PLAVA PRINCEZA I LEPI ZEKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________

NEMOGUĆA SITUACIJA…

Istorija diplomatije to neće zabeležiti, a dogodilo se ovako: Unila, ćerka Prvog ministra na dvoru jedne severne kraljevine, ludo se zaljubila u lepog Zeku, seljaka sa Uba, dok je ovaj čekao da se vrati u domovinu posle zarobljeništva.

kaporNiko ne zna gde su se upoznali, ni kako, ni na kom jeziku; niko ne zna gde su vodili ljubav i koliko dugo, a dogodilo se ovako: u maju 1945. Zeka iz Uba, koga je rat bacao tamo-amo po čitavoj Evropi, kosio je travu na imanju Prvog ministra, zajedno sa još pet zemljaka i jednim Italijanom iz San Benedeto del Tronta.

I baš kad je seo da prezalogaji sa drugarima ispod divljeg kestena, u leđa mu udari mala lopta. „Šta je ovo, pobogu, braćo?“ – povika zeka iz Uba, koji nije nikada video kako se igra golf. Toliko se naljutio što ga posle bombi i metaka gađaju, povrh sveta, i nekakvim lopticama da lepo sede na nju i nastavi da doručkuje.

Uskoro, dotrčaše i igrači, a među njima i Unila. Tražili su svuda oko kosača, tražili i tražili, a Zeka sve vreme lepo sedeo i pravio se nevešt. Na kraju, posle jedno sat i po vremena, njemu se sažali plavokosa Unila, pa joj pruži lopticu i tako im se prvi put dotakoše prsti.

Nevolje započeše onoga dana kad lepi Zeka otputovao prvim transportom kući, u Ub. Unila prestade da jede i ne progovori više ni jedne jedine reči. Posle izvesnog vremena njen otac poseti jugoslovenskog ambasadora, koji je još nosio ratnu uniformu, nagorenu na više mesta. Ispričao mu je čitav slučaj.

Takva i takva stvar, kaže, očajni smo, jedinica nam je, pomozite ako Boga znate! Sa svoje strane, ja ću učiniti sve da bilateralni odnosi, koji zbog politike naše Konzervativne partije nisu ni izbliza na nivou mogućnosti naših zemalja, dostignu nivo robne razmene u smislu povećanja rasta od sedam i po procenata u odnosu na 1939, ako kao indeks uzmemo sto, a videćemo i šta se može učiniti sa dugoročnim kreditima koje ste nedavno tražili od konzorcijuma crne metalurgije…

– Kako se zove taj čovek? – skoči ambasador.

– Zeka iz Uba! – promuca Prvi ministar.

– Ništa vi ne brinite, ekselencijo! – reče ambasador. – Iskopaćemo ga mi, pa taman da je igla u plastu sena…

I tako, poleteše teleksi i diplomatski kuriri na sve strane, a Unila samo sedi u kuli, ćuti, tuguje i kopni iz dana u dan. Drž’ tamo, drž’ vamo, pronašli lepog Zeku kako pije pivo ispred zadruge u Ubu. Najpre nije ništa priznavao, ali trećeg dana ipak progovori: jeste, veli, bila je jedna mala, a vi sudite kako znate i umete; ja ne mogu više!

Tu ga odmah odvedu na podšišavanje i kupanje, a nokte na nogama i rukama lično mu je sređivao predratni kraljev pedikir. Posle ga obuku u Diplomatskom magacinu od glave do pete, ni majka rođena ga ne bi prepoznala! Tri dana je pola državnog protokola učilo lepog Zeku da jede nožem i viljuškom i da se briše salvetom, a ne rukavom.

– Pa, dobro, bre, Zeko – pitao ga neki čovek iz protokola – kako si razgovarao sa ministrovom ćerkom kad ne znaš ni jedne jedine reči, ni jednog jezika na svetu?

– Šta tu ima da se razgovara? Dam joj tumača u ruku i gotovo.

I tako, trećeg dana, kada se završila skraćena obuka u lepom ponašanju, Zeka je useljen u jednu ispražnjenu vilu na Senjaku, a umesto posluge služili su ljudi iz protokola, preobučeni u majordomuse. Iste večeri, specijalnim, kraljevskim avionom, stiže u Beograd i Unila. Nije se malo zaprepastila kad vide kako živi tipičan jugoslovenski zemljoradnik, koji je, umesto volova, u vrtu imao samo bele ponije.

