DANAS JE DAN ŽALOSTI U SRBIJI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________

 Vlada Srbije proglasila je sredu, 10. april 2013. godine za Dan žalosti, povodom tragičnog događaja u mestu Valika Ivanča, kod Mladenovca.

Zakonom o danu žalosti predviđeno je da zastave budu spuštene na pola koplja,  kako na državnim institucijama, tako i na sportskim i kulturnim manifestacijama, da se oda pošta nastradalima minutom ćutanja.   Prema Zakonu, mediji su dužni da programe usklade i umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih emisija sa zabavnom i narodnom muzikom, emituju muziku i emisije prikladne danu žalosti.   Novinsko-izdavačke organizacije koje izdaju dnevne novine dužne su da na dan žalosti listove odštampaju u crnoj boji, navodeći na prvoj strani odluku o proglašenju dana žalosti i proglašenju njegovog obeležavanja.   Za vreme dana žalosti na javnim mestima, u kafićima, restoranima i drugim lokalima zabranjeno je emitovanje narodne i zabavne muzike, odnosno održavanje programa zabavnog karaktera.   Prema Zakonu, vlada dan žalosti proglašava posle naročito tragičnog događaja, teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi, ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera, a kada proceni može da proglasi i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju.   Autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd mogu proglasiti dan žalosti na svojoj teritoriji povodom nekog tragičnog događaja od lokalnog značaja.   Dan žalosti ne može trajati duže od tri dana, a za kršenje načina obeležavanja zakon predviđa i kazne za fizička lica od 5.000 dinara do 200.000 dinara za pravna lica.

Bez za sada utvrđenog motiva, Ljubiša Bogdanović, iz Velike Ivanče, ubio je  trinaestoro ljudi.

Ubio je na spavanju svog sina i majku, a zatim metkom u glavu ranio svoju suprugu. U krvavom pohodu usmrtio je još jedanaestoro svojih rođaka i komšija. Ubio je šest muškaraca, šest žena i dvogodišnjeg Davida Despotovića.

Zločin kakav se ne pamti dogodio se u utorak rano ujutro, između četiri i pet sati. Ubica je upadao u kuće usnulih domaćina i iz neposredne blizine, iz pištolja CZ 88, pucao im u glavu! Većina od njih stradala je u svojim krevetima, ne sluteći krvavi pir „mirnog i vrednog komšije i rođaka“. Niko od njih nije ni zaključavao vrata svojih domova.

www.novosti.rs

Šta je uzrok zločina        U lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze   Zločini su uvek znak velikih i ozbiljnih psihičkih poremećaja, uglas govore stručnjaci za dušu koji smatraju da je stravičnom zločinu u Velikoj Ivanči najverovatnije kumovala velika depresija, ozbiljna psihoza ili nelečeni posttraumatski stresni poremećaj.   Dr Zoran Đurić, neuropsihijatar sa Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, kaže da je veoma teško i nezahvalno raditi psihološku postmortem autopsiju i nagađati šta je bilo okidač za ova stravičan zločin, „ali činjenica da je ovaj čovek prvo nasrnuo na članove svoje najbliže porodice govori o tome da je neka sumanuta ideja pokrenula ovaj čin. Druga varijanta je da je on imao poremećaj ličnosti, ali u tom slučaju od njegovih najbližih komšija ne bismo slušali da je u pitanju bio ’tih, miran i povučen komšija’ već da je bio preke naravi i često pravio incidente”.   „Po mom ljudskom i profesionalnom iskustvu, takav stravičan zločin može da počini osoba koja je obolela od šizofrenije ili teško emocionalno nestabilna osoba. Najverovatnije je da je čovek imao neke imperativne halucinacije, ideje gonjenja ili ideju da je ’ceo svet protiv njega’, a ove ideje se obično javljaju u okviru ozbiljnih mentalnih oboljenja kao što je psihoza. Činjenica da je on posle masakriranja bližnjih digao ruku i na sebe govori o tome da je on ipak delimično bio svestan svog čina i da je hicem iz pištolja uperenim u svoju glavu pokušao da uguši glas savesti”, kaže dr Zoran Đurić.   Dr Milan Stanojković, neuropsihijatar iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša, kaže da se ovakve nesreće dešavaju i zbog toga što u lokalnoj zajednici ne postoje službe za zaštitu mentalnog zdravlja i službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, i postavlja (retoričko) pitanje: „Kako je moguće da se u zemlji u kojoj postoji više od 950 psihijatara, 6.000 psihijatrijskih postelja, 46 stacionarnih psihijatrijskih ustanova, četiri velike psihijatrijske bolnice i veliki broj psihologa i socijalnih radnika dešava haos na terenu?”    On primećuje da su u poslednje vreme često dešava da osobe koje su otpuštene iz psihijatrijskih bolnica, počine „incident” i dodaje da stručnjaci za dušu nemaju uvid šta se dešava sa njihovim pacijentima i da li uzimaju terapiju nakon izlaska iz bolnice.    S obzirom na to da u zajednici ne postoje službe za kontinuirani tretman obolelih od psihoze, psihijatri nisu u stanju da kontrolišu stanje mentalnog zdravlja svojih pacijenata kada potpišu otpusnu listu”, objašnjava naš sagovornik.    On podseća da je u niškoj opštini Medijana od 2005. do 2008. realizovan pilot-projekat u okviru koga su praćeni psihijatrijski bolesnici koji su otpušteni iz psihijatrijske bolnice „Gornja Toponica” kod Niša. U tom periodu nije se dogodio nijedan „incident”, zaključuje naš sagovornik i dodaje da rezultati tog projekta veoma ilustrativno svedoče da se mora omogućiti kontinuirani tretman osoba sa psihozom kada izađu iz bolnice.  Katarina Đorđević/ www.politika.rs

 Da.

Ljubiša Bogdanović brutalno je ubio šest žena, šest muškaraca i dvogodišnjeg dečaka koji je spavao u majčinom naručju.

Ovu strašnu vest  preneli su svi svetski mediji.

Iznenađeni, zgroženi, kivni, zbog, na ovim prostorima nezapamćenog zločina ove vrste, osuđujemo izvršioca ovog monstruoznog dela.

Da. Bogdanović je prema za sada dostupnim informacijama, masovni ubica.

Da. Sada svi možemo da ga nazivamo i psihopatom i sumanutim ludakom i monstrumom, da se zgražavamo, da mu presuđujemo, da ga mrzimo, da ga, ako preživi doživotno zatvorimo u neku od ustanova…

Ali, hoće li to vratiti nasilno i brutalne oduzete živote, zaustaviti suze, sprečiti boli i patnje njihovih najbližih?

Koliko još ovakvih i sličnih  zločina treba da se desi, pa da ovo društvo, pa da neke institucije, pa da neko počne da misli o stanju ove države, ovog društva i ovog naroda.

Naroda, nasilno proterivanog, poniženog, podeljenog, obespravljenog, gurnutog u provaliju beznađa svakog, isteranog sa radnih mesta na golu ledinu, iscrpljenog sankcijama, ratovima, zasipanog običnim i obogaćenim bombama, posledično napadnutog bolestima, besparicom, nagomilanim, sve većim i neplaćenim računima, svakodnevnim strahovima i borbom za bukvalnim preživljavanjem i biološkim opstankom.

Imamo li pravo da  zapitamo ponajpre sebe, a potom upitamo i makar koga: ima li u ovom društvu, među nama, još odgovornih ili je Ljubiša Bogdanović, jedini i isključivi krivac i monstrum?

Priredio: Bora*S