ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

foto: srpskoblago.rs

„ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.

Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.

Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.

Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.

„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.

Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.

I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.

„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.

Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.

Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

---

---

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

---

Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984). foto:yugopapir.blogspot.com    Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…    Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.    Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.    U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

---

---

NASTAVCI

SA dvanaest godina Čkalja otkriva pozorište. Bila je to ljubav na prvi pogled, ljubav za čitav život. Kruševac je bio pozorišno mesto u pravom smislu reči. Ne samo što je tu postojalo amatersko pozorište, već i mnoge putujuće grupe pohode ovaj kraj.

Tako pripoveda Dragana Čolić-Biljanovski, pisac knjige „Miodrag Petrović Čkalja“ iz 1995. godine: pred nama je iscrpna faktografska sinteza umetnikovog života i aktivnosti, snabdevena mnoštvom informacija, citata i komentara.

„Najznačajnija imena srpskog glumišta, prilikom gostovanja, obično su odsedala i predstave izvodila u kafani `Takovo`. – Mi, deca, glumce smo upoznali zahvaljujući radiju i emisiji `Veče humora` – kazuje Petrović – jer je komšija LJuba šnajder imao radio aparat marke `Siera`.
U pomenutoj emisiji često su učestvovali umetnici poput Dobrice Milutinovića, Žanke Stokić, Jovana Geca i Dušana Radenkovića.

Daleke 1936. godine radio je bio pravo čudo tehnike, a maštoviti slušaoci, zamišljali su izgled glumaca i obožavali ih. Pravi doživljaj je bio kada su isti glumci dolazili na gostovanje u Kruševac.
ČKALJA nastavlja: – Kafana `Takovo` imala je širok sims na kojem je moglo da se sedi. Tu su se glumci obično odmarali. Preko puta kafane nalazila se piljarnica čiji je vlasnik bio otac mog školskog druga Debeljakovića. Često sam provodio vreme u piljarnici kada su glumci gostovali. Iza tezge sa nekim zelenišem, krišom sam posmatrao glumce, jer nije bio običaj da se oni upadljivo gledaju ili da se viče za njima. Imali smo neko strahopoštovanje prema umetnicima. Tako sam prvi put video Žanku Stokić. Uvek je nešto oštro objašnjavala kolegi do sebe. Imala je karakterističan osmeh. Smejala se otvoreno, široko i jako.

– S tugom sam slušao Žanku i mislio: Eto, vidiš, od mojih kod kuće niko se tako ne smeje. Izgleda, ovako mogu samo veličine da se smeju. Sećam se da sam video i Dušana Radenkovića koji je stalno pričao, potom Jovana Geca i Dobricu Milutinovića sa obaveznim šeširom. Sve je izgledalo nestvarno. Mislim da su oni voleli da dođu u naš grad. Verovatno im se činio kao neko obećano mesto. Tu su mogli da prikupe malo više novca, ne bi li kasnije otkupili ono što su negde morali da založe. Predstave su uvek bile prepune. Ovako sam stekao prva saznanja i impresije o pozorištu i zavoleo ga zauvek. Gluma je postala moj veliki san.“

Veliki, zaista: dovoljno velik da ispuni život.

„I baš zbog tog sna, u detinjstvu se ne zabavlja kao ostala deca. Sa drugovima među kojima su Bora Lazić, Milan Puzić, Zare Brašić, Vera Nakić-Belogrlić, Slavoljub Čvorović i mnogi drugi, pravio je pozorište iza roditeljske kuće. Kako kaže: – Baš pored tarabe komšije Cake koji je živeo sa ženom Radom i sinom Šućom. Caka je obično nedeljom kvario predstave, jer smo igrali po podne kada se odmarao. Naročito mu je smetala predstava `Kosovski boj`.

Voleo sam da igram herojske role. U ovom slučaju bio sam Miloš Obilić. Počnem da se derem, kad odjednom: pljus!, komšija Caka prosu kofu vode na `pozorište`, Miloš Obilić stoji mokar nasred `scene`, carica Milica plače, grdiće je mama ako ode kući takva. Igrali smo ono što nam je bilo poznato iz škole, uglavnom, junačke narodne pesme koje sam ja kobajagi dramatizovao.

