Kad mastilo sazre u krv
„Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene”, ispovedao se Branko Miljković pred konačni odlazak. „Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo”
Njegova pesma „Epitaf”, sazdana od jednog jedinog stiha „Ubi me prejaka reč”, postala je svojevrsni slogan, poslovica i opšte dobro, iako mnogi nisu znali niti znaju ko je i kad ovekovečio ove četiri sudbinske i sudbonosne reči. Ispisane su, u grču, s jeseni 1960. godine, poslednje jeseni Branka Miljkovića, dok se nad njim uveliko nadnosi zlokobno „kad mlidijah umreti”. O tome svedoči sam pesnik u oporom pismu prijatelju u Zagrebu, posle jednog od boravaka u tom gradu.
„…Kakav je razlog da odem bez razloga ja ne znam. Znam da sam morao otići… Ja prezirem samog sebe. Tako sam se osećao i onda i morao sam otići, otići bilo kuda. Imao sam osećanje da ću umreti, i počeo sam da bežim. U zoru sam napisao ovaj epitaf koji ti šaljem… Moje duševno stanje je bilo takvo da nisam mogao ni da čitam, ni da pišem, niti da se na jednom mestu skrasim. Sada sam se sredio. Ti me izvini… Nemir je najteža bolest, neizlečiva. Neka nas ništa ne zaustavi… Tvoj Branko.”
„Ubi me prejaka reč” je, u stvari, poslednji od desetak stihova tada nastale pesme koji se odvojio od nje i nastavio da traje samostalno, kao žig usuda na Miljkovićevu poeziju, život i, naravno, i danas tajnovit kraj. A njegov početak, oni prvi treptaji „zvezdanog sistema krvotoka’’ budućeg pesnika, događaju se, kao u biblijskoj pripovesti, daleko od grada koji će u biografiji da mu slovi kao rodni, gde će ugledati „nečitak svet’’, svet u kome „svuda užasna ljubav vlada”. Vladala je i u Splitu, u proleće 1933. godine…
Dok patrolira po tom gradu, naočiti, dvadesetšestogodišnji policajac Gligorije Miljković, Srbin poreklom iz Gadžinog Hana nedaleko od Niša, upoznaje na rivi godinu dana mlađu Mariju, Hrvaticu, stasitu devojku iz obližnjeg Drniša.
Tu, na obali mora, dešava se obostrana ljubav na prvi pogled. Uskoro napuštaju Split i odlaze u Niš. Kao blagosloven plod njihovog voljenja, kao nemerljiv miraz i blago, lepa Dalmatinka nosi ispod svog južnjačkog srca čedo, koje će njoj, jesenjinovski nesrećnoj majci nesrećnog pesnika, doneti toliko ponosa i briga, radosti i očaja.
„Rođenje je jedina nada”: 29. januara 1934. godine, u pola devet ujutro, ona u niškoj Državnoj bolnici rađa sina koji će za manje od četvrt veka, kao gotovo golobradi mladić, zatalasati i srpsko i jugoslovensko pesništvo. Novorođenče je u crkvene knjige zavedeno kao vanbračno, uz svojeručnu izjavu Gligorija Miljkovića: „Ovo dete priznajem za svoje i odobravam da se na moje ime upiše.” Njegovi roditelja zvanično će da se venčaju nakon dolaska njihovog prvenca.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao
Tako se, 110 godina posle rođenja Branka Radičevića (1824–1853) i osam decenija posle njegove smrti, događa još jedan tragični Branko srpske poezije. Stihove slavnog imenjaka upoznaje još u detinjstvu za koje će reći da je bilo „tužno, ratno”. Porodica Miljković živi na periferiji Niša, u takozvanoj Šinter-mali, Ulica Ljube Didića 9, u skromnoj kući od samo dve sobe, sa bašticom i cvećem. Tu, na gomili peska, Branko kažiprstom ili štapom ispisuje svoja prva slova.
Od jeseni 1941. godine ide u osnovnu školu, prvo u Nišu, pa u Gadžinom Hanu. Odličan je učenik, poslušan i zamišljen dečak, koji u podnožju Suve planine, s nekoliko knjiga u čobanskoj torbici, leti čuva koze i ovce dede Luke Miljkovića. Dok drugi jure za loptom, on, usamljen, čita: fudbal nikad nije voleo. Međutim, to nisu tek sunčani dani seoske idile. Rat je, nailaze strahote koje zatamnjuju ne samo detinjstvo budućeg pesnika: osmogodišnji Branko će iz blizine da vidi poklane ljude.
Taj prizor se zauvek traumatično useca u nevinu dečačku svest, taložeći se na mučnu spoznaju ranije viđene Ćele-kule. Verovatno se već tada u poimanju i sebe i celokupnog sveta u tom mladom, osetljivom biću začela otrovna klica tajanstva Smrti. Petar Džadžić, književni istoričar, kritičar i Miljkovićev bliski prijatelj, kaže da se ovaj nesvakidašnji pesnik u stihovima „drogirao smrću”: pisaće (o) njoj do poslednjeg dana, odnosno noći. „I sećam se svega što je bilo posle moje smrti’’, ispisuje devetnaestogodišnji Branko.
