MALA PRIČA O VELIKOM PISCU…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Današnji dan, 15. oktobar, obeležen je rođenjem velikana pisane reči, književnika: Publija Vergilija Marona, Mihaila Ljermontova, Fridriha Ničea, Oskara Vajlda i Milorada Pavića.

Milorad Pavić, srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta.

Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac.

Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine.(rts.rs)

__________________________________________________________

MALA PRIČA O VELIKOM PISCU

Milorad Pavić (Beograd, 15. 10. 1929 – Beograd, 30. 11. 2009)  jedini je pisac u istoriji srpske književnosti koji je na velika vrata, silovito ušao u svetsku književnost i u toj eliti ostao na izmaku XX veka i sve do smrti.

Najpre je osvojio čitaoce u Evropi i obe Amerike, a onda, početkom trećeg milenijuma, osvoja i istočni deo sveta — Rusiju, Kinu, Japan, Južnu Koreju… Naravno, reč je o Hazarskom rečniku, romanu-leksikonu, knjizi koja, po publicitetu, nema premca u srpskoj književnosti — iza njega ostali su daleko i Andrić, i Kiš…

Upoznao sam Pavića u vreme kada je bio jedan od srpskih pisaca koga je zanimala poezija, ali, pre svega, istorija srpske književnosti, vreme baroka, kao i prevođenje Puškina i drugih ruskih pisaca. Jednostavan, skroman čovek koga su prijatelji zvali Cici, a oni drugi su mu tepali — Miša. Razgovarali smo povodom premijere njegovog pozorišnog komada Krevet za tri osobe, pisanu prema motivima njegove zbirke priča Gvozdena zavesa, a u režiji Dejana Mijača. Predstavu je režirao Dejan Mijač u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali je završila neslavno — brzo je skinuta sa repertoara kao politički nepodobna… Bilo mi je zanimljivo slušati Pavićevu priču, sasvim nekonvencionalnu, jednostavnu… Veli da se rodio u jednoj od „najružnijih kuća“ u Beogradu, na Dorćolu… I u kasnijim susretima, naročito čestim devedesetih godina, posle Rečnika, u Beogradu ali i na Zlatiboru, u Ribnici, podno Tornika, on je voleo da u svoje pričanje, unosi kalambure, kao što rade slikari — nadrealisti. Sve je pomešano — racionalno i iracionalno.

Naročito se slobodno kretao u XVIII veku — u tom vremenu za njega nije bilo tajni. Odgonetao je, između ostalog, vreme i život „svojih zemljaka“ — kaluđera manastira Rače, prepisivača dragocenih knjiga, koji će se rasuti preko Dunava i Save, čak do Sentandreje, bežeći od turskog zuluma i noseći crkvene relikvije, pa i stare knjige.

I sve do te, 1984. godine, Pavić je bio „jedan od srpskih pisaca“, a onda se dogodilo neviđeno čudo — postao je planetarni pisac! Ili, kako je to u jednom ditirambu rekao sjaj ni (nedavno preminuli) pesnik, Banjalučanin, Đuro Damjanović:

O, bogami,
čudan je taj div,
jedini Hazar
koji je ostao živ!

Prvi čitalac Hazarskog rečnika, urednik „Prosvete“, Milisav Savić, i sam pripovedač od nerva, osetio je da u rukama ima neobično štivo koje, istina, nije naišlo za zanimanje većeg broja izdavača — odbili su ga „kao egzibicionizam“… Istina, zanimljivo je da Pavić u Beogradu nailazi i ranije na prepreke, na nerazumevanje… Na primer, nije mogao da prijavi doktorsku tezu, već je doktorirao na zagrebačkom Sveučilištu, onda nije mogao da postane profesor univerziteta u rodnom gradu, već mu je ruku pružio Mladen Leskovac i pozvao ga da dođe na Filozofski fakultet u Novi Sad (gde će biti biran i za dekana), da bi tek pri kraju radnog veka, došao na Filozofski fakultet u Beogradu i predavao pomoćni predmet! Na Filološkom fakultetu za njega, pisca studije Istorija srpske književnosti baroknog doba, (XVII i XVIII vek) — nije bilo mesta!

