RIZNICA LEKOVITIH MATERIJA…

tamoiovde-logo

Virak – mala ženska apoteka

Virak (Alchemilla vulgaris) je lepa poljska biljčica, odavno pripitomljena, pa se uzgaja u baštama širom sveta, ali ne samo zbog izuzetne dekorativnosti, već i zato što ima brojna lekovita svojstva, naročito kada je reč o oboljenjima ženskih reproduktivnih organa.

Foto: Flickr / J. Kitai

Tragajući za eliksirom života, stari alhemičari su, obilazeći šume i livade, otkrili biljku u čijim su se levkastim, sivozeleni listovima, poput dragulja, presijavale kapi rose.

Opčinjeni nesvakidašnjim izgledom divljeg žbunića, prvobitno su mu pripisivali magična svojstva da bi se vremenom otkrila izuzetna lekovitost virka, a o tome koliko je bio cenjen, dovoljno govori njegov latinski naziv Alchemilla, izveden iz reči alhemija. Virak je koristan i u kuhinji – mladi listovi se koriste kao dodatak salatama kojima daju osvežavajući, gorkast ukus.

U vrtu, saksiji, čak i u kući

Poznata i kao gospin plašt, vrkuta, biserak i plašt device Marije, ova višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža potiče iz brdovitih predela Evrope i zapadne Azije, gde raste po obodima šuma i na vlažnim, senovitim livadama. No, virak se odavno odomaćio u vrtovima širom sveta, jer izgleda vrlo dekorativno u bordurama, ali i kao pokrivač tla u hladovitim delovima bašte, gde ostalo rastinje slabije uspeva. Nega ove biljke vrlo je jednostavna, a dobra vest je to da se se može uzgajati u saksiji, na terasi, čak i u zatvorenom, te da i u tom slučaju zadržava lekovita svojstva, pod uslovom da joj se obezbedi organska prihrana.

Pripremite seme na pravilan način

Seme virka, koje se može nabaviti u bolje snabdevenim garden centrima ili preko interneta, trebalo bi nekoliko nedelja pre sadnje držati u frižideru u poklopljenoj, izbušenoj posudi, dopola ispunjenoj peskom, koji se mora redovno vlažiti. Stratifikacija, kako se naziva taj postupak, podstiče klijanje, razlažući materije iz semena, koje, radi zaštite od nepovoljnih uslova, sprečavaju razvoj zametka. Potom ga posadite u posudu sa rastresitom, plodnom zemljom i redovno orošavajte: izdanci će se pojaviti za otprilike tri nedelje, a kada dostignu visinu od desetak centimetara, možete ih presaditi u vrt (na razmaku od 30 cm) ili saksiju. Inače, osim semenom, biljka se može razmnožiti i deljenjem busena, u proleće ili u jesen.

Skromni zahtevi virka

Od maja do jula je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe (Foto: Pixabay / Hans)

Ovaj ljupki zeleni žbunić, koji ne prelazi visinu od 40 cm, može da uspeva na suncu, ali mnogo više mu prija senovita pozicija. Nije mu neophodna posebna nega, osim povremenog zalivanja u najtoplijim periodima godine ili u slučaju dugotrajnijeg izostanka padavina, međutim, voda se mora dodavati vrlo umereno, jer ne podnosi previše vlage. Od maja do jula izbijaju cvetne drške na kojima se formiraju cvasti sa sitnim žutim cvetićima i to je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe.

Tokom zime, virku nije potrebna nikakva zaštita, jer odlično podnosi niske temperature, štaviše, listovi su mu poluzimzeleni i većina ostaje na stabljikama, a one koji požute trebalo bi redovno odstranjivati.

Vodite računa o tome da je virak sklon nekontrolisanom širenju, pa ako ne želite da vam preplavi dvorište, redovno odstranjujte nove izboje i iskopavajte „odlutale“ delove rizoma.

Riznica lekovitih materija

U fitoterapiji se koristi ceo nadzemni deo biljke, stabljike listovi i cvetovi, koji su prepuni lekovitih supstanci. Zahvaljujući visokom procentu tanina, virak ima astrigentno dejstvo (skuplja tkivo), zbog čega je naročitio koristan za saniranje rana, ali i krvarenja koja su posledica poremećaja u menstrualnom ciklusu. Obilje fitosterola preporučuje ga u terapijihormonalnih problema kod žena – za ublažavanje tegoba menopaze, u slučaju neredovno ciklusa, čak i neplodnosti, pritom je to jedno od retkih fitoterapijskih sredstava, čija se primena savetuje u trudnoći i nakon porođaja, jer jača zidove materice Ovo važi za sve periode, osim za poslednje četiri nedelje, jer može da izazove prevremene kontrakcije!

