SLUŠAM SVOJ TAMNI GLAS…

 

tamoiovde-logo
Zastanem.
I tražim nekud u sebi reč jednostavnu, sasvim,
prosto koja izvire,
skoro nalik tvom disanju kad spavaš,

Foto ilustracija: Bora*S

tu ima od onog nebesnog
što se svija
blago i neprimetno
i laki stas trava i spokojnost kamenja.

Zastanem… i tražim reč.
Pa kad je nađem
predugo slušam svoj tamni glas izgovoren pod lišćem
i otkrivam:
Samo je reč moja u vazduhu
i svetlost.


Pa tone moja reč, nekuda.
Ja ne znam kuda tone, gubi se.
Kad bi je vetar odneo
u neko srce
da šumi kao lišće ljubavi!

Stevan Raičković


 

One thought on “SLUŠAM SVOJ TAMNI GLAS…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s