ISCELITELJI I ISCELJENI…

tamoiovde-logo

Na današnji dan 1757. godine Jovan Apostolović je postao prvi Srbin doktor medicine, odbranivši na univerzitetu u Haleu, na kojem je i studirao, disertaciju na latinskom jeziku – „O načinu kako duševni efekti utiču na čovečje telo„.

Bio je lekar u Novom Sadu od 1759. i 1762. znatno je doprineo suzbijanju kuge koja je zahvatila Srem, Beograd, Bačku i Banat.(rtv.rs)_______________________________________________________________________________________________

ISCELITELJI I ISCELJENI

Naše srednjovekovno lekarstvo

Od Starih Slovena nasleđeno je dobro poznavanje anatomije a pouzdano se zna da je srpska medicina pre mnogih naroda srednjovekovne Evrope koristila i naučnu terminologiju

.

TamoiOvde-MINIJATURA  Postojanje mnogobrojnih starih naziva za pojedine delove tela i važnije organe nedvosmisleno kazuje o prilično dobrom poznavanju anatomije među Starim Slovenima. Činjenica je, s druge strane, da je srpska medicina naučnu medicinsku terminologiju imala već pri kraju srednjeg veka, pre mnogih evropskih naroda koji su se koristili latinskim kao jezikom nauke, jezikom na kome se ne samo pisalo već i predavalo na medicinskim školama Evrope.

Što se tiče fiziologije kod Starih Slovena, koju su kao deo slovenskog porekla imali i Srbi, bilo im je blisko shvatanje prema kome je osnov životnih pojava duša, odnosno dah, a nosioci životne snage su sokovi, posebno krv.

  Istovremeno, nisu im ostali nepoznati ni pojedini racionalni uzročnici bolesti, kao što su, na primer, trovanje, povrede, nepravilna ishrana, meteorološki uzroci. Ipak, Stari Sloveni bili su skloni da veruju kako su najčešći uzročnici bolesti zapravo magične prirode.

U srednjovekovnoj Srbiji poznavanje medicine razvijalo se i pod veoma snažnim uticajima koji su dolazili iz Vizantije.
I, naposletku, treći beočug u stvaranju onog što možemo da označimo kao srpska srednjovekovna medicina čine uticaji koji su preko primorskih gradova na istočnoj obali Jadranskog mora, Kotora i Dubrovnika pre svega, dolazili iz Italije i drugih zapadnih zemalja.

Greh i iskušenje

TamoiOvde-hipokrat

Hipokrat

TamoiOvde-izdanje

Izdanje Hipokratovih spisa iz 1538.godine

   Istoričari srpskog lekarstva smatraju da su, kao i kod većine srednjovekovnih naroda, kod Srba uporedo postojale verska i svetovna medicina i da su se u Srbiji i u jednoj i u drugoj medicini uglavnom ogledali crkveni ljudi. Kad je reč o takozvanom verskom lekarstvu, u njemu se mešaju dva sasvim suprotna pojma. Jedan je „kanonska verska medicina” u koju se ubrajaju svete tajne i molitve za ozdravljenje.

  Drugi pojam, „apokrifna verska medicina”, sadrži nadrilekarstvo i magiju, koje hrišćanska crkva kategorički osuđuje.

   U svakom slučaju, apokrifna verska medicina bila je veoma raširena i u srpskim zemljama se zadržala sve do našeg vremena. Prema njenim shvatanjima, izazivači oboljenja kod ljudi i životinja su zli duhovi koji mogu da se otklone posredstvom dobrih duhova naklonjenih čoveku. Rečju, bilo je potrebno da ova sredstva udalje zle duhove od čoveka jer je od njihovog odstranjivanja zavisilo bolesnikovo ozdravljenje.

Otuda su magijski obredi, sastavljeni iz mističnih radnji i praćeni izgovaranjem tajanstvenih reči, bili sastavni deo lečenja u apokrifnoj verskoj medicini.

Tako, na primer, kod lečenja od ujeda zmije najpre je ulivana voda u novi lonac i nad njim je čitana molitva, pa su zatim vršeni pokreti nožem uz petostruko izgovaranje sledećih razumljivih i nerazumljivih reči: „evrisen, evrisen, potiano, ketisera, poroproketi, porometato, savaot, da vskrsnet bog i razidut se vrazi jego i da bežat ot lica jego nenavideštije jego”.

TamoiOvde-lesnovo

Bolesnik od lepre iz manastira Lesnovo, sredinom 14. veka

Osim reči slovenskog porekla, naše magijske formule sadržavale su, pored razumljivih, i nerazumljive reči istočnog porekla – grčke, persijske i jevrejske – dok je njihova sadržina u većini slučajeva bila nelogična.

