ZLA REČ RANJAVA…

tamoiovde-logo

Zla reč ranjava jače nego što izgleda

Čuti bujicu uvreda isto je što i primiti gomilu udaraca po glavi. I to nije preuveličavanje – naš mozak, kako pokazuje kompjuterska tomografija, ne uočava razliku između fizičkog nasilja i slovesne agresije rečima.

Kako se odbraniti?

Mnogi godinama žive u uslovima verbalnog nasilja, ali ne sumnjaju da nešto nije u redu, zato što su uvrede i poniženja odavno postali deo njihovog životakaže Patrisija Evans, autor knjiga „Kako se izbaviti od verbalne agresije[1].

Međutim, takvi odnosi nanose ozbiljnu štetu psihi čoveka – naš mozak doživljava verbalnu agresiju kao fizičko nasilje. „Kompjuterski tomogram velikog mozga, čoveka koji sluša gnevne uvrede na svoju adresu i tomogram čoveka koga samo što su udarili po glavi, izgleda isto,“ – kaže Evans.

Još dve ozbiljne posledice agresije rečima – stalna poniženja izjedaju naše osećanje lične vrednosti i slabe pažnju, postajemo rasejani, teško nam se skoncentrisati.

Nazivajući „glupostima“ vaše reči ili postupke, agresor insistira na tome da je njegova reč uvek poslednja.

Verbalna agresija – nije obavezno grubo psovanje, vika i pretnje. Beskrajne primedbe i „šaljive“ uvrede, molbe u vidu naredbi jednako povređuju. Evo još nekoliko primera verbalne (slovesne) agresije za koje moramo da znamo. Odbijanje ili ćutanje. Kako razmišlja agresor: „Kod mene je ono šta tebi treba i mogu da ti to dam ili ne dam, zato ja kontrolišem situaciju.“ Ili: „Ako ti ne odgovaram, tj. odbijam da ti odgovorim, tada sam siguran da će sve ostati kao pre. Ja ne trebam da tražim tvoje mišljenje. Ja ne govorim „ne“ i ne govorim „da“. Ti si na muci, a ja ničim ne rizikujem.

Suprotstavljanje. Postupajući suprotno vašim molbama i željama agresor je siguran: „Ja mogu da mislim i odlučujem za oboje. Ti misliš pogrešno, a ja ispravno. Ako te nateram da posumnjaš u sebe i svoje mišljenje, lakše će mi biti da te kontrolišem.

Potcenjivanje. Ne pridajući važnost vašim rečima i postupcima, nazivajući ih „glupostima“, „buncanjem“, „nečem nebitnim“, agresor je uporan da zadnja reč uvek mora biti njegova. „Ja mogu da potcenjujem tvoje reči i postupke, a ja sam sam izvan kritike i nikome ne svodim račune. Ja odlučujem. Kada shvatiš koliko si ništavan/ništavna, lakše će mi biti da te kontrolišem.

Zla reč ranjava jače nego što izgleda

„Šaljive“ uvrede. Nazivajući uvrede „samo“ šalom, agresor ima u vidu: „Meni takvu radost pričinjeava da vidim kako te vređaju moje reči da ne mislim da prestanem. Ja smatram da se moje reči trebaju prihvatati s humorom. Ja mogu da govorim šta želim. Ja vladam situacijom“.

Grubo prekidanje. Naglo prekidajući razgovor, ignorišući vaše reči, agresor ističe: „Ja nisam dužan da uvažavam tvoje mišljenje i da ti odgovaram, ti si neadekvatna osoba, zato ja mogu da završim razgovor kad zaželim – ja odlučujem“.

„Sami si kriv/kriva“. Izjavljujući da ste vi sami krivi za to što vas on vređa, agresor želi da vas natera da mislite: „Ti si sam kriv/kriva za to što te to boli i za to što ja tako s tobom razgovaram i tako ti se obraćam, i uopšte, za sve ono što mi ne polazi za rukom si ti kriv/kriva. I ja ne treba da menjam svoje ponašanje.

