BOL NEVOLJENE DECE…

tamoiovde-logo

„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“

A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?

Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.

I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?

Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.

Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.

Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…

A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?

„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.

Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.

A osećanja, zašto se oni gase?

Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.

Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.

Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.

U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u  njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…

Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“

Psiholog Viktorija Sando

Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.

Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.

Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!

A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.

Želim vam mnogo ljubavi obostrane.

https://www.b17.ru/article/117887/

Izvor: poznajsebe


 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s