ČUVAR DOBRIČINOG PRSTENA…

tamoiovde-logoProlaznost – Danilo Bata Stojković (1934–2002)

Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović, Laki Topalović ili Luka Laban, Bata Stojković je zapravo postavio međaše ne samo u pozorištu već i u istoriji i našem pamćenju

310269_Bata-1Kad je u subotu uveče, uoči samog početka prve reprize Skupa po Marinu Držiću (Teatar „Bojan Stupica“), gledalištu saopštena tužna vest da nas je napustio velikan jugoslovenskog i srpskog glumišta Danilo Bata Stojković, prepunim gledalištem odjeknuo je mukli huk koji se ne dâ opisati. A potom je krenula predstava, među najmaštovitijim i najvirtuoznijim u poslednjih desetak godina zahvaljujući mladom rediteljskom magu Jagošu Markoviću i usaglašenom naporu desetak vrsnih glumaca svih generacija.

Ako je Bata negde gore na nebu (zaslužio ga je, ali postojanje neba je van naše volje i pojedinačnih zasluga), eto dodatnih razloga za njegovu radost jer je njegov dobri duh dobio sjajne nastavljače i naslednike.

BUBULEJA, ČVOROVIĆ, LAKI… : Ušavši u legendu još za života, kao Bubuleja, Ilija Čvorović (Balkanski špijun), Laki Topalović (Maratonci), ili Luka Laban (Profesionalac), da pomenemo samo neke od njegovih glumačkih čarolija, Bata Stojković je zapravo postavio međaše u istoriji i našem pamćenju. Iako ophrvan teškim bolestima više od deset godina, Bata Stojković (11. avgust 1934 – 16. mart 2002) igrao je gotovo do poslednjeg daha, bežeći na scenu iz bolničke postelje na užas medicinskog osoblja.

Da nije bio nošen tom fantastičnom potrebom da sebi dokaže kako mu je scena nasušni životni prostor, možda bi i ranije bio prinuđen na predaju. A samo pre mesec dana (13. februar) utekao je lekarima da za mlade glumce Slovenskog narodnog gledališča odigra Kovačevićevog Profesionalca, mitsku predstavu o kojoj su oni samo čuli. Rizikovao je da mu se desi ono isto što i Molijeru na poslednjoj predstavi Uobraženog bolesnika, a gledaoci su predstavu gledali sa grčom u duši i sa suzama u očima.

Nešto ranije Stojković je u Ateljeu 212 odigrao 300. predstavu Korešpondencije (po Zlatnom runu Borislava Pekića, režija Arse Jovanovića) i to je bio oproštaj od scene na kojoj je ostvario niz nezaboravnih uloga. Otišavši iz zemnog života Bata je „srušio“ bolju polovinu beogradskog pozorišnog repertoara. Pozorište kao ustanova poznaje alternaciju (glumačku zamenu), ali ko bi se usudio da zameni Batu u ulozi Luke Labana?

Glumac koji je za svojih nepunih 68 godina ostvario osamdesetak pozorišnih uloga i pedesetak filmskih, uz veliki broj ostvarenja u TV-serijama golemog odjeka u najširoj javnosti, Stojković je radio i sagorevao kao da ima tri života, po uzoru na mitskog Balačka vojvodu. Ako je svojim pozorišnim vrhuncima uspeo da stane u red velikana poput Mire Stupice, Ljube Tadića i Branka Pleše, a u filmskom stvaralaštvu dosegao zaumnu meštriju takvih gorogana kao što su bili Pavle Vuisić i Mija Aleksić, Stojković je sa zapanjujućom lakoćom pomirio sve dileme o različitosti glumačkih zadataka u pozorištu i na filmu.

310269_profesionalac

„Profesionalac“

Retki su oni kojima je to pošlo za rukom u širem evropskom obzorju. Pada mi na pamet legendarni Mišel Simon (Vigoova Atlantida, Budi spasen iz vode Žana Renoara), španski vitez Francisko Rabal (Bunjuelov Nazaren, između ostalih), Šveđani Maks fon Sidov i Erland Juzefson, Englez Lorens Olivije i Italijan Vitorio Gasman. Kod Amerikanaca ovakvih parametara nema iz jednostavnog razloga što tamo rad na filmu ukida mogućnost da se neko kontinuirano bavi pozorištem.

