Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.
DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.
Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.
Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.
Izvor:rtvbn.com/Novosti
_____________________________________________________________________________________
LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA
Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.
Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.
Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.
U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.
Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.
Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.
Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.
Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”
Izvor:psihoterapija.in.rs
____________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 