GIMNASTIKA UMA…

Afirmacija znanja, obrazovanja i kulture

U hotelu “Jezero” na Borskom jezeru, 29, 30, i 31. avgusta, održani su 14. Susreti enigmata Srbije.

UČESNICI 14. SUSRETA ENIGMATA SBIJE

Srpskim enigmatama iz Beograda, Batajnice, Novog Sada, Ćuprije, Kikinde, Požarevca, Jagodine, Kragujevca, Niša, Surdulice, Crvenke, Novog Pazara, Nove Pazove, Valjeva, Loznice, Sremske Mitrovice, Šimanovaca i Bora, ovde na Borskom jezeru, pridružile su se i kolege iz Banja Luke, Čelinaca, kao i sedam učesnika iz Hrvatske (troje iz Belog Manastira, dvoje iz Rijeke i po jedan iz Osijeka i Privlake). Među učesnicima iz Hrvatske bio je i Pero Galogaža, predsednik Hrvatskog zagonetačkog saveza i glavni urednik enigmatskih listova „Feniks“ i „Skandi Feniks“.

Tako se i ovim Susretima nastavila lepa tradicija godišnjeg saborovanja srpskih enigmata, koji sve više dobijaju međunarodni karakter.

Imajući u vidu da se svake godine održavaju u drugom mestu Srbije, predstavljaju jedan od načina da se enigmatika popularizuje, afirmiše znanje, potreba za čitanjem prave literature, obrazovanje i kultura, podstiče i afirmiše štampanje enigmatskih knjiga, ali i za upoznavanje i afirmaciju vrednota mesta domaćina Susreta.

Sonja Nedić (Beli Manastir) prezentuje svoj diplomski rad o enigmatici

Tri su se dana, ovi zaljubljenici u „gimnastiku uma“ njih 51, na čelu sa Miloradom Živanićem, predsednikom Enigmatskog saveza Srbije, u prelepom zdanju hotela „Jezero“ družili, ali po unapred utvrđenom programu i ozbiljno radili.

Prvog je dana, nakon svečanog otvaranja, održana Enigmatska tribina na kojoj su prezentovane zidne novine enigmata iz Bora, prezentovana najnovija izdanja objavljenih enigmatskih knjiga, a aforističari Nikola Pešić, Gojko Mandić, Vojislav Trumpić, Milen Milivojević, govorili su svoje, ali i aforizme drugih autora. Potom su podeljene teme za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama, dok je kraj radnog dela dana obeležilo brzopotezno prvenstvo Srbije enigmata šahista i kvizovka.

Rudarenje enigmata – na dubini od 400 metara u utrobi zemlje

Drugi dan Susreta otpočeo je Prvenstvom Srbije u sastavljanju zagonetki, a potom je za sve učesnike organizovan obilazak turističkih lokaliteta borske opštine. Uz ranije sačinjen program, saradnju RTB-a Bor, borske Turističke organizacije, Muzeja rudarstva i metalurgije i uz celodnevnu profesionalnu pratnju turističkog vodiča, svi učesnici su doživeli spektakularnost spuštanja u Jamski kafić i razgledanje utrobe zemlje na dubini od 400 metara, uživali i divili se lepotama Lazareve pećine i Brestovačke banje.

Kasni popodnevni i večernji sati su bili rezervisani za godišnju skupštinu Enigmatskog saveza Srbije, predaju radova za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama,rešavanje kviza Ivana Andonova i odgonetanje rebusa u parovima ( „dvojac bez kormilara“) Dejana Minića.

Petorica „veličanstvenih“ na ulazu u Lazarevu pećinu: Sreten Perić, Duško Lazić, Slavko Bovan, Miroslav Lazarević i Marjan Radaković učestvovali su na svih 14 Susreta enigmata Srbije

Poslednjeg dana susreta održano je pojedinačno i ekipno prvenstvo Srbije u rešavanju zagonetki, proglašeni su pobednici, podeljene nagrade i zatvoreni 14. Susreti enigmata Srbije.

Na Susretima su proglašeni rezultati devetog FEZ-a (Festivala zagonetke), koji organizuje Enigmatski klub „Niš“ i na kome se bira najbolja neobjavljena autorska zagonetka. Prva tri mesta osvojile su Jelena Kujundžić (Majur), Slavica Jovanović (Mačvanski Prnjavor) i Kristina Pejčić (Leskovac). Proglašeni su i rezultati dva konkursa koje je prošle godine raspisao ESS.

