OTVORENOST, APSOLUTNI USLOV LJUBAVI …

tamoiovde-logo

Apsolutni uslov ljubavi jeste otvorenost; u idealnom slučaju – uzajamna, ali ponekad je otvorenost jedne osobe koja voli takva da je dovoljna za dvoje.

Otvorenost nam se može činiti zastrašujuća. Biti otvoren znači postati ranjiv; kada si otvoren tada tvoja radost i bol umnogom zavise od druge osobe. I to se može učiniti samo ako imamo dovoljno vere u drugu osobu…

Kao prvo, one osnovne vere u čoveka, dubokog uverenje da u svakoj osobi postoje svetlost, istina i beskrajne kreativne mogućnosti; da ako mu pomognete, podržite ga, nadahnete li ga, haos koji nas često plaši u čoveku može da rodi zvezdu.

Takvo uverenost jeste ubeđenost da u čoveku postoji svetlost, da postoji istina i da ona može da pobedi. I nema naivnosti u ovoj ubeđenosti, u ovoj veri; ona raste sa iskustvom, koje se zasniva na znanju o sebi i na znanju o životu i ljudima.

Ali na putu do toga, mi postojano imamo posla sa ljudima (kao i oni sa nama) koji su u fazi formiranja, to jest sa ljudima u kojima se bore svetlost i tama – a ponekad je to žestoka borba. I kada se otvorimo u činu vere, mi moramo unapred priznati svoju ranjivost i svejedno poći na to.

Ranjivost nije obavezno nešto loše. Ranjivost može biti gorka, teška: ranjeno samoljublje, ogorčenost i poniženje takođe spadaju u ovu oblast ranjivosti. Ali mi ovde ne govorimo o njima, već o ljubavi, o sposobnosti da budemo ranjeni u srce – a da ne odgovorimo ni gorčinom ni mržnjom; opraštamo, prihvatamo, jer verujemo da su surovost, izdaja, nerazumevanje, neistina prolazne stvari, a čovek ostaje zauvek.

Veoma je važno opredeliti se za ovu ranjivost. A sposobnost nositi tu spremnost da verujete do kraja i volite po cenu svog života tako da bi ne samo vi, već i drugi mogli da rastu u punu meru svojih svojih mogućnosti, – to je podvig. To je nešto stvarno veliko, to je istinsko stvaralaštvo: osobu koja se još nije ostvarila – mi ostvarujemo, postajemo ono što možemo biti, na šta smo sposobni da postanemo i pomažemo drugom da postane sve ono za šta je sposoban.

Ovo je jedna vrlo ozbiljne odgovornosti. Obično, govoreći o odgovornosti, ovu reč shvatamo kao da moramo da damo odgovor – za svoje reči, za svoja dela i za svoj život. Ali odgovornost nije samo u tome. Odgovornost je i sposobnost da čoveku odgovorimo – ljubavlju, razumevanjem, verom, nadom. U tom smislu, svaka ljubav sadrži odgovornost. Odgovornost pred tajnom čoveka, odgovornost pred njegovom budućnošću. I opet, ova odgovornost, kao i svaka druga – na primer, građanska – ima svoju cenu.

Ta odgovornost u ljubavi sjedinjena je se sa zahtevnošću. Voleti razmaženom ljubavlju, voleti ljubavlju koja sve dozvoljava i omogućava čoveku da postaje sve mizerniji, sve okrutniji, sve sebičniji – ovo nije ljubav. Ovo je izdaja. Ljubav treba da bude zahtevna. Ne u grubom smislu, ni na način na koji često zaista zahtevamo od drugih ono što sami ne pristajemo da činimo, što nam se čini preteško, namećući im bremena koja sami nismo u stanju ili ne želimo da nosimo.

Ne, zahtevnost u ljubavi se sastoji pre svega u tome da nadahnjujemo voljenu osobu, kako bi je uverili da je ona beskrajno značajna i vredna, da ima sve potrebno da izraste u veću meru čovečnosti. Za ovo je potrebna nepokolebljiva vera s naše strane, jer to nije uvek očigledno; postoje trenuci kada se pred nama zablista svetozarni obraz onog šta čovek može da bude – i onda se on polko ugasi: život uguši onaj najviši poriv.

I tada naša vera treba da bude dalekovida, naša nada – vatrena, naša ljubav – nepokolebljiva; tada smo dužni sa svom pažnjom, sa svim svojim iskustvom, pomoći čoveku da raste; i samo ako na ovaj način verujemo, sa spremnošću da budemo otvoreni do poslednje ranjivosti i zahtevajući od drugog da bude sve ono na što je sposoban, imamo pravo da kažemo da ga zaista, ozbiljno, stvaralački volimo: ne radi sebe – već radi njega.

Mitropolit Antonije SuroškiČovek pred Bogom

Izvor:poznajsebe


 

SVE ĆE PROĆI…

Sve će proći.

Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

  Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović


* „Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova.

Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro.

 Treba da misliš, da čezneš, da voliš.“

Meša Selimović


PREUČIO, SAŽALJENJE I PRAŠTANJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

PREUČIO

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.

imagesZapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.

Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…

U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta. Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.

Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…  Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora. 

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet… Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala.

Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta! 

Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog… Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja…

Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

Momo Kapor

____________________________________________________________________________________________