JA NIKAD NEĆU MOĆI DA IZBACIM LJUBAV KROZ PROZOR…

tamoiovde-logo

Artur Rembo

Sredinom XIX veka pao je veliki “pesnički meteor” na francusku provinciju. Tek na kratko je naizgled mirovao i nakon nešto više od decenije počeo da emituje „poeziju iz kosmosa“.

Carjat_Arthur_Rimbaud_1872_n2-198x300Potom je ućutao i uključio se u svakodnevne životne vode živeći drugačije od ostalih ljudi… „Pesnički meteor” Artur Rembo, zagonetka je ovoga sveta i pesnička veličina u čijoj se poeziji osećamo kao da zaista „dodirujemo“ kosmičke snage i vrednosti. Otkrivamo sebe u novim dimenzijama.

Mogao bih vam pokazati neviđena bogatstva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću što vas čeka?

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drugčije nego svih onih koji su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi.

U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju… Promućkao sam svoju krv… Nalazim se stvarno s one strane groba.“ („Životi“)

Izgleda da je bilo neophodno da ovaj meteor padne na zemlju, ne ozledi je uprkos veličini i postane naše prvo, pojedinačno, i svima dostupno osvajane i stapanje sa kosmosom. „Opisao“ nam je iz kosmičke ravni kako su prolazile prve godine boravka na zemlji, mladost i kretanje ka zrelosti, polako i sistematično nas upućujući na sve ono što smo propustili da zabeležimo u svojim životima…

Naše ne znanje ulazi u mogućnosti saznanja, preispitavanja samog sebe ili barem udivljenja što čujemo kako nova reč boji naše živote nekim drugim bojama, kako svetlost dana postaje bljesak dana…

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo života.“ ( „Boravak u paklu“)

Žan Nikola Artur Rembo rodio se u malom gradu Šarlvilu na severoistoku Francuske 20. oktobra 1854. godine. Otac Federik bio je pešadijski kapetan te je malo vremena provodio sa porodicom, a 1861.godine ih je u potpunosti napustio. Majka je preuzela odgovornost vaspitanja dece. Primorava decu da se pridržavaju strogih katoličkih kanona. Čitanje biblije bilo je svakodnevno. Sama ih je podučavala do devete godine, a kako je htela da deca obrazovanjem steknu bolje životne pozicije upisuje ih najpre u Rosaov privatni zavod i zahteva najbolje rezultate. Svaki neuspeh strogo je kažnjavala ( i glađu).

Rembo je bio odličan đak , ali i izraziti katolik sve dok se nije oslobodio okova porodice. Nije neobično da se u malom Rembou stvorio otpor prema učenju, pogotovo latinskog. Zarad dodatne nastave upoznaje se sa profesorom koji će slomiti njegov otpor ukazavši mu na vredna književna dela pisana na latinskom… 1865.godine upisuje koledž u Šarlvilu. Rembo je dobro učio, a prvom prilikom osvojio je nagradu za pisanje na određenu temu (1869). Već tada je primećeno da će od njega biti nešto veliko…

Napisao je u to vreme i svoju prvu pesmu “Novogodišnji poklon za siročad”, koja će biti objavljena 1970.godine. Rembo je tada imao petnaest godina. Da čujemo čime se predstavio javnosti:

Soba puna tame; tu, nerazgovetno,
Čuju se deteta dva što šapću setno.
Na njih padajući, zavesa im bela
Dira još od snova otežala čela.
-Vani zimogrozno zbijaju se ptice;
Krila im se koče ispod vejavice;
A Nova godina, sa maglenom svitom,
Vuče skute snežne haljine, i pri tom
S pesmom praporaca smeje se i jeca…

No tu nečeg nema što treba da bude…
Gde je mati dece?…

Deca su bez majke, to vam srce sluti
Siročad! A otac? Nemaju ga više!

A sad dečicu u snu tuga muči,
Čini se kao da plaču spavajući

-No anđeo čuvar briše suze njine,
Radosnim snom tera taj san pun gorčine

Sanjaju prekrasni nekakav trenutak

Bol siročadi i sećanja na toplinu nekadašnjeg doma izviru kroz stih koji traži naše saučestvovanje. Bol siročadi prožima svu prirodu, čak i pojam vremena – Nova godina se smeje i jeca, njihova sećanja na roditeljsku toplinu doma rađaju nadu… Svaka reč koja sledi unosi novo udivljenje sve do neophodnog “prekrasnog trenutka”. U pesmi je prisutna stroga nepokolebljivost u sleđenju osećanja siročadi. Za njih se morao naći spas. Kroz njih je ukazao na značaj trenutka, te mrvice vremena koju uglavnom zaboravljamo.

Iste godine na koledž dolazi profesor Žorž Izambar koji će ga upoznati sa savremenom književnošču.
Neobuzdane prirode, Rembou već u tim godinama pada na pamet da napusti dom. Kreće ka Parizu, ali kako je bez novca i ličnih okumenata, biće primoran da se vrati… Uskoro beži u Belgiju i na tom putovanju piše neke od svojih poznatijih pesama.

Krenuo je i lutao peške… bez straha šta takvo putovanje može doneti. Po povratku se posvećuje proučavanju knjiga iz različitih oblasti, ali i napušta školovanje (1871). Ponovo beži za Pariz, gde je došlo do pobede Komune (smatra se da se uključio u borbu) ali i njenog krvavog pada. Vraća se u rodno mesto peške. Pokušava da dopre do kompetentnih ljudi koji bi objavili njegove pesme. Šalje svoje pesme na nekoliko adresa i biva otkriven kao veliki pesnik. Pol Verlen će se oduševiti njegovim pesmama i pozvati ga da gostuje kod njega u Parizu. Među pesmama koje je Verlen pročitao je i “Spavač u dolu”:

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Rembro je u Pariz krenuo noseći sa sobom rukopis jedne od svojih najčuvenih pesama “Pijani brod”.

