ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

пописDokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

_____________________________________________________________________________________________

SVET KOJI NESTAJE-film

_____________________________________________________________________________________________________

PTICE KOJE NE POLETE – film

_____________________________________________________________________________________________________

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

05 copySnimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.
Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

08 copyObjašnjava:
f2– Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
04 copyGotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.
U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.
_Y9C9670 copy– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu. To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
06 copyPetar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

2 copyNa projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi. Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
12a copyTri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.
– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”
07 copySnimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.
15 copyA najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi. Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

_____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s