ULAZNICA za `pozorište` u dvorištu bilo je – dugme. `Posetioci` sa lepšim dugmetima bili su privilegovani i dobijali mesta bliže `glumcima`… Bili su to za Čkalju lepi dani:
– Osim junačkih narodnih pesama, igrali smo i `Šarana` Jovana Jovanovića Zmaja. Posle ovog perioda prešao sam u gimnaziju koja je imala dramsku sekciju. Obično smo priređivali predstave za praznike kao što su Dan škole ili Sveti Sava. Izvodili bi `Školskog nadzornika` Koste Trifkovića, `Vlast` i `Svetski rat` Branislava Nušića. Često smo se okupljali i u pozorištu u dvorištu kod Puzićevih.

Bilo je to kao naše omladinsko pozorište. Uz Veru Nakić-Belogrlić, Milana Puzića, bili su sa nama i Anka i Rade Mišić, i drugi. Igrali smo `Lažu i paralažu` Sterije Popovića i druge domaće tekstove do kojih smo lako mogli da dođemo. Za vreme Drugog svetskog rata naplaćivali smo ulaznice i od tog novca slali pakete ljudima u zarobljeništvo. Svako iz grupe imao je poneko zaduženje. Ja sam, na primer, bio zadužen da donosim stare kutije za pakovanje, a devojke su kupovale namirnice. Često smo donosili i hranu od svojih kuća. U to vreme počeo sam da radim i u pravom profesionalnom kruševačkom pozorištu.
Velike zasluge, što su mnogi kruševački gimnazijalci živote usmerili ka pozorišnoj umetnosti, pripadaju profesoru nemačkog jezika Borislavu Mihajloviću, popularnom `čika Bori`.“

Dragana Čolić-Biljanovski zadržaće se s posebnom pažnjom na Bori Mihajloviću, jednoj od najvažnijih ličnosti Čkaljinog života, naišloj u trenutku, možda prelomnom, kad detinjasti snovi počinju da se kristališu u nešto opipljivo i perspektivnije. Reč je o pedagogu koji vaspitava generacije umetnika, pa mu jednaku zahvalnost duguju Olgica Stanisavljević, Milorad Petrović, Darinka Stojiljković, Zorica Stefanović, Radmila Savićević, Vlastimir – Đuza Stojiljković, Vlasta Radovanović, Božidar Savićević, Vera Belogrlić, Milan Puzić, Taško Načić, Voja Mirić i još mnogi.

ĐAK PROFESORA BORE
„PREPOZNAVŠI talenat Miodraga Petrovića, profesor Mihajlović se trudio da mu prenese celokupno i bogato znanje o scenskoj veštini, istovremeno mu dodeljujući glavne uloge u gimnazijskim predstavama, da bi stekao sopstveno iskustvo. Profesorove sugestije bile su dragocene budućem dramskom umetniku.
– Ako je lik koji tumačim po godinama mnogo stariji, dodavana je perika, a Bora bi savetovao: `Znaš, pokreti ne smeju da budu tako brzi. Ti si star čovek. Posmatraj malo svoga oca kada radi nešto u dvorištu, ili svoje komšije.` I stvarno, kada sam počeo da posmatram druge, starije ljude, uočio sam da su njihovi pokreti sporiji, smireniji.

Posmatranje je pomagalo da ulogu bolje ostvarim. Ponekad bih jednu ulogu osmislio posmatranjem nekoliko ljudi iz svoje okoline, prosto sam se trudio da nekima `uđem u dušu`. U ovim prilikama Bora bi me ohrabrivao govoreći: `To što radiš je vrlo dobro. Lik nikada nije jednostran, uvek je bogatiji i dobija na težini. Ovakav sistem rada treba stalno da primenjuješ.’“

Ranko Munitić
(NASTAVLJA SE)

---

Prvi aplauz za – tremu!

