ŠIZOFRENIJA…

U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.

Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.

„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“

Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.

Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.

Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.

Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.

Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.

Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.

Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).

Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.

Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.

Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.

Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.

Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.

Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.

A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.

Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.

Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.

Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.

Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).

Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.

Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).

Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.

Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.

Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (3)

Prethodni članak: DEPRESIJA

___________________________________________________________________________________________