HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE…

tamoiovde-logo

Čovek konstantno teži da ima što više prijatnih osećanja, a što manje neprijatnih i oko toga se, nažalost, danas vrti većina njegove egzistencije. Njemu je konstantno potrebna stimulacija “pozitivnih” osećanja i prijatnost. Ovo je još jedan faktor koji dovodi do toga da život postane neautentičan, „original falsifikata“ i to ćemo sada objasniti.

unnamed-238x300Tokom svog boravka na planeti, čovek je (donekle) upoznao spoljašnji svet. Shvatio je šta treba da izbegava, a čemu da prilazi. Jednom je shvatio da oseća zadovoljstvo i prijatnost kada zadovolji neku fiziološku potrebu te da je to najbrži put do prijatnosti.

Od svih potreba, na prvom mestu je seksualna potreba, jer orgazam dovodi do lučenja koktela hormona koji izazivaju intenzivan, veoma prijatan osećaj. Međutim, ako malo bolje pogledamo, prijatnost se tu odnosi na smanjenje tenzije, tenzije koja se gradi, ako se potreba ne ispuni.

Dakle, čovek je pod tenzijom da ispuni fiziološku potrebu, i kada je ispuni dolazi do smanjenja tenzije – što mozak interpretira kao prijatnost. Ovo je, naravno, malo cirkularno, jer ispada da je potreba sama sebi i uzrok i cilj.

Što se ovog fenomena tiče, on je toliko u fokusu ljudske egzistencije da su neki psiholozi sa pravom tvrdili kako je seks glavni cilj i svrha čovekovog života i da motivacija za sve što čovek radi može svesti na motivaciju za seksualnim zadovoljstvom.

Kada govorimo o seksu kao motivatoru, ne treba nam mnogo da bismo uvideli koliko je takvo zapažanje blizu istine. U osnovi skoro sve ego-aktivnosti stoji želja za prijatnošću. Neko može da kaže da ljudi teže i za moći, te da je to posebna priča koja nema veze sa hedonizmom. Ali šta će im moć? Prvenstveno im treba kako bi iskontrolisali svet oko sebe i tako ga lakše predvideli, tj. osigurali svoju egzistenciju.

S druge strane, moć im dozvoljava lakši i brži pristup zadovoljavanju potreba tj.izazivanju prijatnosti (seks, alkohol, luksuz, itd.). Na primer, čovek želi da bude na vrhu uspešne kompanije ne zato što je to cilj sam po sebi, već zato što mu to omogućava veći pristup skupim stvarima, može letovati i zimovati, može kupiti bolja kola. A šta će mu bolja kola osim da deluje kao ovakav ili onakav u očima drugih, što će mu doneti neku nagradu. Kao što vidimo, iako ovakvi ljudi deluju kao slobodni, jer “imaju para, rade šta hoće” itd. oni su u stvari još veći robovi ega. Nažalost, ovakvi ljudi predstavljaju ideal većini koja ih drži za uzore.

Ali, ovde ne govorimo o tome da čovek treba da se oseća “loše” i da ne teži “dobrim” osećanjima. Ovde govorimo o tome da čovek danas ima ekstremizovane potrebe za nečim, oko kojih se vrti čitava njegova egzistencija i što ga udaljava od bavljenja sobom i od spoznaje sebe. Potreba za užitkom je normalna, ali ako nam se ceo život vrti oko toga da imamo užitak, onda ćemo teško živeti pravim životom. Stav, da je svrha života imati konstantne užitke, bi onda opravdao i ljude koji koriste drogu, jer im ona pruža užitak kada je koriste. Ali, poznato je kakvi su životi ljudi kojima se život vrti oko droge.

Mi se rađamo sa čitavim spektrom emocija i jednosmernost osećanja dovodi do gubljenja osećaja autentičnog postojanja, gubitka intuicije, gubitka sposobnosti pravilnog prepoznavanja sopstvenog stanja (ono kada nismo svesni da smo u stvari besni na prijatelja koji nas iskorišćava, samo zato što se trudimo da „gledamo pozitivno na svet“), iskrivljenog pogleda na realnost, nesposobnost suočavanja sa realnošću onakvom kakva jeste. Određena osećanja vezuju se za određena stanja, koja šalju određene poruke našoj svesti i mi tako znamo šta nam je činiti. To se naziva emocionalna inteligencija i ona je isto tako bitna kao i ostale vrste inteligencije.

Što se “negativnih” osećanja tiče, ona su tu kao glasnici da nešto nije u redu, bilo u unutrašnjosti, bilo u spoljašnjosti. Veliki broj psihologa i filozofa govore o tome kako je određen osećaj anksioznosti u stvari nužan za adekvatan razvoj osobe, kao i za ostvarivanje sopstvene slobode, jer navodi čoveka na preduzimanje akcija kako bi učinio svoj život autentičnim. Ovde se ne misli na površinsku anksioznost koja prati život modernog čoveka, strah vezan za gubitak komfora, objekata, odbacivanja od društva, itd.