Optužba i primedbe. Optužujući i kritikujući, agresor dobija još jednu šansu da pokori našu volju: „Kada ti govorim da ne misliš i ne postupaš kako treba, ja počinjem da te kontrolišem“.

Kako se zaštititi

Osluškujte sebe. „Ako se pored neke osobe stalno osećate kao na iglama i patite od osećaja niže vrednosti („Stalno radim kako ne treba“), podsmevaju vam se, najverovatnije da ste podvrgnuti verbalnoj agresiji. – objašnjava Evans.

Oslušnite na koji način s vama razgovaraju. Da li vam govore vam (odlučuju za vas), kakav ste vi čovek, šta hoćete u životu? Niko osim nas samih ne može da zna i da odlučuje šta mi želimo, o čemu razmišljamo, šta osećamo. Verujte najpre svojim osećanjima, oslanjajte se na njih.

Prestanite da okrivljujete sebe. „Potrebno je da shvatite da agresija nije vaša krivica, već psihički problem onoga ko vas vređa – ističe Evans. Sve što je njemu potrebno jeste totalna kontrola nad vama“. Ako neko iz vašeg okruženja nameće krivicu za agresorevo ponašanje na vas, ne žurite da odmah okrivite sebe. „Jednom sam imala konsultaciju sa ženom čiji je muž imao naviku da viče na nju bez ikakvog povoda, a njena majka je smatrala da je i ona delomično odgovorna za takvo ludo ponašanje supruga, – priča Evans.To je potpuno netačno mišljenje i nanosi veliku štetu psihi.“

Suprotstavljajte se. Nema smisla objašnjavati i opravdavati se – umesto toga počnite da postavljate granice: „Ne želim to da slušam“, „stop, odmah da si prestao“.

Nađite grupu podrške. Važno je da nađete nekoga s kim možete da razmotrite svoj položaj, da mu kažete šta vam je na srcu. To može biti neko od rodbine, drugova ili psihoterapeut koji je dostojan vašeg poverenje.

Ne pokušavajte da promenite agresora. Čovek može da se promeni na bolje, ako stvarno zaželi, ali vi ne možete da ga promenite samo vlastitim naporima. Ali, zato vi možete da se odnosite prema sebi sa poštovanjem i da se pobrinete za svoja osećanja.

 [1] Patricia Evans „How to deal with verbal aggression“

Tekst: Ksenija Tatarnikova 

http://www.psychologies.ru

Izvor: poznajsebe



 

UMEĆE KOMUNICIRANJA…

tamoiovde-logo

(Ne) umeće komuniciranja

Kao ljudska bića, nas i naše živote definišu misao i svest. Koliko nam je za sada poznato, ljudska bića su, pored još nekih naprednih životinjskih vrsta, jedina svesna sebe i sposobna za kompleksno mišljenje i rešavanje problema. Isto tako, ono što nas još definiše i razlikuje je to, što mi obavljamo kompleksnu komunikaciju sa svetom oko sebe, posebno sa drugim ljudskim bićima.

ilustracija-300x225Naravno, sva bića na planeti Zemlji komuniciraju sa okolinom, ali ne na način kako to činimo mi.

Naša komunikacija se odlikuje složenim sistemom simbola i može se odvijati na više nivoa, kao što su verbalni (putem govora), telesni, prostorni, itd.

Sposobnost za komunikaciju je možda i direktan preduslov i “uzrok” nastanka civilizacije i svega što imamo danas kao čovečanstvo. Stoga, komunikacija je jedan od najvažnijih fenomena i zaslužuje da se njome pozabavimo. Međutim, ovde se nećemo baviti filozofskim i naučnim korenima i aspektima komunikacije – to ostavljamo za naučne časopise i udžbenike.

Ovde ćemo se pozabaviti svakodnevnim životom i načinima komunikacije ljudi u svakodnevnim i uobičajenim situacijama. Takođe, ograničićemo se na neke specifične momente i aspekte, kao što su ostvarivanje uspešne komunikacije sa drugima – kako iskazati svoje stavove, potrebe i želje i ostvariti svoja prava, a da pri tom ne narušimo prava drugih.