Ljubljenju nikad kraja! Nisu izlazili iz postelje sve do idućeg dana u podne, a onda su doručkovali kladovski kavijar sa šampanjcem. Istina, lepom Zeki su cevanice bile modre od muvanja, jer su ga majordomusi neprestano udarali ispod stola kad nešto pogreši. Zaslepljena ljubavlju, Unila nije primećivala ništa čudno u ponašanju svoga dragana, a sve što bi promucao prevodilac bi ulepšavao, tako da je stalno ispadao fin i poetičan.

I tako, posle telefonskog razgovora sa tatom, Prvim ministrom, robna razmena između naše dve, ne baš prijateljske zemlje, skoči preko noći za sedam i po procenata u odnosu na 1939.

Ali sve ima svoj kraj, pa i ova nemoguća situacija. Petog dana, u trenutku nepažnje šefa ceremonijala, dok su večerali uz zapaljene šestokrake svećnjake u baroknoj trpezariji (a baš su jeli škampe), Zeka ispi vodu iz srebrne zdele u kojoj je plivala kriška limuna, pa ćerci Prvog ministra najzad posta sve jasno! Pravila se još te noći da ništa nije primetila, ali već sutradan ujutro je otputova natrag, u svoju severnu kraljevinu.

kapor1Veliko je pitanje dokle bi Zeka iz Uba dogurao da su ga naučili da ne pije vodu iz srebrnih zdela u kojima pliva kriška limuna! Možda bi odigrao značajnu ulogu u međunarodnoj politici? Ovako, još kraljevski avion nije bio ni na kraju piste, a njega iseliše iz one vile. Eno ga, živi još na Ubu, oženio se i ima troje dece i čopor unučića.

A vi, pazite šta radite, ako želite da se oženite ćerkom Prvog ministra neke severne kraljevine!

Ona voda sa limunom služi, naime, za pranje prstiju, a ne za piće.

Momo Kapor

Vesti Online

DOBAR DAN, DOBAR DAN – ALI NE SILAZIM S MAGARCA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

APLAUZ  MOLIM

Na plaži došla jedna žena sa magarcem. Daš sto dinara

i jašeš jedan krug i slikaš se.

Vidim ja došle neke žene sa klincima, čitav red napravile,

da ih slikaju kako jašu magarca.

Priđem onoj ženi što drži magarca, tutnem joj dva „Darvilčića“ u šaku,

a imao sam satova iz one krađe koliko hoćeš, a ona da se onesvesti.

Kaže-

Jaši koliko god hoćeš.

Jaoj, što sam se islikao, doneću Vam da vidite.

Jedan krug, pa slikanje, opet krug-opet slikanje.

Fotograf samo menja situacije.

U petnaestom krugu me slikao sa jednog drveta.

I njemu ja tutnuo jednog „Darvilčića“.

Deca plaču, one žene se uzmuvale i bune se:- Klipane jedan, viču.

Vidi koliki si, zar je to za tebe.

Uživanje, kažem ti.

A ja razvijen, pa obučen ko ambasador;

crno ofarbana kosa, bela majica, a na rukavima

ovako tri dugačke crvene linije.

Ovde, napred na grudima, nacrtana dva crna konja, propeli se

a jedan tip sa bičem ih juri- kao u muzeju.

Kratke bele pantalone, a dole duboke bele patike od košarke.

Kažem ti, kao pravi ambasador.

Sunce pripeklo ko blesavo,onaj magarac, valjda

neizdržljiv za teže slučajeve, pa se umorio i samo đusa.

Zabolelo me od jahanja ono dole, da provrištiš,

 ali izdržljivo neću da siđem,

jašem dalje.

Pojma nisam imao, kad ono milicioner, zvali ga.

Dobar dan, dobar dan, ali ne silazim s magarca.

Ličnu kartu molim, izvolite, imam ferijalnu-mislim: važi se.

Kad on:- Pođi sa mnom, momak.

Tražim ja da me vodi sa magarcem, kažem platiću.

Uhvatio me kao grč slepog creva, ali caja neće ni da čuje,

još poče da se vata za onu stvar.

Za pendrek, mislim.

Jedva sam sišao. Raširio sam noge, ma kakvi,

ni mornar pred penzijom tako ne ide i pođemo:

ja napred on pozadi.

A cela plaža pljeska, ko ambasadoru.

To je moj najlepši doživljaj što sam imao tokom života.

Dečak, 17 godina. (Beleška socijalnog radnika)

„Pozdravi nekog“ V.Ognjenović-B. Nešić

____________________________________________________________________________________________

Povezani tekstovi:https://tamoiovde.wordpress.com/2012/12/02/11928/

Priredio: Bora*S