Virak sadrži dosta salicilne kiseline i odlično je sredstvo protiv upala, visoke temperature i groznice, poznat je i kao odličan lek protiv dijareje, ali i izvanredan diuretik, pa se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Bogat je vitaminom C i flavonoidima, moćnim antioksidansima, koji jačaju imunitet i preveniraju veliki broj bolesti, a stari travari propisivali su ga i u slučajunesanice.

Čaj od virka

Kašičicu osušene ili kašiku sveže, usitnjene biljke preliti šoljom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pet minuta. Procediti i popiti u malim gutljajima. Konzumirati napitak tri puta dnevno. 

Oblog za bolne grudi

Šoljom vrele vode preliti 4 kašike svežeg ili 2 kašike osušenog virka, pa ostavite da odstoji oko 15 minuta. U još toploj tečnosti namočite dve čiste pamučne tkanine, pa ih privijte na bolne dojke. Držite ih 10 minuta, a proceduru možete ponoviti tri puta dnevno. 

Autor: Angelina Čakširan

Izvor: agroklub.rs

______________________________________________________________________________________________________

Advertisements

PRETVARANJE KRIZE U PRILIKU…

tamoiovde-logo

Određene krize dolaze u naš život, bez obzira koliko ih pokušavamo izbeći. One su problematična, neželjena iskustva ili događaji koji nas izbace iz naše zone udobnosti.

9345803Uobičajeno kriza rezultira nekom vrstom gubitka. Sama priroda krize oprečna je našim osnovnim vrednostima o bezbednosti i predvidljivosti koji tada nestaju u trenutku. Obzirom da haos počinje da preovlađuje, očajnički pokušavamo vratiti red u naš život.

No, ako naučimo preoblikovati viđenje krize, zapravo bi je mogli iskoristiti. Postoji potencijal za alhemiju kako krizu razviti u svoju korist, pod uslovom da smo ovladali strahom od neželjenih promena.
________________________________________
Kriza može biti finansijske, relacione, zdravstvene ili duhovne prirode. Krize koje su unutrašnjeg nagona imaju tendenciju biti relacijske, psihološke ili emocionalne. Obično nastojimo izbeći te stresove najbolje što možemo. No, potresi se pojave s vremena na vreme i nisu naša svesna odluka.

Ljudi se u tim situacijama najčešće osećaju kao žrtve okolnosti, kao da se bore za život, no podsvesno postoji razlog zašto se ona dešava.

Inače, lična promena zahteva motivaciju i nameru kako bi služila kao katalizator za snagu tranzicije. S druge strane, kriza uklanja samomotivaciju stavljanjem nas van naše poznate zone. Ona doslovno uklanja granice kojima smo se ograničili. To je kao da je došao tornado i nakon što smo otvorili oči, sve sepromenilo. Vrtlog nas pomera van granica poznatog, a mi se obično očajnički želimo vratiti u poznatu udobnost. No, kriza isključuje tu mogućnost … nema povratka, ali to je mesto gde leži prilika.

Razvoj i osnovni nivo promene javljaju se samo onda kada smo van naše zone udobnosti, gde bezbednost i predvidljivost više ne vladaju. Stoga, mogli bismo na krizu gledati kao jedan blagoslov iako je neželjen. Kriza je snimka momenta u vremenu i samo-osnaživanje zahteva pogledati van te snimke i pretpostaviti da su se vrata potencijala upravo otvorila.

Na primer osoba čiji je supružnik pokrenuo razvod ili ju ostavi zbog druge osobe, oseća se izdano i verovatno utučeno. Ipak nakon nekog vremena, oboje se možda osećaju zahvalni što su oslobođeni lošeg odnosa. To naročito važi ako se ljudi razvijaju kroz gubitak i imaju korist od novog i zdravijeg odnosa. Lično verujem da svaka kriza predstavlja priliku. Kriza i prilika samo su različiti aspekti procesa – hoćemo li odabrati usmeriti se na krizu i zamrznuti u strahu Ilićem se zapitati kakva to prilika može biti?

