NA DOHVAT RUKE…

Daljine

Daljina ništa nije ona uzalud mami

ako na kraju puta opet živimo sami.

 Vekovi ništa nisu samo slojevi praha

ako je ljubavi bilo uvek manje od straha.

Ilustracija: photo by Bora*S

Daljine ništa nisu do znatiželje puke

jer

sve što je moje na ovome svetu

 to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku po svome tajnom planu

a sve što je moje

može da se desi

samo u jednom danu.

Duško Trifunović


 

U ZAMCI SEBIČNOG ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

„Moramo sami sebima da postavimo ozbiljna pitanja: kako se brinemo za druge ljude, ali i kakav život vodimo i kakve navike imamo? Čega smo spremni da se odreknemo kako bismo naučili da delimo? Kada ćemo naučiti da kažemo „Dosta!“

Ilustracija: Bora*S

Kako možemo da preusmerimo našu pažnju s onoga što želimo ka onome što je našim bližnjima potrebno. Istina je da smo nekako skloni da zaboravimo siromaštvo i patnju drugih ljudi. I zato moramo da otkrijemo kakav je naš pogled na svet i ne smemo u njemu ostati zarobljeni. Trebalo bi da budemo prijemčivi za celovitu viziju.

Tragično, ali izgleda da smo uhvaćeni u zamku sebičnog života i zbog toga neprestano ignorišemo ograničenja same prirode sa kojom se nije moguće svađati, a ni praviti nagodbe.

Moramo ponovo da naučimo da smo svi na svetu zapravo povezani.

Zato što će nam na kraju biti suđeno istom merom onom blagošću koju smo pokazali prema drugim bićima u prirodi.“

Vaseljenski Patrijarh Vartolomej Prvi


 

TREBA OČISTITI RAZUM…

tamoiovde-logo

Frensis Bekon – Kritika idola 

Engleski filozof Frensis Bekon u svom najznačajnijem delu Novi organon, objavljenom prvi put 1620. godine, izlaže osnovne principe svoje filozofije.

Izvor fotografije: mom.rs

U sklopu kritike filozofske tradicije, on ističe induktivni način zaključivanja na osnovu činjenica, ali pre takvog zaključivanja smatra da treba očistiti razum od lažnih pojmova, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjeni, da iskrivljuju istinu.

Ove lažne pojmove Frensis Bekon naziva idolima. Termin idola potiče od grčke reči eidolon i znači lažna slika, zabluda.

Četiri su vrste idola, koje po Frensisu Bekonu zaokupljaju ljudski duh.

 

On ih slikovito naziva idolima plemena, idolima pećine, idolima trga i idolima pozorišta.

Idoli plemena imaju svoju osnovu u samoj ljudskoj prirodi i u samom plemenu ili ljudskom rodu.

To su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod, i Bekon kaže: „Jer pogrešno je uverenje da su čula čovekova merilo stvari (Protagora je rekao: čovek je merilo svih stvari); naprotiv, sva opažanja, kako čula tako i duha, izveštavaju nas o čoveku, a ne o svetu; i ljudski duh liči na ona neravna ogledala koja svoje osobitosti prenose na različite strane stvari… i ove grde i razobličuju.„. Po Bekonu „ljudski razum nikako nije čista svetlost, nego dobija boju od volje i od afekata, iz kojih nastaju nauke što mogu da se nazovu naukama kako se želi… Jer čovek je spremniji da veruje u ono što bi radije želeo da je istina.“ Zato i Bekon smatra: „Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji.

Idoli pećine su zablude koje su svojstvene pojedinom čoveku.

Bekon to naglašava kada kaže: „Jer svaki čovek… ima svoju sopstvenu pećinu, koja lomi i prebojava svetlost prirode.“ Pre svega to je njegov karakter, koji je formiran prirodom i vaspitanjem, kao i njegovim telesnim i duhovnim načinom ili sklopom. Po Bekonu „jedne dispozicije pokazuju se u bezgraničnom divljenju starim stvarima, a druge opet u primanju novih stvari; samo malo njih mogu da se održavaju u pravoj sredini, i oni ne ruše ono što je starina pravilno izgradila, i ne preziru donesene novine modernih vremena.“ Zato su i neki duhovi po Bekonu, na primer po svojoj konstituciji nastrojeni analitički, i oni svuda opažaju razlike; drugi su nastrojeni sintetički, i oni opažaju sličnosti; tako na jednoj strani stoje naučnici i slikari, na drugoj pesnici i filozofi.

Idoli trga potiču iz jezika kojima se ljudi međusobno sporazumevaju i nastaju na ulicama i trgovima, gde se ljudi okupljaju i razmenjuju reči.

Bekon kaže „Jer ljudi se sporazumevaju posredstvom jezika, a reči dolaze iz glava ljudskih. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reči određuju prema narodnom shvatanju. Iz reči koje su loše i necelishodno obrazovane izrastaju naročite teškoće za duh.“ I zatim se Bekon pita: „Filozofi govore o „beskrajnom“ u tonu bezbrižnoga tvrđenja kao gramatičar o infinitivima; ali, zna li ko šta je „beskrajno“, ili da li je ono i samo pokušalo da postoji?

Idoli pozorišta proizilaze iz toga što ljudi žive ne samo u prirodnoj, već i u socijalnoj i istorijskoj sredini.

Oni su vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja, koji često od njih traže pristajanje bez razmišljanja. O ovim idolima Bekon piše: „Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, jer držimo, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvorile izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija.

Izvor teksta: artnit.net


 

KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

IZMEĐU NAS…

tamoiovde-logo

DUBINE

Između nas nisu daljine,
One se mere vrstama, miljama…

Ilustracija: Bora*S, ulje na kartonu

Između nas su blizine, blizine
koje se mere dubinama!

Dubinama koje sve ruše!
U dubinama se stapaju duše…
Dubinama Tišine do blizine,
— I do Jednine, do Jednine!

1941.

Arsenije A. Savin


 

EPIZODA IZ ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

„Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa.

Foto ilustracija: Bora*S

Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju.

Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi.

Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo.

E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.“

Petar Lalović


Petar Lalović Balegari 1982-Film


Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama.

Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji.

Ovo ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo. 

***

Filmski reditelj, scenarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio više od 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, TV serija  „Briga za potomstvo“, igrani film „Ptice koje ne polete“…