TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________
Čudna priča o životu Germana Sterligova
Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.
Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.
Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.
U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.
Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.
Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.
Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.
Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.
U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.
Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.
Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.
Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.
Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.
Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.
Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.
Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.
Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.
Autor: Mirjana
_____________________________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________________________
Nešto kao ruski Amiši… Zanimljivo.