Sagledajmo malo dalje taj fenomen krize. Krize se imaju tendenciju predstavljati kao akutni ili hronični uslovi. Na primer, svetska ekonomija koje je vrlo nestabilno i rezultira smanjenjem bogatstva i zaposlenosti, u životima većine ljudi predstavlja spoljnu krizu – obično nije njihova sopstvena kreacija. Ipak, kroz te gubitke, mnogi ljudi počinji preispitivati svoje vrednosti i izbore te vrše životnu prilagođavanje upravo zbog krize, pa im ona zapravo u tom smislu koristi.

Jedna visoko pozicionirana osoba u svetski poznatoj korporaciji, koja je stalno imala ambicije uvek postizati više, jedva je nešto vremena provodila sa porodicom. Gubitak posla prvo ju je paralisao sa strahom. Međutim, nakon nekog vremena, osoba je bila u mogućnosti da ponovo evaluira svoje prioritete. Sada radi od kuće za malu firmu koju je osnovala i njena porodica i ta osoba su imale koristi od te situacije.

Neočekivani zdravstveni problem ili smrt voljene osobe može doneti anksioznost i / ili gubitak. Međutim bez obzira koliko stresni i bolni ti izazovi i gubici mogu biti, ono što može prevladati je prilika biti u tom trenutku i vrednovati život iz različite perspektive.

Hronične krize su više lične obzirom da se tematski manifestuju tokom života. Nečija borba s nekim odnosom ili borba sa samopoštovanjem ili depresijom imaju tendenciju ponavljati se tokom celog života.

Ti obrasci su dugoročne mini-krize koje čekaju bitnu odluku. Ono što nam treba kako bi sagledali te veće obrasce i razvili tačku preokreta je učenje. Drugim rečima, koje su ponavljajuće priče u vašem životu i što činite u vezi toga?

Isto tako, problemi u odnosima imaju se tendenciju produbljivati sve dok se ne postigne tačka preokreta. Često krizni odnos pokreće par u novo područje pri čemu se na kraju može postići razvoj. Bol koju osećamo u krizi zapravo može omogućiti dobrobit. Na primer, nevera može biti zastrašujuće iskustvo, ali nekome može otvoriti vrata za više autentično preispitivanje braka i mogućnost donošenja odluke. Iz iskustva rada s ljudima, znam nekoliko parova koji su radili na prolasku kroz određenu patnju i transformisali svoje odnose na mnogo zdraviji način.

U Vebsterovom rečniku kriza je definisana kao „presudna ili odlučujuća tačka ili situacija, prekretnica“. U skladu sa  tim, mogli bi se zapitati: a prema kuda se onda okrećemo? Odgovor na to pitanje nalazi se u nereaktivnoj kontemplaciji, jer tek tada možemo prepoznati i izabrati novu priliku. Ta prilika je neprimetna dokle god smo duboko uronjeni u gubitku i nismo spremni na nešto novo. Kada dođemo do te tačke, tačke preokreta, upravo se tamo događa transformacija.

Hoćemo li se fokusirati na potencijal promene ili na gubitak poznatog, govori nam o našem odnosu između gubitka i prilike. Na kraju pitanje je hoćemo li se zamrznuti u panici od nepoznatog ili ćemo tražiti način kako da novo područje koje se odvija za nas pretvorimo u priliku?

Dosadašnje predstavlja anksioznost i odstupanje, novo budi rast. Stoga, oslobodite se držanja za gubitak i prigrlite svoj odnos s prilikom.

Jedina konstanta u svemiru je tok energije. Ono što mi zovemo kriza jednostavno je pojava promene. Mi nismo gospodari tog toka u svemiru i ako otpustimo našu potrebu za kontrolom, moći ćemo ploviti na talasima promena i često ih pretvoriti u prilike.

Zapamtite, izlazak sunca ne traje celo jutro … promena će se dogoditi, pa pripremite se za nju!

Izvor:quantumzona.com 

_________________________________________________________________________________________

SVETIONIK I OSMATRAČNICA SVETA…

tamoiovde-logo

 TamoiOVde-Milic_Stankovic_Milic_od_Macve_(1934-2000)Čarobnjak srpskog slikarstva„, jedan od najpoznatijih srpskih slikara 20-tog veka,
slikar i književnik Milić Stanković – Milić od Mačve, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.

Fotografija: Politikin zabavnik

__________________________________________________________________________________________________

MILIĆ OD MAČVE

Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, rođen je u Mačvanskom Belotiću 26. oktobra 1934. godine.