STIŽE onda i magični trenutak prvog uspeha. Ali kako! Kod Čkalje, izgleda, glumačke zgode čak ni u životu ne uspevaju da navuku iole ozbiljno ruho.
„Prva veća uloga koju Bora Mihajlović poverava Miodragu Petroviću bila je epizoda kelnera Viktora Emanuela Šuke u predstavi `Madam Iks` Aleksandra Bisona, 1944. godine. Uloga uopšte nije imala teksta, sastojala se iz dve pojave. Pred kraj drugog čina, pošto je madam ubila čoveka, kelner unosi doručak, vidi leš i sav se ukoči od straha. U trećem činu, na sudu, pojavljuje se kao svedok pošto je kelner prvi otkrio leš. Od treme ruke su mu se tresle.
– Nikako nisam mogao da se savladam. Sudija proziva: ’Viktor Emanuel Šuke’. Ustajem, dolazim do njega: ’Vi ste Viktor Emanuel Šuke?’ Klimnem glavom. ’Podignite ruku za zakletvu i ponavljajte za mnom’. Podignem ruku koja se tresla od treme, uhvatim je drugom rukom ne bih li savladao drhtanje. Strašno me je bilo sramota. Ovaj događaj zapamtio sam za ceo život. Na kraju scene sudija kaže: ’Slobodni ste’. Spuštam ruku i dok sam se vraćao na svoje mesto, da zlo bude veće, još se i sapletem. Publici je to bilo veoma smešno. Tako sam prvi aplauz dobio – za tremu!“

ČKALJIN život teče dalje u stilu srpskog kantri-vesterna! Kao da se stvarnost veoma uspešno takmiči s perom najmaštovitijih scenarista.
„Na originalu maturskog svedočanstva profesor Mihajlović je zapisao: `Učeniku se ne preporučuje da ide na fakultet egzaktnih nauka, jer tamo ništa neće uraditi, ali zato se preporučuje neka umetnička škola, gde će pokazati izuzetne rezultate. Borislav Mihajlović, razredni starešina, 1944. godine.` Posle položenog maturskog ispita, Čkalja zajedno sa Mihajlovićem i njegovom kćerkom Zoricom, odlazi u rat, te postaje član Kulturno-prosvetne ekipe 47. divizije.
Komandir ekipe pri diviziji bio je Dragoljub Dimitrijević Franc. Po završetku rada je bio osnivač i prvi upravnik Narodnog pozorišta u Leskovcu. Komesar ekipe bio je Svetolik Mitić, kasnije novinar i urednik RTS-a, a šef i reditelj neposredno po dolasku postao je Borislav Mihajlović. Grupu su činila tri ogranka: orkestar, hor i dramska sekcija.

– Grupa je gostovala po selima Srbije i Vojvodine, priređujući programe na tek oslobođenim teritorijama. Omiljena literatura članova partizanskog pozorišta bile su jednočinke Antona Pavloviča Čehova: Izvodili smo `Mehanu na glavnom drumu`, a posebno draga bila je predstava `Prosidba`. Borislav Mihajlović igrao je Čubukova, njegova kći Zorica bila je Natalija, a ja sam glumio Lomova. Nekoliko godina posle rata opet sam učestvovao u realizaciji `Prosidbe`, ali u Radio Beogradu. Onda sam ja bio Čubukov, Olivera Marković Natalija, a Bogdan Buljan, član pozorišta u Splitu, igrao je Lomova. Inače, svaka naša priredba počinjala bi govorom Dragoljuba Dimitrijevića Franca. Svako izlaganje završavao je rečenicom: ’Mi smo sve to spremili tako, što nam je hartija bila crna zemlja, a drvce olovka’. Rečenica je svima, što bi rekli, ’ušla u uho’, te smo često pred kraj njegovog nastupa, skriveni iza zavese, u horu suflirali. Franc bi molio: ’Pa nemojte ljudi, imam i ja dušu!’

