TATARI, DIPLOMATSKI KURIRI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 PRETEČE POŠTARA: Tatari su nosili poštu po Srbiji, jašući 900 km bez odmora!

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Jahali su i 900 kilometara bez odmora

Put-Tatara-kroz-Srbiju1-660x440

Foto: Politikin zabavnik, PTT muzej

Legendarni “Poni ekspres”, čiji su kuriri povezali istočnu i zapadnu obalu Sjedinjenih Američkih Država, postojao je svega 18 meseci – od aprila 1860. do oktobra 1861. godine. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između Beograda i Carigrada.

 I dok su se jahači “Poni ekspresa”, po principu štafete, menjali na svakih 120 do 160 kilometara, tatari su jahali i preko 900 kilometara bez odmora.

Nekoliko stanica “Poni ekspresa” sačuvano je do danas i pretvoreno u svojevrsne muzeje, a Amerikanci su podigli i desetine spomenika u čast ovih neustrašivih jahača, o kojima je ispisano i snimljeno na stotine knjiga i filmova.

Kod nas, jedini “podsetnik” na postojanje tatara – pismonoša su klupa ispred zgrade Glavne pošte u Beogradu, sa pločicom na kojoj su ispisane godina rođenja i smrti Riste Prendića (1800 – 1892), poslednjeg srpskog tatarina i ulica posvećena tatarinu Bogdanu Đorđeviću.

Rista-Prendic

Rista Prendic-Foto: PTT muzej, Beograd

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u svojoj 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost), doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.

Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali.

Tatari uopšte nisu spavali, jer nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu.

Tatarin-postar

Tatarin postar-Foto: PTT muzej, Beograd

Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete.

Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da se prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna.

Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom: sitno), vrlo prgav čovek, karađorđevac, koji je jednom prilikom „otkačio” i Kneza Miloša.

Indže je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana.

Put-Tatara-kroz-Srbiju

Put Tatara-Foto: Politkin zabavnik

Ali, najbrži je bio Rista Prendić.

Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. lični tatarin kneza Miloša, a od 1837. do 1855. i engleski diplomatski kurir (u službi engleskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžesa), na osnovu čega je od Engleza dobijao platu, deset dukata mesečno.

Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte.

Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. vratio na presto, sklonio se iz Srbije u Carigrad, jer je znao da ga Miloš neće poštedeti.

 

Varvarin-Tatari

Varvarin-Tatari-Foto: Politikin zabavnik

 Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen.

U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza.

telegraf.rs 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s