LJUDI GOVORE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kako smo zaboravili da lovimo pogled u prostoriji i gde je nestala ona priča bez ijedne izgovorene reči…

fkajf

Foto: zenskisvet.com

  Jesmo li zaboravili da razgovaramo, da čitamo one  neverbarlne signale na koje smo uvek i pravovremeno reagovali kao mali, jesmo li nemi na tom univerzalnom jeziku s kojim se srećemo svakodnevno.

  Da li šalterska službenica koja vidi uznemireno, oznojano lice, ruke koje grozničavo traže po fascikli zapravo ne razume slika pred sobom.

  Da li žrtva koja moli svog mučitelja sa svim porukama na licu da to ne čini zapravo govori jezikom koji on ne razume i pa zato on nastavlja da na njoj leči sve ono što ga boli od detinjstva?

Nekada je takva komunikacija jedino što ljudi imaju a malobrojnim svedocima takvih razgovora koji umeju da gledaju ili traže takve skrivene poruke to znači buđenje iz mehaničke svakodnevnice.

Takvi retki razgovori promiču nam svakodnevno, eto na primer i na ulici, u gradskom prevozu, u zgradama fakulteta svuda gde, kako bi to Rastko Petrović rekao „Ljudi govore“…

U magnovenju nekih mutnih vremena, neprimerenih okolnosti poštenom čoveku, ali i okolnostima u kojima plivaju oni koji čvrstih okvira kako moralnih tako i fizičkih nemaju.

U takvim vremenima desio se on, Arapin, cenim iz Tunisa jer to sam čula da pominje na lošem engleskom jeziku, ona plavooka Zemunka žedna pažnje i neženosti. Govorio je tiho, s pauzama kao da se tek sada sreću, i kao da sutra ne postoji, govorio je o Beogradu, dok je autobus hitao ka Zemunu i gledao je u ono što mi inače ne viđamo. Ona opijena pažnjom naslonila se na njegovo rame.

Uz čuđenje zbunjene i zbijene autobuske publike, Arapina nije bilo sramota da zapeva, nešto na arapskom. Delovalao je kao intimna pesma, s ličnnom posvetom a zapravo to su mogli biti i stihovi nekog arapskog narodnjaka, u doba paranoje strahujem da je to moglo biti i nešto uvredljivo, tako je delovalo dok nisam primetila na koji način i sa koliko topline on nju gleda. Ta toplina ista je na svim jezicima.

Njegov pogled je govorio više od reči koje njegov engleski nije mogao da savlada, tako su zapravo oči govorile jezikom koji književnost i bilo koja svetska gramatika ne poznaju.

Drugim rečima  mikrosvetovi ipak postoje uprkos krizi, uprkos neizvesnosti, uprkos tački planete na kojoj smo nekoga videli ubeđeni da gledamo u fantaziju. Mikrosvetovi sa mikrojezicima prkose svim pravilima, baš onako kao što i u matematici svaki izuzetak prkosi i potvrđuje ono što je zapisano, onako kako zapravo ljudi govore.

Biljana Jovičić, rts.rs (09. jun 2013)

One thought on “LJUDI GOVORE…

  1. „Drugim rečima mikrosvetovi ipak postoje uprkos krizi, uprkos neizvesnosti, uprkos tački planete na kojoj smo nekoga videli ubeđeni da gledamo u fantaziju. Mikrosvetovi sa mikrojezicima prkose svim pravilima, baš onako kao što i u matematici svaki izuzetak prkosi i potvrđuje ono što je zapisano, onako kako zapravo ljudi govore.“
    Divan tekst. Pozdrav Biljani i hvala vama koji ste ga izdvojili na ovim stranicama.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s