BIG15_milic.jpg-150x150

Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1959. Istovremeno je tri godine studirao i na Arhitektonskom fakultetu što posebno dolazi do izražaja na njegovim crtežima sa putovanja. Zajedno sa Vladanom Radovanovićem, Vladom Veličkovićem, Ljubom Popovićem, Oljom Ivanjicki, Kostom Bradićem, Sinišom Vukovićem i Milovanom Vidakom bio je član grupe Mediala koja je 50-ih godina XX veka težila obnovi slikarstva na principima renesansne umetnosti.

 

Od 1958. bio je redovan član svetskog udruženja fantastične i magijske umetnosti FANTASMAŽI sa sedištem u Brislu. Od tada je sa njima redovno izlagao u Brislu, Parizu, Amsterdamu i drugim umetničkim centrima. Samostalno je izlagao u Beogradu, Ženevi, Rimu, Londonu . Minsku, Kijevu, , Bonu, Njujorku, Milanu, Prinstonu, Beču, Cirihu, Parizu, kao i u mnogim gradovima širom bivše Jugoslavije. Studijski je boravio u Parizu 1964. i Rimu 1965. godine.

Slike mu se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.


Milić Stanković je, kao i Dragoš Kalajić ili Vojo Stanić u Crnoj Gori, bio protagonista narativne figuracije koja je polovinom 60-ih godina imala brojne pristalice i kod nas i u svetu. Ključne osobine takve umetnosti bile su u naglašavanju literarne potke naslikanog prizora i korišćenje klasične, akademske tehnike u izvođenju. Ali, dok se u Kaljićevom slikarstvu naracija odnosila na urbane mitove a kod Voja Stanića na anegdote primorskih spadala i osobenjaka, naracija Milića Stankovića bila je ovaploćenje mašte i snoviđenja vezanih prevashodno za bajkoviti svet njegove rodne Mačve.

 

TamoiOVdeBIG06_milic.jpg-150x150Pored imaginarnih prizora u kojima se sažimaju i prepliću refleksije tajanstvenih priča, legendi i predskazanja, postoji, međutim, i cela serija radova u kojima se umetnik bavio potencijalnom atomskom kataklizmom, mašinerijom uništavanja, razobličenim zlom i pustoši koju zlo za sobom ostavlja. I jednom i drugom naracijom težilo se kritičkom promišljanju aktuelnog vremena koje su, tada mladi ljudi, doživljavali kao vreme moralne i socijalne krize, kao i zaoštravanju sukoba s dominantnim modernističkim slikarstvom kojim se insistiralo na pikturalnosti i plastičkim vrednostima.

 

Traganje za simboličkom vertikalom u moralnom i istorijskom smislu reči vidi se i u organizaciji prostora slika Milića Stankovića. Već povodom izložbe u Rimu 1975. godine, kritičar Camilucci je zapazio originalnost u visinu rastuće perspektive kojom umetnik povezuje i usklađuje naslikane objekte i detalje uspostavljajući hijerarhiju u prostoru slike koja se bitno razlikuje od renesansne centralne perspektive. U takvoj strukturi slike rimski kritičar je video jedinstven karakter njegovog nadrealizma koji ga čuva od intelektualističkih trikova i čini njegove prizore sažetim i peciznim.

 

Organizacijom slike zasnovanom na u visinu rastućem prostoru, tj. korišćenjem dva različita perspektivna sistema postavljena po vertikali platna ili dva očišta jednog iznad drugog, koja se razlikuje i od reverzibilne perspektive vizantijske umetnosti, reprezentovani su materijalni i sudbinski aspekt egzistencije i naglašavan magijski i profetski karakter njegovog slikarstva koje se može označiti kao slikarstvo s didaktičkim aspiracijama.

BIG05_milic.jpg-150x150Pored toga, u prizorima Milića Stankovića, minuciozno islikanim i ispunjenim brojnim detaljima, često se mogu naći reminiscencije na slikarstvo prošlosti, na muzejsku umetnost, posebno na renesansu severno od Alpa. Prepoznaje se u njima inspiracija Piterom Brojgelom i Jeronimusom Bošom, ali i neposredni citati Đorđa de Kirika (Ludi Milić – ko je to?) koji, inkorporirani u novu celinu, predstavljaju rane primere postmoderne citatnosti.

