ČEŽNJE NAŠIH SNOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

VEZE

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
a osetan ipak, tužan ili drag;
K’o miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive . . . i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il’ jesenji studen vetar, ili tek
proleća uzdah razdražljiv i mek,
 i svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
 s mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže

Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

_______________________________________________________________________________________________________

SIMA PANDUROVIĆ
Sima_Pandurovic_(1883—1960)Krugu bliskih Disovih prijatelja i pesničkih istomišljenika pripadao je i Sima Pandurović. Iz te grupe naših „modernista“ s početka XX veka, pored Disa, Sima Pandurović se brzo uspinje u red darovitih i originalnih pesnika. Njegovo pesničko stvaranje, započeto još u prvoj deceniji našeg veka zbirkom Posmrtne počasti, nastavljalo se veoma živo i aktivno sve do drugog svetskog rata, otkada njegova društvena i književna delatnost gotovo sasvim zamire. U naše dane ostalo je samo sećanje na tog darovitog i posrnulog srpskog pesnika, koji je sa Disom utro nove puteve u razvitku srpske poezije s početka našeg veka.

Može se odmah reći da je Pandurovićeva poezija, od trenutka u kome se javila pa sve dok je stvarno živela i delovala, bila poezija punog i doživljenog pesimizma. I nazivi pojedinih ciklusa njegovih pesama to očito potvrđuju — U nemirnim senkama, Iluzije sećanja i nada, Dani i noći, Posmrtne počasti, Tamne ispovesti, Iskušenja i drugi.

Nasuprot Disu, koji je sve do svoje tragične smrti ostao izvan širih književnih i kulturnih vidika, Pandurović je radio, čitao i upoznavao se sa savremenim književnim pojavama svoga vremena. Francuski simbolisti i modernisti naročito su bili bliski njegovim urođenim negatorskIm i nihilističkim raspoloženjima. Njihovu poeziju očaja, neverovanja i umiranja Pandurović je dobro poznavao, pa je u našu tadašnju liriku uneo mnoge slične motive i mračne, zagrobne tonove.

U Čestim trenucima on opeva jedno izrazito rezignirano, bezvoljno ljudsko raspoloženje. Život protiče bez cilja i smisla, najčešće u noćima po kafanama, i to bez lepota i draži koje u njima nalaze „ćifte i filistri“:

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je misô, lelujava seta
Na proživljenu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.
— — — — — — — — — — —

Ja ću kô često, po, poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K’o noćna priviđenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan. . .

Pesnikova misao se često spuštala do beznađa. U takvim trenucima, kao u pesmi Svetkovina, on je negirao smisao čovekovog svesnog bitisanja i kao jedinu utehu, kao jedinu sreću, proslavljao poremećenost i ludilo:

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok — nama, draga, znan,
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

Pesme Mizerere i Istina isto tako pevaju o čovekovom otuđenju od života, pevaju o smrti i očajnoj radosti koju ona donosi čoveku oelobođenom svesti o tom životu.

Ali u Pandurovićevoj poeziji živi i jedna istinska misaonost. Ta misaonost nije bila nikakav sređen i jasan filozofski stav ili sistem. To je bila više jedna agonija čoveka koji u svom životu, kao ni u životu oko sebe, nije mogao da nađe nijedan svetao i radostan trenutak. Zato je Pandurovićeva poezija iskrena i doživljena. Ona je na nov, prodoran način sišla u najtamnije kutove čovekovog unutrašnjeg bića i na svetlost dana iznela, bolne, pogrebne istine o jednom očaju i izgubljenosti.

U skladu s takvim slikama, motivima i raspoloženjima, Pandurovićeva poezija je danela i jedan nov, smeo i surov pesnički izraz. Njene slike smrti, propadanja i raspadanja nužno su morale da budu izgrađene jezikom koji ih je uobličavao u svetlosti njihove mračne doživljenosti:

I kraj već tu je! Noć ne diže krilo,
I neće više dići ga nad nama!
Srebrnast pokrov prostorom se vlači
Čudan i moćan. Jedna crna jama. . .
Tu će nam ući želja i strast svaka!
Setno se nebo oblacima mrači.
Ludost, veselje! Raka! Raka! Raka!

Pandurović je u godinama rata napisao i nekoliko pesama u kojima se pridružio opštem nacionalnom zanosu u borbama za oslobođenje domovine. Ali njih je malo i one, iako sa motivima rodoljublja i vere, nose u sebi tragove pesnikove rezignacije i umora. Sva njegova poezija, u stvari, kreće se stazama umiranja i sumnji, utapa se u beznadne misli o čovekovom umiranju koje se naziva životom. Tom poezijom, sa nemirnim slikama svesti i podsvesti, sa izrazom koji je isto tako bizaran, Sima Pandurović je osvojio ne malo i ne neznačajno mesto u srpskoj poeziji XX veka. I pored svoje suprotstavljenosti svakodnevnom životu, on je o tom životu progovorio na jedan osoben i moderan način. Pesimistički misaona i bolno doživljena, poezija Sime Pandurovića, zajedno sa Disovom, otvorila je, ili bar nagovestila, nove mogućnosti i nove puteve pesničkog oblikovanja života.

Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević

Izvor:riznicasrpska.net/

_______________________________________________________________________________________________________

Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine.

Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Pesnik, estetičar, esejista, kritičar i prevodilac Sima Pandurović rođen je na današnji dan 1883. godine. Gimnaziju i studije filozofije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Posle Prvog svetskog rata, bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, a zatim sa Vladislavom Petkovićem Disom uređivao Književnu nedelju, pa osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno. Poznate su njegove knjige Posmrtne počasti i Dani i noći, kao i drama Na zgarištu. Prevodio je dela Molijera i Šekspira. Njegova poslednja zbirka pesama Pesme, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Izvor:rts.rs/

_______________________________________________________________________________________________________

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći — sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo ocepljenje to
od muka, sumnje, vremena i sto
rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
 u bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
srećno, i hvale onaj život krt
što ostavismo. Daleko od njih
sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
dovede tu nas. – U cveću smo išli,
slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav – najteži nam jad –
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njem
– Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
srdačan, krotak. Onaj život loš

u kome znanci , rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? –
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
– Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži za životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
… Gle! očima im trepti rosa nemo…

_______________________________________________________________________________________________________

Priredio  Bora*S

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s