Najbolji anagram na temu „Sto godina prve moderne ukrštenice Artura Vina“ sastavio je Marko Milovanović iz Valjeva, a najbolju klasičnu ukrštenicu 17 x 14 polja s upisanim pojmovima „Prva / moderna ukrštenica / Artur Vin“ sastavio je Mladen Marković (Vladičin Han).

Organizatori ovih Susreta bili su Enigmatski savez Srbije, Krsta Ivanov i Radomir Matić, članovi Enigmatske sekcije Bor, pojedinci entuzijasti i nekoliko privrednih subjekata iz Bora.

Utisci i ocene svih učesnika o organizaciji Susreta , sadržajima i kapacitetima hotela „Jezero“ na Borskom jezeru, turističkim i prirodnim atrakcijama borske opštine su jednoglasni-iznenađujuće pozitivni i visoko ocenjeni.

Šteta što lokalna zajednica nije u dovoljnoj meri prepoznala značaj ovog događaja i snažnije ga podržala, jer je održavanje ovakvog skupa višedimenzionalno i od mnogostruke koristi.

Najbolji: Dinko Knežević

Osvajači prvih mesta po kategorijama

Jovan Vuković (Nova Pazova), je pobednik u šahu, Sreten Perić (Loznica)u kvizovci, Slavko Bovan (Kikinda) u kvizu, par Slavko Bovan – Miodrag Ivanišević u rebusima, Dinko Knežević (Batajnica) u sastavljanju, dok je Gordana Jovanović-Šarić (Šimanovci) bila najbolja u rešavanju zagonetki, a Zoran Radisavljević (Novi Sad) u anagramima.

Sasvim zasluženo, za najuspešnijeg učesnika 14. Susreta proglašen je Dinko Knežević, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

Tekst i foto: Bora Stanković

---

---

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

LJUTITO MEČE     Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde.   Dole, u šumi, jedno meče zamišljeno, već treće veče, gleda u zvezde.     Meče se ljuti već treći dan što ga teraju u zimski san i zamišljeno stalno ćuti.   Tata se ljuti, mama se ljuti i svi mu vele:   Otkad postoje med i pčele, otkad postoje sunce i veče nismo videli takvo meče.     „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,   „kad lišće sasvim, sasvim požuti   i sneg napada iznad rita?“   A meče, ćuti.   „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,   „kad svet od snega sasvim pobeli?“     Tata se ljuti, mama se ljuti,   a meče ćuti.   Odjednom, meče ljutito reklo,   šta ga je peklo:   „Neću da spavam, neću, i tačka.   Zašto ne spavaju zec i mačka?   I ptica iznad naših glava   zašto ne spava?“   A onda tiho, tiho reče:   „Baš mi je krivo što sam meče.“   Sad mama ćuti i tata ćuti i svi su strašno zabrinuti. Meče se ljuti: „Uzeću“, kaže, „trotinet, idem međ decu, među svet. Neću da spavam. Neću, i tačka. Što ne spavaju zec i mačka?“   Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. A jedno meče već treće veče neće da spava. Gleda u zvezde.

KASNO SAM POČEO DA PIŠEM…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

– Malo sam knjiga pročitao. Kasno sam počeo da ih pišem.

 – Problem je u tome što je istina samo jedna, a nas ima više.

 – Neću da vam oprostim. Zaboravili biste me.

 – Dve stvari najviše mrzim: da radim i da mi se neko meša u posao.

 – Goli i bosi šire optimizam bez pokrića.

 – Za mečku je medveđa usluga znak kavaljerstva.

 – Ako je dovoljno uticajna, i jedna lasta može činiti proleće.

– Istoriju pišu pobednici na konkursu.

– „Ni pogrešan cilj nije promašaj“, reče zalutali metak.

– Lopove niko ne juri. Svi se trude da idu u korak sa njima.

– Nismo na sudu da se pogađamo! Ovo je pijaca.

– Moja rodna gruda bi bila još rodnija kad bi se manje đubrila.

– Prave  iste gluposti zato što njihovi prethodnici nisu stigli da to završe.

– Srpski je ćutati ako ne govoriš strane jezike.

– Pobedio je razum jačih.

-Napustili smo vekovna ognjišta. Prešli smo na daljinsko grejanje.

– Ćutim kao zaliven. Čekam sunce, pa da procvetam.

Milen Milivojević