– U DIVIZIJI sam već bio poznat i popularan. Priredbe su se završavale silaskom izvođača sa scene i ’Kozaračkim kolom’. Kulturno-prosvetna ekipa, rasformirana je u toku marta-aprila 1945. godine. Mnogi odlaze u Petu armijsku oblast u Skoplje, a mene su odredili za kulturno-prosvetnog referenta okružne milicije u Prokuplju pri KNOJ-u (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). U okviru zadatka bio sam zadužen za Blace, Božurnju, prokupački, kosanički i toplički srez. Obilazeći i radeći na takozvanim usmenim novinama, pričao sam vojnicima o kulturi i umetnosti. Najviše vremena provodio sam u animiranju i okupljanju članova za pozorište u Prokuplju.

Zbog velikih obaveza nisam bio u mogućnosti da igram predstave, ali mnogo sam pomagao i ponekad suflirao. Komandant cele oblasti bio je Vasa Zrnić. Lično njemu predlažio sam da prvu predstavu u oslobođenom Prokuplju priredi vojska. Bila su to teška vremena. Ljudi koji su mobilisani za vojsku i miliciju, neposredno po oslobođenju, noću su hvatali četnike po Jastrepcu, pre podne spavali, a po podne sam ih okupljao i učio horskim recitacijama kao što je: ’Otvorite prozore na grudima svojim i gledajte srcem…’ Terao sam ih po deset puta da ponavljaju stihove, dok ne upamte. Tako sam sa vojskom i milicijom spremio dve recitacije. Za priredbu sam obnovio `Prosidbu` Čehova, a samostalno sam recitovao pesmu Branka Ćopića `Poruka sivom gospodinu`.

Pošto za predstavu `Prosidba` nije bilo profesionalnih glumaca, sećam se da je Čubukova igrao geometar Eljac, čuven po svom nadimku, za ulogu Natalije zamolio sam sekretaricu Ozne da nastupi, dok sam ja opet bio Lomov. Novac zarađen od priredbe utrošili smo na kupovinu prasića kojima se cela ekipa počastila. Bio je to veliki poduhvat.“
Kako god okreneš, uniforma više nalikuje kostimu još jedne Čkaljine urnebesne role, nego stvarnoj odori partizanije.

---

---

NAROD SE PITA…
„VOJNIČKI period Miodraga Petrovića završen je tokom septembra-oktobra 1945. godine, kada je demobilisan. Iz Prokuplja vraća se u rodni Kruševac. – Odmah sam počeo da radim u pozorištu. Pamtim da je na repertoaru bila `Mašenjka` A. N. Afinogenova. Tu ostajem do februara 1946, a već u martu odlazim na studije, u Beograd, pošto sam zbog vojske propustio jesenji upisni rok.

– Pored rada u pozorištu angažovan sam kao rukovodilac dramske sekcije USAOS-a (Ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije). U to vreme raspisani su prvi posleratni izbori za savezne poslanike i prvu saveznu skupštinu. Za kruševački okrug kandidat je bila Bosa Cvetić. Kada je ona pošla na glasačku turneju po okolini, krenula je i naša sekcija USAOS-a, kao prateći program. Za ovu priliku Uglješa Ninković i ja priredili smo skeč `Nećemo kralja, hoćemo Tita, narod se pita`. Igrao sam kralja, a za kostim je nabavljen crveni plašt od somota po kojem je izlepljena vata, a iz crkve smo pozajmili staru krunu za venčanje. Gostovali smo od sela do sela, na obe obale Morave.“

Piše: Ranko Munitić
(Nastavlja se)

---

Amanet oca Čedomira

Sine, u životu budi sve, samo nemoj da se baviš politikom, savetovao je otac Miodraga koji je kretao put Beograda. Odlazak na studije veterine – iz šešira! Prvi susret s Radivojem Đukićem.