 

Slobodnim preuzimanjem i menjanjem istorijskih primera najavljuje se u njegovom slikarstvu učena umetnost postmoderne u kojoj se postupcima reciklaže aktelizuju stariji modeli i istovremeno usložnjava sopstvena naracija. Takva slika zato traži obrazovanog i pažljivog posmatrača koji je spreman da zastane i odvoji potrebno vreme za odgonetanje njenih različitih slojeva i nivoa značenja.

Tekst: Mr Olivera Janković, istoričarka umetnosti /Izvor:belart.rs

________________________________________________________________________________

TamoiOVdeMilic_Stankovic_Milic_od_Macve_-_Argonauti_sa_Istera_ili_na_vest_o_smtri_Milosa_CrnjanskogTamoiOVdeMilic_Stankovic_Milic_od_Macve_slika_1TamoiOVdeMilic_Stankovic_Milic_od_Macve_Moja_mati_Belotic_1983

_________________________________________________________________________________

RADOVANOVA KULA, ČARDAKLIJA SA METKOVIČKIH DVORA

Na ataru našeg Nakućišta, na samoj granici sa prvim metkovačkim njivama, postoji kraj koji se i danas naziva „Dvor“. To ime je urezano u svest svakog seljaka. Često se kaže: „Or’o sam danas na Dvoru“; ili: „Sreo sam ga na Dvoru“.

Do pre dvadesetak godina tamo se mogao videti još ostatak staroga groblja na kojem se nalazila u Karađorđevo vreme crkva brvnara. To je ona crkvica u kojoj je služio prota Nikola Smiljanić, Kitoški vojvoda, onaj isti koji je prepisao „Tronoški rodoslov“, danas čuvan u rumunskoj Akademiji nauka u Bukureštu. (Rodoslovi su oblici literarnog pisanja po manastirima, na stari način srpske srednjevekovne književnosti a Tronoški je bio poslednji napisan u toj formi). Ovu crkvicu su dva puta Bogatinjci krali zimi na velikim sankama posle Miloševe naredbe o ušoravanju sela 1828. g. (Danas se 12 ikona i originalna vrata te brvnare nalaze u bogatinjskoj novoj crkvi). U senci tih „Dvora“ i crkve brvnare ja srećno zenuh zrele jeseni 1934. leta po Hristu (ili 11.603 godine po propasti Atlantide i u sedamnaesti dan po pogibiji kralja Aleksandra).

U gustom šipražju i trnju Dvora, nalazili su se do skora mnogobrojni nahereni nagrobni spomenici, poneki i tipa stećka, i mi smo se kao deca provlačili između njih, a stariji su nam u to vreme pričali o minulim vremenima, kako se sve živelo u Nakućištu. (Postojala je čak i kovačnica na uvratinama Velike njive, upravo na mestu gde sam se rodio. Posle naredbe o ušoravanju, Kućište je napušteno i postalo oblast koliba, samo je alhemičarski meh kovačnice promorio iz mene).

Jedne zime rešim da pokupim poslednje nadgrobne spomenike, mnoge svučene u jarak; dovučem ih u selo sa Radojicom i Ljubom Miloradovim. Među njima se nalazio i spomenik prote Nikole Smiljanića, kojeg sam docnije postavio pred samu Radovan-kulu, uz isti takav kamen podignut na sećanje i mome ocu Radovanu. (Jednom je otac, posmatrajući protin spomenik, izrazio želju da mu pored njega „dignem isti taki“, što sam i učinio posle njegove smrti).

Ideja o kuli je stara, rekoh. Potiče još od vremena dečjih sanjarenja o Bertikali, a da je podignem baš na Gumnu, kod Radivojevog Bresta, potekla je 1962. g. kada sam sa Dragišom Penjinom šetao jedno zimsko popodne mačvanskim poljima. Kad smo stigli na dnu placa u Gumnu na jedno ocedno i bregasto mesto, zabodoh svoj mitski štap i rekoh Dragiši: „Evo, ovde mi se čini da Kula treba da stoji“. Dragiša na to odgovori: „Osećam da će tu nići Velika Loga Umetnosti, u kojoj će se okupljati svi majstori“.