Pored stihova s pridevom mrtav i onih s čestim metaforama i alegorijama koje označavaju Smrt, nastaće i ovi: Dok se zemlja okreće oko svoje smrti / Sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo / Treba se moliti smrti za svoj život / Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato / Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i bez lica / Još mi smrt u ušima zuji…
Sa živim sećanjem na mrtve, jedanaestogodišnji Branko polazi 1945. godine u nišku gimnaziju „Stevan Sremac’’. Uskoro izrasta u vižljastog mladića. O njemu se i u školi i u gradu govori s divljenjem kao o mladom pesniku koji svoje stihove, sročene sasvim u duhu tog doba, zaneseno govori na školskim priredbama i sastancima mladih literata. Sanjari o besmrtnoj slavi, pogotovo posle nezaboravnog 11. maja 1946. godine kad u njegovoj školi književni čas drže Desanka Maksimović i Oskar Davičo. Uzbuđen, Branko prvi put izbliza gleda i sluša istinske pesnike, čije stihove zna napamet.
Ni u najsmelijim maštarijama ne naslućuje da će veoma važnu odluku za njegove pesme i život, samo neku godinu kasnije, doneti upravo Oskar Davičo i da će ga, kao novu, pesničku zvezdu pokroviteljski voleti jedna Desanka Maksimović.
Zasad mu ostaje da se zbog svog izrazitijeg nosa hrabro poredi sa Siranom de Beržerakom. U dnevniku niže petice, sem iz fiskulture: mrzi trčanje, dobacivanje loptom, pentranje po gimnastičkim spravama. Zreliji od vršnjaka, čita po nekoliko knjiga uporedo, beleži, pamti, citira: antička filozofija, Biblija, Homer, Hegel, veliki romanopisci, Dante, Šekspir, Gete, astronomija, medicina, naši pesnici, narodna književnost…
Studiozno uči strane jezike. Pravi prve prevode. (Branko Miljković je značajan i kao vrstan prevodilac, najviše modernih francuskih i ruskih pesnika.) Zadivljen Šekspirom, pokušava da napiše tragedije Miloš Obilić, Marko Kraljević, Karađorđe… Redovno gleda sve što se prikazuje u pozorištu i bioskopu. Zaljubljuje se brzo i lako: Olja, Javorka, Ljilja…
U ne baš romantično poratno doba oskudice, ruševina i obnove zemlje, 1949. godine, Branko će u bioskopu ugledati stvorenje plavih uvojaka i krupnih očiju koje mu izgleda kao Rafaelova Madona. Iako su u istom gradu, čak u istoj školi, nikada se neće lično sresti, nikada jedno drugom neće prozboriti makar jednu drhtavu mladalačku reč – on, petnaestogodišnji poeta, ona godinu starija gimnazijalka Ljiljana Ilić.
Uslediće njegova grozničava pisma protkana sopstvenim stihovima i citatima iz dela velikih umetnika, sve da bi joj dočarao sav svoj ljubavni bol dostojan patnji Dantea za Beatričom, Petrarke za Laurom. Ali, „ljiljan plave boje” uporno ćuti, ostajući zauvek dalek i nedostižan kao i sve čuvene pesničke dragane. „U pusto srce u mrtvo vreme me zovi’’: sudbina, i vreme, ipak će jednog dalekog, budućeg dana spojiti seni pesnika Branka Miljkovića i gimnazijske uspomene Ljiljane Ilić.
Zvezdama ranjen u snu lutaš
Sa sedamnaest godina, 1951, Branko Miljković objavljuje u Nišu prve pesme i prevodi sa ruskog poznatu poemu „Oblak u pantalonama’’ Vladimira Majakovskog. Oduševljavaju ga ne samo njegovi stihovi, nego i život i – smrt. Samoubistva Majakovskog i Jesenjina spominjaće i sledećih godina… Takozvanu veliku maturu polaže odličnim uspehom 1953. godine. S tašnom punom prevoda i svojih pesama samouvereno napušta rodni grad. Neće proteći mnogo vode Nišavom, a on će mu se vratiti kao – spomenik.
Tada čuveni profesori na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde studira čistu filozofiju, upisuju u indeks Branka Miljkovića same desetke, što je i njegov prosek do apsolviranja. Ipak, on je sav predan poeziji i svemu što ona donosi i odnosi. S načitanošću koja uveliko nadmašuje obrazovanje njegovih vršnjaka, pokušava da iskoristi sve što mu nudi Beograd tog doba. „Guta” knjige po bibliotekama, prevodi, uči, piše, polaže ispite, žuri od redakcije do redakcije i nudi svoje stihove od kojih se ne odvaja, druži se s drugim pesnicima objašnjavajući u nadahnutim usmenim esejima smisao i važnost poezije: „pesma je most između njega i ljudi, most između sna i jave, smrti i života”.
