FROJDOVSKI POGLED…

tamoiovde-logo

Kada se čuje ime “Frojd” svi odmah pomisle na psihijatriju, psihologiju, terapiju i, najverovatnije, onaj čuveni psihoterapijski kauč, gde jadni pacijenti leže dok im psiholog čita misli i prodire u najdublje dubine duše.

Sigmund_Freud_LIFEIako ta slika (mislimo na kauč i psihologa, ne na to da ovaj čita misli) možda donekle i liči na onu koja se mogla videti u Frojdovoj kancelariji početkom 20. veka (a ponegde je danas možemo videti), činjenica je da psihoanaliza jedna ozbiljna teorija, može se nazvati i pokret, koji je promenio psihologiju i srodne nauke, maltene iz korena.

Isto tako je i zauvek promenio i čovekovo shvatanje ljudske psihe i njegov pogled na neke stvari, u toj meri da je mnogim ljudima (pogotovo muškarcima) koji su se susreli po prvi put sa psihoanalizom, neprijatno da narednih par dana posle toga pozovu sopstvenu majku (videćemo kasnije zašto).

Ovo nije tipičan udžbenički tekst pa nećemo pisati o ovoj temi na način na koji se radi u njima, gde se, pre nego što se pređe na konkretnu diskusiju o temi, raspreda naširoko i naveliko o samom autoru teorije i njegovom životu, šta je jeo, pio i koji broj cipela je nosio. Ovakav način pisanja je posebno karakterističan za tekstove koji se bave psihoanalizom, jer je očigledno Frojd bio osoba o kojoj se ima svašta nešto reći.

Što se potreba ovog članka tiče, davaćemo samo važne informacije, to jest one koje se tiču psihoanalize kao teorije, bez ulaženja u to kada je, u minut, sat i dan, nešto palo Frojdu (ili nekom drugom autoru) na pamet.

Dakle, Frojd. Ko je on bio i šta je radio, ukratko? Prvo što će svi pretpostaviti je to da je Frojd bio psihijatar, psiholog, psihoterapeut ili nešto slično. Međutim, on nije bio ni jedno, ni drugo, ni treće. Možda je ovo treće postao kasnije, kada je već ozvaničio svoju teoriju i počeo od nje da zarađuje (tj. da prima klijente). Ali, pre prihvatanja psihoanalize u naučnim krugovima Frojd je bio običan lekar, tačnije neurolog. Poreklom je bio Austrijanac, a živeo je i radio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ono što je dalje bitno za ovu diskusiju je to da je Frojd svoj rad nad ljudskom psihom počeo kod svog kolege i prijatelja, J. Brojera, koji je radio sa histeričnim pacijentima i pokušavao da ih “leči” metodom hipnoze. Ovaj hipnotički rad sa ljudima se pokazao kao validan i efikasan način da se osoba oslobodi od histerije.

Histerija je stari naziv za jednu vrsta psihološkog fenomena, gde dolazi do nekontrolisanog ispoljavanja emocija, a danas se uglavnom tako označavaju neuroze. U velikom broju slučajeva, kada se govorilo o histeriji mislilo se na psihosomatski poremećaj – na fizičku tegobu izazvanu nekakvim psihičkim problemom. E sada, kako su u stvari ova dvojica lekara lečila ljude od histerije, šta je tu zapravo bilo “lekovito” i zašto baš hipnoza?

Brojer je prvi i već ranije primetio da su neke somatske tegobe izazvane nekim psihičkim sadržajem. Bitna stvar ovde je uticaj jednog mehanizma, koji će zapravo ući u teoriju psihoanalize kao jedan od glavnih mehanizama funkcionisanja psihe, a to je potiskivanje. Ono što se dešava kod histeričnih (neurotičnih) osoba to je da osoba potisne neki emocionalni sadržaj – najčešće neku traumu ili neku neprihvatljivu misao.

Dalje, usled nemogućnosti svesne obrade ovog materijala (iz činjenice da je on potisnut, takoreći “gurnut pod tepih”), te i rešenja i oslobađanja tenzije, on mora negde da ode i da se ispolji. Najčešće se viđa situacija da se ovaj nepoželjan sadržaj, ta potisnuta energija, vrati kroz neku fizičku tegobu. Osoba, naravno, nije svesna da je nešto potisnula (proces potiskivanja je inače nesvestan i ne može se kontrolisati), te nema pojma da njen fizički problem ima bilo kakve veze sa nečim u dubini njenog uma. Brojerova ideja je bila da će fizička tegoba da se reši ukoliko se reši psihički problem, a on će se rešiti jedino ako ga osoba svesno obradi, ako ga se seti.