„MARTA 1946. godine, u zimskom kaputiću, prepravljenom od stare garderobe svojih sestara, Miodrag Petrović stiže na studije, u Beograd. Još nije znao koji će fakultet da upiše, ali duboko u svesti su mu bile urezane reči oca Čedomira. Pred odlazak, kao amanet, otac izriče jedan jedini savet: – Sine, u životu budi sve! Pij, budi ženskaroš, budi sve, samo nemoj da se baviš politikom! To te molim jer je politika najveća kurva koja će te prodati onda kada budeš mislio da te najviše voli.“

Čkaljina staza ima od početka jasan cilj. Što se zakuvalo u Balšićevoj, neće stati pre nego što stigne do scene po meri najboljeg čika Borinog učenika.

„Put do Beograda vodio je preko Stalaća, gde se čekao voz iz Niša. – Pitaš železničara kada stiže voz, a on odgovara: ’Pa, kad dođe!’ Vreme dolaska nikada nije bilo poznato. Iz Kruševca krećem sa grupom vršnjaka. Da bismo prekratili vreme, jedan mladić se seti i na papirićima ispiše nazive fakulteta. Izvlačili smo ih iz kape. Svako od učenika tombole trebalo je da upiše onaj fakultet čije je ime napisano na njegovom papiriću. Izvukao sam list na kojem je pisalo: `Veterinarski fakultet`.

Sa još jednim drugom, po dolasku u Beograd, Petrović odseda kod baba-Dene, svoje rođake. -’Stanovala je u Čučuk Staninoj ulici. Volela je moju porodicu. Bila je od onih starih, plemenitih žena koje veoma poštuju rođake. Već smo prvog dana otišli da kupimo indeks, a onda do stare zgrade Veterinarskog fakulteta ispred koje je stajala tabla sa natpisom: `Ulaz za velike i male životinje`. Eto, čovek koji voli i bukvalno umire za pozorištem upisuje veterinu!

OBAVLJENOG posla dođemo kod baba-Dene. Ona nas dočeka sva uplakana: – Jedva sam, deco, čekala da dođete, jer učite onu školu za životinje! Moj mačor kunja i neće da jede, samo zeva! Zbunim se, jer znam koliko baba-Dena voli mačka, rekoh: – Ali, mi smo tek danas upisali fakultet! – Šta, ti nećeš da mi pomogneš? – preseče baba-Dena, a drugar me nagazi ispod stola: – Ma pustite vi njega, nego imate li, možda, mašice? – Nemam, ali ima domar. – Šta je mačak pojeo? – Ribu. – Dobro, donesite mašice, pa ćemo da ga izlečimo. Ode baba-Dena, a mi uhvatimo mačka za zadnje noge, tresnusmo ga o patos, izlete riblja kost, te mačak odmah živnu. U taj čas vrati se baba-Dena, i bi presrećna što je mezimac spasen. Čudila se kako je tako brzo i uspešno izlečen. Rekli smo da imamo neke specijalne metode i instrumente. Potom, uz bogatu trpezu, proslavili smo upis na fakulte, kao i mačkovo ozdravljenje.„

Prvu godinu Petrović uspešno privodi kraju i upisuje treći semestar studija. Kako kazuje, tada već sa kolegom Jotom počinje da organizuje drugarske večeri na fakultetu u okviru kojih su igrani skečevi i jednočinke. – Postajem član dramske sekcije KUD `Ivo Lola Ribar` i, prvi put, srećem Radivoja Lolu Đukića.“
Evo jedne od najvažnijih prekretnica u Čkaljinom životu, a pokazaće se – i u karijeri. Kao da se sreću naš Frenk Tešlin i DŽeri Luis, naš Mario Moničeli i Toto, naš Žilijen Divivije i Fernandel.

