IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

ŽIVOT IZNAD GRANICA PRIRODE…

tamoiovde-logo

Već 10. maja stanovnici Evrope potroše sve Zemljine resurse

 WWF je objavio novi izveštaj koji pokazuje da bi čovečanstvo iscrpelo sve prirodne resurse Zemlje na današnji dan, 10. maja 2019. godine, kada bi svi stanovnici sveta živeli poput stanovnika Evropske unije. Izveštaj nosi naziv „Dan ekološkog duga Evropske unije: Život iznad granica prirode“, a nastao je u saradnji sa Mrežom za globalni ekološki otisak (Global Footprint Network).

 Dan ekološkog duga Evrope upozorava na neodrživ stil života stanovnika zemalja članica © Global Warming Images / WWF

Dan ekološkog duga Evrope upozorava na neodrživ stil života stanovnika zemalja članica © Global Warming Images / WWF

Zavisimo od prirode zbog svega što nam pruža: hranu, vodu, obradive i površine za gradnju, i povrh svega apsorbuje ugljenik. Ipak, kada bi svi ljudi na svetu delili stil života stanovnika Evropske unije, već danas bismo potrošili sve dostupne resurse koje Zemlja može da obnovi u jednoj godini. To znači da bi stanovnicima Evropske unije, umesto jedne, bila neophodna 2,8 planeta kako bi zadovoljili svoje potrebe.

Prošle godine je svetski Dan ekološkog duga pao na 1. avgust, a još nije poznato kada će biti ove godine. Taj datum obeležava dan kada smo iskoristili sve prirodne resurse koje planeta može da obnovi u jednoj godini.

Ostatak godine iscrpljujemo prirodni kapital koji se ne može obnoviti, a to prekoračenje se naziva ekološkim dugom. U Srbiji je Dan ekološkog duga prošle godine bio 30. jula, u Hrvatskoj 19. juna, Crnoj Gori 29. juna, u Bosni i Hercegovini 6. jula i u Makedoniji 19. jula.

Posledice tog prekomernog iskorišćavanja prirodnih resursa uzrokuju gubitak šuma i biološke raznovrsnosti, naglo opadanje ribljih fondova, nestašicu vode, eroziju zemljišta, zagađenje vazduha i izraženije klimatske promene. Zbog toga su sve češće ekstremne vremenske pojave poput suša, poplava i divljih požara, koje dovode do brojnih konflikata I pogoršavaju globalne nejednakosti među ljudima.

Izveštaj naglašava brojne razlike između ekološkog otiska država članica Evropske unije i ostalih zemalja sveta. Takođe, pokazuje da ni jedna država članica EU ne deluje na ekološki održivi način.
 
Izveštaj je objavljen dve nedelje uoči izbora za Evropski parlament i ponavlja podatke nedavnog izveštaja Međuvladine naučno-političke platforme o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (IPBES), te daje preporuke za hitne promene nužne kako bi se evropski Dan ekološkog duga odgodio. Navedene promene uključuju akcije neophodne da bi Evropa do 2030.omogućila prirodi oporavak i zaštitu, a do 2040. neutralisala klimatske promene.

Evropski dan ekološkog duga je samo podsetnik o količini našeg preteranog iskorišćavanja prirodnih resursa, koje dovodi do sve bržeg Zemljinog ekološkog i klimatskog kolapsa. To nije samo neodgovorno, nego i krajnje opasno, te zahteva hitne akcije. Evropski čelnici se moraju osloniti i na svoju političku moć kako bi tretirali postojeću ekološku situaciju kao hitnu i na taj način postavili put ka održivoj budućnosti Evrope. WWF poziva države članice da u središte svih svojih odljuka stave UN-ove ciljeve održivog razvoja, te potpišu Evropski pakt za održivost (European Sustainability Pact) nakon evropskih izbora. Na taj način treba da se obavežu na preduzimanje konkretnih akcija  u vezi sa prirodom i klimom, što je od izuzetne važnosti za sve nas”, istakla je Ester Asin, direktorka WWF-ovog ureda za evropske politike.

Evropski pakt za održivost sastoji se od sveobuhvatnih ciljeva i akcija koje je neophodno preduzeti u narednih pet godina kako bi se uticalo na klimaske promene, zaštitila priroda i podstaknuo održivi razvoj. WWF poziva Evropski parlament, Evropsku komisiju i Evropski savet da podrže navedene akcije nakon evropski izbora, što će doprineti znatnom smanjenju evropskog ekološkog otiska, te omogućiti Evropi da nastavi sa sprovođenjem međunarodnih obaveza propisanih Pariskim sporazumom i UN-ovim ciljevima održivog razvoja. Osim toga, time će omogućiti Evropi da zaštiti dugoročnu stabilnost, sigurnost i blagostanje.

Izvor: www.wwf.rsPosted on 10 May 2019

____________________________________________________________________________________________

 Ovde: SUTRAŠNJICA…

BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

tamoiovde-logo

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva. Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

_________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

________________________________________________________________________________________

 

OVO MOŽEŠ, A ONO NE MOŽEŠ…

tamoiovde-logo

POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ.

