SKRETNICA KA BOLJEM SUTRA…

tamoiovde-logo1Hoće li uskoro ovaj dimnjak postati samo zasluženo i neminovno “penzionisani” svedok i simbol za višedecenijsku industrijalizaciju i ekonomski prosperitet, ali i nemilosrdno trovanje ljudi, biljnog i životinjskog sveta, zagađenje vazduha, zemljišta, voda…?

110_5630Hoće li postati i ostati tek, svedokom jedne epohe, vredan industrijsko- istorijski spomenik, zašto ne i turistička atrakcija?

Hoće li Ovde nebo biti plavetnije, rastinje bujnije i zelenije, zemlja rodnija, vode bistrije a ljudu zdraviji?

Sudeći po viđenom i izrečenom, juče, 23. decembra 214. godine, od strane Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije i Blagoja Spaskovkog, generalnog direktora RTB-a Bor, na svečanom obeležavanju završetka izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru, nema sumnje da treba, mora i hoće.

110_5676U Boru je tako obeležen završetak izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline, čime je, posle tri i po godine radova, počela nova etapa u razvoju metalurgije i proizvodnji bakra u Rudarsko topioničarskom basenu Bor.

U novoj topionici proizvodiće se 80 hiljada tona bakra godišnje i biće prerađivano 400 hiljada tona koncentrata po znatno nižoj ceni.

Modernizacijom topionice u Boru emisija štetnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu biće ispod zakonom propisanih vrednosti, a u isto vreme sumpor-dioksid i bakar biće iskorišćeni 98 procenata, što će zadovoljiti ekološke standarde koji važe u Srbiji i Evropskoj uniji.

110_5651Novoizgrađena topionica u koju je uloženo 250 miliona evra, najveći je projekat koji je realizovan uz podršku vlade, izjavio je danas generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski istakavši da je reč o najmodernijem postojenju koje je dobila naša zemlja.

“Uspeli da uradimo ovako veliko postrojenje i da realizujemo grinfild investiciju”, istakao je Spaskovski i dodao da je “veliko čudo” izgraditi nešto tako veliko u vremenima krize.

Spaskovski je istakao da je izgrađena i energana snage 1,6 megavata, tako da se ne baca energija i ta energana proizvodi 30 odsto energije za potrebe same topionice i fabrike sumporne kiseline.
Zarađivaće se 12 miliona evra godišnje sa uvoznim koncetratom, a za dve i po godine koristićemo svoj koncentrat rude, kada budu gotovi Krivelj, Majdanpek i borska Jama.

110_5672Aleksandar Vučić koji je rekao da je u borskom basenu napravljeno “naše malo čudo”, što je na ponos Srbije i što će građanima Bora osigurati budućnost.

Podsetio je da je u Topionicu ugrađeno osam hiljada tona čelika, 200 km kablova, 30 km cevi,15 hiljada kubnih metara betona…

“Dakle, ovo je za nas veliki dan. Mi smo u našoj zemlji naučili uglavnom da se bavimo kritikama i nikada nam ništa ne valja.

110_5723Ja sam danas srećan što sam video i na mnogim licima ovde, ove dece koja znaju da i njima to znači budućnost, da će Bor u narednim godinama biti bogatiji, da će ljudi biti bogatiji, da će živeti bolje i da će Srbija od svega imati koristi”.

“I pogledajte kakvo smo čudo uspeli da napravimo”, obratio se premijer mnogobrojnim prisutnim zvanicama, zaposlenima u RTB-u i građanima.
Bora*S

______________________________________________________________________________

PISAO SAM CRNE ROMANE…

tamoiovde-logoINTERVJU: PJER LEMETR, pisac, dobitnik Gonkurove nagrade

Kada je 1918. Francuska odlučila da premesti stihijski sahranjene vojnike sa improvizovanih na vojna groblja, na tom morbidnom tržištu profitirale su privatne kompanije

Pierre_Lemaitre_-_Salon_du_livre_de_Paris_-_23_mars_2014.png

(Foto Vikipedija)

Njegov život deli se na period pre i posle Gonkurove nagrade…

Godinama je predavao francusku i američku književnost, a gotovo krišom pisao romane.

U 55. godini objavljuje svoj prvi naslov „Brižljivo odrađen posao” koji su najpre odbila 22 izdavača, da bi, kad se konačno pojavio, dobio nagradu za najbolji prvi roman u Francuskoj.

Pjer Lemetr (Pariz, 1951), relativno nepoznat široj publici – ali dobro znan ljubiteljima krimi žanra – vrtoglavo je uleteo u francusku književnu orbitu prošle godine, kada je za roman „Doviđenja, tamo gore” dobio Gonkurovu nagradu.

Taj roman, za kratko vreme preveden na preko 30 jezika – a nedavno, u prevodu Olje Petronić, u izdanju „Čarobne knjige“ i kod nas – književno je ogledalo tamne strane Prvog svetskog rata… „Prvi svetski rat je prelazak iz starog u novi svet”, kaže Lemetr dok pijemo espreso „a la Pjer” u njegovoj radnoj sobi na 13. spratu jednog tamnog nebodera u modernom predgrađu Pariza Kurbvoa.

„Bio je to poslednji tradicionalan rat – vojnici su se borili i hladnim oružjem, ali i moderan rat – prvi put je upotrebljeno oružje za masovno uništenje. Neverovatno, ali ta suluda ljudska klanica predstavlja osnov današnje Evrope”, dodaje pisac.

U istorijskim spisima, Francuska u Velikom ratu predstavljena je kao herojska zemlja. Ipak, vaš pogled je drugačiji…

Herojska Francuska nestala je iz naše istoriografije pre dvadesetak godina. Naši istoričari su, kao i mnogi evropski, istoriju Prvog svetskog rata osavremenili: više ne obrađuju sastav štabova i velike bitke, već svakodnevan život ljudi koje je zahvatio ratni vihor.

U romanu „Doviđenja, tamo gore“ slikate kako istorija razara privatni život ibudućnost.

Da. Broj nastradalih u Prvom svetskom ratu je zastrašujući… Bilo je ukupno preko deset miliona mrtvih, ali ako uzmemo u obzir sve žrtve u svim zemljama – misleći pri tome i na invalide, udovice, siročad – tada broj ljudi pogođenih ratom dostiže četrdeset miliona. Veliki rat je, u velikoj meri, poremetio živote tri generacije.

U romanu prikazujete Francusku koja veliča svoje mrtve, ali s preživelima ne zna šta će. Da li je to istorijska činjenica?

Da, Francuska nije znala šta će s preživelima. Ali, ne shvatite ovu rečenicu pogrešno – svakako da je želela da se za njih pobrine, ali nije znala kako.

Kakvo je bilo stanje u Francuskoj 1918?

Francuska je sve podredila ratu – svoje ljude, energiju i privredu… Doživela je privredni krah i predstojao joj je dug oporavak. Na sve to, trebalo je pet miliona vojnika vratiti kući, a to je ogroman posao. Francuska je taj zadatak obavljala godinu dana. Vojnici koji su ratovali pedeset meseci ni posle rata nisu mogli da skinu uniforme; mesecima su besciljno lutali po praznim kasarnama jer država nije znala kako da ih vrati kućama.

Pišete da rat otvara velike pogodnosti za trgovinu. To je cinična, ali istinita rečenica. Kakva se to trgovina služila mrtvima?

Rat se završio 1918. Tada je, u Francuskoj, bilo milion vojnika pod zemljom. Za vreme rata sahranjeni su na improvizovanim grobljima – umotavali bi ih u šinjele i zakopavali. Francuska nije imala novca za nadgrobne ploče pa su papir s podacima o pokojniku ubacivali u bocu i tako obeležavali mesta gde su sahranili vojnike. To su bila privremena rešenja.

Odlučili su da 1918. poginule premeste na velika vojna groblja: iskopavali su leševe u fazi raspadanja a zatim ih polagali u prave kovčege. Prevozili su ih kamionima do velikih grobalja i tamo ih ponovo sahranjivali. Vlada nije imala tehničkih mogućnosti da obavi taj posao, već ga je poverila privatnim kompanijama koje su ostvarile veliki profit na tom morbidnom tržištu. Varali su na svemu: određivali pozamašne sume za kovčege i grobarske usluge i zarađivali na prevarama! I danas, sto godina kasnije, to saznanje nam steže srce. Ti vojnici su svoje živote žrtvovali za Francusku, a posle toga bezdušni trgovci su njihove leševe koristili da ostvare velike zarade.

Dva glavna junaka, Alber i Eduar, vraćaju se s fronta. Ali, u posleratnom francuskom društvu za njih nema mesta – prepušteni su sebi samima i životu na margini. Tada počinju da smišljaju prevaru…

Francusku je 1918. obuzela „komemorativna groznica” – za samo nekoliko meseci podignuto je 30.000 spomenika. Kako opštine nisu imale novca da spomenike naruče od umetnika, tražile su industrijske spomenike.
Osnivala su se privatna preduzeća koja su pravila kataloge i prodavala ih poštom. Tako i junaci mog romana smišljaju prevaru: izrađuju katalog nadgrobnih spomenika i traže da im opštine plate unapred. Uzimaju pare, a spomenike ne isporučuju, već nestaju s novcem.

Poznati ste kao pisac detektivskih romana. Da li, na neki način, pravila krimi romana primenjujete i u ovom istorijsko-pikarskom delu?

Detektivski roman je poseban književni žanr koji ima specifičnu sintaksu, logiku i pravila. Među svim tim pravilima, jedno je ključno: poistovećivanje čitaoca s likom. Da bi roman funkcionisao, čitalac jednom od likova treba da uđe pod kožu. Zamislio sam čitaoca koji se poistovećuje s likom i veruje mu. Čitaoca prvo navodim da poveruje određenom junaku, a zatim mu dokazujem da on to poverenje nije zaslužio. Indirektno ga pitam: Ko je osoba koju si u prvoj trećini knjige voleo, a u drugoj mrzeo? Šta ćeš otkriti u poslednjem odeljku?