Za razliku od apokrifne, kanonska medicina bila je protiv magija i magijskih formula antičkog porekla, pa se zato svodila samo na čitanje molitava priznatih u crkvi. Hrišćanstvo je takođe smatralo da bolesti mogu da budu i božija kazna za učinjene grehe ili, pak, kušanje vere u Boga koji čoveku šalje razne tegobe i bolesti kako bi ispitao čvrstinu njegovog verovanja. Prema kanonskoj medicini, lečenje se sastojalo iz molitava koje je priznavala crkva.

U te svrhe najčešće su se koristile dve molitve, velika i mala molitva Vasilija Velikog. Kao podesan primer molitve u kanonskoj medicini daćemo tekst Molitve kada su oči metiljave i bole:
„Gospode, pomiluj, Bože, amin. Pođoše sedam sestara na putu i putištu, i sretavši ih Isus reče im: Kuda idete, sedam sestara? One mu rekoše: Gospode, idemo k onom slugi božijem (ime) da mu očistimo oči od suza i nameta, bolesti, ’vihra’, vetra, smetišta, i praha. Neka su čiste oči kao biser na zlatnoj čaši, čiste kao sunčeva zora u celom svetu. Neka se raziđu bolesti iz očiju mojih kao vihor na zemlji, kao oblak na nebu, u ime Oca i Sina i Svetoga duha, sada i uvek.”

Od kuge do sunčanice

galen2

Galen i izdanje njegovih spisa iz 1547. godine

  U srpskim zemljama negovana je i naučna medicina koja je u svakom pogledu bila deo evropske medicine. Srpsko lekarstvo nije se mnogo razlikovalo od italijanskog i francuskog koja su negovale znamenite medicinske škole u Salernu i Monpeljeu. I za srpsku medicinu može da se kaže da je to u suštini bila medicina Hipokrata, Galena, Aristida i drugih antičkih lekara, a vremenom je sve više dobijala na zamahu.
Naša medicina 14. i 15. veka nije bila ograničena isključivo na praktičnu stranu. Naprotiv, pokazivala je interes za sve medicinske discipline, pa i za spise iz preventivne medicine, i to u prvom redu za one koji se tiču higijene ishrane.

  O visokim dometima srpske srednjovekovne medicine na najbolji način svedoče sačuvani medicinski spisi kao što su, pre svega, Hilandarski medicinski kodeks br. 517, zbornik koji sadrži spise evropske naučne medicine od 13. do kraja 15. stoleća, zatim Jatrosofija o vsakoj vešti iz 15. veka, kao i Hodoški zbornik, s kraja 14. ili početka 15. veka, u kome se nalazi mešovita medicinska građa. O ovome je nedavno bilo reči na stranicama „Zabavnika”.

TamoiOvde-LECENJEOd kojih bolesti su bolovali Srbi u srednjem veku?  Zanimljivo je napomenuti da ima daleko veći broj i više vrsta oboljenja koja se pominju u svetovnoj medicini nego i takozvanoj verskoj medicini.  Tako, dok se u najopširnijem kodeksu naše verske medicine pominje samo dvadeset devet oboljenja, dotle broj različitih bolesti u najstarijem kodeksu svetovne medicine iznosi osamdeset šest. Među bolestima koje se najčešće pominju su kako one najstrašnije kao što su kuga, lepra, besnilo ili velike boginje, tako i one manje opasne kao što su srdobolja, šuga, malarija ili kostobolja. Uz to, navodi se i čitav niz ostalih bolesti kao što su groznica, zubobolja, krvoliptanje iz nosa, nesanica, kašalj, vratobolja, slabost srca, osipanje kože, sunčanica, zujanje u ušima i gluvoća, žutica.

Najveći broj lekova spravljan je od prirodnih sastojaka biljnog (smokve, urme, biber, badem, različito korenje, smola, tikve, ulje, mahovina, semenje) ili životinjskog porekla (jaja, ovčije i magareće mleko, koziji loj, puževi, jelenji rog, rakovi). Znatno ređe su se upotrebljavali minerali, sumpor i so.
U prostorima gde se srednjovekovna medicina pokazivala kao nemoćna razmahivali su se nadrilekarstvo ili, pak, rašireno verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova brižna okolina, poneseni ne samo verskom zaslepljenošću nego i očajanjem, hrlili prema mestima koja su nudila mogućnost isceljenja. Uopšte, teologija i medicina u srednjovekovnom svetu neretko su se ne samo dodirivale nego i na osoben način umnogome preklapale.

