NEŽNOST JE HIGIJENA DUŠE
Duša je sestra duhu. Duh i duša su blizanci po rođenju. Koliko su oni saglasniji u biću čoveka, toliko su postupci uravnoteženiji napolju.
Foto ilustracija: Bora*S
Duh je hladan. On računa. Duša je topla. Ona igra i peva.
Na prvom spratu tela, u tamnim predelima utrobe, smeštena je pohota. Na drugom spratu, u plavim predelima grudi, stanuje duša. Na trećem spratu, u svetlim predelima glave, u večnom blesku svetlosti, nastanjen je duh. On je, gore, pronicljiv i hladan, kao čuvar celine postojanja.
Raziđe li se pohota sa duhom i dušom, telo slabi, a duh i duša postaju unezvereni i pod sobom nemaju oslonca. Raziđe li se duša sa pohotom i duhom, dolazi do usijanja tela i pohota raste, a duh, u strahu, bežeći u visine, postaje manji i dolazi do ludila. Raziđe li se duh sa pohotom i dušom, dolazi do naglog hlađenja tela, do zamrzavanja duše, a sa zamrzavanjem duše, u totalnom mraku, raste pohota i nagon za zločinima. Tada, u nemoći, duša plače, a duh je bezosećajan, »neživotan«.
Otuda, malo nežnosti nije na odmet. To pesnik zna. Nežnost je higijena duše. Iz higijene duše poniče poezija kao iznenadna histerija bića.
Vito Marković
V. Marković, Poezija i metafizika, „Grafos“, Beograd, 1988. str. 28-29.
Izvor teksta: srodstvopoizboru
TAMOiOVDE 