VI STE UNIKAT I NEMA VAM PREMCA…

tamoiovde-logo

Sam svoj psiholog

Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

gears-818461_1280Do sada smo govorili o faktorima koji uzrokuju manjak samopouzdanja, kao i o mehanizmiama kojima se naš mozak služi kako bi održao stabilnu sliku našeg unutrašnjeg sveta – kao ratnik koji se bori sa neprijateljima koji su sa obe strane fronta.

Ova situacija je svakako iscrpljujuća, kako psihički (mentalno i emocionalno), tako i fizički. Pitanje je kako se rešiti ove muke, tj. kako osloboditi svoj um iz ovih lanaca, kako osloboditi sebe i biti ono što stvarno jesmo.

Odgovor na ovo pitanje leži u iznalaženju načina i puteva da čovek zavoli i prihvati sebe onakvog kakav stvarno jeste i kakvog on sam sebe vidi, a ne kako ga vide drugi; da se nađe staza, kojom će se ići bez straha i gde će putovanje, kao i njegov ishod, zavisiti isključivo od naše volje, napora i sposobnosti.

Veštine, znanje i tehnika se mogu razviti – ali šta ćemo sa voljom i hrabrošću? Da li može neko da vam priđe na ulici i kaže „budi hrabar danas, ne prezaj od pretnji i tamnih ulica“?

Da li bi vas to trglo iz letargije koju pruža bleda svakodnevnica, koja dolazi jutrom i traje do kasno u noć? Da li je ono što čekamo tamo negde iza sledećeg ugla, baš tamo kod onoga drveta, tamo u senci, kada pređemo raskrsnicu, samo kada bismo sreli pravu osobu u životu koja bi nam rekla šta to treba da radimo; da nam kaže šta je ispravno a šta ne, da nas uputi i da nam priručnik kako da budemo srećni.

Ne, toga, nažalost, nema. Niko neće da nam priđe i kaže kako ste mi unikatni i kako nam nema premca. Neće nam reći kako smo jedinstveni i kako zaslužujemo sva blaga ovoga sveta.

Neće, neće nas svi, bezuslovno i uvek, voleti, ceniti i poštovati. Čak nam neće biti ni zahvalni za ono što činimo za njih. Istina je jedna, a to je da je naša jedina realnost ono što mi opažamo, tj. ono što ulazi, prolazi i izlazi iz nas. Nema ničega drugog.

Ostajemo sami sa sobom, ostajemo „prepušteni“ sami sebi. To je gorka istina. Međutim, verovali ili ne – upravo tu je ključ rešenja čitave ove psihološke smicalice. Ovakav zaključak ne samo što nije nimalo loš, već je i poželjan. A sada da vidimo zašto.

Osnovna stvar koju trebamo imati na umu kada je reč o nama samima, našim mislima, osećanjima i opažanjima – to smo upravo mi. Zvuči kao potpuno očigledna stvar, zar ne? I jeste očigledna i zdravorazumska, osim što najčešće imamo situaciju da ljudi jednostavno zaborave na to.

Naime, nisko samopouzdanje, kao što smo pominjali (prisetite se jednog od početnih tekstova na ovu temu, kada smo govorili o korenima samopouzdanja), dolazi iz onoga što mi mislimo da drugi misle o nama. To jest, naša slika o sebi je slika za koju mislimo da drugi imaju o nama. Nećemo sada ponavljati ono što je već rečeno, samo ćemo naglasiti kako je ta slika uglavnom nerealna i potiče iz projekcija naših sopstvenih nesigurnosti, strahova i kompleksa na sredinu.

Ovi strahovi i kompleksi, sa druge strane, dolaze iz naših bazičnih uverenja o sebi koje smo stekli još u detinjstvu (prilikom interakcije sa autoritetima kao što su roditelji, nastavnici, kao i sa vršnjacima). Dakle, ono što mislimo o sebi, pogotovo kada je reč o niskom samopouzdanju, nije proizvod racionalnosti i logike, već je produkt i zaostavština emocija.

Naše ophođenje prema sebi samima, a i prema spoljnjem svetu je u ovom slučaju određeno našom emocionalnom strukturom, iako mi možemo imati iluziju da je sve to logično, razumno i racionalno. Setimo se, naš um ima potrebu da stvari drži pod barem nekakvim redom, te će za razna ponašanja i stavove tražiti objašnjenja i opravdanja.