Foto ilustracija: Bora*S

Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.

Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

Foto ilustracija: Bora*S

A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.

Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Branko Ćopić

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.

Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.

Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!

Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.

Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

TAMOiOVDE- Mesec je plovio

Foto ilustracija: Bora*S

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Branko Ćopić

Iz knjige: Bašta sljezove boje

Ovde – TUGA DA TE UHVATI…

________________________________________________________________________________________

KAO RANIJE, VIŠE NEĆE BITI…

tamoiovde-logo

Podeliću s vama ono što odavno znam – kako se odvija proces svake krizne situacije. Ako vam je trenutno loše, ili ste utučeni i preopterećeni promenama koje se dešavaju sa vama, moguće je da će vam ovo pomoći da shvatite gde se nalazite na karti kriznog ciklusa. Moja omiljena Virdžinija Satir je opisala devet etapa te spirale. Svaki zdravi sistem, bio to čovek ili organizacija, menjajući se, prolazi ih sve i to čini neprestano.

Prva etapaSTABILNOST

Sve je u redu i niko ništa ne želi da menja. Sve je idealno, sve vas raduje, i svima je sve potaman. Sistem je u tom trenutku stabilan, udoban, čvrst.

Druga etapaNOVI ELEMENT ili POGORŠANjE

Ni jedan zdrav sistem nije hermetički zatvoren. Ni jedan otvoreni sistem ne postoji bez novih elemenata. Takav element može biti neki događaj, odluka, nije obavezno da to bude nešto loše – npr. par koji je dugo vremena živeo u građanskom braku odlučio je da se venča; u porodici se rađa dete; na posao uzimaju nekog novog; uvodi se novo pravilo. Čak i težnja da se brižno čuva stabilnost, na paradoksalan način na sistem deluje kao destruktivni element, jer u svakom zastoju postoji zrno krize.

I kada nastupi druga etapa, sve kao da se pogoršava, usporava, kvari. Ako ste se ranije odmah posle svađe mirili, sada se mirite posle dva sata ili posle tri dana. Ako ste ranije na svaki uloženi evro imali 40 centi zarade, sada dobijate 30 pri istim uslovima. Početak te etapa liči kao da idete ispod brda i na vas se odranjaju kamenčići. Kraj te etape ponekad, pri određenim uslovima, liči na lavinu.

Osnovni simptom te etape jeste gledanje unazad s mišlju: „Kako je ranije sve bilo lepo“. Kako sve vratiti nazad? Da li je moguće vratiti nazad? Šta treba učiniti, da bi bilo kao pre?

Treća etapaDEPRESIJA, UTUČENOST

Na toj etapi postaje jasno da se više ne može vratiti na staro. Više nikad neće biti kao ranije. Kod težih kriznih situacija ima se osećaj da ste izgubili sve. Ili da ste izgubili veoma mnogo: ranije odnose, ranije materijalno stanje, ranije resurse.

Glavni simptom ovog stanja jeste ujutro zauzimanje poze embriona, kada nemate snage da se ispružite i rastegnete, želite samo da se sklupčate još više i uopšte ne želite da ustajete, u depresivnom ste stanju.

Četvrta etapaNADA

Ako kao ranije više neće biti, i nemam šta da izgubim, možda mogu nešto da uradim, da bi mi bilo bolje? Takva misao obično stidljivo dolazi u glavu čoveku koji budeći se jednog jutra shvata da hoće da živi dalje. Prosto disati, gledati kroz prozor, živeti. Nešto raditi. Nešto menjati. Možda još mogu da budem srećan – razmišlja on. Na toj etapi se obraćaju za stručnu pomoć. Nešto slabo pokušavaju, mada za to nemaju dovoljno snage. Puštaju u svoj život nove ljude ne nadajući se nekim posebnim promenama.

Jednostavno pristaju na to da probaju nešto novo. Ja sam upravo na toj etapi pošla u školu tango plesa, s osećanjem da svakako nemam šta da radim, i svejedno mi je čime ću se zanimati.

Peta etapaNOVI SMISAO

To je najzanimljivija, najlukavija i veoma sablažnjiva etapa. Ovde se kod vas već pojavljuje snaga. Pojavljuju se novi ljudi. A što je najvažnije – ovde se pojavljuju pitanja, postavljena sebi samom i svetu. Koji je trenutno moj glavni smisao? Šta mi odgovara i od čega mi biva loše? Kakav sam trenutno? Šta je za mene važno? Koga imam oko sebe i koga želim da vidim oko sebe? Često se na ovom mestu menja krug ljudi sa kojima se družimo, pravila života, i pojavljuje se ili novi hobi, ili novi posao, ili novo partnerstvo, ili novo viđenje sebe. Čovek žedno upija novo, u glavu mu dolaze odgovori na mnoga pitanja. To je etapa znakova i simbola koji se lako čitaju i pomažu da se pomera dalje.

Jedna moja klijentkinja na toj etapi, dolazeći na prijem sa pitanjem da li da menja nešto kod sebe ili ne, odjednom je videla bilbord na kojem je velikim slovima bilo napisano „Menjaj se!“. Taj bilbord je tamo bio i ranije, ali ga je ona pročitala kao poruku upućenu njoj upravo u tom momentu, kada je podsvesno sazrela za novu etapu. Dok nije imala snage – nije ni videla natpis.