TamoiOvde-NIKOKAIZSALRENA

Ovako je izgledalo lečenje kod Nikole iz Salerna, jednog od najpoznatijih lekara iz 17. veka

  Vera u čudotvornu moć relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti podsticala je pobožne na razne ustupke. Strah pred boljkom koja se činila neizlečivom preseljavao je misli i usredsređenost obolelih i njihove okoline iz racionalnog u predele mističnog u kojima je čudotvornost moštiju nadmašivala snagu lekova.

Lekari iz Dubrovnika

  Ko su bili lekari u srpskoj srednjovekovnoj državi?

 Pored onih koji su završili medicinske škole i bili lekari od zanata, bilo je i polukvalifikovanih, koji su posle položenog ispita pred sanitetskim vlastima sticali sva zakonska prava da mogu da se bave lečenjem, kao i nekvalifikovanih, koji su se, pored berberskog zanata, bavili lekarskim zahvatima. O lekarima inače nema mnogo pomena u sačuvanim izvornim svedočanstvima.

U dubrovačkim zvaničnim knjigama pominju se po imenu Srbi lekari: Prvoslav (1298), Menče iz Bara (1330), Milčin iz Prizrena, koji se u novembru 1349. godine u Dubrovniku obavezao da će za nagradu od dvadeset perpera izlečiti sina cipelara Medoja koji je bolovao od kamena, neki Oberko, inače stručnjak za kile, koji je u dubrovačkoj kancelariji 1382. godine sklopio ugovor s Vlahom Stojislavom Popovićem za honorar od šezdeset perpera.

Srpski vladari i najistaknutiji velikaši pozivali su lekare iz Dubrovnika, strance koji su uglavnom poticali s Apeninskog poluostrva. Magister Egidijus dolazio je kralju Stefanu Dečanskom u dva maha, najpre na dva meseca 1326, a zatim isto tako i 1327. godine. Kod Stefana Dušana bio je u službi magister Antonije iz Monteflorea, kod Ankone, koji ga je pratio i bio prisutan na čuvenom sastanku srpskog kralja i vizantijskog cara Andronika III Paleologa u Radovištu 1336. godine. Despotu Stefanu Lazareviću dolazio je dubrovački lekar Danijele de Pasinis iz Verone. Lični lekar despota Đurđa Brankovića bio je takođe Italijan Anđelo Muado. U taj mah bio je u Srbiji i Firentinac Jeronim de Sante Minijato. Dubrovčani su slali opštinske lekare i velikašima Sandalju Hraniću, Balšićima, Stefanu Vukčiću Kosači i drugima.

Na osnovu raspoloživih izvora može da se izračuna da je počev od 14. veka u Srbiji živelo i radilo četrdeset devet lekara italijanskog porekla uz dvadeset devet apotekara. Od toga je u 14. veku delovalo petnaest lekara, u 15. trideset, a u 16. četrnaest lekara. Većina njih bila je rodom iz Italije (Rim, Padova, Bolonja, Venecija, Ferma). Prvi Srbin doktor medicine bio je Jovan Apostolović (1730–1770) koji je 1757. godine diplomirao na znamenitom univerzitetu u Haleu.

Postelje u ćeliji

U srednjovekovnoj Srbiji bilo je i bolnica. Njih su podizali vladari iz dinastije Nemanjića uz svoje manastire, za potrebe samih manastira, ili kao sklonište za obolele od neizlečivih bolesti. Prve srpske bolnice u manastirima Hilandaru i Studenici nastale su po ugledu na vizantijske. Hilandarska je imala i sklonište za bolesnike od hroničnih neizlečivih oboljenja kao što su lepra, paraliza, epilepsija. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji srpski vladari. U Hilandarskom tipiku, svojevrsnom manastirskom ustavu, u članu 40, nalaze se i propisi o bolnici. Tamo piše:
„Rekoh napred nešto malo o bolesnoj braći našoj. Sve je ostavljeno igumanovoj volji što se tiče brige o njima. Jer treba i o njima više kazati. Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se daje bolničar da ih dvori u svemu. Ako li mojim gresima mnogi padnu u bolest, neka im se dadu i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište od medi skovano i prenosivo, na kome će se topiti ukrop za bolne i drugo što im je na utehu, po mogućstvu, za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju i neka donosi svakome potrebno…”

TamoiOvde-studenica

Manastir Studenica, gde je bila naša prva bolnica

  U početku je bolnica bila smeštena u ćeliji s osam postelja za članove monaškog bratstva. U doba kralja Milutina (1282–1321) ova bolnica je proširena, da bi za vreme cara Stefana Dušana imala čak šest velikih bolničkih soba. O hilandarskoj bolnici starali su se i potonji vladari sve do propasti srpske srednjovekovne države u 15. stoleću. Kako misle pojedini istraživači, zbog toga što je u ovoj bolnici negovana i medicinska književnost i što su se za lečenje upotrebljavali spisi antičke medicine, ona bi mogla da se smatra i najstarijom srpskom medicinskom školom.
Bolnica koju je u manastiru Studenici utemeljio Sava Nemanjić bila je prva bolnica osnovana na tlu srpske srednjovekovne države. U Studeničkom tipiku nalazi se i poglavlje o bolnici i bolničarima preuzeto iz Hilandarskog tipika, a ovaj tipik je u stvari unekoliko prerađeni tipik znamenitog manastira Bogorodice Evergetide u Carigradu.