GLUMAČKO IZRASTANJE: Oni koji prate Batu Stojkovića u hodu po zvezdanoj stazi poslednjih tridesetak godina teško mogu da poveruju kako je njegovo glumačko izrastanje (sentimentalno vaspitanje, da upotrebim tačan Floberov izraz) bilo prožeto teškoćama i ozbiljnim nedoumicama. Završivši studije na beogradskoj Pozorišnoj akademiji, Stojković je od 1956. do 1962. odigrao deset uloga na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potom je prešao u stalni sastav Ateljea 212, u čijem ansamblu će ostati do kraja, s tim što će poslednjih petnaestak godina života i rada posvetiti kući Zvezdara-teatar, u kojem će s retkim izuzecima igrati u dramama svog omiljenog pisca, velikana novije srpske dramaturgije Dušana Kovačevića.

Posle niza zapaženih, ali i ne mnogo istaknutih ostvarenja u pozorištu Bata Stojković prvi put blista na filmu, u Izdajniku reditelja Kokana Rakonjca (god. proizvodnje 1964). U ulozi Korčagina, ilegalca koji pod mukama popušta i izdaje drugove, Stojković nagoveštava onaj niz manipulisanih likova, marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, u sudaru ideala i krvave životne drame koja bije ispod krupnih utopijskih projekata. Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprekidno uništava izdajnike i otpadnike, u izvrsnom filmu Miće Popovića Delije (1968). Naznakama ova dva lika Bata stiže do monodrame Putnik (1971), po tekstu Dragoslava Mihailovića i u režiji Aleksandra Mandića, koja mu donosi vrhunska priznanja kritike i gledališta, stavljajući ga konačno u najviši red jugoslovenskih glumaca.

Govoreći o umetnosti glume, Stojković čas poredi ovaj zanat sa automehaničarskim, hoteći da razbije visokoparnu patetiku koja se tradicionalno plete oko ove krhke umetnosti, a mnogo češće govori o pozorištu kao hramu koji zahteva posvećenost sa obe strane – iz gledališta kao i iz reda onih koji ga grade iznutra. Jednom je poručio pretencioznom tumaču pozorišta: „Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome.“ A drugi put navodi Džejmsa Kegnija koji je na pitanje kako se glumi kazao: „Iskoračim levom nogom i kažem istinu.“

Retko je davao dugačke intervjue jer su ga često gnjavili nedoučeni novinari, ali kad je govorio, to je uvek bilo živo i krcato duhovitim i oštrim opservacijama koje se trajno urezuju u sećanje. Osvojio je sve najznačajnije nagrade na našem kulturnom prostoru (one nekadašnje Jugoslavije, sada to sve izgleda lakše), uključujući i Dobričin prsten, i nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo, da ne pominjemo nagradu sa pozorišnog festivala u Kvebeku za Havelovu Audijenciju.
Bata je umeo da kaže da je možda dobio više nego što je zaslužio, hvaleći i primećujući druge glumce. Više puta je isticao da je „junak njegovih dana“ – Dragan Nikolić, a kada smo negde pred njegovu smrt razgovarali o Draganu, a ja rekao nešto posebno lepo o ovom glumcu, Bata je bez ikakve prisenke humora uskliknuo: „Pa, čekaj, on mi je položajnik!“ Iako ga je bio glas da je osobenjak i težak za druženje, u stvarnosti je negovao prijateljstva i bio požrtvovan kad god mu se ukaže prilika.

Kad mu je 1990. predavan Dobričin prsten uz propratne govore od kojih je najefektniji bio iskaz njegovog „kućnog pisca“ Dušana Kovačevića (uporedio ga je sa rudarom, pa je zažalio što Bati ne može da uruči rudarski šlem), Stojković je rekao da se ne oseća dobitnikom, već samo kao neko ko je dobio tu čast da pričuva Dobričin prsten!

Igrao je u najboljim filmovima naših asova kao što su Slobodan Šijan, Goran Marković, Goran Paskaljević, Živko Nikolić i Emir Kusturica, između ostalih. Igrao je uvek uz druge značajne likove našeg glumišta, ali i uz mlade ljude koji su uz njega imali šta da nauče.