„U amaterskoj predstavi `Kako se kalio čelik` N. A. Ostrovskog koju režira Lola Đukić, Čkalja nastupa u ulozi Jedan glas. Ubrzo, u režiji Joža Rutića, na repertoaru je bila `Ženidba` Nikolaja Gogolja. Ulogu Ževakina tumačio je Miodrag Petrović, kao sluga Stjepan pojavljuje se Vasa Pantelić, dok je Anučkin bio Zoran Longinović, Potkoljosina igra Dragutin Dobričanin, Kočkarjova – LJubiša Bačić, a Kajganu, Čkaljin kolega sa veterine, takođe sa prezimenom Petrović. Provodadžika u `Ženidbi` bila je Ružica Stepanović, a mlada – Bosiljka Boci. Miodrag Petrović pamti: – Sa ovom predstavom učestvujemo na takmičenju dramskih sekcija Jugoslavije i osvajamo drugo mesto.“

KOJIM god ga pravcem život poveo, nešto Čkalju brzo vraća glumi. Ispada, u stvari, da se od te intimne posvećenosti nikad i nije odvajao.
„Jednog dana, profesor anatomije Simić upita me zašto, kada sam već talentovan, ne odem u pozorište. Odgovorih: – Pa, mojima kod kuće je drago što studiram veterinu, kažu da se posao dobro plaća.
Svakog meseca roditelji su teškom mukom izdvajali hiljadu i pet stotina dinara. Sedam stotina dinara plaćao sam sobu, odnosno krevet, pet stotina dinara koštala je studentska menza. Preostalih tri stotine dinara trošio sam na knjige i ostale potrebe. Kada sam shvatio da moji kod kuće opet gladuju, a svaki dinar daju meni, reših da napustim školovanje i da se zaposlim. Nisam želeo da se vraćam u Kruševac. Mnogi moji drugovi i drugarice koji su nastavili da se bave pozorištem, na primer Zorica Stefanović, otišli su u niško ili neka druga pozorišta. Tako i ja reših, da po svaku cenu pokušam sa zaposlenjem u nekom pozorištu.„

Studentu iz „malog mista“, uz to, privrženiku teatra, Beograd iz druge polovine četrdesetih nije nudio bog zna-kakve šanse. Čkalja, ipak, neće ispustiti ni jednu. Kroz lake i teške situacije, srećna zvezda nije ga napuštala.

Krajem 1946. godine, u Beogradu je zvanično postojalo samo Narodno pozorište. Gradsko pozorište koje kasnije prerasta u Beogradsko dramsko, osnovano je 1947. godine na Crvenom krstu. U sali ovog pozorista Isak Amar organizuje predstavu revijalnog karaktera, koju režira Jozo Laurenčić. Miodrag Petrović angažovan je privremeno kao konferansije na popodnevnim predstavama. – Među glumcima koji su tu nastupali bili su Joža Rutić, Dejan Dubajić, Jozo Laurenčić, Viktor Starčić, Milan Ajvaz. Kontinuirani rad trajao je svega nekoliko meseci, a zatim se grupa rasformirala. Nekako u to vreme stanovao sam sa Milanom Puzićem Puzom.

---

PRVA PLATA 3.200
– MILAN Puzić je već bio zaposlen u dramskom studiju Radio Beograda i nagovorio me je da polažem audiciju, jer su Drami nedostajali komičari. Bilo je veoma teško zaposliti se u Radiju. Puza je sugerisao: ’Ako te prime, moraš da napustiš fakultet!
Ispitnu komisiju na audiciji činili su književnik Dušan Matić, tada šef Radio drame, Đorđe Kostić, lektor, Dušan Kostić, književnik, Vuk Trnavski, novinar i Jovan Gec, reditelj. Dva dana polagao sam audiciju i primiše me. Dobio sam prvi angažman i platu od tri hiljade dve stotine dinara. Bio je to veoma veliki novac, od sreće sam celo društvo častio u kafani.

Piše: Ranko MUNITIĆ/19. mart 2005.

(Nastavlja se)

---

Veče pored radija

Emisije „Vesele večeri“ koje su emitovane na radiju, nedeljom uveče, praznile su ulice, bioskope i restorane. Radio-aparat tek na 63 stanovnika, kaže statistika. Kako je izgledala prva redakcija ove veoma popularne emisije.