Kao što sam naslov kaže, govorićemo o umeću, tj. ne-umeću komuniciranja ljudi među sobom, a posebno sa aspekta neadekvatnog postavljanja jedne osobe i njenih potreba naspram druge i njenih potreba.

Svako od nas ima ista prava kao i svi drugi na ovoj planeti. Svi ljudi su od “krvi i mesa”, što bi se reklo narodski. Svi imamo prava da iskažemo svoje mišljenje i stavove. Imamo prava da branimo svoja prava ako su ugrožena. Imamo pravo i normalno je da izražavamo svoja osećanja prema drugim osobama. Trebamo biti ono što stvarno jesmo i da se ne stidimo toga.

Iskrenost je pravo i potreba, a ne nešto što se vidi samo u posebnim slučajevima. Komunikacija između dve osobe bi trebala da bude ravnopravna, gde svaka strana, bez ugrožavanja druge strane, iznosi ono što ima da iznese. Međutim, ili nažalost, stvari nisu uvek ovakve i mnogi ljudi se ne ponašaju i ne igraju po ovim “pravilima”. Mnogi ljudi nisu svesni kako treba da se komunicira sa drugima i kako da ostvare ono što žele bez potrebe za nasiljem, ulizivanjem, ponižavanjem i sličnim manevrima.

Svako od nas je imao više prilika da se tokom života nađe u situaciji kada ne ume adekvatno da se izrazi prilikom razgovora, ili da ne ume (ili ne sme) da ispolji svoje mišljenje, da ne ume da odbije tuđe sugestije i “nagovaranja” ili odreaguje na način koji će ga kasnije naterati da se kaje, oseća krivim, itd. Svi smo mi bili u situaciji da nešto kažemo ili uradimo, da bi kasnije pomislili “nisam trebao tako” ili “ipak sam trebao biti čvršći i odlučniji” ili pak “dozvolio sam da me ponize i gaze”.

Međutim, neki od nas su konstantno u situacijama u kojima ne izražavaju svoje pravo mišljenje (iz straha ili iz navike), ne umeju da vode razgovor u onom smeru koji ih neće dovesti do podređene pozicije, što često dovoti do toga da ih drugi ljudi “iskorišćavaju” i ne poštuju, gde se osećaju uskraćenim za svoja prava koja zaslužuju i gde se osećaju povređeno i slabo.

Za ovakvo ponašanje u komunikaciji postoji psihološki termin i za njega kažemo da je submisivno ili pasivno ponašanje. Takvo ponašanje može biti uobičajeno u repertoaru nekih osoba i za njih se obično koristi izraz “inferiorne” osobe.

Isto tako, svi smo imali prilike da se susretnemo sa ljudima sa kojima je teško razgovarati, koji vas ne slušaju ili ih nije briga šta kažete. Jednostavno, oni gledaju da ostvare to što žele bez obzira šta vi rekli ili mislili. Često se viđa situacija gde jedan nabeđuje drugog kako je on u pravu, a ovaj nije. Neki ljudi automatski napadaju sagovornika šta god on da kaže. Ponekad i mi možda odreagujemo grubo, možda iz straha, možda iz neznanja ili nekog drugog razloga, povredimo osobu pa se posle kajemo. Za ovakvo ponašanje se kaže da je agresivno, dominantno, a osobe koje se ovako stalno ponašaju za sebe misle da su “superiorne”.

Ne moramo posebno dokazivati da su ova dva stila komunikacije neadekvatna; u stvari, ne zna se koji je od njih gori. Analizirajmo sada svaki stil ponaosob kako bi uvideli njihove slabosti. Psihološki gledano, submisivne osobe ili one koje se ponašaju submisivno ne poštuju dovoljno svoje vlastite potrebe i svoje vlastito biće. Ovakve osobe stalno udovoljavaju potrebama drugih, bez obaziranja na to koliko i na koji način ugrožavaju sebe. Isto tako, one neće iskreno izraziti svoja osećanja i mišljenja, već ih prilagođavaju sagovorniku ili društvu u kojem se nalaze. Ako se loše osećaju zbog toga što druga osoba priča, one im neće to reći ili naglasiti da im smeta.

