SPLETKA I LJUBAV…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller; Marbah na Nekaru, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

TamoiOvde-240px-Friedrich_schiller  Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm.

Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni.

 Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Poezija: Veče (1776), Osvajač (1777), Elegija o smrti mladića, (1780) Oda radosti (1786), Grčki bogovi (1789), Umetnici (1789), Ibikovi ždrali (1797) – balada, Reči iluzije (1799), Kasandra (1802).

Pozorište: Razbojnici (Die Räuber) (1781), Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782), Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783),  Oda radosti (Ode an die Freude) (1785), Don Karlos (1787),  Devica Orleanska (1801), Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804), nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira (1800), Almanah Muza (Musenalmanach) (1797), Valenštajn (1799), Marija Stjuart (1800), Verenici iz Mesine (1803).

Eseji:  O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795), Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797),  O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777), O ljupkosti i dostojanstvu (1793), O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796).

Istorijska dela:  Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788), Istoija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790).

Pisma: Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

ODA RADOSTI radosti (nem. Ode an die Freude) je oda koju je nemački pesnik Fridrih Šiler napisao 1785. godine, slaveći ideal bratstva i ujedinjenosti čovečanstva. Kompozitor Ludvig van Betoven ju je uvrstio u četvrti stav svoje Simfonije br. 9 iz 1823. godine, nakon čega je postala naročito poznata.

“ Radost divni dar Božanstva dete polja nebeskih,

Tvojim žarom opijeni, stupamo do praga tvog.

Kad nas tvoja moć izmiri nestati mora razrok sav.

Svaki čovek brat je drugom tvoj kad divni sledi glas.

Svaki čovek koji sreću vernog prijateljstva zna,

svaki koji zna za ljubav nek nam svoj priloži glas.

Svak’ ko može jedno biće na toj zemlji svojim zvati.

Kom to nije dano, bednik, taj za radost neće znat’.“

( Vikipedija )

____________________________________________________________________________________________

 Fridrih Šiler svojoj Ljubljenoj

TamoiOvde-tumblr_m4kdrj0iIR1qfrw84o1_500


Charlotte von Lengefeld, spouseof FriedrichSchiller by Ludovike Simanowiz

 7. decembar 1784.

 Bio sam siguran da me nećete naterati da Vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da Vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok Vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite.

  I dalje ne želim da Vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali Vi ste ga napisali meni.

 Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da Vas sve više uzaludno želim, da Vas ne volim toliko da noću molim zvezde da me ne razdvajaju od Vas.

Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa Vama, da sa Vama sve mogu, da i Vi sa mnom sve hocete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dođem, okrećete glavu kada nešto kažem. U čemu sam pogrešio? U tome što vas volim?

Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje… obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i jos uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome….

Vaš Fridrih

(anaiceagepoezija.blogspot.com)

____________________________________________________________________________________________

POKLONIK

U rano proleće mladosti,
još k’o mladić putnik posta;
život igre i radosti
u očevoj kući osta.

Sa nasleđem i imanjem
vesela se rastah lika
pa, s dečijim osećanjem,
uzeh štaku poklonika.

Moćnom nadom put mi stvoren –
pouzdanje vera šalje:
„Put je tebi već otvoren, putuj –
veli – „samo dalje.“

Sve ka jutru… a gde stoje
zlatna vrata, tu se svraća
uđi – tu sve zemno što je
u večno se preobraća.

Tu od tame svetlost biva,
sve se menja danju, noću –
ali večno tu se skriva
to što tražim i što hoću.

Na mom putu stoje gore,
i bujica sve prepreke;
grede mećem na ponore,
a most preko divlje reke.

Stigoh tako jednom zalu:
reka teče ka istoku,
ja se dadoh njenom valu,
predadoh se njenom toku.

Moru grdnom na pučinu
talasa me igra vodi,
odnosi me u prazninu
al’ me cilju ne privodi.

Ah, tu nema više staze!
Tajne koje nebo krije
na svet zemni ne silaze –
onog tamo ovde nije!