METAFORA POLITIČKE GERONTOKRATIJE: Ako je u pozorištu s velikim uspehom igrao po delima Nušića, Strindberga (za dramu Play Strindber dobio je Oktobarsku nagradu 1972), Antona Pavloviča Čehova, potom istočnih buntovnika kao što su sjajni Slavomir Mrožek i Vaclav Havel, posebna deonica pripada komadima i ulogama iz pera Nušića naših dana, Dušana Kovačevića. Šijanov film Ko to tamo peva (1980), u mnogim anketama proglašen za najbolji jugoslovenski film svih vremena, donosi lik smešnog osobenjaka koji se dugo pamti, dok u pozorištu i na filmu igra Iliju Čvorovića, naslednika Nušićevog „sreskog špijuna“, nezaboravnog junaka u kojem se odslikavaju arhetipske slike večnog doušništva na brdovitom Balkanu. Kao jedan od upečatljivih Topalovića, Bata naporedo s Mijom Aleksićem i Pavlom Vuisićem stvara moćnu metaforu političke gerontokratije na našim prostorima.

310269_48-balkan

„Balkanski špijun“

Ovaj dugi niz sjajnih likova sa obiljem naših etno-antropoloških crta koje jarkim satiričkim bojama nagoveštavaju surovu stvarnost najtvrdokornijih tipova unutar „nebeskog naroda“ završava sjajni Profesionalac u kojem Luka Laban, čovek sa misionarskom posvećenošću u praćenju „osumnjičenog“ pisca, obara gledalište toplinom i potresnom prisnošću prema svojoj žrtvi.

Iako je u svaki lik unosio svoju golemu energiju i identifikaciju koja je grabila gledalište za gušu, Bata Stojković je s nepogrešivim sluhom uspevao da odmeri udeo u satiričnoj crnoj komediji, burleski, farsi sa proračunatim, folklornim preterivanjima, uz otkrivanje tragične senke u likovima koji se, čineći istorijska zla, zapravo otkrivaju kao vrhunske žrtve i poraženi u neumitnom toku istorije.

TRAG LJUDSKOSTI: Ovaploćujući junake koji često u sebi nose ogromnu rušilačku energiju i samoubilačke strasti, iskorišćene i odbačene pošto su odigrali svoju mračnu ulogu na strani staljinističkih i drugih dogmatskih zala, Bata Stojković je uvek uspevao da u njima otkrije onaj trag ljudskosti koji gledalište nehotično prepoznaje kao svoje i nešto blisko. Kako je jednom otkrio: „možda sam i ja mogao da to budem, samo mi se dosad nije pružila prilika“. Ima li lepše odbrane sopstvenih junaka?

Pravde radi, moram da istaknem da je Stojković bio klica izuzetnog slikarskog projekta Miće Popovića Slikarstvo prizora, sa Batinim likom kao Gvozdenom koji nastavlja svoj život kao beskućnik i gastarbajter u Titovoj epohi (zabranjena izložba sredinom sedamdesetih, u Galeriji Kulturnog centra Beograda). Početkom devedesetih, u osvit raspada velike Jugoslavije, Stojković u nekoliko britkih intervjua govori o zločinačkom režimu današnjeg stanovnika Haga. Za vreme studentskih protesta marta 1991. mladi ljudi na rukama donose Batu, teško pokretljivog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih. Gotovo isto se dogodilo i u vreme građanskih protesta 1996–1997. godine. Uostalom, Bata tu nije bio nikakav izuzetak u svojoj profesiji.

Za razliku od većine iz spisateljskog i novinarskog esnafa, Pravoslavne crkve i SANU-a, kao i dobrog dela Univerziteta, glumački esnaf je, sa retkim izuzecima, bio na strani borbe za slobodu i odbacivanje lažne nacionalne retorike koja je u jezgru svih novijih kolektivnih nesreća. Prekidane su pozorišne predstave (svetinja za sve pozorišne profesionalce), šetalo se u kolonama, čitana su pisma solidarnosti sa premlaćivanim studentima i građanima. Glumci, zanat najstariji!

U filmovima, na video-trakama i u sećanju nekoliko današnjih generacija Danilo Bata Stojković je ostavio neizbrisiv trag i meru po kojoj će se izdvajati ono vrhunsko, kao i u svakoj autentičnoj umetnosti, bez ikakve sumnje.

screenshot1

 screenshot2

Milan Vlajčić
Izvor:vreme.rs

___________________________________________________________________________________

Danilo-Bata Stojković, srpski pozorišni i filmski glumac umro je na današnji dan, 16. marta 2002. godine.

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME: tamoiovde.wordpress.com

Priredio: Bora*S

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s