Baš zato je potrebno da se taj momenat pre potiskivanja, kada je osoba i dalje bila svesna tog sadržaja, vrati u njeno sećanje – a najbolji metod za to je hipnoza. Naravno, njegova ideja je bila dobra, jer su osobe posle hipnotičke seanse i prisećanja problema (npr. nekog traumatičnog događaja koji je potisnut) uglavnom se oslobađale fizičkih smetnji.

Da bi čitaocima bilo jasno o čemu ovde govorimo, navešćemo jedan primer iz prakse. Kod njih je došla neka devojka koja nije mogla da pije vodu – kad god krene da pije vodu počne da se guši i muka joj je. Kao da je bila nekako alergična na vodu, što je skoro pa nemoguće (ovaj poremećaj zapravo postoji ali je veoma, veoma redak). Terapeuti su pretpostavljali da je ovaj problem u stvari delo neke potisnute traume ili neprijatnog događaja, a ne stvarna alergija za vodu, za šta se ispostavilo da su u pravu.

Međutim, devojka nije uspevala da navede nijedan traumatičan / neprijatan događaj koji se desio i koji bi imao veze sa tim što ona ne može da pije vodu. Kada je hipnotički vraćena kroz sopstveno sećanje, devojka je spomenula jedan prizor koji je videla – psa koji liže čašu i pije vodu iz jedne od čaša koja se nalazila u kuhinji (iz tih čaša je i ona pila). Ovaj prizor je za nju bio toliko gadan, da ona na njega nije nikako odreagovala već ga je potisnula; ali se on vratio u formi “alergije” na vodu, mučnine, gušenja i odbojnosti prema pijenju vode.

U trenutku osvešćivanja sećanja, devojka je pala u afekt i postala užasno besna, što je u stvari predstavljalo njenu zakasnelu reakciju na prizor psa koji pije vodu, da bi trenutak kasnije uspešno mogla da pije vodu koju joj je ponudio terapeut. Od tog momenta, više nije imala odbojnost prema vodi – došlo je do osvešćivanja neprijatnog sadržaja i njegove obrade kroz emocionalno pražnjenje.

Dakle, jasno vam je kojom logikom ova priča ide – psihički sadržaji se moraju adekvatno i na vreme obrađivati, a ukoliko se ne obrade, onda to mora da se uradi u nekom trenutku kako se energija ne bi zadržavala i pravila problem. Upravo ovo zapažanje je inspirisalo čuveni Frojdov “hidraulički” model uma. Naime, Frojd je, na osnovu ovakvih i sličnih slučajeva, došao do teorije uma po kojoj se ovaj ponaša kao neka vrsta hidraulične mašine, gde su misli i čitav psihički sadržaj analogni vodi.

Zna se da, ukoliko imate jedan sud sa vodom, pa pritisnete vodu na jednom kraju, ona će izaći negde na drugom. Količina vode se neće izmeniti ukoliko primenite pritisak na jedan deo suda, već će samo vizuelno delovati kao da je tu ima manje, ali će je zato negde biti više. Tako, smatra Frojd, funkcioniše i ljudski um – postoji fiksna količina psihičke energije koju ne možete uništiti i ako je potisnete sa jedne strane, izaći će negde drugde. Dakle, ona se mora negde manifestovati, bilo u nekom drugom delu uma, bilo kroz fizičku energiju kao neka zdravstvena tegoba (psihomatska bolest).

Ovo je bio veliki pomak za Frojdovoa shvatanje i uspostavio korene psihoanalitičke misli. Iako je ovo krucijalna pretpostavka i važan temelj teorije ovo je samo mali deo onoga što je Frojd “otkrio”, a o tome ćemo u sledećem tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (1)

Prethodni ćlanak: AUTIZAM

______________________________________________________________________________________

Advertisements

One thought on “FROJDOVSKI POGLED…

  1. Povratni ping: POKRETAČI ČOVEKA… | TAMOiOVDE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s