SVAKE nedelje u osam počinjalo je Veselo veče, seća se Čkalja u našem televizijskom razgovoru, „a već od pola osam kreće stampedo, jer, recimo, u jednoj ulici ima samo dva radio aparata. Nije ih bilo mnogo, ja sam radio dobio tek pedeset i neke godine, reda radi, od radio stanice“.
Uspomene s početka beleži 1979. i Miroslav Mitrović:
„Nedeljom uveče praznile su se ulice, restorani i bioskopi. Statistika pokazuje da je tada na jedan radio prijemnik dolazilo 63 stanovnika. Lako je zamisliti kakva je gužva bila ispred zvučnika, po parkovima, na trgovima i po domovima retkih srećnika koji su imali danas legendarne „kosmaj“ radio aparate.

Paradoks „Vesele večeri“, prvog megahita Radio Beograda, višedecenijske senzacije u kojoj uživaju generacije slušalaca diljem FNRJ i SFRJ, u tome je što su uspeh i popularnost postignuti na valjda na ograničenijem parčetu ondašnjeg masmedijskog prostora: na terenu aktuelne društvene satire.

„Od prvog momenta, `Veselo veče` je koncipirano i realizovano kao opredeljeno satiričko reagovanje na aktuelne društvene, političke, kulturne, privredne i razne druge domaće i međunarodne pojave i probleme“, piše 1979. Mitrović, stilom koji podseća na referate iz vremena kad je kultna emisija tek kretala. „Posebno značajnu ulogu je odigrala u razobličavanju stranih pritisaka na našu mladu socijalističku zemlju.“
NE treba velike pameti da se shvati kako svaki aktuelni materijal, posebno humoristički, iznad svega satirički – podleže u ono doba strogoj i višestrukoj kontroli. Dovoljno je prisetiti se bledunjave tematike tadašnjih filmskih i pozorišnih komedija, humoreski sa stranica štampe, njihove uopštene aktuelnosti, parolaške optimističnosti, skoro potpunog odsustva ozbiljnijeg problematizovanja savremenih pojava ili njihovog dubljeg kritičkog propitivanja.

O tom duhu socijalističke satirične kritike, koja jeste po tonu satirička, no kritika biva tek prividno – unutar uskih okvira dopuštenog, reći će Čkalja nešto tokom „Večeri sa zvezdama“, u vezi sa docnijim televizijskim radovima, na primer serije „Spavajte mirno“, Novaka i Đukića iz 1968. godine: – Igrao sam nekog Srećka, da, Srećko napast, ja tu radim u nekom preduzeću, pa sam nezadovoljan, pa se onda svađam sa sindikatom, ili tako nešto, jer s partijom nisam smeo da se svađam!

Ilustrovaće u nekoliko navrata i konkretan sistem mnogostruke kontrole kojem su se svi pisci materijala za „Veselo veče“ pokoravali:
– Od likova koje smo igrali pred mikrofonom, brzo se po popularnosti izdvojio čika-Proka Gute Dobričanina. Toliko su ga slušaoci voleli, da se oko tog lika stalno ispredala još neka dodatna priča, kao, da je uhapšen, jer je rekao nešto opasno, pa su ga ovi odmah strpali u zatvor, o čemu, naravno, nije moglo da bude ni govora, jer to je sve išlo na stotine pregleda dok se ne dobije odobreni tekst. Imali smo jednog direktora, upamtio sam ga – čita on to što smo doneli, iskida se od smeha, pa kaže: `Ovo ne može!“. Čita dalje, opet se kida od smeha i opet kaže: `Ne može!` Znači, sedi i piši ponovo!

NIMALO slučajno, jer „Veselo veče“ nije bila obična radio zabava, nego udarna ideološka emisija, humoristička doduše, ali s ništa manje krupnim politiko-propagandnim zadacima. U praksi, kako pripoveda Čkalja, znači to sledeće: „Kad je došlo vreme inforbiroa, počeli smo i mi da, kao napadamo zemlje koje su nas napadale – Rumuniju, Bugarsku i druge. Bilo je raznih skečeva, tu sam i ja igrao. Jedne večeri išli smo da slušamo šta pričaju njihove radio stanice na srpskom jeziku, u vestima, pa kaže Radio Bukurešt: `Klika Titovih glumaca sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, Dragutinom Dobričaninom, Jovanom Gecom i drugima…`, i sad, dalje ne smeš ni da slušaš, jer sigurno da kaže: – Visit će… Onda ja, kažem, ljudi, bre… Ali ništa, znate, bili smo mladi, pa se ničega nismo plašili.“