I to je došao tek kada je stekao svetsku slavu na Zapadu — kada su Hazarski rečnik objavile nauglednije izdavačke kuće u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Šlaniji, Argentini… Hazarski rečnik je postao kultna knjiga, pored Borhesovih i dela Umberta Eka.

Svestrano obrazovan — govorio je četiri svetska jezika (nemački, ruski, francuski, engleski), studirao violinu, bavio se planinarenjem, igrao tenis, pisao stihove, prevodio… i nije mu bilo teško da komunicira sa celim svetom. Njegov beogradski dom svakodnevno su opsedali novinari iz sveta, a o domaćim da i ne govorimo. Nauglednije novine i književne revije, kao što su Magazin literer ili Tajmsov književni dodatak, objavljivali su na naslovnim stranama fotografije Pavića sa njegovim ruskim hrtovima…

Jedini je pisac sa prostora bivše Jugoslavije koji je čitava dva sata razgovarao sa urednikom kultne emisije francuske televizije „Apostrof“, Bernar Pivoom, kada je znalački tumačio vizantijsku i balkansku civilizaciju, naravno, sa posebnim naglaskom na Srbiju i njenu prošlost, ali i savremenost.

Pavić je bio i ostao jedini srpski pisac za koga su najugledniji izdavači pravili posebne programe boravka. Bio sam na Sajmu knjiga u Frankfurtu na kome je predstavljen njegov Hazarski rečnik na nemačkom štandu (Zurkof) — na sve strane bili su posteri sa Pavićevom slikom i obaveznom lulom… Isto tako, i na štandu francuskog izdavača Belfona. A onda, jedno veče, nemački izdavač priredio je gala prijem u čast Pavića — u elitnom hotelu „Frankfurter hof“ okupila se elita svetskog izdavaštva — pisci, urednici, menadžeri, poslovni agenti… Pavić se u toj dvorani (došao sam na njegov poziv) kretao bez kompleksa, sa lulom, delio je potpise, čas na jednom, čas na drugom, trećem… jeziku.

Putovao je na sve strane sveta — u Francusku, Grčku, Šlaniju, Ameriku, gde ga je čuveni, najčuveniji izdavač „preko bare“, Knof, pozivao na trodnevni boravak, uvršćavajući ga u svoj čuveni katalog velikih pisaca…

Hedonista, Pavić, uživao je u svemu: i u razgledanju muzeja i galerija, ali je zadovoljavao i svoju gastronomsku radoznalost. Evo kako je izgledala večera u čast Pavića u čuvenom restoranu „Kod zlatnog jelena“ u Budimu: srneći gulaš — čorba, s narandžom, palačinke s jelenovinom u vinskom umaku, raški (srpski) paprikaš od veprovine sa crnim vinom iz Tabana, šarena šajkaška gužvara, a pio se samorodni, odležani, mečinjski šardone iz manastira Grabovac (iz hrastove bačve) i Despotov crnjak viljanac iz Baranje… Jelovnik je sastavio njegov prijatelj, poslednji izdanak stare srpske porodice u Mađarskoj — pesnik i istoričar književnosti, Stojan Vujičić.

Pavić je voleo da putuje, da ide u susret svojim čitaocima, jer se kao znalac jezika, kretao bez kompleksa (a to je, inače, kompleks većine srpskih pisaca, njegovih savremenika). A na putovanjima on je od svojih izdavača zahtevao smeštaj u elitnim hotelima. U Parizu ga Belfon smešta u apartman hotela „Pon Rojal“, u kome su odsedali Margaret Jursenar, Alberto Moravija, a stalni gosti bili su i Sartr, sa svojom prijateljicom Simon de Bovoar, pa Fransoaz Sagan… U Stambolu, turski izdavač mu obezbeđuje odsedanje u hotelu na Zlatnom Rogu, u hotelu najluksuznijem u ovom delu Istoka, u kome je odsedala Agata Kristi, ali i Josip Broz… Pavić je dobio, upravo, Brozov apartman, na čijem ulazu stoji zlatna pločica sa ugraviranim Titovim imenom.

