KO DOBIJA A KO GUBI…

tamoiovde-logo

Međusobni uticaj

ČOVEK I PAS ZAJEDNO SU PREŠLI VELIKI PUT I U MEĐUVREMENU SE MNOGO TOGA PROMENILO U NAČINU NJIHOVIH ŽIVOTA

Zajednički život mnogima predstavlja olakšanje, ali ga može i otežavati.

MAN-AND-DOG_2734645bČovek i pas su prešli veliki put i, u međuvremenu, način života i jednog i drugog mnogo se promenio (zahvaljujući prvom), s tim da ovaj drugi mnogo češće trpi zbog sebičnosti i načina razmišljanja svog vlasnika.

Kad uporedimo šta je ko od koga dobio, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više profitirao, ali i pas može da bude zahvalan, jer, ako ništa drugo, nije na ivici istrebljenja poput mnogih životinja, već naprotiv, traje.

Cena opstanka

Da ne pričamo o dobrim stranama onoga što je pas dobio. Ionako je to tema o kojoj neprekidno pišemo, baveći se različitim aspektima psećeg života. Osvrnućemo se na probleme koji dobrim delom zavise od načina suživota psa i čoveka i od nemogućnosti psa da se prilagodi svim očekivanjima koja iz tog suživota proizilaze.

Kompulsivno ponašanje, kako se opisuju „izleti“ psa van normalnih okvira, karakteristični su zbog ponavljanja bez obzira na to da li time pas povređuje sebe, ili nanosi sebi štetu na duži rok. Na primer, dobermani ili retriveri, češće od ostalih rasa imaju potrebu da sebi ližu sapi ili noge, a ponekad čak i predmete u svojoj okolini, pri čemu mogu da proizvedu i ozbiljna oštećenja dlake ili kože.

Terijeri su poznati po tome što vole da jure sopstveni rep i, što je najgore, kad ga stignu, spremni su da ga ulove i podobro oštete. Pojedini psi različitih rasa opsesivno ližu neke predmete, drugi piju vodu i kad treba i ne treba, laju kad ima razloga za to, ali i kad nema, i pronalaze dosta načina da se čudnim ponašanjem oslobode muka koje ih muče.

Problem je u tome što se još uvek nagađa šta dovodi do ovakvog ponašanja i da li uopšte može doći do izlečenja. Kada pas stekne neku od loših navika (lizanje, ujedanje repa, lajanje, trčanje u krug, jurenje senke ili fiksacija na pojedine igračke), veoma teško se od nje oslobađa. Tako, na primer, ako se reši problem oštećenja šapa koje je do tada lizao, moguće je da će mu ta navika ostati.

Samo sticanje navika može da bude posledica anksioznosti, usled stalnog ostavljanja, prevelike vezanosti za vlasnike ili nesigurnosti zbog njihovog ponašanja, straha od napuštanja, odvajanja, stresa ili bilo čega drugog što psa pogađa nakon napuštanja uobičajene kolotečine. Osim toga, psi na lancu ili u boksu, kao i ljubimci osuđeni na skučeni životni prostor u stanu, s malo izlazaka, takođe su veoma skloni promeni ponašanja.

Psi koji su izloženi fizičkom zlostavljanju ljudi ili bliskih pasa iz porodice, zbog svoje nemoći počinju da razvijaju poseban način oslobađanja od stresa, koji takođe vodi u neki novi stres.

Uzroke koje smo nabrojali možemo da navedemo i kao podlogu za pokušaj lečenja istih simptoma, jer ukoliko se izvor stresa, neugodnosti ili nemoći saseče u korenu, moguće je da pas odustane od ružne navike.

Međutim, kako je situacija koja je i dovela do lošeg stanja obično vezana za način života vlasnika, teško je promeniti nešto u tolikoj meri da se problem reši. Nažalost, nebrojeno puta se pokazalo da psi s takvim navikama teško odustaju od obrasca, tako da je tek napuštanje porodice u kojoj se navika razvila i premeštanje kod novih vlasnika dovelo do oslobađanja od stresa.

A druga strana?

Čovek, na sreću, sa psom nema takvih anksioznih epizoda, čak možemo reći da dobre strane čuvanja psa toliko govore u korist psa, da nikakvi stresovi i strahovi neće psa spasiti od želje čoveka da se druži s njim. Začkoljica je samo u tome što jedino zdrav pas može da pruži čoveku zadovoljstvo druženja. I ne samo to.