Lepša strana paradoksa u tome je što se publika nije mnogo obazirala na činjenicu da ondašnja satira nije mogla – nije smela – da se zakiti pravim atributima satiričnosti, što je ostajala razvodnjena, uperena na hijerarhijski niže institucije i kadrove socijalističkog aparata, u rasponu od anonimnih birokrata do ponekog direktora, a i to u „drugarskom, konstruktivnom, dobronamernom, ideološki podobnom“, znači bezbojnom i bezbolnom vidu.

Slušaoci – u ovom slučaju mase oduševljenih pratilaca „Vesele večeri“ – voleli su humor i smeh, brzo će zavoleti i izvođače, neće cepidlačiti oko suženog i dirigovanog kritičkog radijusa unutar kojeg su se ti kvaliteti pojavljivali. Ispada da ograničenja nisu humoru previše naškodila, čak su mu, na neki način – kao izazov, neka vrsta zabranjenog voća – i pomagala: niko ne može toliko da cenzuriše humorom obdarene koliko oni mogu da budu duhoviti!

„Veselo veče“ premijerno je emitovano 6. marta 1949. godine: pravovremeni odgovor na sve izraženiju potrebu za jednom stalnom humorističkom emisijom.

– Za prvu emisiju – nastavlja Čkalja, – čika Dejan Dubajić napisao je jedan skeč, nešto na ulici se događalo, Joža Rutić je napisao jedan monolog, koji je govorio… „Veselo veče“ osnovano je kao posebna redakcija i tu se brzo okupilo dosta dobrih glumaca, recimo, Mira Stupica, Branka Veselinović, Jovan Gec, Milan Ajvaz, Dragutin Dobričanin, Žarko Mitrović, Mija Aleksić, LJubiša Bačić, LJubomir Didić, Mića Tatić, LJubiša Jovanović, Petar Slovenski, i drugi. Tekstove su pisali Radivoje – Lola Đukić, Bora Savić, Novak Novak, Bane Đuričić, zatim Stanislav Vinaver, a od glumaca, uz one koje sam pomenuo, Guta Dobričanin, a i ja sam pisao. Reditelji su isprva bili Jovan Gec i Milan Rakić, onda Lola.

JAVNO SNIMANJE
PRVI urednik „Vesele večeri“ bio je Miroslav Mitrović, zatim Žika Živulović Serafim, opet Lola, Slobodan – Kića Stanković. NJima smo nosili tekstove na čitanje i odobravanje: kako nešto napišemo, a mi pravo kod njih… Smestili smo se na petom spratu Radio Beograda, to je onaj prvi Radio Beograd, u Ulici Miloša Velikog. Dok sam bio član Drame, šef mi je bio Dušan Matić. Posle smo prešli u ovu zgradu gde je Radio Beograd i danas, imali smo svoj studio na drugom spratu, a na petom spratu bile su male sobe, i tu je „Veselo veče“ dobilo prostorije…

Dosta brzo, počele su se u emisiji putem glasova oblikovati prepoznatljive ličnosti. Aca Stojković i ja igrali smo Ranka i Branka, Trivuna i Mijajla igrali su Jovan Gec i Žarko Mitrović, čika Proku je proslavio Guta Dobričanin. Posle godinu dana pridružio nam se i Mija Aleksić, pa je tako rođen Rafajlo – Raf Maksić. Omiljenost tih likova posebno je dolazila do izražaja prilikom javnih snimanja „Vesele večeri“ koja kreću već pedesetih, najpre u Studiju 6 Radio Beograda i u Kolarčevom narodnom univerzitetu, posle i u Domu sindikata, sa obaveznom konferansom Perice Slovenskog…“

Piše: Ranko MUNITIĆ/20. mart 2005.
(Nastavlja se)

---

---