Međutim, naš je zadatak, da kao inteligentne i zrele osobe, osvetlimo te automatske procese i pokažemo sami sebi kako nikakve logike i racionalnosti nema u velikom broju naših stavova i misli. Shvatanje iracionalnosti ove vrste će uveliko pomoći shvatanju i da smo nešto drugo od onoga što mislimo da jesmo.

Ključna stvar u ovom domenu je rad na zadovoljstvu samim sobom u pogledu onoga ko smo, kako izgledamo, šta nosimo, gde radimo, koliko smo pametni, koliko novca imamo, gde izlazimo, itd. Mnogi ljudi su zapravo nezadovoljni u ovim domenima i to ih dovodi do toga da generalno budu nezadovoljni svojim životom.

Koliko puta ste čuli da je neko nesiguran u svoj izgled ili da misli da je glup i da “nema dovoljno novca da bi imao devojku“ i slično? Možda se i vama desilo da pomislite ovako što, ili da se osećate nezadovoljni sobom kada je reč o stvarima ove vrste. Međutim, pokušajte da razmislite logički o svemu ovome (pošto su ovakve izjave uglavnom nelogične i neosnovane, čiste predrasude i stereotipi, mogli bismo reći).

Na primer, ako mislite da ne izgledate dovoljno dobro za nekog – prvo odgovorite sebi na pitanje da li postoji neka „univerzalna skala lepote“ ili tako neka slična izmišljotina, pa ste vi bili ocenjeni (u nekom momentu kojeg niste bili svesni) od strane neke fantazmatske komisije u pogledu svoje lepote i ružnoće?

Drugo, da li je ta osoba neki sudija i kritičar, ovlašćeni autoritet i predstavnik te fiktivne komisije za ocenu lepote, pa vas sada po tim univerzalnim i opšteprihvaćenim zakonskim regulativama lepote – ne priznaje za dovoljno fizički lepu osobu?

Sada, razmislite o tome koliko ima osoba na ovom svetu, kao i o tome koliko smo svi mi različiti. Imamo različite kriterijume, različite poglede, različita osećanja, misli i stavove o istoj stvari. Da nemamo, ne bi se svađali ovoliko, ne bi bilo konflikata, nesporazuma, ratova i potrebe za diplomatijom.

Znači, pogodili ste, po sredi je to da ste nekom dobri a nekom niste. Ne možete svima biti lepi, ma koliko da ste lepi. Bred Pit, kao muškarac koji je u jednom momentu „ocenjen“ od strane svetskih časopisa kao najlepši i najseksipilniji muškarac na svetu, najverovatnije nije lepši nekoj zaljubljenoj devojci od njenog „suđenog“ momka iz srednje škole, koji joj se sviđa od petog osnovne. Da li je sad taj momak možda lepši od Breda Pita?

Shvatate da je svaki odgovor na ovakvo pitanje nemoguć, jer jednostavno ne postoji objektivno merilo lepote – sve zavisi od oka posmatrača (i od još mnogo drugih stvari, u koje nećemo sada zalaziti). Njoj možda nije, nekom drugom jeste, a nekom trećem su možda svi kolektivno ružni.

E sad, isto važi i za pamet, iliti to koliko ste „realno“ pametni ili glupi (za druge). Iako postoji test inteligencije, za kojeg možemo reći da je neko objektivnije merilo inteligencije (mada svetlosnim godinama daleko od savršenog), to opet nije adekvatna osnova za razmišljanje i predrasude o sebi. Čak i da je ovo sredstvo stvarno toliko objektivno, onda bi svi kolektivno, na svetskom nivou, trebalo da radimo test inteligencije u isto vreme, pa da imamo otprilike neki pokazatelj ko je pametniji a ko gluplji na planeti.

Naravno, opet naglašavamo da ovako nešto, pored toga što nije moguće i što niko to nikad nije uradio, opet ne bi bio dobar pokazatelj, niti bi išta značio kada je reč o kvalitetu naših života. Mnogo je, prvo, tehničkih razloga za to, a mi nemamo mesta da ulazimo u detaljisanje o njima ovde. Drugo, merenje „gluposti“ i „pameti“ je veoma komplikovana stvar i za visoko stručne psihologe, a kamoli za laike i obične građane. Naime, ljudska „pamet“ i sposobnosti se sastoje od tolikog mnoštva komponenti da je skoro nemoguće objedinjeno ih meriti i dobiti neku opštu meru.