Docnije sam od oca saznao da je na tom mestu bila u prošlom veku stara kuća jednog od njegovih stričeva, Ignjata, koji se bavio alhemijom, poput starih bretonskih Kelta, koje sam redovno sa Arsićem obilazio po Normandiji i Bretanji. Veoma stare kruške, kajsije i jabuke, govorile su o nekadašnjem dobrom domaćinu i kalemaru, koji je imao na jednome stablu i po nekoliko sorti voćije (voćaka). Tu je odvajkada svraćalo celo selo i osvežavalo se ovim čudno ukrštenim plodovima. Danas se ispred Kule u Belotiću gordo uzdižu još samo dve stare Ignjatove kruške, žitnjača i ceđak*. Podsećaju na ta sjajna vremena, kada se na Gumnu vrla pšenica i držala „gradnica“ (mali povrtnjak), a oko nje zapinjali konci alhemije. Jer, svi pre Ignjata bili su alhemičari i održavali vezu sa lancem keltskih vračeva, rasutih od Podunavlja sve do Atlantika.

Sada sam tu, u oktobru 1967. g. podigao plavi šator, istakavši na njegovom vrhu zastavu Heliocentričnog sistema sa zlatnim poljem i tri utisnuta slova „M“ (Milić, Mačva, Mediala). Uskoro je pored šatora počela da pristiže građa i materijal, posebno drveni trupci, ti simboli letenja, kao skinuti sa mojih slika. Piramidalni vrh šatora uzdizao se iznad svega ovoga i potsećao na kakvu atlantidsku Vedantu, obeležavajući sebe kao novi prisutan Centar Znanja. Sedajući za tek rasklopljeni sto u šatoru, sa raširenim planovima i šestarom u ruci, obratih se Dragiši: „U snu sam noćas sagledao plamene jezičke kako iz zemlje lančano izbijaju oko već dovršene Kule. To je znak da mi kao glavni Graditelji treba da istrajemo u svemu do kraja, do konca sveta, do pepela.“ Na to će Dragiša: „Kula će se zvati pravom građevinom samo ako postane istinski izvor Svetlosti, Svetionik i Osmatračnica sveta! Potrudi se, Vidovnjače, jer svet još uvek tavori bez dovoljno svetila“.

Milic_Stankovic_Milic_od_Macve_Povjesnica_Milica_od_Macve_II_deo_Prvi_vitez_od_Macve  Prvi vitez od Mačve sa Dragišom Penjinom otpozdravlja narodima

Ali, postojao je još jedan bitan razlog koji me je nagnao da Kulu baš tu postavim u očevom voćnjaku. Jedne godine pre gradnje, zatekao sam oca ispod kruške Ceđka kako se udara u prsa. Žalio se da ga u kući više ne poštuju, od kada je onemoćao za veliki rad u polju. Zar stara alhemičarska škola tu da se prekine, pomislih? Od onog velikog ratnika i ratara, šta sada gledam? Počeo sam ga tešiti pričom da ćemo ovde u polju, baš na ovome mestu, sagraditi jednu kulu u kojoj će on biti „gosa“, tj. domaćin. Radovan me je kao dete gledao u neverici, ali sam ja bio i dalje uporan i dovoljno ubedljiv, da sam mu mogao promeniti raspoloženje. Na kraju je pristao da sa mnom radi na tom projektu.

Radi razumevanja svega ovoga što sam izneo u vezi sa ovakvim stanjem moga oca pod kruškom, potsećam na običaje vezane za ostarelog domaćina u pojedinim krajevima Srbije, a koji su do početka ovoga veka bili među Srbima važeći.

Naime, ostarelog domaćina su izvodili na trlišta izvan sela, ili u planinu i tamo mu stavljali pogaču na glavu, po kojoj bi sin udarao maljem ili sekirom po njoj, izgovarajući: „Ubi ga leb!“ To je bio prastari primitivni oblik otklanjanja iznemoglih i starih iz porodice. U pirotskom kraju je ta „granica starosti“ išla čak i do 50 godina života. Najčešće su ekonomski razlozi diktirali ovakvu vrstu zločina u kući, koji se legalizovao krilaticom: ko nije bio u stanju da privređuje, treba ga što pre ukloniti. Instiktom rasnog umetnika, čija se građa sastoji iz imaginativnih polja, shvatio sam mitski položaj oca Radovana, kada sam ga zatekao kako se ubija pesnicama u prsa. Zato sam glasno izgovorio pred ocem, da će se zdanje zvati „Radovan-kulom“, ne bi li odagnale zle čini, na već potvrđenim kontinuitetom o senzibilnim precima alhemičarima. Nek to mesto postane RADOVANJE, prostor večnih radosti, jer je i ime očevo — Radovan proisteklo iz korena RAD, RADO, RADOST, što sve skupa uvodi definitivno u prave Prostore Sreće. Zato sam Dragiši i prvom prilikom pružio šestar, da kao kum obeleži prvi krug. Taj se tajanstveni krug danas nalazi ugrađen pod stopom otvorenog ognjišta Radovan-kule, zabetoniran u centru krug, i to prečišćenim krušcem odvaljenim od grumena minerala, starih Stankovića alhemičara, čuvanog pod strevom (strehom) Radovanovog ambara. …
_____________