RUKAVICA

Pred svojom cirkom, vrtom lavova,
Čekajući borbu ljutih zverova,
Šetaše kralj Franc. Sa njim sama
Vlastela, ukras njegova trona,
I, kao venac, širom balkona,
Tu i krug otmenih dama.
Kralj diže prst. Po tom znaku
Odskoče vrata zverinjaku
I tihim hodom, ponosan sav,
Iziđe lav.

Okolo obazrese.
Pogleda svu arenu,
Dva puta strašno zenu
I grivom zatrese,
Zatim se proteže
I leže.

Kralj opet prstom dade znak
I s drugih vrata pade prevor jak;
A divljim skokom, krvožedan,
Ulete tigar jedan.
Spazivši lava sade
Besno urlati stade;
Snažno svoj rep pruži,
Njime poče da kruži;
Zareža strašno, zinu
I oko lava minu
Oprezno; pa mumlajući,
U drugi kraj se prući.

I kralj ponovo rukom dade znak.
Tad izleteše hitro na arenu
Dva leoparda u istom trenu;
Željni da strašna počne igra
Jurnu na tigra.

Njih strašne šape dočepaše;
No tu lav ko – sila viša –
Usta i riknu – sve se utiša.
I strašne mačke ove,
Sve željne krvi nove,
U krug se poređaše.

Tad rukavica s balkona se vinu,
I na krvavu upućena binu,
Gle te:
Pred samog lava slete!

A Kunigunda, gore na balkonu,
U podsmešljivom obraća se tonu
Delorgu, vitezu, pa mu zbori:
– Ako vam srce baš ljubavlju gori
I osećaji vaši su plameni,
Kao što stalno govorite meni,
Donesite mi rukavicu onu!

I vitez žurno dole siđe,
U strašni cvinger stiže;
I smelo, lako
Iz kruga strašnog tako
On rukavicu diže.

Zaprepašćene jeza prože
Ritere, dame i velmože
Od straha sve pretrnu;
Ali on se s rukavicom vrnu.
I pohvala se glas zahori tu;
A Kanigunda ljupka, ispred sviju –
Zahvalnost sija iz njenih očiju
Obećavajući mu sreću svu.
No on – rukavicu baci joj u lice:
– Ne treba meni hvala, gospođice!
Pa se okrete i napusti nju.

S nemačkog prepevao Trifun Đukić

ANTIKA PUTNIKU SA SEVERA

Reke si preplivao,
I mora što prete brodu,
Vrtoglav mostić te nosio
Nad alpskim bezdnom i stenjem,
Mene da izbliza vidiš
I moju da slaviš lepotu
O kojoj zapanjen svet
Zbori sa ushićenjem;
Sad tu si,
I svetu me možeš dotaći –
Ovoga časa,
No sada – da l si mi bliži,
I tebi da li bliža sam ja?

                  (poezijasustine.rs)

____________________________________________________________________________________________

                PEVAČEV OPROŠTAJ

Ćuti sad muza; sa stidom na svom
devičanskom licu, ona stoji
pred tobom, da sud sasluša nad njom,
sud koji ceni, al’ ga se ne boji.
Dobrom bi da se svidi, samo tom
ko istinu od lažnog sjaja dvoji,
Kom za lepotu bije srce vrelo,
taj samo sme da njoj ovenča čelo.

Pesme mi biće samo dotle tu
dok bude jedne duše da ih sreće;
da maštanjima slatkim spliću nju,
uzvišenog joj čuvstva beru cveće,
S vremenom one rode se i mru
i do potomstva dolebdeti neće.
U magnovenju nastanu, zabruje,
Pa s brzim kolom časova othuje.

Proleće dođe! Tle zagreja mlak
vetar, pa život svud mladićki bije.
Sve prože miris omaman i jak;
a s neba pesma veselo se lije.
Staro i mlado blagosilja zrak
i svakim svojim čulom radost pije.
S prolećem sve to minu! Sazre cveće,
što na svet dođe, mirno grobu kreće.

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s