Lukavstvo te etape se sastoji u tome što, dok smo u njoj, naš život nam opet izgleda kao osmišljen, ispunjen, iako i težak. Postoji veliko iskušenje i ostati tako u njoj zauvek. Onaj ko ceo život traži sve novi i novi smisao, nalazi sebi nove i nove gurue i nova učenja. Onaj ko se sve vreme mota u potrazi za novim otkrovenjima, i pritom u njegovom životu osim tih nema novih dešavanja, nema novih događaja u njegovoj biografiji, a odnosi sa ljudima, odnos prema svom životu i socijalnom statusu ostaje isti – moguće da je zaglavio na toj etapi, zato što ga sledeća etapa plaši.

Šesta etapaZONA PRAKSE

To je zaista najopasnija etapa krize koje se mnogi plaše. Sve što ste shvatili, saznali o sebi i životu – treba da se primeni u praksi, da se pretvori u životni opit. Ako ste saznali nešto novo o ljudima o i sebi, vi ne možete govoriti „da“ tamo gde želite reći „ne“. Vi ne možete da otkažete ono što odavno želite da prihvatite. Vi jasno slušate sebe. Vi više ne možete tako lako da obmanete sebe. I sve to ne daje garancije da ćete početi ta nova znanja da ovaploćavate u život. To je ipak rizik!

Svaki peti čovek ne rizikuje, tako i ostaje na prethodnim etapama. Probati novo, reagovati na drugačiji način, prestati činiti nešto samo po navici, već po novom, čak i ako nam se čini da je osuđeno na propast – to je zadatak šeste etape.

Ovde kao koplja (u odbranu) ustaju sve vaše psihološke zaštite. One vas zaštićuju od bola, ali i od razvoja, takođe. One govore – šta ti je, nisi lud da uzimaš na sebe odgovornost? Nećeš valjda ti prva da pokažeš inicijativu? Na toj etapi panika nas hvata i želeli bismo da se negde sakrijemo.

Ali postoji i ta euforija, kada pokušamo nešto novo – i uspe nam nešto što je izgledalo neverovatno! Na početku te etape, mi od deset puta, devet reagujemo po starom. A na kraju – devet od deset reagujemo po novom.

Dozvoliti sebi da steknemo novo iskustvo je jedinstvan način da se istinski menjamo.

Sedma etapaISKUSTVO

Opit, novo iskustvo je ono što nas zaista menja. Nikakvo shvatanje bilo kakvih procesa nas ne menja tako kako nas menja proživljavanje tih procesa. Drugačiji osećaj. Drugačiji odnosi. Drugačije stanje.

Doktor Haus govori – „Ljudi se ne menjaju“, i ja se s njim slažem, s malom ispravkom: ako ne dozvoljavaju sebi novo iskustvo. Na toj etapi mi žedno pokušavamo da činimo sve na nov, drugačiji način.

Etapa osmaINTEGRACIJA

Mi se ovde okrećemo unazad i govorimo sebi: opa, kakav put sam prošao. Sve te greške, sve nezgode, svi uspesi – sve je to moje. Ja sam to učinio! Bravo za mene.

Molim vas samo, nalazeći se na toj etapi, nemojte da dirate ljude koji se nalaze na drugim etapama svojih kriza. Možemo upasti u iskušenje da kažemo: „To je tako jednostavno, ustani i idi! Ja sam to uradio!“ Setite se sebe na etapama utučenosti, depresije, beznađa. Jedva da ste se mrdali tada. A vi ste imali drugačije resurse. Zato, ogledajući se unazad na pređeni put, usvojite sve vaše iskustvo, to sa čime ste se izborili i živite dalje. To ste vi uradili!

Deveta etapaSTABILNOST – 2

Isto što i u prvoj etapi. Proživljeno, zasluženo, prorađeno.

Naslađujte se tim što imate, jer je to spirala, i sve što je živo će početi da se menja, i vama će izgledati da je sve opet loše, ali to nije istina.

ČESTO POSTAVLjANA PITANjA

Koliko vremena traje svaka etapa? – Neizvesno je. Zavisi od toga o kakvoj se krizi radi, kakve su okolnosti prisutne, koliko imate resursa itd. Nemoguće je predskazati.

Da li će svaki put biti tako loše? – Ne. Iskusni ljudi se s vremenom prestaju bojati da se spuštaju u te nizine i doline, i daju sebi dovoljno vremena da prođu sve etape. A oni što su uznapredovali, kao surferi se koriste kriznom situacijom kao načinom da se u svom životu izbave od suvišnog i sve preuređuju kod sebe.

Da li je moguće menjati se bez tih užasnih padova? – Moguće je, ako ne budete smatrali vašu zonu komfora jedinstvenim mogućim svojim obitavalištem i sami se budete kretali u potrebnom prvcu; tako npr. oni što se uče i osvajaju nova znanja u svojoj profesiji, obično prolaze bez zametnih padova. Ali nisu svi spremni da žive u toj ne baš komfornoj zoni večnog učenika.