Očigledan je strah od posledica ispoljavanja mišljenja: “šta će sad on/ona da kaže ako kažem da mi smeta to što priča? Bolje da ćutim i pustim da ispriča svoje, pa neka ide i na moju štetu.” Ako i izraze svoje potrebe i mišljenje, to rade uz izvinjavanje i uz povlačenje i to rade blago, tako da se drugi na to najčešće ne obaziru i ne shvataju ih ozbiljno. Često će poreći svoja prava osećanja i mišljenja, ako vide da drugi reaguju negativno na njih. Plaše se negativnih reakcija i konflikata, te uvek ostaju “po strani”. Stoga će gledati da izbegnu raspravu i svađu po svaku cenu, pa makar to značilo da se osećaju loše zbog sebe.

Priznavaće svoje greške čak i kada nisu pogrešili i kada znaju da su u pravu, uz dosta će izvinjavanja.
Psihološki gledano, postoji više problema i posledica ovakvog ponašanja. Prvo, osobe koje se ovako ponašaju su neiskrene, a grublje rečeno i “foliranti”. Ne samo što su neiskrene drugima, jer ne izražavaju svoje pravo mišljenje, već su neiskrene i foliranti prema sebi i same sebe ugrožavaju. Takođe, ovakve osobe imaju sniženo samopouzdanje, koje će se još više sniziti nastavljanjem komunikacije na ovaj način. Naime, ovakvo ponašanje drugima šalje poruku “Ja nisam važan, moje potrebe nisu važne, ono što ja radim i kažem je nebitno i ne treba da te interesuje. Ti si bitan/bitna, tvoje mišljenje je bitno, ti si u pravu. Izvini što postojim”.

Naravno, kada ovo osete, drugi će ih tek tada manje poštovati i reagovati upravo na onaj način koje ovakve osobe gledaju da izbegnu. Dalje, ovakve osobe će se uvek osećati bespomoćno, anksiozno i biti pod stresom kada treba da se obrate nekom za bilo šta. U ekstremnim slučajevima, neki od njih razviju i socijalne fobije i “strah” od ljudi i komunikacije. Uglavnom su vrlo usamljenje, jer ih drugi ne cene i ne interesuje ih njihova ličnost, život i problemi (a zašto bi ih i interesovalo, kada im prethodno pošalju poruku da ne treba da ih interesuje). Ne uspevaju da ostvare svoje ciljeve u životu. Ukratko – vrlo su nesrećne, a život im je jedno veliko breme. Očigledno je, dakle, da ovakvo ponašanje ne vodi nikud i da nikako nije dobro po osobu.

Sa druge strane, agresivne osobe se ponašaju potpuno suprotno. Njihova prava i potrebe su na prvom mestu, pa tek onda prava i potrebe drugih. Ovakve osobe često izražavaju svoja osećanja tako što ugrožavaju osećanja drugih. Ne pokazuju dovoljno poštovanja za tuđe potrebe i stavove i konstantno teže da “pobede” u komunikaciji. To će često dovesti do toga da će gledati da izazovu bučnu raspravu i svađu, što će im omogućiti da “pogaze” tuđe stavove uz dizanje glasa i pretnje. Često će kontrolisati druge i namerno usmeravati komunikaciju u smeru gde će se druga strana osećati loše. Prebacuju krivicu i optužuju druge, jer su drugi uvek krivi i “loši”.