* Plod kruške ceđka jako skuplja usta kad se jede u sirovom stanju, ali kao pečena kruška jako je ukusna. Pekla se u poljskoj furuni, a Mati me je gurala unutra da kruške vadim, jer sam jedino ja bio vitak i mogao proći kroz otvor furune (mene su zvali Suljko, pošto sam bio suv i mršav, pa Mati kaže: dela, suva šljiva, suv Suljko!)

Deo teksta i fotografije preuzeti iz autobiografske knjige Milića Stankovića „Povjesnica Milića od Mačve“ II deo

Izvor:riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

RADOVAN-KULA U BELOTIĆU

Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_1Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_2

Gradnja Radovan-kule započeta je krajem oktobra 1967. godine u rodnom Belotiću.

„Stankovićev živopisni atelje, omanja, ali prelepa građevina, podignutu u duhu drevnog neimarstva nalazi se u prostranom voćnjaku“, „između naslana i stogova slame, pored pašnjaka i zelenih žita“.

__________________________________________________________________________________

Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_6Radovan-kula_Milica_od_Macve_Belotic_Srbija_7„Radovan kulu, kao ni ostale dve, Milić nije gradio sam. U pomoć su mu dolazili prijatelji poput Milovana Vitezovića, koji je u Belotiću provodio mesece i pomagao mu u zidanju. Veoma prisni bili su mu poznati pesnici Dragiša Penjin, Vasko Popa, ali i Jeremija Grušanović iz Klenja, seljak sa samo četiri razreda osnovne škole, koji je proputovao sve kontinente.

Istovremeno, u Milićevo vreme u Belotić su navraćali Sofija Loren, Kirk Daglas, Bekim Fehmiu…“ [A. Delić]

„Na Zlatiboru je podigao ‘Čardak ni na nebu ni na zemlji’, na Zvezdari je ‘Kula na sedam vetrova’. Sve imaju isti nacionalni element, podsećaju na srpskomoravski građanski stil, i vrlo su slične njegovom slikarstvu, koje je izniklo iz mitologije, magije, istorije i tradicije.“ [Branislav Stanković, direktor Narodnog muzeja u Šapcu]

Izvor:riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

RAVNICA UMIVENA BOJAMA

Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje
kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima.
Ponosio se što je rođen na selu i isticao
kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu.

(Dr. B. Berić)

Na slici dominiraju dve najumnije srpske glave, Mihailo Pupin i Nikola Tesla. Kada je počelo bombardovanje Srbije, njih dvojica su svojom bežičnom energijom privukli u nebesa predajnik Čot, koji jedno vreme nije radio, ali je odmah posle rata proradio. Jarko crveni horizont prilamaju leteći balvani i metalne ptičurine koje seju bombe. Na levoj strani slike vidi se Majevica, na desnoj Fruška gora. Iz Semberije dolazi duga kolona izbeglica. Naslikan je njihov prilazak kroz Mačvu, gostoprimstvo mačvanskih domaćina, vide se pošta i crkva u Bogatiću, a u donjem delu su detalji iz muzejske poštanske knjige, od početka osnivanja srpskih pošta i ukaza Miloša Obrenovića do današnjih dana. U čitavom metežu ljudi, predmeta, tehnologije, puteva, našle su se i mačvanske kolebe, simboli jednog vremena u kojim su se rađala deca i legende. Iz jedne takve, u Nakućištu (seoski atar u Mačvanskom Belotiću), Milić Stanković se šezdesetih godina vinuo u svet slikarstva i dostigao nebeske visine.

„Ideja za sliku rođena je iz Milićeve želje da ostavi nešto vredno zavičaju sa mnogobrojnih druženja sa zemljacima u Kuli na sedam vetrova, umetnikovoj zadužbini na Zvezdari u Beogradu. Milić je često govorio kako ambijent opredeljuje ponašanje ljudi i zato se u svetu u bankama, poštama i hotelima nalaze vredna umetnička dela. Taj delić sveta želeo je da približi Mačvanima, a ova njegova slika je posebna dragocenost za našu poštu — kaže upravnik pošte u Bogatiću, Zoran Ostojić, jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela neprolazne vrendosti.