A šta ako ja nemam snage? – Prema tome se treba odnositi sa uvaženjem i dati sebi neophodno vreme na to, da bi se snaga povratila.

A šta ako ja ne želim ništa da menjam, niti da se kuda krećem? – Ništa strašno, nemojte se ni menjati, to je isto normalno.

Mogu li etape da se naslanjaju jedna na drugu, da se vraćamo unazad? – Mogu da prelaze iz jedne u drugu bez jasno izraženih granica ili da nam dodaju snage ili oduzimaju.

Može li sve odjednom da se sruši ili kao efekt domina, jedno za drugim? – Može. A to znači da se dugo ignorisala neophodnost da se nešto menja. A i ko je od nas tako smeo da se menja preventivno?

Može li se desiti da smo na različitim etapama za razne segmente života? – Obično tako i biva. Što se tiče posla, tu smo na drugoj etapi, a lični život nam je na petoj. Biva  zanimljivih kombinacija.

– Znači, nema šanse da se naslađuješ spokojem, čim se jedan ciklus završi, počinje nova spirala, i sve je izgubljeno? – Veoma je važno to da, prelazeći iz jedne promene u drugu, vi ne gubite sve. Revizija svojih resursa je veoma važna. Veoma je važno uzeti sa sobom sve nakupljeno iz starog života u novi, ne obescenjivati to što ste stekli. Koristiti se plodovima svog truda i razvoja je velika stvar.

Želim sada još da podržim sve one koji se nalaze unutar bilo koje etape. Znam koliko vam je potrebno hrabrosti da biste išli napred. Nemojte da se predajete. Obraćajte se za pomoć ljudima oko vas. Čuvajte sebe. Uvažavajte sebe.

U zoni komfora nema razvoja; bez zone komfora nema resursa; bez resursa nema koračanja napred. Sve je uzajamno povezano i ne može da postoji zasebno; nema dobrih i loših koraka na putu, na svakoj grešci stičemo iskustvo, čak postajemo i eksperti. Kvalitet vašeg napredovanja ne zavisi od brzine napredovanja.

Uvažavajte sve etape svog života, sva svoja stanja, nemojte da upoređujete sebe i svoj tempo napredovanja sa drugima. Koristite svoje padove da bi se orijentisali i napravili reviziju.

Ja, kao čovek koji radi sa kriznim situacijama, znam da svako od nas ima onoliko vremena koliko mu je potrebno da bi prošao taj put s maksimalnom koristi za sebe i svoj život.

Autor: Julija Rubljova, psiholog

Јулија Рубљова

https://psychologyjournal.ru/public/tak-kak-ranshe-uzhe-ne-budet/


Izvor: poznajsebe

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

BUDUĆNOST KAO NA DLANU…

tamoiovde-logo

I ništa te kao ne boli

Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Foto ilustracija: Bora*S

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I nista te kao ne boli.

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________

 ARHITEKTURA SA OLOVKOM…

tamoiovde-logo

Crtanje olovkom na papiru je nešto što se danas sve ređe viđa.

Crtež rukom u smislu prezentacije arhitekture skoro da se i ne koristi. Računarske tehnike su preuzele potpuni primat u prezentaciji, što samo po sebi nije za osudu zbog svih prednosti koje nam one pružaju.

Ali, da li je dugoročno moguće zadržati stvaralački osećaj bez upotrebe olovke i njenog zvuka koji je sastavni deo projektovanja? Da li je moguće doći do kvalitetne forme objekta ili inovativnog detalja? Najverovatnije nije.

Namera nam je da vam prikažemo pojedine crteže arhitekata koji su predavali na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sredinom prošlog veka, i da kroz njih pokušamo da se vratimo unazad kako bismo kvalitetnije dočekali ono što nas očekuje u budućem bavljenju arhitekturom.

Smatralo se da crtanje može biti samo od koristi svakom arhitekti. Da ono pomaže u razvijanju ukusa i umetničkog smisla uopšte. Ovo stoji i danas, ali da li se praktikuje? Nekada su bile podsticane redovne izložbe studenata, a postojala je i određena takmičarska atmosfera među nastavnim osobljem fakulteta.

Ostaje utisak da danas domaća, pa i svetska nastava arhitekture upada u procep između ručnih i računarskih tehnika, gde se ručne tehnike neguju više kao tradicija ili nasleđe, a ne kao integralna tehnika bez koje se ne može.

TamoiOvde-a1p2_l1Opravdanje za ovo se ne može naći u činjenici da je nekadašnja saradnja sa slikarima i vajarima pri izradi arhitektonskog dela zamenjena potpunom saradnjom sa investitorima.

Linija crteža ne mora biti tu samo da pomogne iluziji predstavljenih oblika, rekao je neko… njena egzistencija može biti opravdana i njenim sopstvenim životom… dobar crtež ima tačno onoliko i onakvih linija koliko treba… ne treba nikada sebi dozvoliti tri crte bačene na hartiju dok se ne oseti da su baš te tri crte i baš jedine, takve moguće.