Anksioznost o kojoj ovi autori govore, naziva se „egzistencijalna anksioznost“ i ona je proizvod svesti i razmišljanja o konačnosti svog života, a uspešna obrada rezultira odbacivanju neautentičnog i statičnog načina života i prihvatanjem života onakvog kakav jeste – spontan, nepredvidiv i konačan. Ona je jedan od glasnika realnosti, alarm da je trenutan način života i trenutna okolina neprihvatljiva i destruktivna po unutrašnje biće. Izbegavajući ovakvu vrstu anksioznosti, kao i svih osećanja vezanih za svest o lažnom životu, čovek odbacuje sopstveno biće, potiskuje svoj pravi duh i ostaje vezan lancima ega.

Egzistencijalna anksioznost daje hrabrost i podstrek ljudima da načine nešto važno od svog života, izlazeći iz svoje zone komfora, odrambene ljuske koju rigidni ego gradi oko bića. Ali, kao što smo videli, čovek tera sebe da potiskuje ovakva osećanja jer ne želi da izađe iz zone komfora i oseti pravu odgovornost za sebe, oseti realnost i živost univerzuma.

Jedan uspešan mehanizam ega za izlaženje na kraj sa egzistencijalnom anksioznošću je potiskivanje i negiranje (gde se ljudi okupiraju besmislenim stvarima, o čemu smo govorili ranije) i forsiranje drugih “pozitivnih” osećanja na mesto osećanja neadekvatnosti života, kako bi se biću odvukla pažnja i ponovo došlo do samoobmanjivanja. Sada nam je jasno zašto se čitava ova priča o forsiranju “pozitivnih emocija” (“budi srećan”, “osmehuj se”),u poslednje vreme masovno provlači kroz literaturu, medije i nauku.

Kada govorimo o „negativnim“ osećanjima, ta osećanja su „glasnici“ da je vaš ego u grču.

Ona vam govore da ste u konfliktu sa samim sobom i sredinom. Vidimo da negativna osećanja postaju nužan pratilac ega. Nemoguće je nemati ova osećanja dok je god ego glavni nosilac psihofizičke strukture i glavni agens između čoveka i okoline. Stoga, mi identifikujemo ova osećanja kao nužna i kao ona na koja se treba obratiti pažnja, koja treba analizirati, jer su glasnici konflikta i (besmislene) borbe sa svetom. Prihvatanje, obrađivanje i autentična reakcija na ova osećanja su nužni procesi kako bi se identifikovale manipulacije i mahinacije ega i počeo put uklanjanja njegove cenzure i kontrole, tj. oslobađanja od autotiranije.

Slično je i sa tzv “pozitivnim” osećanjima, tj osećaju prijatnosti. Ova osećanja su, naravno, opet reakcija na nešto spolja. Mi ovde, kao što je rečeno, ne govorimo o tome da čovek ne treba da teži da se oseća “u miru” sa sobom i univerzumom, što je u stvari i poenta težnje ka prijatnošću. Zadovoljovanjem potrebe za seksom, “umirili” ste jedan deo sebe.

Međutim, rekli smo da je potpuno umirivanje nemoguće dok god je ego aktivan nosilac procesa, jer onda samo služe za samoobmanjivanje („sve je u redu jer sam ja upravo imao/la seks“ ili „popio/la pivo“ ili štagod) i lažno umirivanje, davanje lažne slike da je sve u redu, a nije. Život “u miru” sa univerzumom moguć je samo ukoliko nema ekstremizovanih potreba za bilo čime u spoljašnjosti, i kada nema konflikta sa prirodom. Dakle, pozitivn i negativna osećanja trebaju biti u balansu.

Tako ego tera čitavo biće da funkcioniše na određen način, da mu glavna aktivnost bude samoobmanjivanje. Dolazi do preterivanja i do disbalansa. Tu u pomoć dolazi i sredina, koja nameće i podržava taj hedonistički ideal. Fraze kao što su“budi srećan”, “misli pozitivno” konstantno cirkulišu i predstavljaju neki ideal stanja koje treba dostići, koje treba nametnuti biću. Ego vrši pritisak na sebe i na čitavo biće da se oseća ovako ili onako. Kako smo videli, ovo je odraz konflikta, a disbalans u ovom smeru može voditi u disfunkciju čitavog bića.

Nije li ovde stara kineska izreka “previše svetlosti zaslepljuje oči, previše zvuka zagluvljuje uši, previše ukusa šteti jeziku“ potpuno na mestu? Sve što je preterano ne može biti dobro. Univerzum je balans, savršen spoj sila, zato i opstaje. Ukoliko bi neka sila prevagnula, univerzum bi prestao da postoji ovakav kakav jeste.

Dakle, vidimo da živeti život, čija je svrha imati što više, zadovoljiti sve svoje ekstremizovane potrebe nema smisla, a pored toga deluje destruktivno kako na samo biće, tako i na njegovu okolinu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život (12)

____________________________________________________________________________________

prethodni članak

Advertisements

One thought on “HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE…

  1. Povratni ping: ZONA KOMFORA… | TAMOiOVDE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s