Čini mi se da roman „Doviđenja, tamo gore” sadrži mnoge elemente detektivskog romana: preokrete, iznenađenja, lažne tragove, a često se poigravate i pitanjem identiteta. Kao i u vašim krimi romanima, i u ovom delu vaši junaci menjaju ime, lica, dokumenta. Čini se da vam je pitanje identiteta veoma važno?

Tačno je, ali ne bih umeo da objasnim zašto. Francuska može da se pohvali piscem Patrikom Modijanoom koji već 30 godina obrađuje pitanje identiteta. Ipak, čini mi se da „vrti” jednu te istu misao. Tako i ja pisanjem svakog novog romana pokušavam da shvatim zašto me ta tema obuzima. Kroz pisanje, tragam za sobom. Svakim novim delom nastojim da otkrijem zašto mi to pitanje ne daje mira.

Vaša slika sveta izmeđuljudskih odnosa je, ako ne crna, onda prilično siva…

Pisao sam crne romane jer odgovaraju mom stanju duha – moja vizija sveta je mračna. Pisanjem svake nove knjige nastojim da shvatim sopstveno viđenje sveta i odgovorim na pitanje: zašto me ta mračna i cinična vizija ne napušta? Moji romani su u isti mah razdragani i tamni. Ne znam odakle potiče ta čudna mešavina. Trudim se da tu misteriju dokučim kroz pisanje.
Neda Valčić Lazović
Izvor:politika.rs (objavljeno: 20.12.2014.)

_____________________________________________________________________________

ŽIVOT ILI ŽIVOTARENJE…

tamoiovde-logo
Šta hrabre čini hrabrim?

Danas, više nego ikada pre, da bismo živeli baš onako kako želimo, potrebna je velika hrabrost. Ako živimo u stalnom strahu, sa zabranama, kočnicama i odricanjima, velike su šanse da ćemo završiti tužni, sa osećanjem bezvrednosti, dezorijentisanosti i praznine.

Lavirint-duseStvarnost od nas zahteva da imamo dovoljno istrajnosti, hrabrosti i dovoljno drskosti – to je formula uspeha na svim poljima života. Za sve veštine koje stičemo u životu potrebna je hrabrost koja podrazumeva odvažnost.

Još je Aristotel govorio da hrabrost prethodi svim drugim vrlinama, jer ih omogućuje. A stara izreka kaže: „Budi hrabar i dobićeš snagu koja se ne vidi”. Zahvaljujući njoj, možemo se izboriti sa svim problemima i nedaćama, i pronaći izlaz i iz najtežih situacija.

Svi smo sigurno barem jednom u životu žalili što nismo bili barem malo smeliji, odvažniji. Neki čak smatraju da se razlika između života i životarenja najbolje vidi po hrabrosti – čoveka koji životari, napustila je svaka pomisao na hrabrost koja je potrebna da bismo otvorili nove mogućnosti, donosili teške odluke, bili u stanju da priznamo svoje greške i oprostimo greške drugima.

Prilike za iskazivanje hrabrosti pružaju nam se svaki dan – javlja se u raznim oblicima, a može izaći na videlo u različitim situacijama: na radnom mestu, u društvu, u raspravama, prilikom donošenja bilo kakvih odluka. Ljudi sa malo, ili nimalo hrabrosti dive se ili zavide onima koji je imaju i obično drugima prepuštaju da donose odluke umesto njih. Strah ih je da naprave iskorak u svom životu, a pritom propuštaju brojne životne prilike, jer se naprosto – previše boje.

Sigurnost, ma koliko bila teška, lakše se podnosi od novog izazova. Mnogo je onoga što bismo možda mogli, ali se ne usuđujemo da probamo i zbog toga stojimo u mestu. Uskratili smo sebi mnogo lepih trenutaka, puno potencijala je ostalo neostvareno, puno zadovoljstava neproživljeno – upravo usled nedostatka odvažnosti. Za postizanje uspeha, pobedničke životne strategije, važni su odvažnost, predanost i dovoljno energije da je sprovedemo do kraja. Ako nemamo takvu strategiju, drugi će se preko nas penjati do cilja.

Možda se ipak ne kaže slučajno da sreća prati hrabre – njihova energija i pozitivne misli baziraju se na onome što najviše žele i tome vrednim radom streme. A pozitivne misli i dela, daju i plodonosne pozitivne rezultate. Na žalost, mnogi hrabrost očekuju od drugih, a malo je i sami iskazuju, ne znajući da jedino šta možemo u životu da izgubimo, jeste šansa.

Nedostatak odvažnosti, ili bolje rečeno, strah, uvek dovodi do toga da se suzdržimo, postanemo inertni, pristanemo na manje od željenog, prihvatimo manje od onog što možemo, da ugušimo našu različitost i da činimo sve da bismo se uglavili u kalupe i uklopili u okolinu. A strašljivost vodi razočarenju, umesto nadi i odvažnosti. Ako se ne preseče i ako uznapreduje, pretvara se u očajanje i beznađe.

Samo dobra procena

Hrabrost, pa prema tome i odvažnost, jedna je od najcenjenijih osobina koju možemo razviti tokom života, a za nju zaista nikada nije kasno. Kako je hrabrost uglavnom povezana sa našim strahovima, da bi je podigli moramo se suočiti sa njima. Bojimo se nepoznatog, a više od svega ljudi se boje neuspeha. Ne usuđuju se da nešto pokušaju ili da menjaju iz straha da u tome neće uspeti, i zbog toga najčešće se ne fokusiraju na ono što žele, već na ono što im drugi nameću.

Strah od neuspeha je lanac kojim su sami sebe vezali. Lakše je povući se kada se suočite s nečim čega se bojite, ali hrabri ljudi strah tretiraju kao svoju prednost. Nije to odsustvo straha, već njihova procena da su druge stvari važnije. Hrabri ljudi prepoznaju trenutak u kojem je hrabrost neophodna i svesno je primenjuju. Oni znaju kada se suoče s jednom poteškoćom, da će imati više hrabrosti da se nose sa sledećom. Jedna od najvećih hrabrosti je – znati sebi pomoći. Mnogi su razlozi za gubitak ohrabrenja, a kad ih detektujete, moći ćete da im se suprotstavite.

Hrabrost označava sposobnost suočavanja sa strahovima, preprekama, problemima i hvatanje u koštac sa njima. Suočiti se sa strahom znači ući u strah: „Bojim se, ali ću svejedno probati. Suština hrabrosti je u tome da se oslobodimo svih misli koje ne doprinose kvalitetu naših života, da imamo smelosti da budemo najbolji što možemo, da razbijemo svoje šablone i ukorenjene naslage straha, i rizikujemo sve dok ne shvatimo da to u stvari i nije rizikovanje, već svakodnevni odvažni život bez sputanosti. Da bismo to učinili, moramo da činimo neke stvari koje inače ne činimo i da budemo spremni da se u datoj prilici suočimo sa svojim „demonima” ili potencijalnom preprekom, što zahteva spremnost na žrtvu, snagu i istrajnost do uspeha, kao i želju za samoodržanjem.

Strah i hrabrost se uče

Prava hrabrost, prava borba ne vodi se spolja. Prava borba je unutra, to je unutrašnja pobeda. Niko se ne rađa sa urođenim strahom, niti sa urođenom hrabrošću. Strah i hrabrost se uče. Učimo prvenstveno od svojih roditelja, zatim učitelja, sredine u kojoj živimo, vršnjaka…

Ako je ne posedujemo dovoljno, uvek je tokom života možemo povećati, tvrde stručnjaci. Oni savetuju kako da sami ohrabrite svoju hrabrost: osvestite svoje snage; budite samosvesni i samopouzdani; borite se s preprekama; „brusite“ svoje oružje – napredujte u onome u čemu ste jaki; istupite iz svoje „udobne zone i prihvatite nepoznato uprkos svojim strahovima; borite se za ono što verujete da je ispravno; ne dopustite drugima da vam govore kako treba da živite i šta je za vas ispravno; ne brinite šta će ljudi reći za vaše životne izbore; stanite iza svojih stavova kada je to potrebno; priznajte svoje greške, ali treba i znati otići kada treba; ne čekati da vam sreća zakuca na vrata; potražiti pomoć i podršku od drugih”…

Od vas se ne očekuje da budete savršeni, već da date sve od sebe, najbolje što znate i dopustite sebi ponekad da rizikujete. Kada osetite strah od nečega ili nekoga, zapitajte se „Šta najgore može da mi se dogodi“? Borba sa sopstvenim strahovima ili područjima na kojima smatrate da biste trebali da se razvijate je – hrabrost.

Za želje treba imati petlju

Suština hrabrosti je iskoračiti u nešto novo. Ne dopustite da vašim ponašanjem upravljaju strah ili odbačenost. Budite odlučni i hrabri da dohvatite šta želite, jer ako propustite životnu priliku, neko drugi će je iskoristiti. Sreća u životu vredna je rizika, zato nemojte odustati olako od svojih snova. I oni koji misle da su hronični „gubitnici“, mogu, ako se potrude, od života dobiti ono što žele. Nema sigurnosti u životu, ali postoje mogućnosti.

Ponekad je više nego neophodno da skupimo petlju, zasučemo rukave i dobro pospremimo sopstveni život, jer nove ideje, želje i iskustva su one stvari koje nas čine živim. Jedina prepreka u ostvarivanju naših želja je naš strah ili nemanje vere u sebe i svoje sposobnosti. Potrebno je razumeti da hrabrost ne znači da strah ne postoji, već označava akciju- delovanje uprkos strahu. Biti hrabar ne znači da ćete biti pošteđeni neuspeha ili da nikada nećete morati da priznate poraz. Biti hrabar samo znači biti aktivniji i donositi odluke samostalno, na osnovu sopstvenih procena, a zatim prihvatiti posledice nezavisno od toga da li je li reč o uspehu ili neuspehu.