Aleksandar Deroko, Zoran Petrović, Samojlov Grigorije, Nikola Dobrović, Milan Zloković su samo neki od članova nastavnog osoblja fakulteta u Beogradu iz prošlog veka kojima je crtež bio nešto bez čega se ne može u arhitekturi.

Parče hartije, olovka, ugalj, tuš. Otkrivanje izražajne moći linije, volumena, igra senke i svetla. Iz viđenog izdvojiti suštinu, uhvatiti trenutak, maštati, u isto vreme biti najobjektivniji i najsubjektivniji – ali treba znati šta hoćeš. Arhitekta crta kako vidi svet arhitekture: konstruktivno, misaono.

Crtati nikako ne znači precrtavati, prepričavati, crtati znači – stvarati. Ovde ćemo prikazati izabrane crteže u želji da bar malo podgrejemo potrebu za crtanjem olovkom ili tušem, i u inicijalnom smislu stvaranja ideje napravimo razliku i damo ručnoj tehnici prednost u odnosu na kompjuterski miš ili kompjutersku tablu za crtanje.

Ako vam ovi crteži izazovu neki otpor – to je cilj, ako vam pokrenu emociju – to je želja.

arhitekton.net/

________________________________________________________________________________________

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

tamoiovde-logo

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović

_________________________________________________________________________________________

NAĆI PUT, MOGUĆNOST SVAKODNEVNE REALNOSTI…

tamoiovde-logo

R. M. RILKE, Postoji preda mnom taj jedini zadatak: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…

Rim [13. novembar 1903]

Draga Lu, neobično me dira činjenica da sad oko tebe postoji zavičaj, kuća ispunjena tvojim prisustvom, vrt koji živi od tebe, prostor koji ti pripada. Da, razumem da je sve to sporo nastajalo i moglo samo sporo da nastane, jer tvoj svet iziskuje realnost i ima snage da iziskuje. Prvo je, i u daljini,Lufrid[1] bio maltene kao san, veoma krhak i pun predviđenih stvari.

No, on se držao za tebe, i kad si došla, kuća je bila velika i vrt beskrajan. To sam osetio tada, i danas znam da je ta upravo beskrajna realnost, koja te je okruživala, sazdala za mene najdublji događaj iz onog neizrecivo dobrog, ogromnog i toplog doba.

Proces preobražaja koji me je tada zahvatio sa hiljadu strana istovremeno je poticao iz tvoje neizrecivo realne egzistencije. Nikad, u svojim plašljivim pipanjima, nisam toliko osećao biće, toliko verovao u sadašnjost i toliko prihvatao budućnost.

Ti si bila antiteza svim sumnjama i, za mene, dokaz da sve što dodirneš i pogledaš postoji. Sve je za mene izgubilo svoj magloviti karakter, taj lebdeći način u oblikovanju i raspadanju, kakav je bio stil i siromaštvo mojih prvih stihova. Stvari počeše da nastaju, životinje da se izdvajaju, cvetovi da postoje. Naučio sam se jednostavnosti; naučio sam sporo i tegobno da je sve jednostavno i stekao zrelost da bih govorio o jednostavnim stvarima.  

A sve se to odigralo zato što mi je bilo dato da te sretnem u trenutku kad sam prvi put bio suočen sa opasnošću da se prepustim bezobličnom. I ako ta opasnost ne prestaje da se vraća, na ovaj ili onaj način i u sve zrelijoj formi, sećanje na tebe, svest o tebi, raste ipak u meni do ogromnih razmera.

U Parizu, tokom onih izuzetno teških dana, kad su se sve stvari povlačile iz mene kao iz čoveka koji slepi, kad sam drhtao od straha da neću biti u stanju da prepoznam lice svog bližnjeg, uhvatio sam se za činjenicu da ti postojiš, prepoznavao sam te još u svom unutrašnjem ognjištu, da mi tvoja slika nije postala tuđa, da se nije udaljila od mene kao sve ostalo, nego se održava sama u tuđoj praznini u kojoj sam bio prinuđen da živim.  

A i ovde, usred raspinjanja s kojim sam se ponovo orodio, bila si sigurno mesto na kojem mi je pogled ostajao ukotvljen.

Dobro razumem da ti stvari dolaze kao što se ptice vraćaju u daleko gnezdo kad počne da se smrkava. Hiljadu zakona, velikih i malih, ostvarili su se s kućom koja je sazdana oko tebe. Srećan sam što ona postoji, i imam utisak da njena blagotvorna dejstva dopiru do mene dovde.   

Moja borba, Lu, i opasnost koja se nadvija nada mnom sastoje se u tome da ne mogu da postanem realan, da uvek postoje stvari koje me nište, događaji koji me gaze, realniji od mene, kao da ne postojim. Nekada sam verovao da bi mi bolji svanuo dan kad bih imao kuću, ženu i dete, sve stvari realne i nepobitne.