Grčki izdavač ga je gostio na čuvenom ostrvu Santoriniju, ali i u Atini, u hotelu u kome odsedaju krunisane glave… Taj jedini naš „planetarni pisac“ (kako je govorio Petar Džadžić), koji je u svojoj knjizi vaskrsnuo jedan iščezli narod — Hazare, nije uspeo da dobije i najviše priznanje — Nobelovu nagradu. Upućeni tvrde da Nobelov komitet nije mogao da mu oprosti neke prosrpske izjave, koje su u drugim bivšim jugoslovenskim republikama žestoko osuđene, a onda emitovane i u svetu.

„Pisac otrovne erudicije“, kako je za Pavića pisao Alen Boske, ugledni francuski pesnik, kritičar i romansijer, kome se divio i Umberto Eko (poslavši mu i svoj roman Fukoovo klatno sa posvetom: „Miloradu Paviću, s divljenjem…“), na jedvite jade ušao je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kao redovan član. Uputio je ultimativno pismo Akademij i — ne dolazi u obzir dopisno članstvo, već odmah redovno… Pošlo mu je za rukom, ono što nije pošlo Milošu Crnjanskom (kada je predložen pisac Seoba, njegov ispisnik, Ivo Andrić, svojim unjkavim glasom kazao je: „Mislim da treba ići redno..“, a Crnjanski je imao sedamdesetak godina!). Istina, pre Pavića tako je izabran samo J. B. Tito.

I na kraju, Pavić je jedan od svetskih pisaca koji je utirao put elektronskoj, kompjuterskoj književnosti, u kojoj čitalac digitalnim putem, pritiskom na dugme, kreira svoj individuali pristup štivu i sopstveni način pri čitanju književnog dela. Pavić je korespondirao sa svetom poslednjih godina isključivo zahvaljujući elektronici i bio sam, neposredno pred njegovu smrt, kod njega u kabinetu, u SANU, kada mi je „skinuo“ gomilu pisama koja su mu elektronskim putem stigla iz Rusije, od Vladivostoka do Petrograda, ali i iz Amerike, Australije, Japana, Koreje…

A Pavić, „taj fini gospodin“, kako je govorio Handke, nalazio je vremena da svojim obožavaocima odgovori na svako znatiželjno pitanje…

Bio je očaran kućom Dobrice Ćosića na Dedinju (odakle se iselio) i kućom Bore Ćosića u Rovinju, pa kućom Nikole Pašića u Francuskoj ulici… i želeo je da ima svoj dom-muzej i grad Beograd mu je to omogućio; i to na Dorćolu, u ulici Braće Baruh, u kojoj se nalazi i ostatak od 40 odsto od rukopisa Hazarskog rečnika — ostao je, kako je jednom prilikom rekao — Bogu!

Kazao mi je jednom prilikom: „Nema nijedne budućosti na čijem kraju ne čeka smrt… Prastara smrt, starija od čovečanstva, starija od rođenja i od Biblije. Smrt je istorija čovečanstva ili planete sažeta u tačku ili u zvezdu, tako da bismo mogli reći: U početku beše smrt…“

Autor teksta: Radovan Popović /riznicasrpska.net

---

---

HAZARSKI REČNIK — Milorad Pavić 

„Hazari su nezavisno moćno pleme, ratnički nomadski narod koji je u neizvesna vremena došao sa istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno između dva mora: Kaspijskog i Crnog…

Zna se takođe da su Hazari između dva mora osnovali moćno carstvo propovedajući nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove sa Arapima i sklopivši savez sa vizantijskim carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato kao što su iščezli i svi tragovi koji bi govorili pod kojim imenom Hazare treba danas tražiti.

Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna da li je zbilja hazarsko i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi per-per.

S istorijske pozornice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto su preobraćeni iz svoje veroispovesti u hebrejsku, islamsku ili hrišćansku. Ubrzo posle preobraćenja usledio je raspad hazarskog carstva.“

Pavićev kratak prikaz Hazara je svojevrsni uvod u roman: ono što će se pripovedati u Hazarskom rečniku to je pitanje gde su nestali Hazari, među hrišćanima, judaistima ili muhamedancima. Roman je, dakle, polemika o hazarskom pitanju koje se ovde ne postavlja kao konkretan istorijski fakat nego kao civilizacijski problem o sudbinama naroda.