Taj most će da načini i novi, modernistički časopis „Delo” čime će obeležiti delo Branka Miljkovića. U njemu u leto 1955. godine izlazi ciklus njegovih pesama „ Uzalud je budim”. Jedan od urednika, uticajni Oskar Davičo, smatra da je „to velika poezija i da mora da se štampa kao knjiga”. Dve godine kasnije pojavljuje se Miljkovićeva prva zbirka pesama „Uzalud je budim’’ što je istinski književni događaj ne samo za Beograd, već za celu tadašnju Jugoslaviju. Dvadesettrogodišnji pesnik odmah ulazi na velika vrata u istoriju ovdašnjeg pesništva.
Postaje pesnička veličina, pogotovo kad mu, 1960, izlaze dve knjige pesama: „Vatra i ništa” u Beogradu i „Poreklo nade” u Zagrebu.
Porodica Miljković: Branko (levo) sa ocem Gligorijem,
majkom Marijom i bratom Dragišom
Najmlađi je dobitnik ugledne Oktobarske nagrade. Nazivaju ga „princ pesnika’’. Među mladim poetama je stvar ugleda biti viđen u kafani ili šetnji s Brankom Miljkovićem. Otmen po ponašanju i rečniku, uljudan i duhovit, u besprekornom sivom ili crnom odelu i prsluku višnjeve boje, s leptir-mašnom, crnim šeširom i belim, svilenim šalom, privlačio je danju pažnju i običnih prolaznika u njemu omiljenoj Knez-Mihailovoj ulici.
A noću? „Kuda ću? Šta ću? svuda me noć traži / psi me recituju i gluve poljane…” S dolaskom mraka – mračno: kafane, noćni barovi, alkohol, monolozi o smrti, žestoke rasprave o poeziji i pesnicima, tuče, milicija.
Zadivljujuće obrazovan, i veseljak i depresivac, znalac antičke filozofije, ljubimac žena, ali i ženoljubac, već tada je poznat po tome što svoje stavove brani doslovno do krvi. Voleo je boks, redovno gledao mečeve na Tašmajdanu, ali je od te veštine, praktično, bio dalji nego bokseri od njegove poezije. „Mamicu im, ove barabe baš gadno biju!’’, rekao je, jesenjinovski, pridižući se okrvavljen i u modricama posle jednog kafanskog šaketanja. (U tome su se mnogo bolje snalazili njegovi stariji drugari glumac Severin Bijelić i slikar Slava Bogojević.)
Ako smo pali bili smo padu skloni
Tekst povodom tri decenije od smrti Vladimira Majakovskog (1893–1930), u proleće 1960. godine, Miljković završava rečenicom „Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika’’. U jesen te godine prijatelji zapažaju da se s njim događa nešto strašno.
Naveliko se priča da je nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi. Početkom 1961. godine piše „Pesmu za moj 27. rođendan’’. Pokazaće se da je to njegova „labudova pesma’’. Krajem januara javno se odriče svega što je „naškrabao za ovih nekoliko godina’’ da bi se uskoro glasno kajao. Kao da beži, iznenada odlazi u Zagreb, odakle uskoro Petru Džadžiću upućuje sledeće pismo:
„Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja.
Sada moje pesmetraže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sad je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka reč me može ubiti.
Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva… Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.
Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko.
P. S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti. Ponoć je. Do viđenja, Branko”.
U mrazno jutro 12. februara 1961. godine pesnik Branko Miljković nađen je mrtav daleko na periferiji Zagreba, u blizini krčme „Stara mlinarica”. Izgledalo je kao da kleči, u elegantnom odelu i sa šeširom na glavi. Jedan kraj kaiša bio je omotan oko njegovog vrata, a drugi vezan za tanku, nisku granu nejake vrbe iznad njega: „I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo / ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim…” Sahranjen je posle dva dana na Novom groblju u Beogradu. „Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva”, pitao se stihom još u dvadesetim godinama. Ostao je bez odgovora, zauvek. I on, i svi koji su ga voleli i, evo, vole.
Dvogodišnji Branko u Nišu, 1936.
***
Pola veka posle Brankovih pisama nekada šesnaestogodišnjoj gimnazijalki Ljiljani Ilić, tužnog dvanaestog februara 1999. godine, jedna gospođa talasaste, sede kose i krupnih očiju ulazi u pesnikovu spomen-sobu i bez reči stavlja na njegov radni sto svežanj listova iz školskih sveski ispisanih urednim, đačkim rukopisom.
Ta pisma i stihovi, u kojima se spominje i „ljiljan plave boje’’, potpisani su sa Miljković B, Ul. Ljube Didića br. 9, Niš. U tišini joj se učini kao da čuje njegov davni, daleki glas: „Smrtonosan je život, al smrti odoleva. / Jedna strašna bolest po meni će se zvati. / Mnogo smo patili. I, evo, sad peva / Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva, / Isto je pevati i umirati.
Autor: Ivan Lončar /Ilustrovao: Dragan Maksimović
Izvor: politikin-zabavnik.rs/broj: 3132/2012
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.
Priredio:Bora*S
TAMOiOVDE 
Uzalud je budim… moja omiljena!