Verovao sam da bi me to učinilo vidljivijim, opipljivijim, konkretnijim. Vidiš, postojao je Vestervede, bio je realan, jer ja sam sazidao sam kuću i sredio je unutra. Ali, to je bila realnost izvan mene, nisam bio integrisan u nju, niti stopljen s njom. A sad ta kućica, sa svojim lepim tihim sobama, ne postoji više.[2]

Činjenica da znam da postoji još jedno biće vezano za mene i negde malo dete koje nema nikog bližeg od tog bića i mene – to mi, nesumnjivo, pruža izvesnu sigurnost i daruje iskustvo mnogih jednostavnih i dubokih stvari – ali to mi ne pomaže da dospem do osećanja realnosti, do te jednakosti u životnom stanju kojoj toliko stremim: biti neko realan usred realnog.  

Jedino tokom dana kad radim (veoma retkih) postajem realan, postojim, zauzimam prostor poput neke stvari, imam težinu, padam, a zatim se neka ruka ispruža i podiže me. Ugrađen u zdanje velike realnosti, imam tada osećaj da sam noseći element, postavljen na duboke temelje, uokviren sa desne i leve strane drugim nosećim elementima. Ali, svaki put, posle tih trenutaka ugrađivanja, ponovo bivam kamen daleko odbačen, inertan poput travke. A činjenica da se ti trenuci odbacivanja nikako ne proređuju, već bivaju, naprotiv, sve stalniji, zar ne bi trebalo da me plaši?

Počivam li tako, potpuno onemoćao, ko će me naći ispod svega toga što me pokriva? I nije li moguće da sam ja već odavno pretvoren u prah, gotovo nalik zemlji, gotovo izravnan s tlom, i to tako dobro da već preko mene prelazi neki sumorni drum?  

Postoji, dakle, neprestano preda mnom taj jedini zadatak na koji do sad nisam prilegao, iako bi to trebalo da učinim: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…

Pišem ovo, draga Lu, kao u nekom intimnom dnevniku, sve to zato što ne mogu sada da pišem pismo, ali to ne znači da nisam manje željan da ti govorim. Bezmalo sam izgubio običaj pisanja, i oprosti mi što je ovaj način pisanja pisma tako nesređen i grozan. Možda u tome nećeš čak ni videti koliko je u njemu radosti na pomisao o tvojoj kući, pa ti ga dopunjujem s hiljadu najboljih želja. Hiljadu. Svega.

          Rajner


R. M. Rilke, Čisto protivrečje: pisma Lu Andreas-Salome, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 50–54.


[1] Loufried. To je naziv koji je bračni par Andreas – Salome dao svojoj kući, kontrahujući imena Lu i Fridrih. Par se smestio blizu Getingena. Rilke nije viđao Lu još od februara 1901. godine, kad je ona stanovala u Berlinu, u četvrti Šmargendorf. Ponovo će je videti tek 1905.

[2] Klara i Ruta stanuju kod Klarinih roditelja, u Obernojlandu.

Objavio Marija Jeftimijević Mihajlović decembar 24, 2018


Izvor:santamarijadellasalute.blogspot.com

SIMULACIJA STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

U kom Matrixu ti živiš?

U nemogućnosti da prihvatimo postojeći svet onakvim kakav zaista jeste, kreiramo sopstveni svet, sopstvene simbole i perspektivu stvarnosti. Jezik tog sveta sadrži samo obrise realnog. Sastoji se od istih slova i znakova interpunkcije. Razlika se ogleda u tome što taj jezik nema samo drugačije značenje nego nema značenje uopšte.

Simbolički interakcionizam označava komunikaciju koja se odvija putem slova i znakova. Sadržina govora se diskredituje na osnovu društvenog položaja govornika, jer on simboliše njegovu isključivu vrednost. Distinkcija između simbolisanja i značenja se gubi usled nemogućnosti individua da se samo značenje shvati.

U jeziku istovetnog mumlanja, naše reči i naše ime ne znače previše, umesto toga se predstavljamo imenom naših automobila ili mobilnih telefona koji jedini validiraju i daju značenje prethodno izgovorenim i neizgovorenim rečima. Prema tome, razmena mišljenja predstavlja puku razmenu informacija koja dobija značaj apriorno i čija se simbolika već unapred zna.

Eskapizam putem jutarnje doze morfijuma koja se ogleda u validaciji zavisnika od istog, predstavlja najbolji način na koji društvene mreže simuliraju stvarnost. Simbol „umreženosti“, kreira simulaciju socijalnog habitusa koji je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Konformizam kao stil življenja nalaže da je mnogo jednostavnije boraviti i živeti u takvoj stvarnosti.

Iz interakcije se može pobeći sutrašnjim odgovorom na poruku, pod izgovorom da smo bili zauzeti, emocije se iskazuju putem smajlija koje je mnogo jednostavnije staviti nego veštački osmeh na lice čije je dublje značenje jedino grč koji oslikava stalno nastojanje da svoje želje stavimo u okvir postojećeg sveta.

Uostalom, uvek se možemo sakriti iza „offline“ statusa.

Sliku o sebi koja se gradi konstantnim intelektualnim i emocionalnim razvojem zamenjuje slika sebe koja se može jedino videti i čiji jedini okvir predstavlja okvir ogledala ili ekran mobilnih telefona. Promena se, dakle, ne ogleda u samom menjanju već jedino u drugačijem predstavljanju sebe.