Zbog svoje odvažnosti, hrabri ljudi ne boje se da rizikuju, krenu u nepoznato, otkrivaju nove stvari i da svoje probleme shvataju kao izazove. S obzirom da i iz neuspeha možemo puno da naučimo, to ne sme da bude argument koji će nas odbijati od preuzimanja inicijative. Odvažne osobe kada ne uspeju, traže uzroke u sebi i način da sledeći put to isprave.

Potrebno je doneti odluku da nećemo prihvatati kompromise, jer ustupci nikada ne donose potpuno ispunjenje i zadovoljstvo. Preispitajte sebe koliko zaista živite onako kako ste želeli, a koliko je vaš život kompromis ili odricanje, i videćete u kojoj meri strah upravlja vašim životom. Ne može se uvek igrati na sigurno, nekad moramo napraviti rizične korake bez obzira na ishod. Gurajte sami sebe. Testirajte sopstvene granice. Malim korakom krenite i svaki dan vežbajte, učite hrabrost. Ne bojte se neuspeha.

Uvek imate dva izbora – pobediti strah ili ostati na istom mestu i ne postići ništa. Upustite se u situacije koje vam inače ne bi bile posebno prijatne i isprobajte nešto novo. Hrabrost nemojte smatrati kao nedostižnu osobinu, već kao neophodnu veštinu, kako bi ste mogli da izađete kao pobednik iz mnogih ličnih borbi i dilema u životu. Uvek budite hrabri, glasno, otvoreno i jasno kažete svoje mišljenje, bez straha da će vas neko osuditi zbog toga. Nikada nećete dobiti ono što želite, ako to i ne zatražite.
Piše Vesna Bantić
Izvor:treceoko.novosti.rs (Lavirint duše)

__________________________________________________________________________________

GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logoDanilo Kiš: Gorki talog iskustva

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Danilo Kis,knjizevnik.Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.

Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.

Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.

To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.

Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.

Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.

Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.

Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin

___________________________________________________________________________________

POSLEDICE IZBORA…

tamoiovde-logoStari srpski običaji: povoljni dani i meseci za venčanje

Ako se udate u januaru, on će biti zaljubljen i iskren, mesec junskih ruža garantuje obilazak sveta, dok tmurni novembar stavlja sreću na čekanje…

mlada

Foto: Freedigital

Različiti narodi imaju različita verovanja koja se prenose sa kolena na koleno, pa su tako i u Srbiji ostala neka davna verovanja kada je reč o izboru datuma venčanja.

Svaki mesec imao je svoje značenje, te se po tome određivala povoljnost.

Na primer, ako se venčate u julu, vaš bračni drug i vi svakodnevno ćete raditi.

Septembar, koji je od davnina poznat kao najpovoljniji mesec za venčanja, mladencima donosi bogat i dobar život…

Pročitajte narodna verovanja za svaki mesec u godini, kao i to šta on mladencima donosi.
Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren.
Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine.
Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba.
Udaj se u aprilu kada možeš, užitak za nju, užitak za njega.
Udaj se u mesecu maju i sigurno ćeš upropastiti dan.
Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići.
Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb.
Ko se u avgustu venča, proći će kroz velike promene u životu.
Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar.
Ako se venčaš u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti.
Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti.
Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati.

Osim za mesec, određivao se i povoljan dan u nedelji za stupanje u bračnu zajednicu.

Postojala je čak i pesma po kojoj se planirao dan venčanja:

Ponedeljak za bogatstvo,
Utorak za zdravlje,
Sreda najbolja od svih,
Četvrtak za gubitke,
Petak za krstove,
Subota najgora od svih.

Izvor:prva.rs ( lisa)

___________________________________________________________________________________

KAKO DA ŽIVIMO ŽIVOT BEZ ILUZIJA…

tamoiovde-logoUvereni smo da vodimo živote čiji pravac utvrđuju racionalno donete odluke. Sagledavamo stvarnost kako jedino možemo – iz sopstvenog ugla, i često ne vidimo da je ta naša stvarnost obavijena velom iluzija koje zapravo vode glavnu reč…

индексPsiholozi, psihijatri pa čak i mnoge stare religije i filozofski pravci ukazuju na to da je jedini put ka istinskom zadovoljstvu, miru i sreći odstranjivanje iluzija ili privida stvarnosti koji nas stave u oklope i ophrvaju.

Međutim, upravo je tu kvaka: najteži zadatak koji imamo tokom života je iskrenost.

Naime, za život bez iluzija neophodno je sebi postaviti prava pitanja i iskreno odgovoriti na njih.

Psiholog Andrej V. Karpatov, tvorac savremenog modela psihologije koji vodi jedan od najboljih psihoterapeutskih centara u Rusiji je ovom pitanju posvetio čitavu knjigu koju je nazvao „Kako promeniti odnos prema životu“.

Kako i sam kaže na početku knjige, čovek je veliki zaverenik kome uspešno polazi za rukom ne samo da sakrije istinu od drugih već i da je sakrije od samog sebe. Ali ova taktika izbegavanja, nesuočavanja i skrivanja ne daje dobre rezultate jer čak i ako sami ne želimo da priznamo nešto, naše telo uvek zna i daje nam signale kada je to potrebno.

Često koristimo reč iluzija i često se govori o tome da su one zapravo naše najveće greške. A šta je zapravo iluzija? U psihoterapeutskom smislu iluzija je greška koju pravi naša svest: „Nekada ono što želimo doživljavamo kao da je stvarno, što izaziva more neprijatnih posledica. Ponekada su nam u strahu velike oči i u suštini bezazlene događaje vidimo kao pravu katastrofu.

Ili smatramo da smo ostvarili potpuno razumevanje sa nekim, a onda se ispostavi da taj neko ne samo da nas nije shvatio, podržao, već nas je čak obmanuo, izdao“.

U tom smislu govorimo o četiri osnovne iluzije: iluzija opasnosti, iluzija sreće, iluzija patnje i iluzija međusobnog razumevanja. Jedan od glavnih faktora kod formiranja iluzija jeste i odnos leve i desne hemisfere mozga. Desna strana je zadužena za primanje informacija i emocije, a leva za logičnu analizu i donošenje rešenja. Laički rečeno, desna strana prima informacije i doživljava ih, a leva razmišlja i preduzima korake.

Iako obe strane mozga sarađuju kako bismo mi imali kompletnu sliku stvarnosti, često dolazi do nesporazuma jer, kako kaže Karpatov, treba zamisliti da je desna strana egzaltirani slikar a leva strana šašavi matematičar pri čemu slikar uvek određuje ton saradnje.

Slikar prvi dobija informaciju, a matematičar se naknadno uključuje i određuje dejstvo na osnovu informacija koje je dobio, a koje su obojene emocijama. Leva polovina mozga ne dovodi u sumnju istinitost prvobitne informacije već uz pomoć logičkih argumenata potvrđuje njen karakter ma kakva ona zapravo bila.

Kako bilo, mi smo na neki način prepušteni toj raspravi koju vode dve polovine našeg mozga u kojoj se i rađaju ove četiri osnovne iluzije. Posledica ovih iluzija je često naše žalosno duševno stanje i treba preduzeti neke korake kako bismo u donošenju odluka mogli da se što više odmaknemo od iluzija.
Izvor:lovesensa.rs

_______________________________________________________________________________________

SEKS, LAŽI, POKLONI I PAUKOVE MREŽE…

tamoiovde-logo
„Bračni poklon“ /Nuptial gift/ je termin koji koriste biolozi dok izučavaju životinjsko ponašanje i odnosi se na to kada mužjak daje ženki poklon u vidu hrane (plena) da bi za uzvrat ostvario kopulaciju.

pauk-Pisaura-mirabilis11

Pisaura mirabilis, dok čeka sa spremnim poklonom

U našoj priči ćemo videti kako to u realnosti izgleda kod pauka „Pisaura mirabilis“ i dokle su odmakli trikovi koje on primenjuje.

Dakle, kad mužjak ovog pauka baci oko na ženku, doneće joj „poklon“ koji je obično ukusan insekt pažljivo umotan u paukovu mrežu. Dok ženka odmotava svoj „poklon“, mužjak koristi situaciju i pari se sa njom.

Međutim, najčešće se dogadja da onog momenta kada ženka primeti da je „poklon“ ukusan, zgrabi ga i krene bežati da bi ga pojela negde na miru.

Da bi sprečio ženku da mu pobegne, pauk će se čvrsto uhvatiti za „poklon“ i praviti bukvalno mrtav, opuštajući nogice dok ga ženka odvlači zajedno sa „poklonom“ u nadi da kad se ona zaustavi ponovo pokuša sa parenjem.

Ali ni tu nije kraj ovom neobičnom ponašanju.

Zapravo, biolozi su otkrili da neki mužjaci znaju i da podvale, u smislu da koriste „lažan poklon“ koji ima samo bezukusne ostatke nekog insekta umotane u paukovu mrežu (pazi ti pametnjakovića). U prirodnom okruženju četiri od 10 mužjaka koristi lažan poklon koji imaju ostatke insekta iz kojeg je pauk vec isisao sve ukusne i hranljive materije i tek onda ga zavio i spremio za ženku.

Takodje, pored ove dve grupe mužjaka koji koriste lažan i pravi poklon, postoji i treća grupa mužjaka koja ne koristi nikakav poklon. Istraživaci su ustanovili da se od sve tri grupe, najmanje pare pauci koji ne koriste nikakav poklon a da prve dve grupe gotovo jednako ostvaruju pozitivne rezultate. Stim, što mužjaci koji koriste lažan poklon gotovo nikada ne pokazuju ponašanje da se pretvaraju da su mrtvi.