Drugi deo sudeći po sadržaju na kraju knjige, upućuje na zaključak da će ova knjiga ipak ostati u karakteristikama rečnika — leksikona. Pod naslovom „Rečnici“ osnovna tematika je izdeljena ovako:

Crvena knjiga (hrišćanski izvori o hazarskom pitanju)

Zelena knjiga (islamski izvori o hazarskom pitanju)

Žuta knjiga (hebrejski izvori o hazarskom pitanju)

Na kraju su dva apendiksa — dopune dodatka i završne napomene. Pošto osnovu dela čine leksikonske odrednice, pisac je njih popisao obeleživši i stranice knjige sa njihovim početkom. To znači da se i građa, sadržaj romana, neće izlagati hronološki, već prema odrednicama uokvirenim naslovima: crvena, zelena i žuta knjiga. Ali čitanje ovog romana redom kako su složene odrednice, a one su uazbučene, može predstavljati znatne teškoće. Istina, Pavić je upotrebio i izvesne znake, grafeme, koji kada se u priču uvede neka nova ličnost, upućuju na to gde osnovnu priču o toj uzgred pomenutoj ličnosti treba tražiti u ovoj knjizi. Takvih znakova ima pet: krst, polumesec, šestokraka zvezda, ravnostrani trougao i A. Krst uz ime ili pojam znači da čitalac može da pređe na čitanje dela tekst u crvenoj knjizi (hrišćanskom izvoru o hazarskom pitanju), polumesec vodi u zelenu, islamsku, a šestokraka zvezda u žutu, jevrejsku knjigu. Ravnostrani trougao znači da se o toj ličnosti govori u sve tri knjige, a „A“ da o toj ličnosti postoji nešto i u dodacima knjige.

Pisac je ohrabrio čitaoca rekavši… da može da čita kako sam nađe za najzgodnije. Jedni će, kao u svakom drugom leksikonu, tražiti reč ili ime koje ih trenutno zanima, a drugi knjigu mogu shvatiti kao štivo koje treba pročitati celo, od početka do kraja, odjednom, kako bi se stekla ukupna slika o hazarskom pitanju i ličnostima, stvarima i zbivanjima u vezi s tim…

Svaka priča Hazarskog rečnika javlja se u tri varijante, hrišćanskoj, islamskoj i jevrejskoj. Ali bez obzira u kojem se delu vremenskog plana romana javlja takva priča, ona može da promeni pravac kretanja, ili da se višestruko razgrana i da se nađe u sva tri vremenska plana romana, a njih ima tri: srednjevekovni, sedamnaestovekovni i dvadesetovekovni. Nijedna priča započeta u jednoj knjizi ne završava se tu gde se javila, već će se delimično naći u druge dve strane prizme, u druge dve knjige.

CRVENA KNJIGA

Crvena hrišćanska knjiga o Hazarima kazuje da se hazarska država protezala u trouglu Krim — Kavkaz — Volga i da su ostala plemena sa ovih prostora Hazarima plaćala danak. Ovaj danak je u početku bio u naturi a kasnije u novcu. Ratovali su protiv Persijanaca i Arapa. Polovinom VIII veka obratili su se Vizantiji s molbom da budu primljeni u hrišćanstvo. To je učinio hazarski kagan (car), prema poruci anđela koji su mu se javili u snu. U odrednici Kagan iz ove knjige priča se da je hazarski car nezadovoljan svojim mudracima u času gneva pozvao strance da mu protumače san o anđelima i tada se, zadovoljan hrišćanskim mudracima „… okrenuo Grcima (hrišćanima) sklopio s njima novi savez i uzeo njihovu veru kao svoju.“ U tome je presudnu ulogu odigrala hazarska princeza Ateh.