Nije neophodno da se bavimo naučnim studijama da bismo utvrdili koliko pas spasava čoveka od njega samog.

Ali, da ne bismo ostali usamljeni sa iskustvima te vrste, postoje mnogobrojni dokazi kojima nauka potkrepljuje blagotvorni uticaj ovog četvoronošca na najgoreg dvonošca koji je ikada hodao planetom.

Pa da počnemo s primerima. Samo druženje sa psom (doduše, ne samo s njim) pomaže u oslobađanju od stresa. Kako? Dva hormona menjaju svoje količine u krvi. Kortisol pada, a serotonin raste. Prvi je tu kada je stres prisutan, a drugi dovodi do boljeg raspoloženja. I krvni pritisak pada ukoliko se bavite psom i skoncentrisani ste na njegovo maženje.

I jedna od modernih bolesti – depresija, bolje se podnosi sa životinjom pored sebe. Iako ste do sada mogli da zaključite da ne verujemo u nesebičnu i bezrezervnu ljubav i vernost životinja, činjenica je da vezanost psa utiče pozitivno na vlasnika.

Svakodnevna neophodnost u nečijem životu, pa makar to bio i pas, predstavlja jedan vid borbe sa depresivnim stanjem i povećava potrebu čoveka da se bori i bude koristan. Ako ne sebi, onda bar nekom drugom.

Komunikacija takođe predstavlja motiv za čuvanje psa. Ako imate problema sa drugim ljudima i kontaktiranjem s njima, pas predstavlja idealnu temu za razbijanje početne treme. Mislim da nema osobe sa kojom ne može da se priča o psima. Čak i oni koji ih ne vole, često se trude da objasne zašto je to tako, a onda kreće priča bez kraja, dok vaše samopouzdanje raste.

Svakodnevno druženje sa psom podrazumeva i redovne šetnje koje ne bi trebalo da traju manje od pola sata. Pri tome, poželjno je da pas bude pušten kako bi mogao da se priseti svoje skitačke prošlosti i dobro osmotri sve što se na terenu dešava ili se već desilo. Kolateralna „šteta“ ove šetnje je vlasnik koji, hteo ne hteo, mora da prati svog ljubimca i da na taj način pomaže samom sebi, ponekad i na nevoljan način.

Deca izvlače posebnu korist od druženja sa psom.

Pre svega, imaju nekog na koga mogu da se oslone. Veoma je teško naći porodičnog psa kome može da „prekipi“ i da povredi dete koje je pored njega raslo.

Penjanje na glavu, vučenje ušiju, guranje ruke u usta da bi se izvadio slasni zalogaj, deljenje hrane sa ljubimcem, ležanje na njemu i drugi nestašluci koji deci mogu da padnu na pamet dovode do njihovog bržeg sazrevanja i pravilnijeg odnosa prema okolini.

Jedino je bitno da ih stariji upućuju u tajne druženja i ponašanja kako ne bi ipak maltretirali životinju i kako bi kroz tu komunikaciju postali društveno aktivniji i odgovorniji.

Takođe, i deca koja imaju posebne potrebe, boluju od autizma, prolaze kroz rekovalescenciju sa psima i mnogo lakše podnose sve što im se dogadja.

Ko dobija a ko gubi?

Mnogi psi su rođeni srećni i kada bi mogli, verovatno bi i sledeći život poživeli na isti način. Ovaj tekst je više bio posvećen onim drugim koji, nažalost, nisu imali sreće sa svojim ljudskim saputnicima, jer oni nisu razumeli pseće potrebe ili ih, jednostavno, nije ni bilo briga.

Zato je prvi deo teksta pomalo sumoran. Međutim, iako je čovek taj koji u ovoj kombinaciji uglavnom ima više koristi, mora se priznati da i psi mogu da budu srećni što su odabrani da budu uz čoveka.

Dr vet. med. Miloš Stanojević

http: zov.rs

________________________________________________________________________________________

IMAO SAM PSA U DOMU

decak-i-pasSvi su se smejali
što sam želeo
da budem dobar
čovek sa psom

a smejali se
ko akrobate
i šutirari mi
nogama psa

jednom sam plakao
oni još jače
šutirali mi
psa koji skiči

a jedne noći
kad bila kiša
pobegao pas
i od mene

Pismeni odgovor na temu:
Moj najneprijatniji dozivljaj
Vesna Ognjenović-Budimir Nešić– „Pozdravi nekog“

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s