Bura me prepustila svome blagoslovu.” (Pijani brod)

U Parizu će neko vreme živeti kod Verlena koji se upravo oženio. Tu ne može da ostane duže zbog atmosfere u kući. Verlen ga smešta kod svojih prijatelja ili mu plaća smeštaj, upoznaje ga sa drugim pesnicima i piscima. Kako je Remboov i Valerijev odnos poprimio odveć intimnu formu (homoseksualni odnos) biva isključen iz svih stečenih prijateljstava. Postalo je beznačjno što je dočekan i doživljavan kao pesnička veličina. Da bi pomogao Verlenu da se ne razvede i zadrži svoj položaj i status u društvu, vraća se u rodni kraj (1872).

Dinamika Remboovih odlazaka i vraćanja u rodni kraj je intenzivna. Stiče se utisak kao da je prošlo dosta vremena, a reč je samo o dve godine njegovog života kada je imao 17-18 godina. Sve vreme Rembo piše… Njegov pesnički život trajaće još svega dve – tri godine.

Iste godine ponovo će se naći u društvu Verlena, živeli su u Briselu i Londonu. Tada su živeli u bedi, prepušteni pijanstvima, ali i svađama. Verlen pokužava da sačuva brak i odlazi… Ponovo se sreću zbog Verlenove bolesti i razilaze… sreću se ponovo u Briselu gde, nakon jedne bučne svađe, Rembo obaveštava Verlena da se definitivno vraća u zavičaj .

Verlen će pucati u Remboa i to je bio kraj njihovog prijateljstva. Verlen odlazi u zatvor, a Rembo na porodično imanje (1873). Tada stvara “Boravak u paklu”. Boravak u Parizu od tada postaje gotovo nemoguć. Pokušao je da uspostavi nove kontakte, ali sve je bilo uzaludno… Nakon Verlenovohg izlaska iz zatvora sreću se i ponovo svađaju, čak i tuku. Verlen nije uspeo ili tada nije hteo da mu omogući štampanje “Iluminacija”. Verlen će docnije objavljivati njegova dela.

Rembo će putovati, učiti jezike, kratko vreme predavati francuski u Londonu… pokušati da objavi “Iluminacije”( traži pomoć od Verlena…1875. godine) a potom slede neprekidna – oskudicom obeležena- putovanja koja su uključila tri kontinenta i koja će ga vremenom učiniti slabim trgovcem sve dok se nije razboleo (tumor na nozi i amputacija). Umire 10. maja 1891. godine.

Osim pesama, pisao je poetsku prozu “Iluminacije” ( Posle potopa… Detinjstvo…Cvetovi… Mladost… Bdenja… Životi…), “Boravak u paklu”, “Jevanđelske proze”, “Pustinje ljubavi”, prozne sastave. Sačuvano je i nešto od njegove prepiske.

Odjednom, Rembo – pesnik više nije bio pesnik. O razlozima postoje samo nagađanja. Ni njegova misteriozna, duboka poezija ne može dati odgovor iako piše i dela sa ispovednim karakterom. U njima kritičari vide i njegov oproštaj sa poezijom… Možda je samo smatrao da mora još istraživati i još više čekati na svoje mesto u društvu. On živi na rubu egzistencije, dugo putuje nogama… Možda je imao predosećaj:

U plav, letnji suton, kenuću na staze

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina
… (“Predosećaj”)

Možda je ponovo pobegao da bi na nekom drugom mestu pevao i “leteo”, a drugo mesto nije pronašao…

Zar ne znate zbog čega od ljubavi ja mrem?
Ptica mi cvrkut šalje i cvet svoj pozdrav nem:
To je anđeo milja, proleće što nam stiže!
Zar ne znate zbog čega zanos mi dušu diže?
Anđeli moje bake i detinjeg mog sna,
Zar ne znate da ptica sada postajem ja,
Da moja lira drhti i krila da mi rastu,
I dižu me, ko lastu?
Pesma iz proznog sastava “Srce pod mantijom”

Možemo samo konstatovati da je njegova poezija zauzela svoje visoko mesto u istoriji pesništva i više od toga: njegove pesme ne boluju od svog vremena jer su otkrivanja nedokučive stvarnosti sveta. I uvek su nam potrebne.

Rembo je započeo svoju poetsku prozu “Boravak u paklu” rečima:

Nekada, ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla. Jedne većeri posadio sam Lepotu na kolena. – I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam… Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada…

U bunilu koje sledi, bunilom nam je predočio paklene muke iz kojih se teško izlazi… Mi u njih ne smemo ući, sva naša spoznaja neka se zavši u Remboovom proživljenom kazivanju. Kažu da su se čuli njegovi krici dok je u svojoj tavanskoj sobi zapisivao doživljaje boravljenja u paklu. Kakva natprirodna smelost prepustiti se takvom doživljaju i kakve natprirodne snage koje ga iz njega vratiše.

Znajte da je detinjstvo blaženo doba nevinosti, jedina bajka koja se živi:

Čarobno cveće je zujalo. Padine su ga njihale… U šumi ima jedna ptica, njena pesma vas zaustavlja i čini da crvenite. Ima jedan časovnik koji ne otkucava…” (“Detinjstvo”)

Zađimo međ stihove “Ofelije” i sanjajmo, puni nežnosti, neke divne snove što se (ponekad) žive:

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi…
-Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Tisućleće celo tužna Ofelija

Lahor joj celiva nedra i od vela
Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom

Tužne vrbe plaču na ramenu njenom.

A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promičeš kroz svet.

Slavica Štulić
Izvor:secanja

_________________________________________________________________________________________

Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s