Iz svega što se kazuje o Hazarima i njihovom primanju hrišćanstva proizilazi da je tragičnu sudbinu Hazara, njihov nestanak primanjem hrišćanstva, odredila dva neobična događaja: san hazarskog cara i carevo gnevno priklanjanje tuđim intelektualcima. A i san i gnev su iracionalne sile u čoveku. U crvenoj knjizi postoji i parabolična priča o velikom pergamentu kojom se dopunjuje priča o razlozima nestanka Hazara. Ovaj pergament je koža hazarskog poslanika upućenog u Carigrad. Na koži je bila ispisana, istetovirana, istorija Hazara. Poslanik je u Carigradu umro od svraba istorije na svojoj koži i to „… s olakšanjem i srećan što će najzao biti čist od istorije“. U ovoj simbolici nagovešten je Pavićev ključ tragične istorijske sudbine naroda: za opstanak nije dovoljno svoju istoriju iskusiti i nositi na svojoj koži, već je pamtiti i prenositi s kolena na koleno.

ZELENA KNJIGA

I u zelenoj (muslimanskoj) knjizi sudbinu Hazara određuje kagan. U odrednici o Kaganu u ovoj knjizi priča se da kaganovi mudraci, lovci na snove, nisu umeli svome gospodaru da objasne jedan njegov san i on ih je udaljio od sebe naredivši da se pozovu jedan Jevrejin, jedan Arapin i jedan Grk. U polemici o Kaganovom pitanju šta osvetljava naše snove, Kagan se opredelio za odgovor islamskog mudraca Farabi Ibn Kore koji je rekao da ljudske snove osvetljava „sećanje na svetlost, koje više nema, ili svetlost budućnosti, koju kao predujam uzimamo od sutrašnjega dana, mada još nije svanuo.“ Kagan je tada primio islam sa svojim doglavnicima i niko nije sačuvao svoje ime. „Zna se da je sahranjen pod znakom Elif (arapsko slovo u obliku polumeseca). Drugi izvori kažu da se kagan zvao Katib pre no što se izuo i oprao noge da bi ušao u džamiju. Svoje staro ime i obuću nije više našao kad je posle molitve izašao na sunce.“

U odrednici Ateh Zelene knjige prelazak Hazara u islam pripisuje se rođaki hazarskog kagana, princezi Ateh, koja je pisala i pesme. U polemici o njenoj poeziji učestvovali su predstavnici sve tri vere. Ateh je, naklonjena islamskom predstavniku Farabi Ibn Kori, pobijala i hebrejskog i hrišćanskog učesnika, te je predstavnik islama, Farabi Ibn Kora, izašao kao pobednik, pa je ona, zajedno sa hazarskim kaganom prešla u islam.

ŽUTA KNJIGA

I u Žutoj, jevrejskoj knjizi u polemici o Hazarima i njihovoj promeni veroispovesti ima nekoliko verzija. U odrednici Ateh to je učinila hazarska pesnikinja Ateh tako što je pomogla hebrejskom učesniku u hazarskoj polemici Isaku Sangariju na taj način što je svojim razlozima osujetila arapskog učesnika, te se hazarski kagan opredelio za jevrejsku veru. Inače, priča se da je Ateh bila pesnikinja, ali njene pesme bile su poređane azbučnim redom i one su postale hazarski rečnik. Islamski demon je kaznio princezu Ateh tako što je ona zaboravila svoj hazarski jezik i sve svoje pesme.

O Hazarima se u ovoj knjizi opširno pripoveda u odrednici Hazari. Tu je opisano prostranstvo koje su naseljavali Hazari, njihova istorija, jezik, sudstvo, verski običaji i sudbina hazarskog rečnika. U odrednici hazarska polemika navodi se razlog zbog koga su se Hazari priklonili jevrejskoj veri. Prateći raspravu o tome kako među hrišćanima i muslimanima nema mira ni ljubavi o čemu je u prepoznatljivoj paraboli govorila princeza Ateh, kagan upita i sebe i učesnike u raspravi: „Zašto hrišćani i muslimani, koji dele naseljeni deo sveta među sobom, ratuju jedni protiv drugih služeći svako svome bogu čistih namera, kao monasi ili pustinjaci, u postu i molitvama? A sve postižu ubijanjem verujući da je to najpobožniji put koji ih dovodi bliže bogu. Ratuju verujući da će im raj i večno blaženstvo biti nagrada.“ I pošto je zaključio da je ipak nemoguće prihvatiti islamska i hrišćanska uverenja, kagan odluči: „Bolje nam je, dakle, kad se već mora, pribeći Jevrejima (…) Oni nemaju vojske, sem one koja može da stane u hram ili u svitak ispunjen njihovim pismenima.“