Možda vi znate nešto bolje od nekog, možda on zna nešto što vi ne znate… beskonačno je mnogo mogućnosti. Ono što je za nas bitno sada, to je da ne možete realno biti sigurni u to da li ste gluplji od nekog ili niste, jer niko to stvarno ne zna. Možete samo umišljati da jeste – a ako tako mislite, to nije racionalno i objektivno, stručno i naučno zasnovano mišljenje. To su isključivo vaše sopstvene predrasude prema sebi samima i vaše negativne emocije koje ste nepravedno usmerili ka sebi.

Kao rezime ove priče o shvatanju nebuloznosti negativne slike o sebi i niskog samopouzdanja koje iz toga proističe, možemo reći ono što smo već naglašavali tokom svih ovih tekstova, a što se često može čuti i na raznim drugim mestima. Vi ste jedinstveni, nema nijednog bića nalik vama trenutno na planeti, a najverovatnije ga nikad nije bilo – niti će ga ikada više biti.

Zato, nemojte se truditi da budete iko drugi ili da budete išta drugo, od onoga što stvarno jeste. Nemojte se osećati nezadovoljno sobom jer je iskustvo koje imate posmatrajući svet svojim očima jedinstveno i neponovljivo.

Nemojte se menjati se da bi ispunili tuđe projekcije – jer niko nije vi i vi niste kao iko drugi.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja  (6)

Prethodni članak: BESKORISNE MISLI I PRAVILA

______________________________________________________________________________________________

SPLETKA I LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller; Marbah na Nekaru, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

TamoiOvde-240px-Friedrich_schiller  Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm.

Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni.

 Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Poezija: Veče (1776), Osvajač (1777), Elegija o smrti mladića, (1780) Oda radosti (1786), Grčki bogovi (1789), Umetnici (1789), Ibikovi ždrali (1797) – balada, Reči iluzije (1799), Kasandra (1802).

Pozorište: Razbojnici (Die Räuber) (1781), Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782), Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783),  Oda radosti (Ode an die Freude) (1785), Don Karlos (1787),  Devica Orleanska (1801), Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804), nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira (1800), Almanah Muza (Musenalmanach) (1797), Valenštajn (1799), Marija Stjuart (1800), Verenici iz Mesine (1803).

Eseji:  O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795), Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797),  O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777), O ljupkosti i dostojanstvu (1793), O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796).

Istorijska dela:  Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788), Istoija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790).

Pisma: Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

ODA RADOSTI radosti (nem. Ode an die Freude) je oda koju je nemački pesnik Fridrih Šiler napisao 1785. godine, slaveći ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva. Kompozitor Ludvig van Betoven ju je uvrstio u četvrti stav svoje Simfonije br. 9 iz 1823. godine, nakon čega je postala naročito poznata.

“ Radost divni dar Božanstva dete polja nebeskih,

Tvojim žarom opijeni, stupamo do praga tvog.

Kad nas tvoja moć izmiri nestati mora razrok sav.

Svaki čovek brat je drugom tvoj kad divni sledi glas.

Svaki čovek koji sreću vernog prijateljstva zna,

svaki koji zna za ljubav nek nam svoj priloži glas.

Svak’ ko može jedno biće na toj zemlji svojim zvati.

Kom to nije dano, bednik, taj za radost neće znat’.“

( Vikipedija )

____________________________________________________________________________________________

 Fridrih Šiler svojoj Ljubljenoj

TamoiOvde-tumblr_m4kdrj0iIR1qfrw84o1_500


Charlotte von Lengefeld, spouseof FriedrichSchiller by Ludovike Simanowiz

 7. decembar 1784.

 Bio sam siguran da me nećete naterati da Vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da Vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok Vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite.

  I dalje ne želim da Vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali Vi ste ga napisali meni.

 Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da Vas sve više uzaludno želim, da Vas ne volim toliko da noću molim zvezde da me ne razdvajaju od Vas.

Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa Vama, da sa Vama sve mogu, da i Vi sa mnom sve hocete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dođem, okrećete glavu kada nešto kažem. U čemu sam pogrešio? U tome što vas volim?

Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje… obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i jos uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome….

Vaš Fridrih

(anaiceagepoezija.blogspot.com)

____________________________________________________________________________________________

POKLONIK

U rano proleće mladosti,
još k’o mladić putnik posta;
život igre i radosti
u očevoj kući osta.

Sa nasleđem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s dečijim osećanjem,
uzeh štaku poklonika.

Moćnom nadom put mi stvoren –
pouzdanje vera šalje:
„Put je tebi već otvoren, putuj –
veli – „samo dalje.“

Sve ka jutru… a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraća
uđi – tu sve zemno što je
u večno se preobraća.

