podrumske prostorije, što mesto čini jedinstvenim pa je neophodna njegova zaštita.
Foto: Gostuša / Facebook
„Radi se uveliko na pripremi predloga za proglašenje celog sela, zajedno sa pojatama, odnosno da se taj jedinstven i prirodni i kulturno-istorijski ambijent zaštiti u smislu održavanja autentičnog stanja, odnosno jedinstvene arhitekture koja tamo postoji“, rekla je ona.
Vasić Petrović ističe da je to selo još pre četiri godine prepoznato kao veliki potencijal iz više razloga.
„Prvo, to je deo Parka prirode Stara planina, blizu je Pirot, a i lokalna samouprava je ulagala u infrastrukturu, odnosno put do toga mesta, blizu je Zavojsko jezero, tako da da reč o velikom turističkom potencijalu“, navela je ona.
Direktorka Zavoda kaže da je Svetska banka finansirala obnovu nekih objekata, dok je Turistička organizacija Pirota uključena u korišćenje kapaciteta za seoski turizam, tako da postoji interes da se se taj ambijent očuva.
Foto: Gostuša / Facebook
„Trenutno se radi snimanje objekata. Prošle godine smo snimili 20 objekata, a ove godine još 40. Izrađen je projekata očuvanja crkve koja je od velikog značaja. Kada budemo završili rad na terenu, poslaćemo predlog republičkom Zavodu za zaštitu spomenika kulture, a onda će se o tome izjašnjavati i poslanici Narodne skupštine“, navela je Petrovićeva.
Prema njenim rečima, kada selo bude proglašeno za ambijentalnu celinu, ono će imati veće mogućnosti za razvoj i ulaganje, a Zavod će moći da pravi nove projekte, da se sredi škola koja je veliki potencijal i da se ljudima koji su već krenuli u oživljavanje sela pomogne.
U prošloj i ovoj godini Ministarstvo kulture je za projekat proglašenja Gostuše kao ambijentalne celine izdvojilo je oko 2,3 miliona dinara.
Selo ima sedamdesetak stanovnika, uglavnom o staračkih, a sve ga češće posećuju turisti, jer ima i nekoliko etno-kuća i kategorisanih turističkih domaćinstava.
Takođe, sve je veći i broj povratnika, uglavnom penzionera koji obnavljaju objekte, ali zbog složenosti gradnje umesto kamenih krovova stavljaju crep, što neće biti moguće kada se ovo selo proglasi za ambijentalnu celinu i kulturno dobro.
“Tunel ljubavi”, koji se nalazi u Ukrajini, postao je jedan od najromantičnijih mesta na planeti Zemlji.
Ovaj tunel je, ustvari, deo privatne železnice kojom se do jedne fabrike dostavljaju drva.
Ali kada drveće koje je iznad šina olista u proleće, formira se pravi tunel koji oduzima dah, te ga je lokalno stanovništvo prozvalo “Tunelom ljubavi”.
TAMOiOVDE 