Razlog zašto se i to dogadja je verovatno u tome što kad ženke dodju u susret sa lažnim poklonom one ga odmotavaju tražeći ukusne materije ali pošto ih u lažnom poklonu nema, one ne beže i ti mužjaci nisu imali potrebu da se prave mrtvima niti da ih ženka vuce. Tako da u ovom slučaju, lažni poklon čak dodatno olakšava mužjaku koji koristi ovu strategiju da dodje do parenja time što će verovatno manje uzrokovati bežanje ženke.

Kao šaljiv kraj priče, možda bi smo mogli doći do sledećeg zakljucka : Ako želite da osvojite devojku morate ipak da imate poklon. Ne mora biti idealan i skup bitno je samo da bar liči na poklon.

Više o ovom pauku:
http://en.wikipedia.org/wiki/Pisaura_mirabilis

Za konkretne rezultate istraživanja i metodologiju pogledati :
http://www.biomedcentral.com/1471-2148/11/329
Albo, M., Winther, G., Tuni, C., Toft, S., & Bilde, T. (2011). Worthless donations: male deception and female counter play in a nuptial gift-giving spider BMC Evolutionary Biology, 11 (1) DOI: 10.1186/1471-2148-11-329
Izvor:bioloska.blogspot.com

ŽIVOTINJE, ŽRTVE STRAŠNIH RATOVA…

tamoiovde-logoDa li znate koliko je životinja stradalo u ratovima?

1418224261
Životinje su oduvek, na različite načine korišćene u ratovima, o čemu svedoči i nebrojano podataka, zapisa i fotografija. Samo na frontovima u Prvom svetskom ratu u sukobima je učestvovalo 11 miliona konja, 100.000 pasa i čak 200.000 golubova!

Bezimenih vojnika-životinja, čije su žrtve malo cenjene i pominjane, u Drugom svetskom ratu bilo je više – stradalo je oko 250.000 pasa, milioni konja, a samo u jedinicama Nemačke i Sovijetskog saveza 6 miliona konja!

Ovo su autentične fotografije sa frontova Prvog svetskog rata koje će vam pokazati ljubav, odanost, požrtvovanost i naklonost životinja čoveku!

Ove fotografije prikupljene su u čast stogodišnjice prvog Svetskog rata.

unnamed

Vojnik na konju, tokom redovne patrole. Kako se rat zahuktavao, a sve više koristili mitraljezi i bodljikave žice, konji su postajali „beskorisniji“ i lakše su ginuli. Ipak, njihova uloga u transportu municije, ranjenih, hrane i lekova bila je neizmerna.

unnamed (1)

Nemački vojnici poziraju pored konja na kojem je namontiran tada moderan mitraljez sa municijom.

 

unnamed (2)

Pas koji u prtljagu nosi zavoje i obilazi ranjenike i lekare, Britanija 1915.godine.

 

go

Golub sa malim fotoaparatom, podešenim da klikne i fotografiše na određeno vreme. Ovakve ptice trenirao je Nemac Julius Nubroner, pre i tokom ratnih godina.

 

unnamed (3)

Istovar mula u Egiptu, koje su tu dovodili Englezi i Francuzi. Brodovi koji su prevozili životinje često su bili meta nemačke mornarice, pa su hiljade životinja život okončale na dnu mora.

 

unnamed (4)

Narednik Stubi je najodlikovaniji pas Prvog svetskog rata i jedini pas koji je unapređen u viši čin. Bostonski bul terijer je u rat otišao kao maskota 102 pešadijske divizije, a na kraju je postao punopravni borac! Povređen je u jednom napadu, a razvio je i izuzetnu sposobnost da vojnike upozori na prisustvo gasa – njegov lavež i nervozno trčkaranje bili su znak za povlačenje!

 

unnamed (5)

Rezultat napada artiljerije po nemačkim ambulantama u Belgiji, u maju 1918.godine.

 

unnamed (6)

Pas glasnik 1917.godine.

 

unnamed (7)

Indijskog slona iz zoo vrta u Hamburgu koristili su Nemci za tegljenje tereta. Mnogo zoološki vrtovi i cirkusi tokom rata nisu radili, pa im je vojska oduzimala životinje i koristili ih u radne svrhe.

 

unnamed (8)

„Ovo su ptice koje rade kako bi sačuvale naše momke“ piše na kavezu goluba glasnika. Ne samo da su golubovi prenosili važne poruke, već je pomoću njih prenošena i sitna oprema.

 

unnamed (9)

Jedna mačka bila je maskota ratnog australijskog kruzera.

 

unnamed (10)

Izbeglice iz Belgije napuštaju Brisel. Njihov prtljag nosi pas.

 

unnamed (11)

Vojnik i njegov konj sa gas maskama.

 

unnamed (12)

Pas koji je preplivao kanal u Francuskoj kako bi preneo važnu poruku.

Mnogo životinja nije preživelo rat, mnogo njih je teško ranjeno, a sve one tih godina živele su teško. Mučeni, eksploatisani i zanemarivani.

Kada je trebalo i kada je bilo teško, životinje su bile uz svoje ljude. Sada kada su strašni ratovi iza nas vreme je da se mi okrenemo njima.
Kada god imate priliku, pokušajte da ulepšate život neke životinje…

Izvor:zivotinje.rs

__________________________________________________________________________________________

Verne jedinice – kako su u svetskim ratovima korišćene životinje

Životinje su se u ratovima najviše koristile kao radna i transportna snaga, u otkrivanju miniranih površina, prenosu informacija, izviđanju terena te u zadacima spasavanja

img4d3ce77dd4b0eOd konja kao prvih vojnih životinja pa do pasa, slonovi, kamila, golubova te čak i pacova, kanarinaca i delfina, životinje su bez ikakve milosti korištene u ratovima kao potrošni materijal na prvim crtama borbenih linija.

Definitivno najiskorištenije životinje u ratovanjima su bili konji.

img4d3ce84647277U istoriji konjica je kao vojna jedinica uvek bila smatrana i tretirana kao najsnažnija i najvažnija jedinica u ratovanju. Simbol ponosnog ratovanja postala je radna životinja koja je vukle kočije i artiljeriju te je u poslednja dva svetska rata iskorišćavana kao patrolna životinja gde su se čak oboreni i mrtvi konji koristili kao zaštita od neprijateljske paljbe.

U prvom svetskom ratu tako je ubijeno više od osam miliona konja, dok je dva miliona završilo u veterinarskim bolnicama na lečenju od povreda. Nakon ratova životinje su obično ostavljene na području gde se rat odvijao, a tada bi bile prodate kao radne životinje ili bi bile ubijene jer, prema mišljenju vojske, više nisu ničemu služile.

Transportne životinje su dobijale najmanju pažnju i uvažavanje zbog njihovih jednostavnih tehničkih funkcija. Uz konje, ponajviše su se koristile odomaćene životinje kao što su volovi i bikovi te kamile u oblastima severne Afrike i slonovi u Aziji.

Poznata istorijska činjenica o korišćenju slonovi u transportu je slavni prelaz Hanibalove vojske sa slonovima preko Alpa prema Italiji kada je od 37 slonova samo jedan preživeo. Žrtve ratovanja nisu čak ni morale direktno učestvovati u ratu,  da bi bezrazložno stradale.

Tokom drugog svetskog rata britansko vazduhoplovstvo je namerno bombardovalo slonove koje je japanska vojska koristila kao teretne životinje za vuču artiljerije. Uz slonove, konje i volove, mnogo su se iskorišćavale i kamile.

img4d3ce8c5072f5Zbog njihovih prilagođavanje na tešku pustinjsku klimu ljudi su smatrali kako kamile mogu podneti bilo kakve ekstremne uslove te su često masovno umirale od preopterećenja i iscrpljenosti.

Tako je u 19. veku ruska vojska koristila 19.000 kamila za borbe u Aziji. Samo jedna kamila je preživela dok su ostale uginule zbog nekvalitetnih uslova držanja. U prvom svetskom ratu britanska vojska je koristila oko 30.000 kamila od kojih su sve umrle od iscrpljenja.

Psi su imali najrašireniju upotrebu te su često imali samoubilačke zadatke, a da toga nisu bili ni svesni. Tokom prvog svetskog rata, vojsci je ponuđeno 7000 pasa za trening. Mnogi psi koji nisu bili uspešni u treningu bili bi ubijeni kao nepotrebni višak dok bi ostali bili korišćeni kao samoubilačke pošiljke ili kao prenosnici poruka.
img4d3ce576ed88aPrenos poruka psima bio je možda sporiji od prenosa poruka golubovima, ali je bio sigurniji. Golubovi su bili laka meta oružju, a poznato je da su tokom drugog svetskog rata nemačke jedinice trenirale sokolove i orlove kako bi napadali golubove pismonoše u nadi da će tako sprečiti prenos informacija.

Poznato je da je oko 17.000 golubova ubijeno tokom drugog svetskog rata, što znači da je, procenjuje se, svaki osmi golub dostavio svoju poruku. Na početku prvog svetskog rata predsednikk belgijske udruženja za uzgoj goluba pismonoša naredoi  je da se spali 2500 živih golubova samo kako bi onemogućio da se koriste u vojne svrhe.

img4d3ce927564c2 Psi su zbog svojih urođenih navigacionih osobina bili spretni u prenosu poruka, ali su bili i laka meta neprijateljskih paljbi.

Koristili su se i detektiranju miniranih područja i otkrivanju neprijateljskih snajperista, ali tu nije bio kraj njihovim samoubilačkim zadacima. Treniranim psima su se za leđa vezale bombe koje bi eksplodirale kada bi se psi neprimetno ušunjali u neprijateljska područja.