Postojala je i bolnica u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena koja je imala dvadeset postelja. U nju su dolazili oni koji su se razboleli, ali bolesnicima se nisu smatrali hromi i slepi. U manastirskoj bolnici Svete Bogorodice Ratačke lečeni su bolesnici s trajnim telesnim manama i hroničnim oboljenjima. Despot Stefan Lazarević je u Beogradu podigao bolnicu koja je imala i svoju crkvu.   Bolnica je bilo i u primorskim gradovima kao što su Kotor i Dubrovnik.


vadenjezuba

Vađenje zuba

Pre nekoliko godina, prilikom arheoloških iskopavanja na lokalitetu manastira Svetog Georgija u Dabru, kasnije poznatog kao manastir Orahovica u Mažićima, smeštenog na levoj obali Lima, otkrivena je manastirska bolnica. Reč je o manastiru koji je već početkom 13. veka bio ugledno i važno monaško središte srpske države, a kasnije je imao burnu istoriju, pa je 1732. godine bio sasvim porušen i potom sve do 1998. godine zarastao u šiblje i gotovo zaboravljen.   Posebno valja naglasiti činjenicu da su prilikom arheoloških iskopavanja na ovom lokalitetu nađeni i medicinski instrumenti – cirkle, makaze, optička pomagala, instrumenti za vađenje projektila, skalpeli – koji uglavnom potiču iz 16. i 17. stoleća.
Jedna od najčuvenijih bolnica bila je ona koju je u Carigradu podigao kralj Milutin.

 

U grčkim izvorima ona se redovno naziva ksenon, odnosno Kraljev ksenon. Prvobitno značenje te reči je svratište, dom za prijem stranaca, ali već u srednjem veku dobija i značenje bolnica. Milutinova bolnica bila je podignuta pri manastiru Jovana Prodroma, koji je u carigradskoj četvrti Petri, nedaleko od Vlahernske palate, podigao car Jovan II Komnin (1118–1143) u prvoj polovini 12. veka. U Žitiju kralja Milutina iz pera arhiepiskopa Danila II stoji zapisano:
„I tu načini mnoštvo odara radi počivanja bolnima, meke postelje postavivši povrh njih. I tu, ako kakav bolesnik nema nikakve nade, zapovedi da svaki takav ide ka tako spremljenom odru.” I nešto dalje:      „Ako je ko od takovih bolesnika isceljen odlazio na svoj put radujući se, opet je drugi bolesnik dolazio na njegovo mesto, takođe primajući milostivo posećenje, kao što je i do današnjeg dana neizmenjeno.”
Kako Danilo II beleži, Milutin se pobrinuo i za bolničko osoblje.


Obnova narodne medicine

Uporedo s bolnicama postojale su i apoteke, uglavnom u primorskim gradovima. Tako se zna da su službu apotekara u Dubrovniku i Kotoru mahom obavljali stranci, najčešće došljaci s Apeninskog poluostrva.
Padom srpskih srednjovekovnih zemalja pod vlast Osmanlija sredinom 15. veka došlo je do oživljavanja plemenske i patrijarhalne kulture.
U vezi s tim, među Srbima koji su postali podanici prostranog Osmanskog carstva u upotrebi su ostale samo narodna svetovna i verska medicina. Obnova narodne medicine, uz upadljivu oseku naučnog lekarstva, ispoljila se u pojavi niza takozvanih lekaruša, svojevrsnih zbornika u kojima je sakupljano narodno medicinsko iskustvo. Najčešće je reč o rukopisnim knjigama u kojima su popisivane lekarije, kao i uputstva za njihovu upotrebu, ali u kojima je naučni pristup medicini lagano gubio bitku s navalom magije, nadrilekarstva i praznoverica.

Autor: Radivoj Radić /politikin-zabavnik.rs/broj: 3085

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

One thought on “ISCELITELJI I ISCELJENI…

  1. Povratni ping: ISCELITELJI I ISCELJENI… | www.blogovnik.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s