Postavljaju se naređujuće i komandujuće, jer je ostvarivanje njihovih interesa najvažnije. Arogancija i narcizam su česti pratioci ovakvog ponašanja. Takvo ponašanje šalje poruku “To što ja želim i mislim je najvažnije, a ono što ti misliš nije važno i glupost je”. Ovakve osobe su često vrlo zahtevne, gde će tražiti nešto od drugog bez obaziranja na to da li osoba to može, treba i želi da ispuni. Ne slušaju drugog već čekaju priliku da iskažu svoje, te će i prekinuti drugog da bi rekli ono što misle. Naravno, nikada neće priznati da su pogrešili, a reči “molim te”, “hvala” i “izvini” su u njihovim rečnicima onoliko koliko je morskih krava u Dunavu.

Za ovakvo ponašanje ne moramo posebno pokazivati koliko loših posledica ima i po tu osobu i po druge. I za ove osobe se može reći da su neiskrene, jer su često dvolične i sarkastične, insinuiraju i prebacuju krivicu na druge, čak i u situacijama kada su svesne da su krive. Ovo ih može dovesti do toga da ljudi izgube poverenje u njih i da ih izbegavaju (pa i plaše), što će opet dovesti do toga da su usamljene i da nemaju prave prijatelje.

Takođe, znajući kakve su, neke osobe koje ulaze sa njima u komunikaciju mogu automatski zauzeti defanzivan ili agresivan stav, kako bi sprečili njihovu agresivnost i odbranili sopstvenu ličnost. Često upadanje u svađe i konflikte ih može dovesti u neprijatne situacije, a stres i nervoza koja se tom prilikom stvara će uticati na to da se generalno osećaju još gore.

Dakle, ne valja ni jedno ni drugo – kako onda? Pa, kao što se u narodu kaže – zlatna sredina. Ne treba ići u ekstrem i ne izražavati svoje potrebe, potiskujući svoje biće i izvinjavajući se što postojite. Isto tako, nije dobro agresivno i uz konflikt nametati svoje potrebe, već dostojanstveno uspostaviti granice na početku i mirno saopštiti ono što imate, uz slušanje drugog i otvorenosti za kompromisom. Ovo se u psihologiji naziva asertivna komunikacija (za razliku od submisivne i agresivne).

U narednih nekoliko tekstova mi ćemo videti šta je asertivna komunikacija i detaljnije se pozabaviti konkretnim tehnikama, detaljima i savetima kako što uspešnije komunicirati s ljudima i kako ostvariti sebe bez ugrožavanja drugih. To je naše pravo i trebamo ga iskoristiti.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (1)

_________________________________________________________________________________________

DRAGI, BOLI ME …

tamoiovde-logo

Da li je vaš majnak entuzijama u vezi sa stresom na poslu ili jednostavno univerzum pokušava da vam objasni da je vreme da produžite dalje. 

2014-09-9_znakova_da_ste_pocele_da_se_hladite_444220133

Foto: Profimedia

Ukoliko su vam ovi znaci veoma poznati, vreme je da se ozbiljno zapitate da li ste počele da se hladite. Da, počele ste da se odljubljujete…

– Ukoliko njegove naughty poruke više u vama ne izazivaju reakciju kao ranije i jednom rukom kucate mmm dok su vaše misli okupirane novom kolekcijom cipela Olivije Palermo, vreme je za rešavanje problema. Nije da cipele nisu važne, ali kada vam dragi pošalje seksi poruku, trebalo bi jedva da imate koncentracije da mislite na bilo šta drugo osim toga šta vas noćas čeka u spavaćoj sobi. Seks je jedan od važnih aspekata u vezi, ukoliko tu nešto ne štima pronađite uzrok. Što pre.

– Želite da izlazite bez njega. To je u vezama sasvim u redu, vreme koje izdvajate za provod sa drugaricama je neophodan (to svaka devoja treba da zna), ali kada isključivo želite da izlazite bez njega, tu se već radi o nečemu drugom.

– Bliži se njegov rođendan, a vama kroz glavu prolazi: „Jaoj ne ovaj vikend, u subotu sam isplanirala flašu vina i toplu kupku. Sa ugašenim telefonom.“

-Kasno je, kod vas ste u stanu. Sve o čemu razmišljate kako želite da se ušuškate u krevet da spavate. Sa okrenutim leđima i izgovorom: „Dragi jako me boli glava.“

-Kupujete nove cipele na štiklu samo zato što čete u njima biti više od njega. Na svadbi njegovog najboljeg druga iz detinjstva.