Za vreme vijetnamskog rata, s američkim jedinicama došlo je i oko 5000 pasa, a samo 150 ih se vratilo kući. Lepša strana korišćenja pasa u ratovima je bila njihova spretnost u traženju stradalih ljudi te su bili trenirani da traže i iskopaju povređene vojnike zakopane u ruševinama od eksplozija.
Iako su psi bili izuzetno uspešni u detekcijama miniranih područja, tehnike koje su se koristile za vreme svetskih ratova i danas su u upotrebi u nekim područjima.

Tako se trenirani pacovi i danas koriste kao pomoć u razminiravanju zbog njihovog dobro razvijenog njuha. Njuhom su takođe mogli otkrivati štetni gasovi u vazduhu te su se često držali u rovovima ili podzemnim tunelima i skloništima kao detektori lošeg vazduha ili otrovnog gasa.

U iste svrhe korišćeni su kanarinci, ali problem je bio taj što je jedini dokaz da je štetni gas u vazduhu bio uginuli kanarinac koji je jako osetljiv na male koncentracije štetnog gasa u vazduhu. U detektiranju mina pod vodom američka je vojska koristila trenirane delfine i morske lavove s kojima su, uz pomoć montiranih kamera na telu, lako mogli otkrivati i ostale podvodne pretnje.

img4d3ce97b90112Iako se danas životinjama dižu spomenici za dostignuća i hrabre postupke za vreme nekih ratova, moramo biti svesni kako životinje u ratovima nisu heroji, one su žrtve.

One ne daju svoje živote za nas, njima su ti životi uzeti.

Autor : Nikola Koletić
Izvor:biologija.com.hr (Animalaid.org.uk)

_________________________________________________________________________________________

Priredio :Boras*S

SAT KOJI BROJI MILIONE…

tamoiovde-logoIza ove priče se krije ključ norveškog blagostanja o kome svi maštaju

To što je Norveška tako bogata, i nije nešto nepoznato. Ova zemlja je peta u svetu po izvozu nafte na čemu godišnje zarađuje čak 40 milijardi dolara.

putovanje_620x0_620x0

Ilustracija

Ali tome treba pridružiti i dinamičnu, moćnu ekonomiju koja obezbeđuje prosperitet čitavom društvu. Međutim, u svim istraživanjima o visini zarada, Norveška zauzima i jedno od vodećih mesta u svetu po ujednačenosti visine primanja njenih građana.

To je, između ostalog, i ono što je Norvešku izdvaja od ostalih država koje izvoze naftu, bilo da je reč o zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ili Bliskog istoka. U njima je upravo „crno zlato“ izvor najvećih zarada koje vladajućim elita obezbeđuju nenormalno bogatstvo, dok ostalo stanovništvo zavisi od socijalne milostinje koje su im namenili lideri, ili mrvica koje uspeju da iscede iz posustalih ekonomija.

Kako uopšte Norveška upravlja svojim energetskim blagom, mogla bi biti poučna lekcija i za druge zemlje koje raspolažu sa takvim resursima. A, ona se najlakše uči ako se skokne severno od Osla do luke Stavanger u Severnom moru, prestonicu naftne industrije ove zemlje.

Holadska bolest

Dok nije otkrivena nafta 1969. godine, Stavanger je bio ribarska luka čiji se najbolji dani povezuju sa bumom u lovu haringi, koji se iznenada završio još davne 1870. godine. Neočekivani kolaps ribolova ostavio je ovaj grad, ali i samu Norvešku, sa potpuno beskorisnom flotom drvenih jedrenjaka i ruiniranom poljoprivredom koja je bila daleko iza suseda, koji su već uveliko koristili blagodeti ubrzane industrijalizacije u toj oblasti.

Međutim, nafta je sve izmenila.

„Životni standard u Norveškoj je 1960. godine bio za 30 do 40 procenata niži od švedskog ili danskog“, priča Bruno Gerard, iz Poslovne škole iz Osla. „Trenutno, naš standard je suštinski viši od obe ove zemlje.“

Znaci napretka vidljivi su svuda oko Stavangera koji je od grada od 90.000 ljudi iz šezdesetih, prerastao u regionalni centar za više od 200.000 stanovnika.

U stavangerskoj luci leže usidreni džinovski brodovi izrađeni u obližnjem brodogradilištu za potrebe naftnih platformi, u gradu je 10.000 studenata, podignuta je nova koncertna hala i nekoliko muzeja, dok se u neposrednoj blizini protežu ogromne staklene bašte u kojima na veštačkom svetlu, tokom dugih, tmurnih zima, sazreva svež paradajz.

Slični prizori mogu se videti duž čitave zapadne obale Norveške, gde je raštrkano 70 naftnih platformi.

Mada je naftna industrija pretvorila pet miliona Norvežana u bogataše, to nije bio put bez brojnih izazova. Mnoge druge države iskusile su na svojoj koži kako nafta može da napravi potpuni haos u njihovim ekonomijama, učvršćujući ovaj bogati izvozni sektor dok su se potpuno urušavale ostale eksportne grane, tako da je ovaj fenomen dobio i svoje ime – „holandska bolest“, pre svega zbog toga što je dramatično unazadio uspešan industrijski sektor u toj zemlji nakon otkrića bogatih nalazišta prirodnog gasa u Severnom moru, čega nije bila pošteđena u jednom trenutku ni sama Norveška.

Strah od naftnog cunamija

Ali nakon toga, šteta koja su pretrpeli Norvežani, ostavila je trajni strah od cunamija naftih prihoda duboko u njihovim srcima. Stoga je Norveška odlučila da uradi ono što Irak ili drugi izvoznicima nafte nikada nisu pomislili da učine: utvrdila je limit prihoda od nafte koji mogu da se ulažu u ekonomiju.

Na samom početku, Vlada te zemlje je odlučila da čitav profit koje su ostvarile državne kompanije od nafte investira u istraživanja novih izvora, ali se i tu, neočekivano, pojavio krajnje neobičan problem: 1995. godine zarada je bila mnogo veća od onoga što je moglo da se apsorbuje ulaganjima, tako da je Norveška bila prinuđena da napravi poseban državni fond u kome bi čuvala profit od nafte daleko od uticaja na ekonomiju zemlje, proglašavajući ga imovinom budućih generacija Norveške.

Nakon toga je Vlada posebnom odlukom zabranila sebi da koristi više od četiri procenta tog novca za ulaganje u postojeću infratrukturu ili druge javne projekte, i svu zaradu investirala u poslove u drugim državama, sklanjajući sama od sebe pozamašnu zaradu od nafte.

Sat koji broji milione

Jedno od obeležja stavangerske luke je niska moderna zgrada sa tornjem sa jedne strane koji, kada se malo bolje zagledate, podseća na naftnu platformu. Zdanje je podignuto kao Norveški muzej nafte u kome se može videti kako se razvijala ova industrija, kako bi građani shvatili značaj ovog izvoznog resursa.

Svake godine između 10.000 i 12.000 studenata poseti ovu ustanovu u kojoj se nalazi jedan od najupečatljivijih eksponata – ogroman digitalni brojač na kome se ogromnom brzinom smenjuju cifre pokazujući koliko se novca od nafte slilo u Norveški državni fond od 1995. godine. Časovnik trenutno pokazuje brojku od 890 milijardi dolara, tako da svaki građanin Norveške raspolaže pozamašnom “ušteđevinom”.

Zvanično, samo maleni deo ovog bogatstva se izdvaja za državne penzije, njegova glavna svrha je da osigura da norveška ekonomija ne postane zavisna od nafte, i tako očuva njenu snagu i živost u trenutku kada presuše izvori nafte.

Do sada, ta zamisao besprekorno funkcioniše.
Izvor:novosti.rs(Slobodna Evropa)

____________________________________________________________________________________

SAMO ZA TVOJE OČI…

tamoiovde-logoOGLEDALO DUŠE

Šta sve možete ‘pročitati’ iz očiju neke osobe

Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

oci-1Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti.

Odavno je poznato da izraz lica i pokreti tela mogu otkriti karakter i ličnost čoveka.

Pritom su oči najbolji pokazatelj onoga što neko skriva u sebi, one su „ogledalo duše“.

Znate li kako na pravi način posmatrati neku osobu, o njoj možete saznati više no iz njene biografije! U očima piše sve. U njima se skrivaju misli, osećanja, žudnje, strahovi, nade … One su najljepši ukras našeg lica, „ogledala duše“ koja nas razotkrivaju.

Ljudi su oduvek želeli da dokuče misli i ličnost onoga koga gledaju. Iz te želje razvila se i drevna metoda „fizionomija“, teorija prema kojoj crte lica, kretanje i držanje tela objašnjavaju duševne i mentalne karakteristike ljudi.

Naročito se vodi računa o izrazu očiju i pokretima mišića oko njih, a stručnjaci iz ovog područja tvrde da se po tome najbolje mogu upoznati sklonosti, sposobnosti, nedostaci i osobine nekog čoveka.

Zbog toga je važno gledati ljude u oči, pogotovo kada razgovarate, jer to stvara ugodniju atmosferu i bolju komunikaciju, savetuju fizionomičari. Postoji i jedna neverovatna pravilnost na ljudskom telu. Naime, organi i njihovi delovi različitog su obima i oblika kod svakog čoveka, a samo je oko izuzetak! Veličina šarenice ista je kod svih ljudi i iznosi 10 milimetara.

U medicini, takođe, šarenica može ukazati na mnoge bolesti. Lekari koji se bave ovom vrstom dijagnostike tvrde da na šarenici ostaju ožiljci od udaraca i povreda, kao i bilo kog poremećaja u radu unutrašnjih organa.

Prema starim narodnim verovanjima „očima se uvek veruje više nego ušima“, što nije bez osnova. Fizionomičari tvrde da oči mogu biti lepe, plašljive, licemerne, lažljive, vragolaste, blage, čarobne, urokljive, pakosne, magijske, mile, suzne, sjajne, milostive …

Izrazi očiju povezani su is gotovo svim pridevima kojima se u psihologiji označavaju karakteristike ličnosti. Tako kažemo da je nečiji pogled melanholičan, sumnjičav, tup, miran, blag, jasan, veseo, izbezumljen, očajan, uzdržan, zabrinut, lažan, prostodušan, iskren, opušten …

Oči uvek odaju laž

Oči odaju i laž, prevaru, loše namere, ukazuju na prevrtljive, nepouzdane osobe, ali i na stabilne i staložene ljude u koje možemo imati poverenja.

