BAČIJE KOJIH VIŠE NEMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Možda još samo u pesmi, ali na padinama Dubašnice i Vojale, nadomak borskog sela Zlot, nema više “100 ovaca- 300 jaganjaca“.

“Spala knjiga na tri slova“. Verovatno jedinu ovogodišnju Bačiju, zajedničko čuvanje seoskih ovaca, drže tri vremešna “čobančeta“: Vladimir i Ruža Nedeljković, sa po oko 70 godina, i vižljasta i krhka Miroslava Barzilović, koja je zakoračila u devetu deceniju.

Vreme kada je najveće selo “grada bakra“ imalo na hiljade ovaca i Bačije diljem Dubašnice, na istočnom delu Kučaja, na površini od skoro 100 kvadratnih kilometara, može se videti još samo na “Susretima sela“, gde se evociraju uspomene i baštini vlaška tradicija i kultura.

Ruža Nedeljković

– Dolazi novo vreme, deca se dala na škole, a mi stari posustajeno. Pitanje je samo vremena kada više niko neće imati ovce da čuva, pa ni na ovaj način–kaže Ruža, čiji svakodnevni posao je da od tri dnevne muže mleko pretvori u kvalitetan i punomastan ovčiji sir, nadaleko čuven po kvalitetu.

 Vladimir, zvani Krajan, se ovim poslom bavi otkad je otišao u penziju, koju je stekao u “Srbija šumama“.  Tek što je doterao ovce sa prepodnevne paše, umoran i žedan , ali ga “ne drži mesto“. Skakuće i obleće oko nas i nutka nas onim što se na Bačiji zateklo. Dosadilo mu, valjda, samovanje sa ovcama, pa mu omilelo društvo.

– Tu, polovinom maja smo se okupili svi čije su ovce i izmerili čije daju koliko mleka. Pošteno i saglasno. Sada prvi sir, koliko mu pripada, uzima gazda čije su ovce na merenju dale najviše mleka, pa tako do poslednjeg, sa najmanje mleka. Svi dobiju svoj deo i sve se lepo složi- širi ruke Krajan iz Zlota i dodaje– Ma, zapričasmo se, a ja vas ne pitah hoćete li da prezalogajite? Ima svega, dao Bog, ima rakije, piva… Hoćete hladnu surutku, lekovita je, leči sve?

Miroslava Barzilović

Iako najstarija, Miroslava, koja je Nedeljkovićima “rod po trećem kolenu“, neumorno, metlom sačinjenom od vitkog obližnjeg pruća, vešto i temeljito mete obor za ovce. Kaže, nikada je niko nije “turio u novine“.

– Deco, nije mi ovaj posao težak, teže je po ceo dan čobanovati na suncu, po šumama, brdima i dolinama. Ovce su neumorne, samo negde jurcaju, a čobanin treba dobro da ih nahrani kako bi dale dosta mleka, zbog koga sav ovaj posao i radimo–uverava nas baka Miroslava, koja je, kaže, ceo život provela sa stokom i na poljoprivredi.

Spuštamo se niz planinu, za nama ostaje Bačija i blejanje ovaca. Možda od čistog vazdu i prelepe netaknute prirode, tek, tu negde, maštom stvorena, priviđa nam se i Muma paduri-šumska majka, u vlaškoj mitologiji najveća svetica i zaštitnica žena, a zašto ne i sve ređih čobana. Uskoro će i o Bačija ostati samo mit.

Izvor:bor-sve.net

---

---

---

DNEVNA PAŠA-LITAR MLEKA Ovogodišnja Bačija broji 85 ovaca, iz 7-8 zlotskih domaćinstava. Čobani dobijaju za čuvarinu po oko 30 evra po ovci, za celu sezonu , koja traje od maja do kraja septembra, pa se lako može izračunati čobanska plata. Skromno za celodnevni naporan posao, i skromnih 60-70 litara mleka dnevno. Domaćini napominju da su 15-tak ovaca “jalovice“ i da ne daju mleko, što, pak, znači da se po ovci dobije oko litar mleka dnevno. “PLES S VUKOVIMA“  Ima i vukova, ali i oni su proredili. Tu i tamo napadnu ovce, ili se tek pojave, koliko da se priča o njima prenese. – Tu, pre koju godinu dva vuka su se ustremila na jednu moju ovcu. Hoće na moje oči da je odvuku. Šta sam drugo mogao, vrisnem, dignem galamu, i oni utekoše. Ne vole oni da se sretnu s nama, kako ni mi s njima-tu su negde, prate, vrebaju, ali beže od velike larme koju mi stvaramo–kaže Vladimir.