Zarobljeni između gubitka identiteta i neostvarene želje za kreiranjem novog, stvaramo jedino kompleks koji se zasniva na težnji za prikazivanjem sebe kroz savremene parametre idealne fotografije.

Simulacija stvarnosti, koja je vremenom konvencijski postala sama stvarnost, kreira slike individua. Pored toga, manjak potencijala pojedinaca da fotografiju odvoje od ličnosti, kao i višak reklama objašnjavaju celu fikciju koju živimo. Globalizacija stvarnosti se ogleda u činjenici da se zadovoljstvo sopstvenim likom ne može prodati kao što je to slučaj sa maskarama i maskama.

Kada naš ego baziramo isključivo na maskama i simbolima, postavlja se pitanje: Šta se dešava kada se vratimo sa maskenbala? Kada se maska pocepa ili izađe iz mode? Odnosno, ko smo kada skinemo masku koju nosimo?

Niko, fiktivna ličnost koja ne predstavlja ništa drugo do kaskadera današnjice koji je upravo odigrao svoju ulogu.

Konstantnom životnom rutom, koju ne činimo rutom već rutinom koju čini naša istovetna ideja stvarnosti, kreiramo sebi pećinu u okviru koje stvaramo naš pogled na svet koji se uglavnom svodi na svet senki, ukoliko imamo sreće da ih vatra reflektuje kao crne mrlje oslikane na njenim zidovima. Ukoliko pećina predstavlja naše okruženje, vatra našu percepciju a senke naše simbole i ideje stvarnosti, dobijamo realnu sliku sveta u kojem živimo.

piše: Luka Pribišić

Izvor: kultivisise.rs

__________________________________________________________________________________________

FRANSISKO GOJA I KAJETANA DE SILVA…

tamoiovde-logo

Fransisko Goja, veliki španski slikar, crtač, portretista, grafičar, poslednji među starim majstorima i prvi među modernim, umro je na današnji dan, 16. aprila 1828. u Bordou.

Parasol (Suncobran), 1777. g.

Tokom dugogodišnje karijere predstavljao je istaknutog hroničara i komentatora svoje ere, te ga otud smatraju za najvažnijeg španskog umetnika s kraja 18. i početka 19. veka.

Fransisko Hose de Goja i Lusijentes, svoj životni put počeo je 30. marta 1746. godine u skromnoj porodici u zabačenom aragonskom selu Fuendetodos u Španiji.

Detinjstvo provodi u Saragosi gde dobija prva znanja o slikarstvu od lokalnog slikara Hozea Luzana. Njegovi „rani“ radovi su uglavnom imitacija radova velikih slikara poput Rembranta i Velaskeza. Nakon toga se preselio u Madrid gde uči i radi sa braćom Baje u njihovom studiju. Rad sa Frensiskom i Ramonom   pored napredovanja u slikarstvu, omogućava mu i susret sa Hazifom, njihovom sestrom i budućom suprugom, kojom se oženio 1775. godine. Te godine dobija i poziv da radi za kraljevsku porodicu. 

Goja je postao dvorski slikar na španskom dvoru  i ta rana porcija njegove karijere je obeležena portretima španske aristokratije i kraljevske porodice, i rokoko stilom tapiserijskih slika dizajniranih za kraljevsku palatu.

U privatnom životu, za razliku od slikarskog ne odvija se sve kako valja. U braku sa Hazifom rađaju se deca, ali i umiru jedno za drugim, njih šestoro. Tek jedno, sedmo po redu, sin Ksavier preživljava detinjstvo. Goja se teško razboleo 1792. godine, a posledica bolesti je bila potpuna i trajna gluvoća, koja opet donosi bitne promene u načinu života, ali i u izboru tema i stila slikanja.

______________________________________________________________________________________

Francisko Goja i Kajetana de Silva

(Ovde) PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

 

IDIOKRATIJA…

tamoiovde-logo

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije. Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu?

Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi.

Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

Tekst: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

FAKTORI KOJI DOPRINOSE RAZVODU…

tamoiovde-logo

Primećeno je da sam izbor bračnog partnera utiče na sudbinu određene veze. Kao što su pokazali rezultati mnogih studija, „prtljag“, tj. skup predbračnih faktora sa kojima mladi ljudi ulaze u porodični život, ima značajan uticaj na uspeh adaptacije u prvim godinama zajedničkog života, na snagu porodice, stepen verovatnoće razvoda.

Predbračni faktori uključuju neke karakteristike roditeljske porodice, socio-demografske karakteristike ljudi koji planiraju da stupe u brak, karakteristike perioda upoznavanja dok su u vezi.

Od karakteristika praporodice (roditeljske porodice) najbolje je izučen uticaj sledećih faktora; opšte je prihvaćeno da razvod roditelja povećava verovatnoću razvoda njihove odrasle dece (verovatnoća ne znači fatalnost, jer negativni faktori mogu da se „pokriju“ pozitivnim).