Na primer, smeh pri kojem se pomeraju samo mišići oko usana nije iskren, usiljen je i proračunat. Pravi, iskreni smeh pokreće sve mišiće oko usta i očiju. Pažljivom posmatraču pogled otkriva i psihičko stanje, kao i ono što neko nosi u mislima. Kada nekoga procenjujete na osnovu pogleda, neka to bude po načinu na koji najčešće gleda.

Naučni testovi pokazali su da postoji više od 300 izraza lica, koji izazivaju različite emocije. Kako emocije proizvode izraze lica, može biti i obrnuto, pa nekim gestovima možemo izazvati određene efekte na telu. Tako se, na primer, kod osoba koje imaju uplašen izraz bilo ubrzava i raste telesna temperatura. Strah izaziva drhtanje, a bes zagrevanje tela.

Bilo se usporava kod ljudi kada naprave izraz lica koji podseća na odvratnost ili gađenje. Živac koji utiče na lice povezan je sa mišićima lica koji utiču na krvotok i tako izazivaju navedene slučajeve. Pročitajte šta se sve može „pročitati“ na licu neke osobe, a zatim kod svojih poznanika i prijatelja proverite da li je takva metoda ispravna ili nije.

Izgled i izraz očiju

oci-2Jasan
Jasan, uporan pogled imaju iskrene, dobronamerne i sigurne osobe koje ulivaju poverenje.

Bistar
Bistar, sjajan pogled imaju oštroumni, veseli i znatiželjni ljudi koji vode zdrav i uspešan život. Uglavnom su poletni, puni optimizma i drugi uživaju u njihovom društvu.

Topao
Dug, topao pogled otkriva smirenu, nežnu osobu koja nam je naklonjena, voli nas i želi nam dobro. Tako nas najčešće gledaju otac i majka, kao i osobe koje nam veruju.

Vragolast
Veseo, vragolast pogled najčešće upućuju mladi ljudi, ali i lakomislene, nepromišljene osobe sklone šali. Ponekad vam se može učiniti da su površni i previše opušteni, da lako praštaju i da za njih ništa nije problem. Njih ponekad treba blago sputavati i usmeravati, ali pritom paziti da ne gušite njihov polet.

Živahan
Živahan, nestalan pogled imaju radoznali, ekstrovertirani, nestrpljivi, brzi ljudi. Oni vide sve što se događa, brzo reaguju i misle, ponekad ishitreno i nepromišljeno. Imaju mnogo energije i retko kada su bezvoljni.

Umiljat
Umiljate, krupne oči, nežnog pogleda krase blage, otvorene osobe, spremne na ustupke i davanja. Međutim, one isto očekuju i zauzvrat, pa pazite da ih ne razočarate.

Pitom
Pitom pogled imaju ljudi filantropi, spremni da pomognu svima kojima je to potrebno. Oni imaju veliko srce, milostivi su, dragi, privrženi.

Vatren
Vatren pogled koji stvara utisak da će svakog trenutka iz očiju frcnuti iskre odaje strastvenu, osjećajnu osobu, zaljubljive prirode, sklonu napadima besa i ljubomore. Takav pogled imaju i nestabilne ličnosti sklone čestim promenama raspoloženja.

Oštar
Oštar, siguran pogled, koji dostojanstveno „šara“ po sagovornicima imaju hrabre, energične osobe, koje su dobri vođe i kojima ljudi veruju. Izražava bogato životno iskustvo, duhovnu zrelost, ali ponekad i hladno srce.

Tmuran
Tmuran pogled, sa skupljenim obrvama, najčešće imaju osobe nezadovoljne životom, ali bez stvarne snage da bilo šta promijene.

Uznemiren
Uznemiren pogled imaju ljudi koji nešto skrivaju, koje nešto muči ili čuvaju u sebi nešto što ih tišti. Oni često „skrivaju“ oči, posebno kada lažu.

Sitan i brz
Brz, „sitan“ pogled otkriva sumnju, strah, nesigurnost, nevernost, nestrpljenje, brzopletost. Obično ga imaju previše oprezni, sitničavi ljudi, koji više razmišljaju o prošlosti, nego o budućnosti, opterećeni su lošim mislima i često odašilju negativnu energiju.

Zelenkaste beonjače
Ljudi čije su beonjače zelenkaste ljuti su, nezadovoljni i ogorčeni.

Popucali kapilari
Oči pune popucalih kapilara otkrivaju napete i gnevne ljude koji se lako posvađaju i često imaju nekontrolisane reakcije.

Odsutan
Pogled koji se gubi u daljini odaje zabrinutost, odsutnost, ali i maštovitu i kreativnu osobu.

Ugašen
Razočarani ljudi imaju „ugašen“ pogled, bez sjaja, a umorne, ugasle oči na bledom, potamnelom i isušenom licu ukazuju na neuredan život ili dugotrajnu bolest.

Razmaci
Kada se gornji kapak ne vidi to otkriva analitičan um, širok razmak između očiju tolerantne, dobronamerne, ali lenje osobe, a mali razmak netolerantnog perfekcionistu, koji uvek ima zamerke.

Obrve
Ravne, horizontalne obrve označavaju inovativnu osobu, punu ideja, zakrivljene (u obliku luka) drage ljude, koji vole život, dok tanke obrve imaju uglavnom osobe niskog samopouzdanja.

Spojene obrve kriju čoveka koji mnogo razmišlja i nikada nije nepromišljen.

Oči su zaista ogledalo duše, zar ne?

Izvor: Magazin.ba /dnevno

_____________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

Priredio:Boras*S

BAROKNA LEPOTA…

tamoiovde-logo
Salcburg: Grad s ukusom soli

Smešten u dolini reke Salce, smatra se najlepšim baroknim gradom Evrope, a zovu ga i prestonicom muzike jer je tu rođen Mocart

salcburg-1409853302-46274

Foto: Shutterstock

Iako je grad u blizini austrijske granice s Bavarskom dobio naziv po rudnicima soli, često ga nazivaju i prestonicom muzike. Najviše poznat kao rodno mesto Volfganga Amadeusa Mocarta i slatkiša nazvanog po njemu – „mocart kugle“, ovaj grad ima još mnogo toga što vredi videti.

Najlepši način da stignete tamo jeste drumski prevoz. Možda će malo duže trajati jer je od Beograda udaljen oko 1.000 kilometara, ali će vas pejzaž kroz koji morate da prođete potpuno razoružati.

Živopisni put kroz Alpe

Rustični obronci Alpa, ispresecani proplancima na kojima pasu krave, šumarci koji kriju kristalno čista jezera i poneki dvorac koji se svojim gotskim vrhovima uzdiže ka nebu samo su neki od prizora koje Austrija ima da vam pokaže.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46204Statistika kaže da je ova zemlja koja ne izlazi ni na jedno more prošle godine zabeležila najveći prihod od turizma od svih evropskih zemalja.

Put kroz njeno središte objasniće vam i zašto.

Za konformiste Salcburg ima aerodrom, pa ako rešite da putujete avionom, odmah po sletanju čeka vas „Hangar 7“, muzej koji je vlasnik kompanije „Red bul“ Ditrih Matešic posvetio avionima, brzim automobilima i ekstremnim sportovima.

Ulaz je besplatan, a osim bolida Formule 1, kapsule iz koje je skočio Feliks Baumgartner i nekoliko retkih letelica, centralno mesto zauzima avion „daglas DC-6B“, koji je pripadao Josipu Brozu Titu.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46214Sam grad Salcburg smešten je u dolini reke Salce i nad njim dominira jedan od najvećih evropskih dvoraca, utvrđenje Festung Hohensalcburg, do kog možete doći žičarom.

Zbog svoje nepristupačnosti, često je u istoriji služio kao zatvor, a poslednji put 1934, kad su tu bili zatočeni nacisti.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46216

U podnožju zamka nalazi se Altštat, stari grad pod zaštitom Uneska koji krije bezbroj uličica i prolaza, a niz centralnu ulicu Getrajdegase teku potoci turista, zagledanih u visine baroknih fasada okićenih znacima od kovanog gvožđa.

 Sve što se mora videti nalazi se baš tu.

Katedrale i manastiri

Mocartova rodna kuća i spomenik posvećen kompozitoru, katedrala na trgu Domplac, nadbiskupska rezidencija, franjevačka crkva, manastir Svetog Petra iz sedmog veka, kao i Koleginkirhe, najstarija barokna crkva u Evropi.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46218Nezaobilazno mesto je i dvorac Mirabel s druge strane reke koji služi kao gradska većnica, a koji je obnavljan čak tri puta zbog ratnih rušenja i požara. Danas ga okružuje predivan park, sličan bečkom Šenbrunu.

Ovo je sigurno premalo prostora da se nabroje sve znamenitosti koje Salcburg ima da vam pokaže, ali gde god da zalutate, nešto će vas prijatno iznenaditi.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46212Ukoliko ostajete nekoliko dana, topla je preporuka da obiđete i okolinu, pa na nekoliko kilometara od grada možete videti dvorac Helbrun, koji se popularno naziva „barokni Diznilend“.

Tu će vas očarati splet fontana, trik-vodoskoka i veštačkih pećina, koje su u 17. veku zabavljale bogatog princa Markusa Sitikusa.