Hazara više nema. O njima sada postoji samo polemika, a po onome što je pisac sugerisao značenjem dosad ispričanih priča o sudbini Hazara, postoji i mogućnost da se sudbina Hazara ponavlja. Avram Branković je 1689. godine kao vojskovođa, istoričar, erudita, krenuo iz Carigrada prema Dunavu sa puno podataka o Hazarima.

Crvena knjiga obuhvata odrednice koje pripadaju srednjevekovnom tematskom sloju dela. To su: Branković Avram, Branković Grgur Stolpnik i Skila Averkije. Dinamičnost ovog dela čini isprepletanost sudbina mnogih učesnika u istraživanju sudbine Hazara, čak sa primesama kriminalističkih romana. U Brankovićevoj pratnji su njegovi pisari i dvojnici monasi Nikon Sevast i Teoktist Nikoljski. Avram Branković je zanimiljiv za Masudija, budućeg pisca o sudbini Hazara i zbog toga što Branković sanja javu dubrovačkog Jevrejina Samuela Koena, takođe čoveka demona i takođe istraživača hazarske istorije.

Ono što će se odigrati u Kladovu 1689. godine, to je kulminacija romana. Branković je u Kladovo stigao sa ogromnim brojem rukopisnih stranica o sudbini Hazara. Na svojoj knjizi o tragičnoj sudbini Hazara Branković radi uz veliku razložnu obazrivost. Njegova knjiga je razmatranje tri jeresi, hrišćanske, muslimanske i jevrejske. Ovaj strah tri vere od moguće pojave knjige o Hazarima svojevrstan je znak njihovog osećanja krivice, ali i strah od mogućnosti da Branković svojim književnim delom, ne stvori ponovo Adama.

Brankovićevo delo nije doživelo svetlost dana. Spalio ga je sobar Nikon Sevast, ali ga je od reči do reči upamtio Teoktist Nikoljski. A pisac je poginuo u bici sa Turcima iste godine kad je delo završeno. „U času kada je Avram Branković izdahnuo, Sabljak-paša izađe pred šator i zatraži malo vina da opere ruke.“

Zelena knjiga se bavi problematikom islamske vere o hazarskom pitanju ovog vremena. U njoj je Masudi Jusuf ono što je u prethodnoj Branković. Masudi je u početku bio čuveni svirač na šargiji, leutu, u čemu je dostigao savršenstvo. Jednom je susreo nekog starca koji je u sviraču naslutio dar za književno stvaralaštvo. „U šargiju može svako da udara“ rekao je starac „ali lovac na snove može biti samo izabranik, onaj kome je to dato od neba. Ostavite svoj instrument! Okanite ga se i krenite u lov!“ Tada je Masudi ostavio muziku i postao lovac na snove i počeo da se priprema za pesničko stvaralaštvo. Prvo je iščitao beleške o Hazarima. Prikupljajući građu za svoje delo o Hazarima, budući da je kao Brankovićev sluga mogao da sanja i Brankovićev san o Koenu, a sve se ticalo građe za hazarski rečnik Masudi je bio ne samo na tragu velikog otkrića već i na putu da napiše savršenu knjigu o Hazarima. Ali tada je čuo muziku Kabira Ibn Akašija, najsavršeniju koju je ikad čuo, i u njemu nastaje borba, i on odustaje od daljeg pisanja. Umro je ubrzo iza Brankovića, presečen sabljom. U pakao je otišao sa rečima: „Najviše bih voleo da nijednu pesmu nisam otpevao, pa bih s ostalim protuvama i bagrom u raj ušao! Muzika me je odvela u zabludu, sada sam bio na domaku istine.“ Na njegovom grobu je epitaf: „Sve što zaradih i naučih ode na zveket kašike o zube“.