Takođe je utvrđeno da su razvodi bili češći kod dece roditelja koji nisu uspeli u ličnom životu — na čvrstinu veze ne utiče samo odsustvo jednog od roditelja već i sukobi u roditeljskoj porodici, negativna emocionalna atmosfera. Verovatno u konfliktnim i nepotpunim porodicama deca ne dobijaju adekvatan uvid u model uspešnih porodičnih odnosa. Takođe, u porodicama u kojima postoje razvedeni članovi, može se razviti tolerantniji stav prema razvodu („spremnost za razvod“).

Od velikog je značaja činjenica da su nepotpune porodice u težoj materijalnoj situaciji od porodica sa dva roditelja, što zauzvrat utiče na smanjenje verovatnoće dobijanja dobrog obrazovanja, profesije i prihoda; što je niži nivo obrazovanja, profesionalni status i prihodi muža, to je veća verovatnoća razvoda. Među predbračnim faktorima koji povećavaju verovatnoću razvoda, zapadni psiholozi i sociolozi jednoglasno uključuju trudnoću neveste (uticaj takozvanih prinudnih brakova).

Studije u SAD-u su pokazale da je verovatnoća raspadanja porodica sa predbračnom trudnoćom dvostruko veća. Među razlozima to se obično navodi narušavanje procesa adaptacije mlade i mladoženje za brak, „preskakanje“ na sledeću fazu porodičnog života u vezi sa rođenjem i vaspitanjem dece, pogoršanje ekonomske situacije supružnika u vezi sa rođenjem deteta. Nisu beznačajni i motivi stupanja u brak: u ovom slučaju, često je jedini razlog za brak – skoro rođenja deteta (Foteeva E. V., 1988).

Verovatnoću razvoda povećavaju i druge okolonsti predbračnog perioda života: kratak period predbračnog poznanstva (od strane psihologa se preporučuje 1 – 1,5 godina); ozbiljne svađe i sukobi tokom veze; negativan odnos roditelja prema tom braku (43% onih koji su razvedeni nisu dobili odobrenje roditelja da stupe u brak, a samo 13% brakova zasnovanih bez odobrenja roditelja živi u stabilnom braku).

Faktori rizika su okolnosti kao što su suviše rani brak (pre 19 godina), odlaganje formalne registracije odnosa (kao znak nepripremljenosti za prihvatanje odgovornosti), razlika u godinama između supružnika više od 10 godina, značajna razlika u fizičkoj privlačnosti, neki motivi stupanja u brak (iz materijalnih razloga, brak iz želje da se osvetite nekom trećem licu, brak sa ciljem da se pobegne iz omrznute roditeljske kuće) (Jaffe M. 1991).

Negativan uticaj na izgradnju dugoročnih odnosa imaju neke osobine ličnosti, kao što su lična (emocionalna) nezrelost, nisko samopoštovanje (jer ono stvara nesigurnost u sebe i ljubomoru, otežava odnose izgrađene na ljubavi i poverenju), prekomerna zavisnost (od roditelja), emocionalna izolacija (kao nemogućnost pokazivanja svojih osećanja i prihvatanja osećanja drugog) (Jaffe M. 1991).

Adler je povezao zrelost pojedinca sa verom u sebe, sa sposobnošću da otvoreno susreće životne probleme i rešava ih, sa činjenicom da kod čoveka postoje bliski prijatelji i normalni odnosi sa susedima. Pored toga, važan pokazatelj pravilnog pravca u životu Adler je smatrao bavljenje korisnom delatnošću i profesionalizam. „Nekome ko je lišen svih ovih kvaliteta“, pisao je on, „ne veruj, jer nije sasvim zreo za ljubavnu vezu“ (Adler, „Nauka živeti“).

Od nedostataka koji povećavaju verovatnoću neuspeha braka, Adler je naveo sledeće: nepoverenje prema objektu ljubavi, jer je to jedan životni stav koji dovodi do stalnih sumnji i oni jasno ukazuju na nespremnost da se čovek sretne sa stvarnim problemima u životu; želja da se stalno kritikuje i prevaspitava druga osoba; preterana osetljivost, što može biti simptom kompleksa inferiornosti; stalno očekivanje razočarenja, što postaje uzrok ljubomore u braku.

Treba napomenuti da ovi faktori rizika nisu „fatalni“ u prognozi budućih bračnih odnosa, jer postoje uspešni bračni parovi sa velikom razlikom u godinama, sa veoma kratkim rokom predbračne veze itd.

Svi ovi faktori pre imaju „kumulativni“ karakter, tako da se pri njihovoj akumulaciji verovatnoća raspada bračnih odnosa povećava. Na primer, prema svedočenju M. Jaffe i F. Fenvik, ako se sa jednim psihološki nezrelim partnerom i dalje možemo nadati da će se odnosi sačuvati, dva takva partnera su nepovratno osuđeni na neuspeh.

Iz knjige: Andreeva T.V. – Porodična psihologija

Izvor: poznajsebe

____________________________________________________________________________________________

 

STARO, STARO MI DAJTE..

tamoiovde-logo

Pripovedačromansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Bora Stanković

Svoju najpoznatiju dramu Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.


VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S