Rudnik soli

Ne treba propustiti ni posetu rudniku soli u mestu Halajn, na 20 kilometara od Salcburga, gde se možete spustiti u okna, liftom ili autentičnim vozićima, i videti mnoga slana čudesa i čuti mnoštvo zanimljivih priča.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46210Ni ljubitelji piva neće loše proći. Uz roštiljske kobasice i tradicionalne alpske poskočice, možete da probate nekoliko autohtonih ukusa piva, a posebno se preporučuje lagerska vrsta poslužena u keramičkim kriglama.

Za istinske pivopije penjanje uspinjačom na 1.806 metara do Salcburger Hohtrona neće predstavljati problem, jer vas tamo, osim predivnog pogleda na grad i bavarsku niziju, čeka pšenično pivo, koje se služi uz gulaš od nekoliko vrsta šumskih pečuraka.

salzburg-foto-shuterstock-1409828909-46208U čemu god da uživate, Salcburg će vam pružiti nezaboravan doživljaj, podsetiće vas na Beč, Keln ili Prag, ali njegov barokni šarm će ipak ostati neuporediv.
 Jelena-Katarina Mitrović

Izvor:stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________


______________________________________________________________________________________

Priredio: Boras*S

PRIČA O LIŠĆU KOJE UMIRE…

tamoiovde-logo I DRVEĆU KOJE UBIJA

Jesen je doba koje nas podseća da lišće mora pasti, da leto mora završiti, da će život opet ići dalje. Каo u predivnoj obradi Manuele Mameli jazz standarda „Autumn Leaves“, komponovane stihove francuskog pesnika Jacques Préverta, „Les feuilles mortes“ (mrtvo lišće).

zasto-lisce-opadaKo to u šumi daje daje „komandu“ da je vreme sušenju, i da drveće počne da poprima predivne crveno-žute i ljubičaste boje? Zašto lišće menja boju i opada? Ko pritišće taj prekidač ? Zašto je priroda uredila stvari baš tako da listopadno drvo mora da se odrekne svoga dela tela i prepusti ga umiranju ?

Naučni odgovori i na ta pitanja postoje naravno i ima ih više. Pre nego krenemo, pitanje :

Hoćemo li pokvariti taj stari dobri osećaj jesenje nostalgije ako zavirimo u nauku opadanja lišća ?

Mislim da nećemo. To je uobičajena priča o prirodi: iza svega se odvija jedan veoma složen proces, jedan čitav svet za sebe. Treba ga upoznati i pokušati razumeti. Prvo što većina ljudi nauči na časovima biologije o toj temi jeste da lišće svoju zelenu boju dobija od hlorofila i tu se već negde priča završava.

Ali šta je uopšte hlorofil? Hlorofil (grčki. hloros = zelen) je zeleni pigment smešten u hloroplastima. To su zelena telašca (organele) smeštena unutar biljnih ćelija lista. Hloroplasti su ključni akteri u procesu fotosinteze, to jest transformacije svetlosne energije u hemijsku i njeno smeštanje u šećere koje biljne ćelije mogu dalje da koriste.

Plagiomnium_affine_laminazellen

Biljne ćelije, male zelene loptice u njima su hloroplasti

Postoje razne vrste hlorofila, neki su prisutni samo na odredjenim vrstama biljaka, neki na algama, neki daju crveni pigment, a neki su prisutni i u bakterijama koje su u stanju takodje da rade fotosintezu (tkz. fotosintetičke bakterije), a koje mogu fotosintezu da vrše čak i u mraku.

Po endosimbiotičkoj teoriji (teorija spajanja više organizama u jedan) smatra se da su se upravo te fotosintetičke bakterije – medju kojima su i čuvene cijanobakterije – spojile sa ranim eukariotskim ćelijama putem endocitoze, čime su se formirale prve biljne ćelije.

Po istoj teoriji, hloroplasti bi mogli biti te iste fotosintetičke bakterije koje su evoluirale i prilagodile se životu unutar biljne ćelije. Kao i mitohondrije, hloroplasti i danas imaju svoju sopstvenu DNK, koja je odvojena od DNK ćelijskog jezgra biljke domaćina. Ono što dodatno potkrepljuje teoriju o endosimbiozi je da su geni unutar DNK hloroplasta veoma slični onima u cijanobakterijama.

Ono što se još zna jeste da je prvo lišće nastalo pre oko 360 miliona godina i da se fotosinteza u početku odvijala samo na vrhovima grana. U stvari, ona i nije bila moguća u ovolikoj količini kao danas, jer je u zraku bilo znatno manje ugljen dioksida nego danas i tek povećanjem njegove koncentracije su se povećali i listovi.

Zašto je hlorofil u lišću baš zelene boje, zašto nije recimo plav?

Razlog je taj što molekuli hlorofila, dok apsorbuju svetlost, koriste onu svetlost koja je u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra, a zelenu svetlost najmanje koriste, što omogućava toj svetlosti da se probije i reflektuje do naših očiju. Kao posledicu toga mi vidimo lišće kao zeleno. Hlorofil ima i sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali samo kao svetlost veće talasne dužine, tamnocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje.

elektromagnenti-spektar-hlorofila

Hlorofil najmanje apsorbuje zelenu svetlost što omogućava istoj da se jedina probije i dalje reflektuje do naših očiju

Osim hlorofila, u listovima su zastupljeni i crveni, narandžasti i žuti karotin ali ga zeleni pigment prekriva. Tokom razgradnje hlorofila u jesen, kada je sunčeve svetlosti sve manje, karotin dolazi do izražaja i listovi postaju crveno-žuti.

Gašenje lista je proces eliminacije potrošača resursa ?

Pored šećera za kojeg znamo da ga biljka dobija fotosintezom, drveću za preživljavanje treba svakako i voda. Medjutim, zimi vlada oskudica zbog zamrzavanja tla i vode. Da ne bi presušilo u to vreme, drvo odbacuje lišće preko kojeg se u običnom sunčanom danu isporučuje i do 70 litara vode, a u ekstremno vrućem danu i do 400 litara, zasivno od veličine i vrste drveta. Budući da drvo zimi može koristiti samo najmanje količine vode, ono odbacuje one delove tela preko kojih najviše vode gubi. A to su listovi.

Sada se samo još postavlja pitanje: kako drvo „zna“ gde i kako da otkači list ?

Tim naučnika oko Johna C. Walkera na biološkom institutu u Misuriju pokušao je da odgovori na to pitanje. Iz istraživanja su zaključili da na mestu koje spaja list sa drvetom postoje odredjene ćelije koje u trenutku razgradnje hlorofila podstiču proizvodnju jedne vrste specifičnog proteina. Ovaj protein izaziva lančanu reakciju čiji je rezultat bukvalno „takmičenje“ medju ćelijama, a što za posledicu ima blokiranje transporta hranjivih materija izmedju drveta i lista. Na ovaj način na prelazu izmedju lista i drveta nastaje fino napuknuće zbog kojeg vetar može lagano da ga otkine.

Teorija otpadnog mehanizma (excretion mechanism theory)

Pored teorija da lišće opada zbog eliminisanja nepotrebne potrošnje vode, pada temperature vazduha i navodnog ulaska biljke u fazu mirovanja i čuvanja energije za zimu, postoji i još jedna veoma zanimljiva teorija, koju je dao naučnik Brian Ford.
On smatra da se na taj način biljke rešavaju svojih otpadaka. Brajan je otkrio da lišće ne otpada zbog pada temperature vazduha i nedostatka vode, već da bi se biljka rešila pre svega otpadnih materija.

Dugo vremena na list se gledalo kao na organ koji fotosintezom zadržava energiju. Ali list je i skup ćelija u kojima biljka taloži svoje otpadne materije tokom godine i kojih se rešava u trenutku kada list otpadne. Pri kraju životnog veka jednog lista u njemu se zapravo poveća količina štetnih materija kao što su tanini i teški metali.

U svakom slučaju, jesenja promena boje lišća i njegovo opadanje i dalje će inspirisati pesnike, nostalgičare i ostale zaljubljenike.

Ako ste jedan od njih, predlažemo da isprobate posmatranje lišća tokom različitih delova dana (ujutru, u podne i u sumrak) i zapazite razliku u njegovoj boji. Takodje, na zaboravite da uključite svih pet čula kako bi efekat posmatranja bio što bolji.

Reference
• BJF, 1986, [preprint lecture summary] Excretion in Higher Plants, A Physiological Purpose For Abscission , Inter Micro 86, McCormick Center, Chicago, Illinois, July.
• Regulation of floral organ abscission in Arabidopsis thaliana, (2008) Sung Ki Cho, Clayton T. Larue, David Chevalier, Huachun Wang, Tsung-Luo Jinn, Shuqun Zhang, and John C. Walker. PNAS USA 105: 15629-15634 http://ipg.missouri.edu/faculty/walker.cfm
• BJF, 1986, Even Plants Excrete, Nature, 323: 763, 30 October – 5 November.
• [Technology Correspondent, 1986, (telephoned interview) re Plant Excretion theory, Daily Telegraph, 1 November].
• Stevenson, Nigel, 1986, Welsh Boffin’s Theory could rewrite Biology, Western Mail: 2, 1 November.
• BJF, 1986, How Plants Excrete [abstract], The Microscope, 34 (3): 261.
• BJF, 1986, A Physiological Purpose for Abscission, The Microscope, 34 (4): 329-330.
• BJF, 1986, A General Theory of Plant Excretion, Journal of Biological Education, 20 (4): 251-254, [published March 1987]. [Text only version].
• Simons, Paul, 1987, A Message in the Yellowing Leaves, Futures Column, The Guardian, 9 October.
• Hart, Vanessa, 1998, My story [of the theory], Peterborough Evening Telegraph: 4, 28 November.
• Report, 2006, Brian J Ford and asbscission on the curezone.com website, 11 July.
• BJF, 2006, The Autumn Revolution, Biologist 53 (6): 300-304
Izvor:bioloska.blogspot.com

________________________________________________________________________________

Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.