Žuta knjiga nas upoznaje sa koautorom hazarskog rečnika sa dubrovačkim Jevrejinom Samuelom Koenom, koji ima dvostruku ulogu. On doprinosi uništenju hrišćanske verzije hazarskog rečnika, a njegova veza sa dubrovačkom gospođom Efrosinom Lukarević nosi u sebi znake svoje demonske prirode. Ona na obema rukama ima po dva palca i tvrdi da je došla iz hebrejskog pakla i da je samo prividno među hrišćanima. Koenov hazarski rečnik je u stvari prerada iste knjige Jude Helevija. Koen je u neobičnoj vezi sa princezom Ateh, besmrtnom i vodi i s njom ljubav u snu. Inače, Koen ima tri duše, koje su metafora ovog vremena. Princeza Ateh na kapcima nosi otvorena slova koja ubijaju čim bi bila pročitana.

U hazarskom rečniku čovek je dvostruko biće jer je delo dve heterogene sile, Boga i Satane. Telesno u čoveku stvorio je Satana, dušu je dao Bog. Tako je nastao Adam. Adam je ipak na zemlji najbliži Bogu a potomci mu se sve više udaljuju od Boga jer su bliži svom drugom tvorcu — Satani.

Jedno od najsnažnijih svojstava čovekove anđeoske prirode je njegov san. On mu omogućuje neslućene duhovne uzlete, čak daleko iznad razuma.

Uređenje i anđeoskog i čovekovog sveta takođe je božansko delo, koji se sastoji od raja i pakla. Tu ništa ne menja čovekovo verovanje izraženo u tri istovetne varijante dva sveta. Hrišćanski Bog judejski Jehova ili islamski Alah sve je to jedna istina. U hrišćanskom paklu upravlja Satana, u jevrjskom Asmodeja, a u islamskom Iblis. Tri pakla dele tri reke. I sva tri pakla su ispod hazarske zemlje. Tu se sučeljavaju tri sveta mrtvih.

Tri glasa, hrišćanski, hebrejski i islamski, kao tri ravnopravne knjige u strukturi Hazarskog rečnika u stvari su tri po sistemu istovetne priče o sudbini jednog naroda koji je nestao. Ovde je samo jedna konačna istina: Hazara nema. Taj narod je u romanu, kao i u stvarnosti, nestao; ne postoji, a postojao je. Hazarski narod je nestao kad je izgubio svoje istorijsko pamaćenje, svoju tradiciju, svoj jezik, pravo na svoju istoriju. Postao je samo hrana za tuđe mitologije i religije i to za „religije i ideologije onih koji su ga progutali.“

Pisac naroda kome istorija nije bila naklonjena, Milorad Pavić romanom o Hazarima podseća savest čovečanstva i na sudbinu svoga naroda. Srpski narod na izmaku XX veka kao da se našao na putu da nestane, samo što se on u ovom tragičnom činu našao između dve religije spremne da izvedu takav čin — između katolicizma i islama.

Pavić nije pisac bez nade. Tu nadu izražava Avram Branković, koji je najviše postigao u naporu da se približi svom prvobitnom mestu u božanskoj hijerarhiji. Zadovoljan svojim eksperimentom sa Petkutinom, Branković kaže: „Opit s Petkutinom je uspešno okončan. On je tako savršeno odigrao svoju ulogu da je obmanuo i žive i mrtve. Sada mogu da pređem na teži deo zadaška. Sa čoveka na Adama.“ Taj novi Adam koga će stvoriti Branković u času kad u njemu zasvetli praotac Adam, u svojim snovima postaće vidovit, kadar da ugleda budućnost. On samo ne sme da zaboravi na svoju istoriju, ne sme je nositi na sebi, na tetoviranoj koži, kao neoprezan hazarski kagan, ne sme je zaboraviti. Ona mora da ispunjava njegovu dušu, da bude njegovo istorijsko pamćenje.

Izvor: riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S