SAT KOJI BROJI MILIONE…

tamoiovde-logoIza ove priče se krije ključ norveškog blagostanja o kome svi maštaju

To što je Norveška tako bogata, i nije nešto nepoznato. Ova zemlja je peta u svetu po izvozu nafte na čemu godišnje zarađuje čak 40 milijardi dolara.

putovanje_620x0_620x0

Ilustracija

Ali tome treba pridružiti i dinamičnu, moćnu ekonomiju koja obezbeđuje prosperitet čitavom društvu. Međutim, u svim istraživanjima o visini zarada, Norveška zauzima i jedno od vodećih mesta u svetu po ujednačenosti visine primanja njenih građana.

To je, između ostalog, i ono što je Norvešku izdvaja od ostalih država koje izvoze naftu, bilo da je reč o zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ili Bliskog istoka. U njima je upravo „crno zlato“ izvor najvećih zarada koje vladajućim elita obezbeđuju nenormalno bogatstvo, dok ostalo stanovništvo zavisi od socijalne milostinje koje su im namenili lideri, ili mrvica koje uspeju da iscede iz posustalih ekonomija.

Kako uopšte Norveška upravlja svojim energetskim blagom, mogla bi biti poučna lekcija i za druge zemlje koje raspolažu sa takvim resursima. A, ona se najlakše uči ako se skokne severno od Osla do luke Stavanger u Severnom moru, prestonicu naftne industrije ove zemlje.

Holadska bolest

Dok nije otkrivena nafta 1969. godine, Stavanger je bio ribarska luka čiji se najbolji dani povezuju sa bumom u lovu haringi, koji se iznenada završio još davne 1870. godine. Neočekivani kolaps ribolova ostavio je ovaj grad, ali i samu Norvešku, sa potpuno beskorisnom flotom drvenih jedrenjaka i ruiniranom poljoprivredom koja je bila daleko iza suseda, koji su već uveliko koristili blagodeti ubrzane industrijalizacije u toj oblasti.

Međutim, nafta je sve izmenila.

„Životni standard u Norveškoj je 1960. godine bio za 30 do 40 procenata niži od švedskog ili danskog“, priča Bruno Gerard, iz Poslovne škole iz Osla. „Trenutno, naš standard je suštinski viši od obe ove zemlje.“

Znaci napretka vidljivi su svuda oko Stavangera koji je od grada od 90.000 ljudi iz šezdesetih, prerastao u regionalni centar za više od 200.000 stanovnika.

U stavangerskoj luci leže usidreni džinovski brodovi izrađeni u obližnjem brodogradilištu za potrebe naftnih platformi, u gradu je 10.000 studenata, podignuta je nova koncertna hala i nekoliko muzeja, dok se u neposrednoj blizini protežu ogromne staklene bašte u kojima na veštačkom svetlu, tokom dugih, tmurnih zima, sazreva svež paradajz.

Slični prizori mogu se videti duž čitave zapadne obale Norveške, gde je raštrkano 70 naftnih platformi.

Mada je naftna industrija pretvorila pet miliona Norvežana u bogataše, to nije bio put bez brojnih izazova. Mnoge druge države iskusile su na svojoj koži kako nafta može da napravi potpuni haos u njihovim ekonomijama, učvršćujući ovaj bogati izvozni sektor dok su se potpuno urušavale ostale eksportne grane, tako da je ovaj fenomen dobio i svoje ime – „holandska bolest“, pre svega zbog toga što je dramatično unazadio uspešan industrijski sektor u toj zemlji nakon otkrića bogatih nalazišta prirodnog gasa u Severnom moru, čega nije bila pošteđena u jednom trenutku ni sama Norveška.

Strah od naftnog cunamija

Ali nakon toga, šteta koja su pretrpeli Norvežani, ostavila je trajni strah od cunamija naftih prihoda duboko u njihovim srcima. Stoga je Norveška odlučila da uradi ono što Irak ili drugi izvoznicima nafte nikada nisu pomislili da učine: utvrdila je limit prihoda od nafte koji mogu da se ulažu u ekonomiju.

Na samom početku, Vlada te zemlje je odlučila da čitav profit koje su ostvarile državne kompanije od nafte investira u istraživanja novih izvora, ali se i tu, neočekivano, pojavio krajnje neobičan problem: 1995. godine zarada je bila mnogo veća od onoga što je moglo da se apsorbuje ulaganjima, tako da je Norveška bila prinuđena da napravi poseban državni fond u kome bi čuvala profit od nafte daleko od uticaja na ekonomiju zemlje, proglašavajući ga imovinom budućih generacija Norveške.

Nakon toga je Vlada posebnom odlukom zabranila sebi da koristi više od četiri procenta tog novca za ulaganje u postojeću infratrukturu ili druge javne projekte, i svu zaradu investirala u poslove u drugim državama, sklanjajući sama od sebe pozamašnu zaradu od nafte.

Sat koji broji milione

Jedno od obeležja stavangerske luke je niska moderna zgrada sa tornjem sa jedne strane koji, kada se malo bolje zagledate, podseća na naftnu platformu. Zdanje je podignuto kao Norveški muzej nafte u kome se može videti kako se razvijala ova industrija, kako bi građani shvatili značaj ovog izvoznog resursa.

Svake godine između 10.000 i 12.000 studenata poseti ovu ustanovu u kojoj se nalazi jedan od najupečatljivijih eksponata – ogroman digitalni brojač na kome se ogromnom brzinom smenjuju cifre pokazujući koliko se novca od nafte slilo u Norveški državni fond od 1995. godine. Časovnik trenutno pokazuje brojku od 890 milijardi dolara, tako da svaki građanin Norveške raspolaže pozamašnom “ušteđevinom”.

Zvanično, samo maleni deo ovog bogatstva se izdvaja za državne penzije, njegova glavna svrha je da osigura da norveška ekonomija ne postane zavisna od nafte, i tako očuva njenu snagu i živost u trenutku kada presuše izvori nafte.

Do sada, ta zamisao besprekorno funkcioniše.
Izvor:novosti.rs(Slobodna Evropa)

____________________________________________________________________________________

Advertisements

2 thoughts on “SAT KOJI BROJI MILIONE…

  1. Iskreno rečeno više nikakvo divljenje ne gajim prema Norveškoj, od kako sam malo zagrebala ispod površine i upoznala neke stvari iz akulisa. Isfrustriran narod pod znatnom državnom diktaturom, obeleženi istorijom punom incesta. Sad se država izdigla iznad ljudi, Država u kojoj se godišnje oduzme cca 12.000 dece iz svojih biloških porodica (što je više nego u celoj Francuskoj, na primer) i većina ih nikad ne bude vraćena iako se oduzimanje često dešava samo na osnovu nedokazane sumnje. Država koja daje grdne pare hraniteljskim porodicama i azilnim domovima u kojima više stanje dece ne kontroliše, tako da su često zaista zlostavljana ili zanemarivana ili sve to zajedno. Država u kojoj „zadovoljni“ gradjani provode vikende u okolnim državama opijajući se do bezumlja jer u svojoj baš i ne smeju.
    Osim blagostnja, da li su išta rešili? I da li je samo finansijsko blagostanje poenta ili su cilj sistema srećni ljudi? Znam da ovo sve nema veze s naftom i njihovim raspolaganjem bogatstvom, ali ako ceo njihov sistem maši temu, mogu valjda malo i ja 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s