A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

images-2013-12-600450_termitikraljica_528667211

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

PREKO REDA – NAJSLAĐE…

tamoiovde-logoŠta ljude tera da se laktaju, „prečicom” stižu do šaltera ili lekara

redovi.gif

Malo ko je kod nas spreman da strpljivo čeka ispred šaltera, na ulazu u autobus…

Mnogi prosto obožavaju da idu preko reda. Neki bi i platili da ne čekaju, jer im je to ispod časti.

Kada bi ijedan čovek bio ispred njih, pokušali bi da završe posao pre njega, ako je ikako moguće. I to bez pardona! Ne haju čak ni ako ih neko ljubazno opomene.

Zašto to ljudi čine? Zašto neki misle da je njihovih pet minuta vrednije od nečijih drugih pet minuta? Znači li to da su ostali koji mirno stoje i čekaju svoj red, budale, idioti…?

O čemu se, zapravo, ovde radi?

– Neslavno izveden prelaz sa socijalizma na hiperkapitalizam doveo je do jedne ogromne trke sa vremenom u kojoj je čovek osuđen da se snalazi na sve moguće načine kako bi sebi obezbedio egzistenciju.

Ova surova borba za život, nemaština i nesigurnost, probudili su mnoge nepoželjne fenomene, kao što su agresivnost, netolerantnost i nestrpljivost. Ove ljudske osobine moguće je opaziti u svakodnevnim, pa čak i najbanalnijim ljudskim aktivnostima, kao što je guranje preko reda – smatra Olivera Novaković, klinički psiholog.

Koliko puta smo, podseća naša sagovornica, bili svedoci svađa, pa čak i tuča zbog toga što ljudi ne poštuju svoj red kod lekara, na šalteru u pošti, u banci, u SUP-u, samoposluzi…

Ljudi smišljaju razne taktike kako da prevare sistem, preskoče red i brzo i lako završe posao. Od namigivanja, davanja čokolada ili skupih pića ispod ruke, guranja koverata u džep i traženja „debele” veze uz pomoć komšija i prijatelja, do lažnog predstavljanja žena da su trudnice ili vođenja tuđeg deteta sa sobom, kao garanciju da će iznuditi prednost.

Ako bismo sproveli anketu, pitajući slobodne prolaznike o karakteristikama ličnosti pojedinaca koji ne poštuju redove, vrlo je verovatno da bismo dobili odgovore „bezobrazan, nemoralan, ne poštuje” i slično.

Ali, ako odemo korak dalje, mogli bismo postaviti i pitanje šta je tog pojedinca učinilo takvim. Ako odemo još dalje u razmišljanju, došli bismo i do glavnog pitanja – zašto uopšte redovi postoje? Međutim, okupirani sopstvenim besom prema počiniocu tog nedela, u većini slučajeva, kaže Olivera Novaković, gubimo mogućnost da sagledamo širu sliku.

– Današnji čovek ima izrazito nisku toleranciju na stres i frustraciju, te teško podnosi ono što se ne uklapa sa njegovim viđenjem života i željama. Malo ko je ikada razmišljao zašto dotični čovek preskače red? Ovo pitanje naizgled deluje banalno i plitko, a zapravo predstavlja duboku kritiku društva. Simptom bolesnog sistema.

Upravo iz te tačke valja razložiti ovaj problem kako bi se lakše shvatile unutrašnje relacije. Kakav je to sistem koji gradi nervozne ljude i u kojem se pojedinac oseća nesigurno? Setimo se, devedesete su bile pre samo nešto više od dve decenije. Ratovi, inflacije, nezaposlenost. Sve ove situacije mogle bi se svesti na dve reči – gubitak i nemanje – poručuje psiholog.

– Kako bi se ponašala životinja ako bismo je stavili u kavez sa drugim životinjama, a dali dovoljno hrane samo za jedan deo njih? Ova analogija može se slobodno preslikati na život prosečnog Srbina, koji ne zna da li će sutra imati posao, da li će uz gotovo svakodnevni porast cena moći svojoj porodici da pruži najosnovnije potrebe, hranu, smeštaj, školovanje… Ovakav čovek koji uvek trči da smisli još po koji dodatni posao, nema vremena za sebe, a kamoli da čeka po redovima.

Zato su svi besni, zato su svi frustrirani, zato su svi očajni! Mali je broj onih divnih izuzetaka koji su uprkos „otrovu” nemanja i snažnim udarima talasa tuđih nervoza i napada, uspeli da očuvaju one prave ljudske vrednosti i osobine – poštovanje drugih, toleranciju i smirenost.

Oni nas kao kameni spomenici podsećaju na ono dobro „što je nekad bilo” – smatra Olivera Novaković.

– Kada bi se duboko i iskreno zamislili nad sopstvenim životom u proteklom periodu, vrlo je verovatno da bismo shvatili kako i sami stalno negde „jurimo i žurimo”. Pogledamo li oko sebe, videćemo da i najveći broj ljudi oko nas tako živi. Ako bismo jedan dan stajali na ulici i bili samo posmatrači događaja, videli bismo da ljudi prebrzo i nepažljivo voze, da stalno trube jedni drugima i pretiču, ne poštujući red i propise, da pešaci nemaju vremena da dočekaju zeleno, pa svuda pretrčavaju ulice, da ljudi trče za autobusima kako im ne bi pobegli, svađaju se ko će pre do mesta u autobusu…

Gde svi ovi ljudi žure? Pitanje je da li i oni sami to umeju da objasne. Čini se kao da su u naš genetički kod ugrađena iracionalna uverenja da „moram stići, ne smem zakasniti”, a najgore od svega je što više i ne znamo „ni kada, ni gde”, jedino imamo osećaj da neće biti dobro ako „tamo negde” u određeno vreme ne stignemo – konstatuje naša sagovornica.

Šta, onda, čovek današnjice, stojeći u redovima, u kojima ima dvadeset, trideset ili više ljudi, od kojih neki primenjuju pominjane malverzacije, može da uradi za sebe da bi se osećao bolje?

– Pošto je sistem teško menjati, a s druge strane sistem je sačinjen od pojedinaca, najbolje je krenuti od sebe. To je, zapravo, jedino i moguće. Nije loše setiti se toga da uvek može biti gore. Ta paradoksalna perspektiva, naziva se crni humor, i predstavlja jednu od najinteresantnijih odbrana čoveka. Sledeće, pobunimo se protiv te „tiranije moranja” koja ordinira našim namučenim glavama. Gde moramo stići? Šta je to toliko neodložno? Kako se ne sme preskakati red, kad ga stalno neko preskače? – postavlja pitanja naša sagovornica.

– Zamenimo ove rigidne obrasce osnovnim pitanjem: da li su svi ti povišeni krvni pritisci, kanceri, moždani udari bili neophodni, odnosno da li je naša nervoza i žurba mogla biti manja? Pokušajmo da shvatimo da u tolikoj žurbi ne gubimo samo vreme, nego i život! I da su svi oni lepi detalji koji smo mogli opaziti, ostali iza nas, u prošlosti. Upravo zato valja zastati i zapitati se da li je sistem namerno takav da pravi nervozne pojedince koji stalno negde jure, ali zato nemaju vremena da razmišljaju. Da li onda takav sistem nije nesrećna slučajnost, nego dobro razrađen plan kojim se zauzdava masa „koja talasa”? – komentariše, oštro kritikujući.

Naposletku ostaje glavno pitanje: Ima li leka toj našoj lošoj navici da uskačemo preko reda? Da li bi vredelo uvesti brojeve, kao u pojedinim bankama, pa uzmeš broj i uđeš kad dođe tvoj red? Možda bi uvođenje ovog pronalaska „ni po babu, ni po stričevima” uticalo na podizanje nivoa svesti naših ljudi? Možda bi to ujedno bila i poruka da tamo neko ceni naše vreme, pa bismo se tada osećali neuporedivo dostojanstvenije?

– Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, setimo se da uređeni sistemi koji poštuju „ljudskost” postoje, i da će i jedan Srbin koji se ovde ponaša neadekvatno, u jednoj Nemačkoj, ili Švajcarskoj, mirno sačekati svoj red. Međutim, setimo se, takođe, i da taj red neće biti meren „kilometrima” i desetinama ljudi u njemu, i da će nas na kraju sačekati službenica koja će nam se toplo nasmejati i poželeti nam „dobar dan” kao svom najmilijem.

Ono što je najbitnije u ovom trenutku, možda i nije dati tačan odgovor, nego postaviti pravo pitanje – zaključuje na kraju Olivera Novaković.
———————————————
Ko sme preko reda?
Ni Amerikanci nisu operisani od čekanja u redovima. Kako je svojevremeno pisala štampa, u popularni restoran „Franklinov roštilj”, gde ljudi čekaju i po nekoliko sati da bi bili usluženi, tokom svoje posete svratio je i Obama, i odmah prišao pultu da naruči jelo za poneti, za sebe i ljude u svojoj pratnji uz komentar: „Hej, društvo, tra la la…” Zatim je malo ustuknuo, izvinio se i ponudio da plati porudžbinu i onima koji su čekali ispred njega, što su neki oberučke prihvatili, naručivši poprilične količine.

U pokušaju da ostvari još veći publicitet, restoran je istog popodneva sproveo anketu među gostima pitanjem: Da li je predsednik imao pravo da ide preko reda? Obama je mogao biti zadovoljan rezultatima istraživanja, jer je 145 njih reklo da sme, a 55 njih da ne bi smeo da bude povlašćen.

Pa, ako su mnoge naše estradne i druge javne ličnosti navikle da idu preko reda, čak se hvale da ih, recimo, kasirice pozivaju pre svih da plate račun u samoposluzi, zašto ne bi mogao i jedan američki predsednik? Čast izuzecima, a među njima su svakako i trudnice, majke sa malom decom ili stari i nemoćni, ali bahatih i umišljenih je uvek bilo i biće!
Dana Stanković
Izvor:politika.rs/01.12.2014./