Tu od tame svetlost biva,
sve se menja danju, noću –
ali večno tu se skriva
to što tražim i što hoću.

Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mećem na ponore,
a most preko divlje reke.

Stigoh tako jednom zalu:
reka teče ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.

Moru grdnom na pučinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al’ me cilju ne privodi.

Ah, tu nema više staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze –
onog tamo ovde nije!

RUKAVICA

Pred svojom cirkom, vrtom lavova,
Čekajući borbu ljutih zverova,
Šetaše kralj Franc. Sa njim sama
Vlastela, ukras njegova trona,
I, kao venac, širom balkona,
Tu i krug otmenih dama.
Kralj diže prst. Po tom znaku
Odskoče vrata zverinjaku
I tihim hodom, ponosan sav,
Iziđe lav.

Okolo obazrese.
Pogleda svu arenu,
Dva puta strašno zenu
I grivom zatrese,
Zatim se proteže
I leže.

Kralj opet prstom dade znak
I s drugih vrata pade prevor jak;
A divljim skokom, krvožedan,
Ulete tigar jedan.
Spazivši lava sade
Besno urlati stade;
Snažno svoj rep pruži,
Njime poče da kruži;
Zareža strašno, zinu
I oko lava minu
Oprezno; pa mumlajući,
U drugi kraj se prući.

I kralj ponovo rukom dade znak.
Tad izleteše hitro na arenu
Dva leoparda u istom trenu;
Željni da strašna počne igra
Jurnu na tigra.

Njih strašne šape dočepaše;
No tu lav ko – sila viša –
Usta i riknu – sve se utiša.
I strašne mačke ove,
Sve željne krvi nove,
U krug se poređaše.

Tad rukavica s balkona se vinu,
I na krvavu upućena binu,
Gle te:
Pred samog lava slete!

A Kunigunda, gore na balkonu,
U podsmešljivom obraća se tonu
Delorgu, vitezu, pa mu zbori:
– Ako vam srce baš ljubavlju gori
I osećaji vaši su plameni,
Kao što stalno govorite meni,
Donesite mi rukavicu onu!

I vitez žurno dole siđe,
U strašni cvinger stiže;
I smelo, lako
Iz kruga strašnog tako
On rukavicu diže.

Zaprepašćene jeza prože
Ritere, dame i velmože
Od straha sve pretrnu;
Ali on se s rukavicom vrnu.
I pohvala se glas zahori tu;
A Kanigunda ljupka, ispred sviju –
Zahvalnost sija iz njenih očiju
Obećavajući mu sreću svu.
No on – rukavicu baci joj u lice:
– Ne treba meni hvala, gospođice!
Pa se okrete i napusti nju.

S nemačkog prepevao Trifun Đukić

ANTIKA PUTNIKU SA SEVERA

Reke si preplivao,
I mora što prete brodu,
Vrtoglav mostić te nosio
Nad alpskim bezdnom i stenjem,
Mene da izbliza vidiš
I moju da slaviš lepotu
O kojoj zapanjen svet
Zbori sa ushićenjem;
Sad tu si,
I svetu me možeš dotaći –
Ovoga časa,
No sada – da l si mi bliži,
I tebi da li bliža sam ja?

                  (poezijasustine.rs)

____________________________________________________________________________________________

                PEVAČEV OPROŠTAJ

Ćuti sad muza; sa stidom na svom
devičanskom licu, ona stoji
pred tobom, da sud sasluša nad njom,
sud koji ceni, al’ ga se ne boji.
Dobrom bi da se svidi, samo tom
ko istinu od lažnog sjaja dvoji,
Kom za lepotu bije srce vrelo,
taj samo sme da njoj ovenča čelo.

Pesme mi biće samo dotle tu
dok bude jedne duše da ih sreće;
da maštanjima slatkim spliću nju,
uzvišenog joj čuvstva beru cveće,
S vremenom one rode se i mru
i do potomstva dolebdeti neće.
U magnovenju nastanu, zabruje,
Pa s brzim kolom časova othuje.

Proleće dođe! Tle zagreja mlak
vetar, pa život svud mladićki bije.
Sve prože miris omaman i jak;
a s neba pesma veselo se lije.
Staro i mlado blagosilja zrak
i svakim svojim čulom radost pije.
S prolećem sve to minu! Sazre cveće,
što na svet dođe, mirno grobu kreće.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S