Izrada slike je trajala gotovo mesec dana. Prethodno dletovan zid umetnik je više puta premazivao sa petnaest litara mleka, radi povezivanja boja. Ostalo je bio dar njegove nebeske kičice. Tih dana u poštu je dolazilo mnogo ljudi prijatelja i zaljubljenika u slikarstvo.

„Milić je govorio kako njegov život dobija jarke boje kad se nađe u društvu, bilo gde među Mačvanima. Ponosio se što je rođen na selu i isticao kako ga je selo formiralo, probudilo i oplemenilo mu dušu. Sve što je zapamtio iz detinjstva zavoleo je na selu i u očevoj kolebi, gde je nastao njegov prvi izuzetno uspešan ciklus slika“, priseća se doktor Slobodan-Boban Berić, slikar iz Bogatića i svedok nastanka ovog nesvakidašnjeg dela u bogatićkoj pošti.

Milić je uvek žurio da dovrši svoje delo, jer se bojao tesnog prostora i kratkog vremena, za sve svoje neostvarene snove. Sam je govorio da za to ustaje sat ranije, a naslikao je 7.500 slika više od 13.000 grafika i na stotine ikona i fresaka.

Prva fresko-slika koju je darivao svojim zemljacima „Metamorfoza Mačve na Bitvi“, nastala je 1968. na centralnom zidu tadašnjeg hotela „Cer“ u Bogatiću. Trideset jednu godinu kasnije zid pošte u ovoj varoši krasi freska „Srpske pošte na kraju drugog milenijuma“, novi i poslednji poklon znamenitog umetnika rodnom kraju. Na prvoj je prikazao ceo jedan život Mačvana, od rođenja iz ljuske jajeta, preko lagodnog i težačkog života, brojeva i vojevanja iz slavne prošlosti, sve do smrti i spomenika. I na drugoj slici je trag o životu Mačvana, ali za razliku od motiva sa prve, iz bezbrižnog i mirnog vremena, drugi se odnose na strah, brigu i nespokojstva, koja su proizvod novije istorije.

Svojevrstan spoj realizma i fantazije, spoj jednog lirskog osećanja sveta i onog što čini brutalnu realnost života, koji nije štedeo Mačvane, odrazio se na umetnikovom delu. Pažljivom posmatraču neće izmaći ni onaj gotovo nevidljivi deo prostora sa slike, što pripada svetu mašte, imaginacije i fantazije, koja je čudesno živa kod ljudi ovog kraja.

Ove Milićeve slike video je veliki broj ljudi, različitih zanimanja, znanja i obrazovanja. Mnogi su se za uspomenu kraj njih i fotografisali. Prilikom obnove hotela „Cer“, srušeni su svi zidovi osim onog na kome je bila slika „Metamorfoza Mačve na Bitvi“. Milić je tada „osvežio“ svoje delo, koje danas zrači novom energijom. Snagu mu daju i stihovi seljaka pesnika Bore Simića iz Glušaca, ispisani u uglu slike:

„Vatra budi košulju dana
Razapeta je radost u senci jorgovana
Jablani mladosti broje vetrove
U sokaku opijenosti naše Bitve“.

Prilikom otvaranja obnovljenog hotela (sada nosi ime „Bogatić“), neki gosti su izjavili da hotel vredi bar milion maraka više, zbog slike.

„Istina je da posebno gosti sa strane odmah uoče ovu sliku. Oduševljeni su i mnogi žele da im baš pored nje serviramo ručak ili večeru, kako bi ugrabili više vremena za gledanje. Interesuju se kako je nastalo to veliko Milićevo delo koje je simbol našeg hotela“, kaže Predrag Ristić, šef sale u „Bogatiću“.

Koliko danas vredi bogatićka pošta s Milićevim poslednjim poklonom svim Mačvanima i srpskoj umetnosti, možemo samo naslućivati.

Ljubiša Đukić
(„Ilustrovana Politika“, jul 2001)

Mačvani iz mog pera / Ljubiša Đukić
Sremska Mitrovica : Udruženje kulturnih stvaralaca „Zavičaj“, 2003 (Novi Sad : Ofset atelje).

Izvor:riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________