-Primećujete nesavršenosti na njegovom telu koje su vam do tad promicale. Kako? „Ok te dlake u nosu su grozne!“

-Romantična večera ne može da se završi dovoljno brzo. Hm još jedna čaša vina? O daa.

-Njegovi ciljevi postaju smešni, ono što ste videle u njemu na početku veze se ispostavlja vremenom da nema veze sa realnošću. Vama treba muškarac.

-One sitne navike koje su vam bile beskrajno slatke i simpatične su počele strašno da vas iritiraju.

-On više nije prva osoba sa kojom želite da delite dobre vesti. Ali ni one loše.
Izvor:cosmopolitan.rs

______________________________________________________________________________________________

PSIHOLOGIJA BOJE…

TAMOiOVDE-logoKako se crvena boja igra ljudskim umom?

Ljudi nikada neće saznati šta se dešavalo u glavama naših predaka pre nekoliko hiljada godina kada su prvi put uzeli boje i počeli sa farbanjem svog tela, ali je značajno to što su izabrali crvenu, boju krvi – kao podsetnika života, ali i smrti, piše BBC.
red-1.pngDanas, crvena je povezana sa snagom, agresijom i seksom, pa je ta boja odlika britanske kraljevske porodice, ali i kitnjastog reona u Amsterdamu poznatog kao „red-light district“, a te asocijacije ne mogu biti puka slučajnost.

Nova grana nauke pod nazivom „psihologija boje“ je utvrdila da crvena može imati veliki uticaj na naše raspoloženje, percepciju i delanje.

Nošenje crvene odeće može promeniti čoveka psihološki, ali mu može promeniti i ravnotežu hormona, pa se postavlja pitanje šta je toliko moćno u vermilionu, karmin ili skarletno crvenoj?

Nema sumnje da se percepcija crvene poklapa sa jednim od najvažnijih događaja u istoriji evolucije. Mnogi sisari, kao na primer psi, ne prave razliku izmedu crvene i zelene.

Tokom prilagođavanja primata životu u džungli oni su evoluirali novu vrstu ćelije u svojoj mrežnjači koja im je omogućavala da izaberu svetlo, crveno voće između lišća.

Ta poboljšana percepcija se prilagodila i drugim oblicima društvene komunikacije, pa je crvena koža, izazvana pumpanjem krvi blizu površine koža, važan znak dominacije za mnoge vrste primata.

Mandrili majmuni su možda najpoznatiji primer. Oni živopisnim oznakama na licu određuju svoj položaj u strogoj hijerarhiji grupe, što je dominantniji on je i crveniji.

Dva psihologa sa Univeziteta u Durhamu Rasel Hil i Robert Barton su 2004. godine počela da se pitaju da li bi i ljudi reagovali na sličan način i shvatili su da ljudi, iako ne pocrvene kao majmuni, veoma se zarumene u napadu besa.
Stoga crvena odeća možda nosi znak agresije i dominacije. Hil i Barton su pokušali to da istraže, a Olimpijada koja se održavala iste godine dala im je savršenu priliku.

Oni su pratili borbene sportove kao što su boks i tekvondo kada su sportisti nasumično nosili ili crvenu ili plavu opremu i time su omogućavali naučnicima da uporede performanse istih sportista.

Prateći njihov napredak Hil je primetio da su oni u crvenim kompletima imali oko pet odsto više šansi da pobede.

„Crvena ne pretvori takmičara u odlicnog sportistu“, kaže Hil i dodaje da ona samo pomaže kada su ljudi u sličnom rangu.

Ova prva „skarletna studija“ je obuhvatila i niz drugih eksperimenata, pronalazeći slične rezultate sa, na primer, fudbalskih utakmica u kojima je bilo manje verovatno da će igrači postići gol ukoliko golman nosi crveni dres.

Ubrzo, psihologija boja je postala naučna oblast koja se razvila u sopstvenom pravcu.

