IDEJA O ŽIVOTU VEĆA NEGO ŽIVOT…

tamoiovde-logo

6. O sreći

Život je jedna neizmerna logika i harmonija, a pošto su priroda i život jedno isto, ne postoje ni u životu apsurdumi i anomalije. Sve je na svetu vezano jedno za drugo, pa su vezane i sreća i nesreća u ljudskoj sudbini.

Foto ilustracija Bora*S

Kao iz korpe rumenih trešanja što se ne da izvući samo jedna trešnja, a da se prstom ne zakači i izvuče odjednom više njih, tako idu i sreće i nesreće uvek u serijama – trešnje zdrave i trešnje otrovane, stavljene zajedno u jednoj kobnoj korpi.

Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da su ga izneverili tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja, čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro u korak ide i sreća.

Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice belog i crnog.

Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna. Nema apsolutne nesreće ni apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo. Zbog ovog su, i u najvećoj bedi, mogući uteha i ohrabrenje.

Ako si siromah, teši se što si mlad; ako si bolestan, teši se što si častan i poštovan; ako si ružan, teši se što si uman; ako si izgubio novac, teši se što nisi izgubio zdravlje i čast. Ovo je način da se sve nesreće umanje i prezru.

Ali i u velikoj sreći treba sve nesreće ponoviti u pameti, kako bismo se očeličili za dane kad jednom crni konji izmaknu ispred belih. Treba ovde reći: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat. Postoji dakle način da se čovek nikad u nevolji ne oseti izgubljen, kao ni u sreći preterano gord.

– Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao, ne zna da ima još jedan neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uverenje, nego samo fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost. Nesreća nam izgleda mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći, ona samo postaje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto puta.

Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i odmazda sudbini. Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to čini više po tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao genija da bude veliki besednik, ali se zadovoljio da bude samo bogat kurtizan; međutim, Seneka je bio isto tako bogat, ali se smatrao srećan samo što je bio filosof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u raskoši nego u vrlini, za koju je uostalom i umro.

– Mnogi ljudi nisu ni život smatrali glavnom srećom. Epiket priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da će ga ubiti ako ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je odgovorio da će ipak otići taj dan u senat i govoriti, dodavši: „Tvoje je da me ubiješ, a moje je da umrem bez straha“.

Stoicizam je doktrina filosofa Zenona, ali je, kao oseća- nje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni čovek, osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: „Anit i Melit me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi“.

Dve su prave i najveće čovekove nesreće: nemati zdravlja i nemati prijatelja. Međutim, i iz jednog i drugog ima izlaza: čovek ili prezdravi ili umre, a sa prijateljima ili se izmiri ili dobije nove prijatelje. Čast je najteže ponova zadobiti ako se jednom izgubi.

Zato su svi drugi gubici samo lični, a ovaj pogađa porodicu i zemlju, a ako je posredi veliki čovek, onda pogađa i njegovu ideju. Sokrata su posle presude hteli da otkupe učenici, ili da mu pomognu da pobegne, ali je on radije ispio otrov, govoreći svoje poslednje pobožne reči: „Treba žrtvovati jednog petla Eskulapu„. Drugim rečima: smrt je ozdravljenje.

Što je najčudnije: mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje naglo i ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još novih puteva sreće i pobede; zato je i najviše samoubistava među mladima.

Mladim ljudima je teško biti srećan i zasićen, jer je njihov život preterano bogatiji u željama nego u sredstvima. Čak kada vrše i samoubistva, oni to češće čine iz nerazumne sujete i romantičke parade nego iz očajanja, jer je očajanje i tako nerazumljivo kod mladih i zdravih.

Mladi ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život. Šekspir stavlja u usta mladog Romea ove reči: „Obesite svoju filosofiju ako ona ne može da napravi jednu Juliju, i premestite jedan grad s nekog mesta na drugo mesto...“

Kod mnogih ljudi je ideja o životu veća nego život. Svakako, prosti duhovi sve uproste, a inteligentni sve komplikuju; istina je po sredi i za srednje. Hrabrost je jedan veliki uslov sreće; bez hrabrosti se ne može biti srećan. Za svaku akciju treba hrabrosti, i što čovek ima više hrabrosti, utoliko je šira i potpunija njegova akcija. Hrabar čovek podnosi mirno svoje bolove, i sličan je samo u velikom mudracu.

Hrabrost se ogleda najpre u merama čovekovim prema samom sebi: neenergičan čovek i kukavica pre bi osudio Rim na požar, i ceo jedan narod na smrt, nego sebi pričinio kakav težak slučaj.

Čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese; i potrebna je velikodušnost, koju on ne može ni razumeti.

Kukavištvo je čak i krvoločno: najveći tirani i ubice bili su plašljivci. Samo je heroj hrabar, a samo je razbojnik plašljiv; jer je heroj duhovno čist, o zločinac duhovno poremećen.

Hrabrost se ne ogleda samo u krupnim pitanjima časti i opstanka, nego i u vrlo sitnim odnosima, i gde se god traži nesebičnost i dobrota. Tvrdice su obično veliki plašljivci. Tvrdice nisu tvrde samo u pitanju novca, nego i u pitanju prijateljstva i dobrote. One su sitničari i zavidljivci; i kao što teško nekome pruže zlatnu monetu, isto su tako uzdržljive i da drugima učine uslugu, makar i rečju. Čovek tvrdica, to je inkarnacija ne samo jednog poroka, nego je to zbir nekoliko poroka, od kojih je njegova škrtost samo njihova najvidnija manifestacija.

Za ceo naš unutrašnji život treba da postoji nešto što je van pokreta i promene, nešto stalno, i rešeno, i centralno.

Život se ne da drukče zamisliti nego kao zatvoren krug, ni čovek drukčije nego kao središna tačka u tom krugu. Ali i u samom čoveku ima opet jedan krug unutrašnjeg zbivanja sa nečim usred toga kruga koje je centralno: bilo jedno centralno osećanje, ili centralna strast ili centralni događaj, ili centralna navika. A to centralno u nama, to je čovekova celokupna priroda i povest; i ko to nema, on je neodređen, bez ličnosti, lutalica.

On se gubi u hiljadu protivurečnih misli i osećanja i događaja, kao čovek bez karak tera, bez namere, bez misije. Hrabri ljudi imaju tu centralnu silu izvanredno izraženu, i zato uvek pogađaju put kojim idu; kukavice uvek idu stranputicom.

Jovan Dučić (Blago cara Radovana)


 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s