Kada je vreme da oprostimo, a kada zauvek da zaboravimo?
Kako da znamo da li treba dati još jednu priliku, ili zauvek zatvoriti vrata…
Život je dugačak put u kojem ćemo sretati razne vrste ljudi i bićemo srećni ili nesrećni zbog toga. Zbog nekih ljudi će nam se činiti da se čitava vožnja zvana život isplati, jer smo baš njih čekali i da je možda i to bila svrha našeg rođenja.
Sa takvim ljudima ćemo se smejati ceo dan i imati razgovore duge kao noć. Zbog njih ćemo se ujutru buditi sa osmehom i verovati da je život zaista najveći dar…Međutim, ništa na ovom svetu nije savršeno jer svi se mi manje ili više menjamo…
Ukoliko nešto traje godinama (ljubav ili prijateljstvo) kakva god iskušenja da naiđu trudićemo se da to potraje i da eventualne krivine ne promene naš tok puta.
U idealnom svetu i vremenu, većina stvari bi zavisila od nas samih i mi bismo krojili situacije i ljude kako želimo i nikakvi problemi ne bi mogli da promene naš cilj ka kojem idemo. Nažalost, iskušenja su svuda oko nas i menjaju ne samo naš put ka odredištu već i osobe koje su nam saputnici.
Nešto što nam je nekada delovalo tako blisko i drago, odjednom postaje drugačije, daleko, nekompatibilno.
Iako je lakše reći nego uraditi, istina je da ćemo jednom morati da skupimo snagu i hrabrosti i presečemo nekada jake, a sada slabe niti koje nas vuku na dno.
Kada osobe koje su nam nekada bile sve (najbolji prijatelj, partner) ne daju dovoljno samopouzdanja, volje, snage da budemo bolja verzija sebe, kada su nekadašnji osmesi zamenjeni zlim komentarima, kada komunikacija postaje teža, a zajedničko vreme nepodnošljivo…tada ćemo znati da je most koji nas je spajao sa određenim osobama zauvek srušen.
Sudbina nam je možda neke ljude poslala u život da nas nauče lekcijama, novim stvarima, ali ne i da ostanu zauvek pored nas. Naročito u situacijama kada je toliko štete učinjeno da nikakvo iskreno “Izvini” ne bi popravilo i nadoknadilo i izlečilo naše boli.
Kada osetimo duboko u sebi da se rane nikada neće zalečiti i da se situacija ne može vratiti na staro, vreme je da ne pružimo još jednu šansu, već se zauvek rastanemo.
Možda će to biti najteža odluka u životu, ali kad zatvorimo jedna vrata sigurno će nam se otvoriti više novih.
Izvor:cosmopolitan.rs
___________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 
Zivot je zaista suvise kratak da bi smo ga trosili na pogresne ljude, dogadjaje, aktivnosti (sto ne znaci da nam se neka „greska“ opet nece omaci). Koliko god da nesto ne valja, ubedjivanje sa strane tesko da ce nekome otvoriti oci o „zlocinu“ koji cini samom sebi. Svako sam sa sobom, na njemu odgovarajuci nacin moze (ali i ne mora) da dodje do spoznaje situacije u kojoj je, a onda ce znati sta mu je ciniti.
Život je kao reka…ne teče unazad, samo napred. A čim se voda negde zaustavi, postaje ustajala, postaje bara….Neki ljudi nam jesu dati „za ceo život“…ali većina je tu samo deo puta. Tu nema žaljenja; samo prihvatanje. Ne rastemo svi u istim smerovima, niti istom brzinom.
Što se opraštanja tiče: vreme za oproštaj je UVEK kada ste vi spremni i sposobni da oprostite iz srca, iz same koštane srži. Ali to ne znači ponovo dopustiti da vas ista osoba povredi….Opraštam ti i IDI DALJE U MIRU…Ozlojedanje jeste otrov, i to jedan od najgorih, i treba ga otpustiti…Ali kako je prvi uslov ljubav prema samom sebi, zapitajte se: da li treba dopustiti da neko vredja vaše dostojanstvo, da vas emotivno manipuliše, ucenjuje, ili na bilo koji način stavlja do znanja da niste po njegovoj zamisli? Zašto bi to učinili? Sklonite se od takve osobe, ako možete….sa puno ljubavi, naravno! Oprostite i otpustite svesno, i pošto ste sami sebi najvažniji na svetu, pitajte sebe: ček da vidim kako mi prija ova osoba? Ne prija mi! Neću biti u njenom društvu. Jer, kao što se trudite da ne povredjujete druge, zašto bi ste povredjivali sami sebe?
A vreme jeste dragoceno – niko zaista i ne zna da li i koliko ga ima. Zašto biste ga trošili na ljude koji vas iscrpljuju, u čijem društvu osećate teskobu, ili dosadu? Ima verovatno XX stvari koje volite i koje bi ste mogli da uradite za to isto vreme.
Zašto bi ste ga trošili na žaljenje, ozlojedanje, okrivljavanje….ima sigurno XXxX pozitivnih emocija koje su vredne vašeg vremena.