I van sportskih hala slični misaoni procesi se dešavaju kada je reč o crvenoj boji, pa na primer ljudi će se više kladiti sa crvenim čipovima, nego oni koji ih imaju u drugim bojama.

Takođe, nošenje crvene odeće može da pomogne u intervjuu za posao, dok neki modni stručnjaci sugerišu da se crvena povezuje sa vlašću i dominacijom na radnom mestu.

Verovatno je najviše studija o bojama bilo sa temama želje, zavođenja i greha. Niz eksperimenata je potvrdio da su muškarci i žene pođednako ocenili da su ljudi u crvenoj odeći atraktivniji.

Malo crvenija koža je posledica dobre cirkulacije pa signalizira dobro zdravlje i kondiciju, pa verovatno po navici ljudi crvenu odeću „čitaju“ na isti način.

Kao i sa sportskim rezultatima, tajna možda leži samo u umu čoveka, kao i oku posmatrača.

Percepcija crvene je evoluirala, to je boja zrelog voća, ljutitog lica čoveka ili pak čoveka koji pokazuje seksualno uzbuđenje.

„Na taj način, ona će uvek biti povezana sa opstankom i time se možda samo potvrđuje ono što su naši preci shvatili kada su prvi put počeli da slikaju svoje telo: ne postoji ni jedna druga boja kao što je crvena“, zaključuje Endru Eliot sa Univeziteta u Ročesteru.
 Izvor: pressonline.rs/Tanjug

______________________________________________________________________________________________

ZLOUPOTREBA PSIHOLOGIJE…

TAMOiOVDE-logo

UBEDI SEBE DA SI SREĆAN

Najnovija istraživanja o efektima takozvane „škole pozitivnog mišljenja“ koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.

pozitivne_misli_12451.jpg.axdZahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.

Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.

Vašarska psihologija

Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac.

Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.

Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost.

Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije – dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.

Žrtve optimističkog fundamentalizma

moral-relativismTako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.

Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi. U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što – ako iza misli ne stoji iskreno uverenje – ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke.

Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju.

Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.

Zorica Žarković

Iz časopisa “Biznis i finansije”

Izvor:vizionarski.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

SAČUVAJMO VEROVANJE U DOBROTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Radovaćemo se ako svako, ugledavši bilo koga od nas, može da kaže: Evo čoveka!

Milioni ljudi žive u ovom svetu kao u hladnom grobu…

dru-Patrijarh-Pavle_310x186  „…A danas milioni i milioni duhovno osiromašenih i moralno opustošenih ljudi, zaneseni sjajem prolaznih stvari, žive u ovom svetu kao u hladnom grobu. Zar se svet ne pretvara u fabriku i tržište lažnog sjaja i prolaznih vrednosti?

Zar se danas često ne govori da čovek i bez neba može mirno da hodi po zemlji? Kao da se popeo današnji čovek na visoke vrhove svoje vavilonske kule, samouveren u svoje znanje, ali često sitan, sebičan, agresivan i pun zlih nastrojenja koja prete njegovoj kuli i njegovom opstanku.“

Iz Uskršnje poslanice patrijarha Pavla
novosti.rs/vesti/ 17. april 2009./

_____________________________________________________________________________________________________

Misteriozne dame široke ruke

Vreme Uskrsa u Grčkoj prestonici za neke je doba darivanja i dobročinstva. Na najvećoj pijaci prazničnii ceh Atinjanima pokrivale nepoznate darodavke

sve misteriozne zene_620x0UOBIČAJEN pijačni dan pred najveći hrišćanski praznik.
U čuvenoj Varvakios agori, najvećoj grčkoj tržnici mesa, vri kao u košnici. Veliki izbor, malo para, a Uskrs valja proslaviti kako dolikuje, bez obzira na sve tanje porodične budžete.
Uobičajena vika preglasnih mesara naglo je utihnula kada se pred glavnim ulazom zaustavilo nekoliko luksuznih džipova sa zatamnjenim staklima. Obezbeđenje pravi špalir da bi se kroz masu zbunjenih ljudi probilo osam doteranih žena zrelih godina. Očigledno upoznat sa onim što će se dogoditi, zadihano je prišao i predsednik Varvakios agore Kleandis Cironis. Misteriozne dame su se uputile ka ranije odabranim mesarama i zauzele mesto pored kasa.
Kupci u čudu nisu mogli da veruju šta čuju:
– Naručujte šta želite, sve je plaćeno! – uzviknule su.
Najpre bojažljivo, a vrlo brzo krajnje opušteno, počele su da pljušte narudžbine. Za divno čudo, nije nastao metež. Mesari su se udarnički trudili da što više robe isporuče, zgranuti kupci nisu preterivali u zahtevima, a dame sa skupocenim naočarima zapisivale iznose. Ljudi su formirali redove i tiho, još nepoverljivi, naručivali, preuzimali robu i odlazili, sumnjičavo tražeći pogledom skrivenu kameru ili očekujući neku ujdurmu.

 VARVAKIOS AGORA
NAJVEĆA atinska pijaca spaja četvrti Monastiraki i Psiri, u podnožju Akropolja. Dobila je ime po nacionalnom heroju u ratu za oslobođenje od Turaka, kasnije uspešnom poslovnom čoveku Joanisu Varvakiosu. Izgrađena u italijanskom stilu, zasvođena ogromnom kupolom, više od veka predstavlja žilu kucavicu trgovačke Atine. Na jednom mestu više od 100 radnji sa svim vrstama mesa, ribe, voća, povrća, svih vrsta začina. Varvakios je umro 1825. a testamentom je ostavio ogromnu svotu novca za izgradnju škola i preuređenje centra Atine.

 Ništa od toga se nije desilo. Nije bila u pitanju šala.
Niko ne zna koliko bi ovo preduskršnje darivanje dobrodušnih žena trajalo, da se posle punog sata nisu pojavili novinari sa kamerama. Tajanstvene žene su tada namirile račune, obezbeđenje sa slušalicama u ušima je prokrčilo put do džipova, prolomio se aplauz i uzvici odobravanja. Bilo je i onih koji nisu uspeli da stignu na red za kilo-dva jagnjetine ili jaretine, pa se bes sručio na TV ekipe. Umalo je stradala kamera jedne komercijalne televizije kada je nervozni penzioner zahtevao od kamermana da mu sada on plati meso, kada je poterao humane bogatašice.
Ubrzo se sve vratilo u uobičajenu pijačnu kolotečinu. Kupci su nastavili da obilaze tezge tražeći jeftiniju robu, a mesari koji nisu dotaknuti čarobnim štapićem ponovo su počeli glasno da pozivaju one koji žele „najbolju jaretinu sa kritskih planina“.
Vest se sa pijace preselila na naslovne strane atinskih novina, „top izbor“ internet-portala, a „mesarski“ predsednik Cironis, umesto misterioznih bogatašica, postao je ličnost dana. Samo je on mogao da otkrije identitet Atinjanki koje su ulepšale praznik svojim siromašnim sugrađanima. Umesto toga, Cironis je samo rekao da „one nikako ne žele da se pravi pompa od toga, jer su učinile ono što su želele i mogle“.
Imaju više nego što im treba, pa su, kao i pred Božić, kada su potrošile oko 20.000 evra, i sada pomogle nekim nepoznatim ljudima da sa svojim porodicama proslave Uskrs.
Pouzdanih informacija nema, ali prema priči mesara računa se da su „dame iz džipova“ platile oko 50.000 evra za jagnjetinu i jaretinu koja će se naći na prazničnoj trpezi siromašnih Atinjana.
Zvonko Šimunec | 19. april 2014. / novosti.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________

Poštovani gosti TAMOiOVDE, želim vam svu lepotu u ovim prazničnim i danima koji slede u vašim životima!

Neka u vašoj blizini bude bar nekoliko Ljudi!

I svakako, sačuvajte verovanje u dobrotu.

Bora*S